ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

                   О ТИХОМ И ГЛАСНОМ ЧИТАЊУ СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА

Роберт Тафт то лепо показује: у античко доба, и пагани и јудаисти и хришћани све своје молитве читали су наглас, и јавне и личне. (Ориген и св. Иполит Римски вернике на сабрању стога називају „слушачи“.) Чак су и увреде на нечији рачун исписиване  по зидовима града да би их писмен у пролазу прочитао гласно (јер све се читало гласно, и није било мисленог читања ) - и тако пренео неписменим пролазницима. 

Свети Никита Ремезијански (Белопаланачки) у својој беседи „О бдењима“ тражи од народа да ћути док чтец чита, и вели: „Кад певамо, сви певају; кад се молимо, сви се моле. Зато кад се чита штиво, сви треба да ћуте да би сви подједнако могли да чују. Нико не треба да се моли тако гласно да омета чтеца“. Св. Кесарије из Арла у Галији (VI век), у својој 72. беседи, поучава народ: „Надасве, вољени, кад се нађемо на молитви, треба да се молимо у тишини и ћутању. Ако човек жели гласно да се моли, он узима плод молитве оном ко стоји поред њега. Треба да се чују само јецаји, уздаси и вапаји. Наша молитва треба да буде као она Свете Ане...„Она се мољаше, проливајући многе сузе, и само се њене усне покретаху, али се њен глас не чујаше“ (I Сам. 1, 10,13).

У „Држави Божјој“ (XXII, 8), блажени Августин наводи случај обесних младића који су се ругали старом морнару Флоренцију јер су га чули да се у храму гласно молио Дванаесторици Мученика.

Такође, блажени Августин је био запањен кад је видео Светог Амвросија Миланског да чита књигу не отварајући уста.

Треба се подсетити и чињенице да већина присутних на Литургији,чак и ако се све читало наглас, није то могла да разуме, јер су верници били нешколовани људи, сељаци и радници, који су говорили дијалектима и имали мали фонд речи, док је литургијски језик био књижевни, богословски и песнички уздигнут изнад свакодневице.

Понашање људи у храму у доба Светог Златоуста јасно указује на то да гласно читање свештеничких молитава није нарочито утицало на стање црквене дисциплине. Ево Златоуста у Цариграду: „Велика је гужва, велика је пометња овде у храму. Наша се сабрања ни по чему не разликују од оних у крчми, тако је гласан смех, тако је велико узнемирење, исто као у јавним купатилима, на пијацама, где свако виче и прави хаос/.../ Црква није берберница, није парфимерија, није ниједна од радњи на тргу/.../У храму се понашамо непристојније од паса, и на Бога обраћамо мање пажње него на блуднице/.../ Црква није место за брбљање, него за поучавање. Али, кад се она ни по чему не разликује од градског трга/.../ а можда ни од позорнице, јер се жене које се овде сабирају кинђуре много раскошније него оне бешчасне (глумице, нап. В.Д.) тамо. Видим да то многе развратнике мами овамо, и ако неко жели да саблазни женско, чини ми се да му за то нема бољег места од храма“.

Било је тако и у Антиохији, у којој је Златоусти говорио да су богати Антиохијци храм претворили у модну писту, и упозоравао да су разговори који се у Цркви воде за време богослужења безвреднији од ђубрета. Тумачећи Еванђеље по Матеју (Беседа 73/74), Златоусти је, као антиохијски ђакон, морао да грми: „Слушај најпре шта се каже у псалму: „Нека се молитва моја уздигне као кâд пред тобом“ (Пс. 140/141, 2). Али, пошто се од вас не уздиже кâд, него смрдљиви дим, каквих казни да не будете достојни? Шта је тај смрдљиви дим? Многи долазе у храм да буље у женску лепоту, а други су знатижељни да гледају расцвалу младост дечака... Шта радиш то, човече? Зар пиљиш у женску лепоту, а не дрхтиш зато што због тога вређаш храм Божји? Зар ти црква личи на јавну кућу, зар је мање достојна од градског трга? На тргу те је срамота да пиљиш у жене, а у храму Божјем, где ти сам Бог говори и упозорава те на то, правиш блуд и прељубу у исто време кад то  упозорење слушаш! Заиста, од жена би требало да вас одваја зид у души, али пошто то не желите, наши оци сматрају да треба да вас одвоје овим даскама (преграде које су у храму одвајале мушкарце од жена, нап. В.Д.). Јер сам од стараца чуо да раније није било оваквих преграда, јер у Христу Исусу нема ни мушког ни женског (Гал. 3,28). У време апостола мушкарци и жене бејаху једнаки, јер су мушкарци били мушкарци, а жене жене. Али сад је све другачије: јер су жене почеле да се понашају као блуднице, а мушкарци као успаљени пастуви“.

