header image
НАСЛОВНА СТРАНА
„Директна линија“ – разговор Владимира Путина са сународницима (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 17 април 2014

 М. СИТЕЉ: СМС на сајту нашег програма: „Реците ко су били они млади људи (на Криму који су ставили ситуацију под контролу - оп. пр.)? Пуно личе на наше“. 

В. ПУТИН: Који млади људи?

М. СИТЕЉ: Они фини млади људи.  

К. КЛЕЈМЕНОВ: Мисли се на „зелене човечуљке“...   

В. ПУТИН: Ја сам, у принципу, већ о томе говорио и говорио сам више пута, говорио сам јавно. Ни у разговорима са својим страним колегама нисам крио да је наш задатак у обезбеђивању услова за слободно исказивње воље становника Крима. И да је због тога требало да буду предузете неопходне мере како се догађаји не развијали онако како се данас развијају на југозападу Украјине: да не буде тенкова, да не буде војних јединица националиста и људи са радикалним погледима, добро наоружаним аутоматским оружјем.  

Због тога су иза снага самоодбране Крима, наравно, стали наши војници. Они су деловали веома коректно, али, као што сам већ рекао, одлучно и професионално.  

Другачије би било просто немогуће одржати отворени, поштени, достојни референдум и помоћи људима да искажу своје мишљење. Треба, пак, имати у виду да се на Криму налазило 20 хиљада добро наоружаних наших војника. Тамо постоје системи С-300 - 38 уређаја за лансирање, магацини са наоружањем, и композиције са бојевом муницијом. Било је потребно оградити људе чак од могућности коришћења овог оружја против цивила.    

М. СИТЕЉ: После Севастопоља дајемо реч команданту Црноморске флоте Александру Витко.  

А. ВИТКО: Друже Врховни Команданте! Командант Црноморске флоте вицеадмирал Витко Александар Викторович.  

В. ПУТИН: А где је заповедни глас команданта?  

А. ВИТКО: Пре постављања питања, користећи прилику, дозволите да се захвалим руским грађанима и Вама лично, друже Врховни Команданте, за подршку коју је наша групација осећала у току читавог овог сложеног периода у Криму.  

Питање: У протеклих 23 године није било озбиљних улагања у војну инфраструктуру Крима, и сада је она, благо речено, у лошем стању. Нарочито је тешко питање стамбеног простора за, пре свега војнике Ратне морнарице Украјине, који су уписани на листу Црноморске флоте.  

Друже Врховни Команданте, резултати Ваших пројеката већ представљају понос за Русе. Да ли ће бити усвојен председнички програм или федерални наменски програм налик на базу подморница у Виључинску или Геопорта у Новоросијску, а у вези побољшања услова живота у војсци Крима?  

В.ПУТИН: Као прво, биће усвојен програм развоја базе у Севастопољу, Црноморске флоте у целини. И, наравно, биће проширени на Севастопољ и на Црноморску флоту сви социјални програми који се реализују у Оружаним снагама Русије, то се између осталог тиче и доделе стамбеног простора, како службеног тако и сталног.   

 К. КЛЕЈМЕНОВ: Владимире Владимировичу, у претходном одговору споменули сте снаге самоодбране Крима. Код нас овде у студију, колико видим, присутно је неколико представника тих снага, чије су језгро у оним напетим данима чинили, пре свега официри кримског Беркута и наравно, козаци. Тамо је било много напетих и драматичних тренутака. Рецимо, на Перекопу је Беркут буквално за неколико сати претекао екстремисте, који су се аутобусима упутили на Крим и то је помогло да се избегне велика трагедија.   

Замолићу колегиницу Валерију Корабљеву да да реч команданту кримског Беркута Јурију Абисову.

Ј. АБИСОВ: Наш одред налазио се у Кијеву, када је Мајдан одузео Јануковичу власт. Нас су пекли, бацали су у нас камење, пуцали. На десетине војника је убијено, стотине су рањене, али добили смо наредбу да не проливамо крв. Затим су нас издали.   

Ви већ дуго времена комуницирате са Јануковичем, били сте у контакту и у време док је он био Председник. Да ли је он увек био онакав слабић и издајица?  