Дакле, гласно читање свештеничких молитава није  помогло да се одржи црквена дисциплина. Нови хришћани, различити од раних хришћана, пуних вере и саможртвености, понашали су се као на пијаци. Одатле ђаконски возгласи: „Устаните!“, „Смерно стојмо!“, „Пазимо!“ Одатле „затварање“ олтара завесом и иконостасом и тихим читањем свештеничких молитава - да се очува Светиња од пијачног понашања и да се људима стави до знања да је реч о Светињи, а не о нечему привременом и маловажном

                                                       О ЈЕДНООБРАЗНОСТИ

Тврдити да се Литургија мора служити једнообразно, без икаквог личног трага, по захтевима крајње  униформности потпуно је апсурдно. Тридесет ђака пише исти диктат, и сви рукописи су различити. Али, служење Литургије које није заговарају православни модернисти („обновитељи“ попут Кумаријаниса, Василијадиса и сличних њима) није обична (и сасвим природна) различитост „у рукопису“,  него својеврсна измена „синтаксе“ литургијског поретка.

Такође, аргумент по коме се Литургија може служити и напољу, без царских двери, иконостаса и завесе, значи увођење својеврсне „теологије ванредног стања.“ Јасно је, наравно, да се Литургија може служити напољу, ако је реч о великом народном скупу. Може се, као у древно доба, служити на грудима свештеномученика Антиногена. Руски епископи у комунистичким логорима служили су Литургију претварајући се да играју карте. (О. Серафим Роуз, Иван Андрејев: Нови светитељи руских катакомби, Отачаство, Краљево, 1996, стр. 26). Али то су ванредне околности. У уобичајеним околностима јасно је како се служи. Уосталом, зна се да су Вук Лазаревић, брат Св. Стефана Високог, и Гргур Бранковић, пре него што су их Турци погубили, узели јабуку, помолили се Богу и поделили је - да им буде уместо Св. Причешћа. Али, хоћемо ли данас људе на Литургијама „причешћивати“ јабукама?

У нас су се, сасвим недавно, појавиле чак и тврдње да се на Светој Гори служи са отвореним царским дверима и уз гласно читање јерејских молитава (и Света Гора више није „конзервативна“). Међутим, није тако. Ево како, по оцу Онуфурију Хиландарцу (а то значи по светогорском типику), изгледа Литургија у градини Мајке Божје:

>>Након возгласа „Благословено Царство...“ сви се поново враћају у своје стасидије стављајући панакамилавке на главе. Царске двери се обично затварају, осим током саборног служења када сво време остају двери отворене. У многим обитељима царске двери отварају и затварају црквењаци изван олтара. Ако их црквењак отвара и затвара дужан је да пре отварања пред њима направи поклон а потом их целива.  Обичним данима се читају свакодневни антифони. Уколико у типику месецослова, који је посебно изложен у II делу књиге, пише да свети има блажена то се онда узимају прва и друга слава, а за трећи антифон блажена на шест, од треће и шесте песме канона светога. Ако пак свети има полијелеј узимају му се блажена на осам. Суботом, као и недељом, увек се узимају блажена Октоиха. Недељом и празницима, као и када служи архијереј, певају се изобразитељни псалми а на трећем антифону се узимају блажена.

На блаженима /.../ врши се мали вход следећим поретком. Црквењак приноси чирак са упаљеном свећом пред северне двери олтара. Отвара царске двери и враћа се северним дверима, творећи поклон пред њима. Затим их отвара и скида са своје главе панакамилавку стављајући је на лево раме, а други крај пане на десно како му не би камилавка пала током входа. Потом ходећи са чираком у руци, испред свештеника, који носи Еванђеље, стаје испред престоне Господње иконе. Након уласка свештеника у олтар црквењак оставља чирак на своје место угасивши свећу на њему.

Апостол чита чтец само са камилавком на глави. Пред почетак читања Апостола сви оци скидају своје пане и стављају их око врата. Током читања Апостола свештеник кади храм. Након завршеног кађења еклисијарх поставља налоњ на царске двери, а испред њега чирак са упаљеном свећом. У многим обитељима свештеник чита Еванђеље без налоња, држећи га у рукама. По завршетку Еванђеља црквењак склања чирак гасећи свећу, уколико је постављао и налоњ склања сада и њега.