В. ПУТИН: Ви знате да код нас, у Русији, постоји изрека: „Тешка си, Царска Круно Мономахова“. Терет одговорности који је на плећима лидера државе, било велике или мале, веома је велики и тежак. У критичним тренуцима човек се руководи и својим животним искуством и својим личним вредностима.     

Што се тиче Виктора Фјодоровича, он је обављао своју дужност онако како је сматрао могућим и потребним. Ја сам са њим, наравно, у више наврата разговарао и у току кризе, и пошто се Виктор Фјодорович нашао на територији Руске Федерације, између осталог, разговарали смо и о примени силе. Можемо да се односимо према томе како хоћемо, али се суштина његовог одговора увек састојала у томе да он, како је он мени рекао, није могао да потпише наредбу о примени силе против својих грађана.  

Што се тиче Беркута - несумњиво је да сте ви и ваши другови поштено, веома професионално и достојно извршили своју дужност. То изазива безусловно поштовање према вама и према свим вашим сарадницима, према вашим војницима. Али, на крају крајева, оно, што се догодило са вама и то, како се понашају према вашим колегама у Кијеву, лоше ће се вратити украјинској држави. Зато што не смеју да се понижавају, нити да се ставе на колена војници, који бране интересе државе, нити је допустиво да се они клеветају, нити да се лишавају лекарске помоћи, док се налазе у болници. Мени је познато, да припаднике Беркута у болници не само да не лече, већ их и не хране.  

Ако се држава тако понаша према људима који су часно и достојанствено вршили своју дужност, тешко је да та држава може да рачуна на то, да ће у будућности неко други радити на сличан начин.  

То већ сада можемо да видимо. На крају крајева, мислим да људи схватају како сте професионално и достојанствено извршавали наредбе и да ће вам за то рећи хвала.  

 


 

К. КЛЕЈМЕНОВ: Међу питањима наших гледалаца у вези догађаја на Украјини, много је историјских алузија. Валериј Климов из Свердловске области једноставно описује следећу ситуацију: „Председник Чилеа Салвадор Аљенде са оружјем у рукама је дочекао смрт, бранећи своју државу, а Председник Украјине је побегао. Да ли бисте Ви до задњег тренутка бранили независност наше државе?“.  

В. ПУТИН: Као прво, не слажем да је Јанукович побегао. Он је стварно био приморан да оде, али он није побегао из Кијева - он је отишао у један од региона Украјине, и чим је из Кијева отишао - одмах су окупирали зграду администрације Председника и владе, а обећали су нешто сасвим друго.  

Када је Јанукович 21. фебруара потписивао споразум, а као гаранти тог споразума наступили су три европска министра спољних послова - Пољске, Француске и Немачке - он је полазио од тога да је споразум постигнут и да ће се поштовати. У споразуму је писало да он, Јанукович, неће користити војску и силу, да ће повући јединице МУП, укључујући и Беркут, из престонице, а да ће опозиција ослободити окупиране административне зграде, да ће уклонити барикаде и разоружати своје војне јединице.

 Јанукович је пристао и на ванредне парламентарне изборе, пристао је на враћање Устава из 2004. године, пристао је на ванредне председничке изборе у децембру ове године. Да су то од њега захтевали, мислим да би пристао и на ванредне председничке изборе кроз месец или месец и по. Јер, он је, у принципу, био већ на све пристао. Али не, чим је он напустио Кијев и чим је извео јединице МУП-а из престонице, одмах су кренули даље, заузели су и седиште његове председничке администрације, и владине зграде, извршили су државни преврат у пуном, класичном смислу те речи.

Зашто је то било урађено, зашто је било потребно да делују тако непрофесионално, тако глупо и да доведу земљу у стање у којем се и данас налази, не разумем, и одговор на то нико нема, нико не може да одговори на ово питање.  

Што се мене тиче, ви знате, да човек у критичним ситуацијама доноси одлуке полазећи од свог животног искуства и од личних вредности. Ви знате да је моје прво радно место било у КГБ-у СССР, у спољној обавештајној служби, а тамо су нас васпитавали на одређени начин: то васпитавање се састојало у апсолутној оданости свом народу и држави.  

 М. СИТЕЉ: Несумњиво, тема Украјине, противуставног преврата, тема Крима - то је тема број један у јавној дискусији, а у руском друштву ова тема је изазвала озбиљну дискусију. Према подацима социолошких истраживања, 96 процената Руса Вашу одлуку у вези Крима сматра исправном, али неки се не слажу са таквом одлуком.  

Данас су у нашем студију представници тог крила. Они који су се исказали „за“: Јуриј Башмет, Денис Мацијев, Карен Шахназаров. Дајемо реч људима, који су данас присутни овде.   

К. ШАХНАЗАРОВ: Овде постоје два момента. Један је мој, лични, емотивни. Можда је за некога ово небитно, али за мене није. Мој покојни отац је учествовао у ослобађању Крима. Њему је тада било 20 година, командовао је извидницом артиљеријске бригаде, учествовао је у јуришу на Севастопољ. Узгред речено, он је Јерменин по националности. Али, није имао никакве сумње, нити је код његових другова било сумњи да је то руски град. Тако, да он мене свакако не би разумео ако бих заузео неку другу позицију.  

Други моменат, можда и битнији, јесте то што је, по мом мишљењу, украјинска државност престала да постоји. Зато и не видим зашто народ Крима нема право да одреди своју судбину. Зато сам, у том смислу, уз Владимира Владимировича. Колико сам чуо, Ви сте сами говорили да је парламент Украјине делимично легитиман. У том смислу се баш и не слажем са Вама, јер, како се мени чини, како може да буде легитиман парламент који је једноставно укинуо сопствени устав?!  Зато, по мом мишљењу, никаква легитимна власт у Украјини не постоји.  

У том смислу је народ Крима имао пуно право да одреди своју судбину. Али, разуме се, то је, колико ја схватам, сложена одлука. Разуме се и да та одлука има велике последице како међународне тако и политичке.  

У вези са тим имам за Вас, Владимире Владимировичу, питање. У последних 10 година ми се усмерено и активно приближавамо Народној Републици Кини, и, изгледа да је то приближавање узајамно. У садашњој ситуацији, да ли је могуће уобличавање овог приближавања у конкретан војно-политички савез?  

 


 

В.ПУТИН: Као прво, хвала вам за Вашу позицију у вези Крима, за подршку.  

Што се тиче наших односа са Народном Републиком Кином, они се развијају веома успешно и налазе се на до сада невиђено високом нивоу: и нивоу поверења и нивоу сарадње. То се тиче и политичке сфере, наших заједничких приступа процени међународне ситуације и осигурању безбедности у свету. То се налази и у основи наших међудржавних односа. Ми смо, наравно, и комшије, а у том смислу и у извесној мери смо и савезници. Ми ипак не постављамо питање војно-политичког савеза.  

Мени се чини да је систем поделе света на блокове одавно сам себе превазишао. NATO се некада стварао као противтежа Совјетском Савезу и политици СССР у Источној Европи. Одговор на то било је формирање Варшавског пакт. Затим је Совјетски Савез завршио своје постојање, а NATO наставио да постоји. Нама говоре да се NATO мења, ДА све више постаје политичка организација. Међутим, члан 5 његовог оснивачког акта нико није укинуо, а у овом члану се управо говори о војној подршци.

Против кога су усмерени потези NATO, зашто се шири према нашим границама, зашто?   

Да се стварају нови блокови? Не знам, нисмо о томе размишљали. Али, очигледно је да ћемо проширивати сарадњу са Кином.

Видите, са Сједињеним Држава ми имамо трговинску размену 27,5 милијарди, а са Кином - 87 милијарди: 87 милијарди, а још стално расте.

Кина постепено постаје, стручњаци то врло добро знају, са економске тачке гледишта држава број један у свету, питање је само када ће се то догодити: кроз 15 година, кроз 20-25? Међутим, сви већ полазе од тога да ће се то догодити.   

Уз толики број становника - безмало милијарду и по људи - и уз модернизацију економије Кине, то се може сматрати свршеном чињеницом. И зато ћемо ми, разуме се, развијати односе са Кином.