Даље следују прописане јектеније те потом Херувимска песма која се пева по владајућем гласу седмице. Пред кађење црквењак отвара царске двери. Пошто се свештеник поклони са царских двери присутнима, црквењак пали свећу на чираку и одлази са њим у руци пред северне двери ради великог входа. Црквењак никада не носи на велики вход кадионицу или пак да хода окренут лицем ка свештенику, већ се креће као и на малом входу. На свакодневним службама чредник не помиње никога на входу већ само пролази преко храма ка царским дверима говорећи „Све вас да помене Господ Бог у Царству Своме сада и увек и у векове векова.“ Сви оци за време входа излазе из својих стасидија скидајући камилавке са глава. Након входа црквењак затвара двери, навлачи завесу и гаси свећу на чираку. Оци се враћају у стасидије стављајући камилавке на главе.

Пред почетак канона евхаристије, оци поново скидају камилавке са својих глава и излазе из својих стасидија, остајући тако све до после Достојно, када ставивши камилавке на главе поново улазе у стасидије. Поново скидају камилавке излазећи из стасидија на возглас „Пазимо“.

Достојно се такође, као и Херувика пева, по владајућем гласу, док у Протату увек је другога гласа, такозвано Карејско јер је по предању архангел на ту мелодију певао Достоино есть испред истоимене иконе Пресвете Богородице.

На Достојно, када прочита молитву „Помени, Господе...“ свештеник тасом на коме је антидор изображава крст пред светим Даровима, говорећи „Велико име Пресвете Тројице“, благосиљајући га потом руком уз речи „Благословен Бог наш...“. Олтарник износи антидор и ставља га крај северних двери, такође поставља крај њега и мало вина помешаног са топлотом. Како би они који се причесте сами узели од нафоре, а затим и мало вина са топлотом да не би остала никаква честица у устима.

Након возгласа „Пазимо“ у неким обитељима чтец говори „На помоћ свим благочестивим православним хришћанима“. У продужетку свештеник наставља „Светиње светима“. Након овог возгласа црквењак гаси све фуније палећи једино свећу на чираку који поставља испред царских врата. Сви оци поново стављају на главе своје камилавке и пане.

За време причасна оци по старини приступају иконама и целивају их. Најпре иде игуман, потом остали свештеници и ђакони по времену хиротоније, затим остали оци по времену пострига и искушеници по времену доласка у манастир. Уколико у манастиру има мирјана, поклоника, то и они за искушеницима прилазе иконама. Целивање обављају сви истим редом. Најпре се прилази десном проскинитарију где се налази икона храма и икона празнујућег светог, ако је има. Творећи два поклона испред десног проскинитарија целивају се иконе на њему, потом учинивши још један поклон одлази се пред леви проскинитариј. На левом проскинитарију се обично налази икона светих ктитора обитељи, или сабора светих отаца те обитељи, или обе иконе заједно. Након целивања иконе левог проскинитарија одлази се испод великог полијелеја где се творе три поклона ка царским дверима, а затим благи поклони ка певницама као и према западу. Истим поретком се целива и на вечерњој током стиховњих стихира, на јутрењу на хвалитним само када се износе свете мошти на целивање, или ако је бденије. Такође и на повечерју ако се оно чита у главном делу храма.

У манастиру Хиландару, након целивања икона на десном проскинитарију, оци целивају чудотворну икону Тројеручицу, а затим одлазе ка левом проскинитарију.

Пре него што свештеник изађе са светим Причешћем на царске двери, он ударцом у мало звоно на проскомидији даје знак црквењаку и појцима. Појци престају са певањем причасна док еклисијарх отвара царске двери и стаје откривене главе, са чираком у руци испред престоне Богородичне иконе. Свештеник возглашава „Са страхом Божијим...“ и причешћује са царских двери оне који су се припремили за свето Причешће. Антидор не дели нико од свештеника, већ га братија сама узима заједно са запивком. Када свештеник возгласи „Сада и увек...“ црквењак оставља чирак на своје место и сва братија поново враћа панакамилавке на своје главе.

Давши отпуст свештеник даје свима од нафоре стојећи испод великог полијелеја. Црквењак прима антидор последњи и узима од свештеника тас на коме се он налазио.

          Након узимања антидора, братија узима од свете воде (мала агиазма) која стоји у посебној посуди у припрати храма. Они који су се причестили светим Причешћем не узимају од свете водице.“

         Из речи оца Онуфрија Хиландарца („Светогорски богослужбени устав“) јасно се види да се у Светој Гори Царске двери отварају и затварају и завеса навлачи на за то одређеним местима, осим кад је у питању САБОРНО служење (дакле, овај изузетак је, на Атосу, прописан локалним ТИПИКОМ, а није плод нечије самовоље). Виде се и ситне, сасвим допустиве и нормалне разлике, у служењу Литургије у односу на руску, србску, бугарску или праксу Грчке Цркве. Али, као што рекосмо, то су разлике у „рукопису“, а не у „синтакси“.

Извор: Владимир Димитријевић, РЕЧ НА РЕЧ (Одговор епископу Атанасију Јевтићу), ЛИО Горњи Милановац, 2008.