 Ми никада до сада нисмо имали тако поверљиве односе у војној сфери - почели смо да одржавамо војне вежбе и на мору, и на копну, и у Кини, и у Руској Федерацији. Све ово нам даје за право да сматрамо да ће руско-кинески односи представљати битан фактор у светској политици и да ће битно утицати на савремену архитектуру међународних односа.  

М. СИТЕЛ: Владимире Владимировичу, позиције оних који се са Вама не слажу (мислим да Ви то знате) чују се веома гласно. Веома гласно и са различитих платформи. Понекад има веома оштрих ставова: неки моле Запад да Русији одржи крваву лекцију…

В. ПУТИН: Крваву? Чак и крваву?

М. СИТЕЛ: Да. Неки отворено позивају да се пуца у наше војнике, неко у америчким новинама штампа спискове руских грађана које треба изложити санкцијама.

В. ПУТИН: Да, тако је...

М. СИТЕЛ: Односно, постоје различите позиције.  А данас су, поред осталих, у нашем студију присутне и такве позиције. Гост у нашем студију данас је Ирина Хакамада.

И. ХАКАМАДА: Криму је увек био потребан руски идентитет. Често сам боравила на Криму. Чак и у мирно време, када су тамо били час „плави“, час „наранџасти“, а Крим нико није нарочито дотицао, они су увек желели да буду у Русији. Кад се већ десило - десило се. Али, Ви сте - победник, Ви сте стварно извели супер операцију без иједног пуцња. Честитам Вам на томе што сте данас поштено рекли да су „зелени човечуљци“ - наши мирољубиви војници који су штитили руске грађане. То је веома важно - јавно говорити о таквим стварима, да не би касније нигде било спекулација.

 Ви сте отишли даље, као победник предложили сте компромис. Данас је у Женеви Ваш представник, Министар иностраних послова, први пут се сусреће са баш том украјинском влашћу која се може називати било како, али то је једини контра партнер са којим може да се говори о миру. Вас је часопис „Тајмс“ назвао најутицајнијим политичарем у свету. 

Ја сматрам да нисмо ми започели рат. Али, само онај ко га није започео, али је умео да победи у њему, може и да га заврши. И што брже, тим боље зато пошто ће обични људи убрзо осетити - и на Криму - да они много зависе од онога шта се дешава у Украјини. Данас сви обични људи пате и сви осећају последице борбе својих са својима. А ја сматрам да од Вас - баш од Русије - данас све зависи. А данас је кључна тачка - ово Вам говорим као бивши политичар, ја имам свој политички осећај - када се то може учинити.

Зато за Вас имам следеће питање. Европа одмара. Европа никада није решавала никаква питања. Она не воли да их решава зато што је навикла на спокојство. Главни дијалог је између нас и Американаца. Америка даје милијарду долара да би се избори одржали 25. маја. Руска страна инсистира на томе да се прво одржи референдум о регионализацији или сазив уставног саветовања о обликовању новог устава Украјине и тек после тога - избори.

А ја сам сигурна да ће, ако обе стране наставе да инсистирају на тим ставовима, рат преплавити читав пост совјетски простор. А ни Вама, ни руским грађанима, ни Кримљанима, који су део Русије, ни Украјинцима ни Украјини, ни истоку, никоме то не треба. Постоји компромис - регионализација  Украјине, односно истоку и југу дати могућност да говоре на руском језику, да бирају своју власт и да се спокојно осећају. Али, истовремено постоји и признање да су избори неопходни у најскорије време да би се тамо некако све смирило. Шта Ви мислите, може ли Русија да предложи такву варијанту са којом ће тај компромис између Вас и Америке бити нађен?

         С једне стране 25. маја одржаће се избори, с друге стране, захваљујући преговорима до 25. маја не знам којим ће се дипломатским методама све одговорне стране договорити о будућој регионализацији Украјине.

В. ПУТИН: Може ли се по украјинском питању наћи компромис између САД и Русије? Компромис се мора наћи између различитих политичких снага унутар саме Украјине, а не између трећих играча. Управо то је изузетно важно, то је кључно питање. Ми са стране то можемо само да подржавамо и пратимо.

А шта убудуће, а шта прво? Прво референдум о уставу, а затим избори - или прво треба стабилизовати ситуацију помоћу избора, а затим одржати референдум?

 Питање и није у томе - питање је у томе да се осигурају законита права и интереси руских и рускојезичних грађана југоистока Украјине - подсетићу, користећи терминологију још из царског времена, то је Новоросија: Харков, Луганск, Доњецк, Херсон, Николајев, Одеса нису улазили у састав Украјине у царским временима, то су оне територије које је 20-их година совјетска власт предала Украјини. Због чега су они то урадили, њихов бог зна. Све се то дешавало после одређених победа Потемкина и ЈекатаринеII у познатим ратовима са центром у Новоросијску. Отуда и Новоросија. Касније су из различитих разлога  те територије отишле, али народ је тамо остао.

Да, они су данас грађани Украјине, али они треба да буду равноправни грађани своје земље, ето о чему се ради. Питање, чак и није у томе шта ће пре бити, референдум о децентрализацији или федерализацији, а затим избори, или избори, а затим неке промене структуре државе - питање је у гаранцијама за те људе. Ми треба да их подстакнемо да се у Украјини нађе решење за питање гаранција. А грађани истока и југа Украјине вас ће такође питати, и нас и садашње власти у Кијеву питаће: „Па, добро, избори ће бити 25. - хоћете ли да их ми признамо? Сутра ћете заборавити и послати нам овде, у Доњецк, у Харков, у Луганск и тако даље опет неког од следећих олигарха. Где су гаранције? Нама је потребно да нађемо одговор на ово питање“. Надам се да ће одговор бити нађен.

РОМАН КУЗЊЕЦОВ: Планирате ли увођење ограниченог контингента у југоисточни део Украјине ради заштите рускојезичног становништва?

В. ПУТИН: Знате, ми не треба уз све оно што доживљавамо са Кримом да падамо у некакву еуфорију и увек морамо да полазимо од реалности. У чему је та реалност? Прво, треба отворено рећи да се, ипак, национални, етнички састав Крима разликује од југоистока Украјине. Те територије, то сам малочас рекао, предате су у састав Украјине средином 20-их година и касније све до 1954. када су већ и Крим због нечег дали Украјини. Тамо је етнички састав отприлике 50:50. Већ сам говорио о томе да је и коначна одлука о враћању Крима у састав Руске Федерације донета тек на основу резултата референдума. Када сам видео резултате, када сам видео да је практично читаво становништво „за“, понављам, ми чак нисмо ни имали другог избора, друго решење није могло ни постојати.

Каква је овде ситуација ми поуздано не знамо. Али, сигурно знамо да треба све да учинимо да тим људима помогнемо да штите своја права и да самостално одређују своју судбину. Управо за то ћемо се и борити.

 Подсетићу да је Савет Федерације Русије дао Председнику право да употреби Оружане Снаге у Украјини. Веома се надам да нећу морати да искористим то право и да ћемо успети политичким и дипломатским средствима да решимо сва актуелне, да не кажем најактуелније данашње проблеме у Украјини.

 М. СИТЕЛ: Владимире Владимировичу, данас су се у тешкој ситуацији нашле не само југоисточне области Украјине, него и Придњестровље. Оно је са једне стране блокирано Молдавијом, а са друге - новим самопроглашеним кијевским властима. Ево, о томе и смс порука: „Који пут Ви видите за разрешење настале ситуације у Придњестровском региону, каква је позиција Русије по том питању?“ У своје име подсећам да се буквално дан раније парламент Придњестровља обратио Русији са молбом да призна независност републике.

В. ПУТИН: То је један од најсложенијих проблема који нам је припао после краха Совјетског Савеза. Прво, тамо има нешто више од пола милиона људи, ако не грешим. Људи су заиста веома проруски оријентисани, велики број руских грађана живи у Придњестровљу. Људи имају сопствену представу о томе како да граде своју будућност и своју судбину. А то није ништа друго него манифестовање демократије, ако омогућимо тим људима да ураде онако како они желе. Наравно, треба водити дијалог и са Молдавијом и са Украјином, треба интензивирати преговоре у оквиру „5+2“ - постоји таква формула: то су Молдавија, Придњестровље и пет држава које учествују у том процесу помирења. На крају крајева, ја од тога полазим, треба, наравно, одмах прекинути блокаду, чије негативне последице сада трпе људи који живе у Придњестровљу, и од стране Молдавије и од стране Украјине.

 На граници између Придњестровља и Украјине већ су концентрисане оружане формације, а таква ситуација свакако мора што пре да престане. На крају, људима се мора омогућити да сами решавају своју судбину. На томе ћемо радити заједно са свим партнерима, разуме се, ослањајући се пре свега на људе који живе у Придњестровљу.

Т. ТРЕМЕЗОВА: Владимире Владимировичу, још једно занимљиво питање гледалаца путем директног телефонског позива.Цитирам: „Русија је силом припојила Крим. Значи ли то да је у свету сада сила једина гаранција државног суверенитета?“

В. ПУТИН: Русија није силом припојила Крим. Русија је створила услове, наравно, помоћу специјалних формација и Оружаних снага, рећи ћу отворено, али је створила само услове за слободно изражавање воље људи који живе на Криму и у Севастопољу. А људи су сами донели одлуку о припајању. Русија се одазвала на тај позив и примила Крим и Севастопољ у своју породицу. То је природно и другачије није ни могло бити.

Што се тиче фактора силе у међународним пословима, он је увек постојао, увек постоји, и сигуран сам, увек ће постојати. Питање није у томе, питање је у томе да би, схватајући да сила има суштински значај у међународним пословима, државе на међународној сцени могле - полазећи од здравог разума - да обликују и учвршћују таква правила понашања која би била стабилна и давала могућност за договоре, тражење компромиса, балансирање интереса држава и народа на међународној сцени не прибегавајући сили.

Суштина апсолутно није у догађајима на Криму. Сетимо се шта се дешавало у Ираку, Авганистану, у Либији и другим регионима света. По мом мишљењу, када свет постаје или када је неко покушао да свет учини једнополарним, онда је код тог јединог пола настајала илузија да све може да се реши само помоћу силе, а кад се појављује баланс сила, онда се појављује и жеља да се договара. Надам се да ћемо ићи управо тим путем - путем учвршћивања међународног права.

СЕРГЕЈ ЛУКАС: Коме користи претерани мит о томе да  Оружане снаге Русије припремају напад на Украјину? Какав циљ имају они који желе да нас посвађају са нашом браћом, суседима, с нашим европским партнерима?

В. ПУТИН: Жеља да се посвађају Русија и Украјина, да се подели и силом раздвоји у суштини исти народ, јесте предмет међународне политике већ током векова - векова, заиста. Ако се присетите и погледате мишљења лидера белог покрета, онда ћете разумети да без обзира на сва неслагања политичког карактера са представницима бољшевика, они никада нису ни помишљали о могућој подели између Украјине и Русије зато што су увек сматрали да је то део јединственог, заједничког простора и да је то исти народ. И били су апсолутно у праву. 

Ипак, десило се да данас ми живимо у различитим државама. Нажалост, та политика поделе, развлачења и слабљења и једне и друге компоненте народа и даље се наставља. У свету има довољно снага које се плаше наше моћи - како је говорио један од наших монарха, „наше големости“. Зато настоје да је уситне, то је познато.

 Погледајте шта су урадили са Југославијом: исекли су је на ситне комадиће и сада манипулишу свим оним чиме се може манипулисати. А тамо већ може практично свачим да се  манипулише. У принципу, то исто желе неки да ураде, очигледно, и са нама. Ипак, ако погледате шта се дешава и сами ћете одговорити на своје питање ко то чини. 

 „Директна линија“ – разговор Владимира Путина са сународницима (1)

  „Директна линија” - (3)

"Директна линија" - (4)

 http://fakti.org/rossiya/putiniana/putin-neki-se-plase-nase-golemosti-pa-bi-da-nas-usitne-kao-jugoslaviju

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 април 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.