"Да ли је постојао Исус?" На ово питање неће одговорити онај за кога је Он тек постојао, већ онај за кога је Он био, јесте и биће.

Да ли Га је било - знају и мала деца, а мудраци не знају. "Ко си ти?". "Докле ћеш нас држати у незнању?" (Јн 8, 25; 10, 24).

Ко је Он: мит или историја, сенка или тело? Треба бити слеп, па помешати тело са сенком. Но и слеп треба само руку да пружи и опипа да би сазнао да тело није сенка. Никоме није пало на памет да се пита да ли је постојао Христос, да му ум већ не помрачује жеља да је то и истина.

Он је у 20. веку једнако непознат, једнака је загонетка, знамен препоречни (Лк 2, 35), као и у првом. Његово чудо у светској историји људима је вечити трн у оку: лакше им је да одбаце историју, него да прихвате то чудо.

Крадљивцу је потребно да нема светла, а свету да нема Христа.

Али критика - суд Јеванђељу - може да се претвори у Страшни Суд судијама.

+++

"Он је срамотном смрћу завршио презрени живот, а ви бисте да у њега верујемо као у Бога!" Ове страшне речи наводи велики учитељ Цркве, Ориген, зато што вероватно зна, да оне за верне чак нису ни хула, него просто глупост, мада у нашем смислу не и глупог, него чак културног човека, лекара Целза. Рекло би се да је ту глупост тешко превазићи. Али, ето, није: Целз није посумњао у то да је Христос постојао, а ми јесмо.

+++

Ту глупост и у прошлим вековима небивало научно лудило - митоманију (да је Христос - мит) - започео је 18. век, продужио ју је 19, а до врхунца доводи је двадесети.

Шарл Дипи (1742-1809.), члан Конвента, у својој књизи из треће године Републике "Почетак свих култова или Светска Религија" доказује да је Христос двојник Митре, бог сунца и да ће ускоро Он за нас представљати "исто оно што су били Херакле, Озирис или Бакх", а Волне у књизи изашлој отприлике у исто време, "Руине или размишљања о револуцијама царевина", доказује да Христов јеванђелски живот није ништа друго до "мит о кретању Сунца по зодијаку".

Тридесетих година прошлога века, Штраус по актуелном мишљењу неких од протестантских богослова "генијални писац", у "Исусовом животу" (1836.), ни сам не знајући, а можда и не желећи, утро је својом "јеванђелском митологијом" даљи пут "митоманији". Штраус је посејао, Бруно Бауер је пожњео. Критика 19. века пружила је руку антихришћанској мистици 18. века. Бауер већ "поуздано зна" да Исуса, као историјске личности, није било и да је Његов јеванђелски лик "тек слободна поетска творевина првога јеванђелисте", нижим поробљеним народним слојевима потребни митски узор "демократског цара - антикесара."

+++

Било је основа за наду да ће, захваљујући научној критици Јеванђеља краја 19. и почетка 20. века, која је до темеља срушила Штраусову "митологију", и Бауер бити заборављен, као и Волне и Дипи. Али та се нада није оправдала. Корен из 18. века пустио је изданке у двадесетом.

Шта је "митоманија"? Псеудонаучна форма мржње на

Христа и Хришћанство, која подсећа на грчеве који из утробе изригују лек. " Свет Мене мрзи јер Ја сведочим о њему да су дела његова зла." (Јн. 7, 7). Ето зашто Га је уочи свога највећег непочинства, светских ратова, свет замрзео као никада дотад. И сасвим је очевидно да је свугде, где су само чекали да се реше хришћанства, "научно откриће" да је Христос мит дочекано са таквим усхићењем, као да су само то и чекали.

Оно што је о књигама Древса и Робертсона рекао дубоки познавалац ранога хришћанства, И. Вајс (да су "необуздана фантазија", "карикатура историје"), могло би се рећи и за све новије "митологе".

Знање се стиче споро и са напором, незнање брзо и лако. И, по Карлајловим речима, обмана одјекује светом; шири се као неизбрисива масна мрља по папиру.

Научна критика је у последњих 25 година поновила Хераклов подвиг, очистивши те Аугијеве штале религиозног и историјског незнања. Али ако се овако настави са безумијем, сада не ни само руским, већ и светским, ускоро ће се накупити нове гомиле ђубрета, па ће се, може бити, и сам Херакле угушити од смрада.

+++

Исус је дохришћански, ханано-ефраимски бог сунца (Древс), он је и Исус Навин или патријарх Јосиф или Озирис или Атис или Јасон. Он је и индијски бог Агни (Agnus Dei) или вавилонски јунак Гилгамеш или, коначно, само "распета илузија" (Робертсон).

Окреће се, као у бунилу, калеидоскоп свих митологија, чије се глупости пресијавају на црном фону незнања.

Свима који поседују историјско чувство бескрајно је вероватније да је уистину било такве у свету јединствене појаве, него да је она измишљотина коју су људи ни из чега створили и да су непознати преваранти или обмануте будале створили нешто тако реално, али неизмерно новије и што је више преобразило духовни свет човечанства, него Коперников систем.

+++

Ко је, осим самога Исуса, могао "измислити", саздати Исуса?

Заједница простих људи, "неуких и простих" (Дап 4, 13). То је невероватно, али још је невероватније да би најживљи од свих људских ликова био сачињен од разних митолошких твари у ученој реторти тадашњих философа. А када би Исусову историјску личност стварао песник или цела заједница песника, то би било могуће само под условом да песник у Њему представи самога себе или заједница песника саму себе. Исус је тада - песник и поема, и творац и творевина. Или, другим речима, ако Исус није био тако велик и још већи но што га представљају јеванђелисти, тада је њихова сопствена величина - најнеобјашњивије чудо у историји. Тиме би Његова тајна постала још загонетнијом.

То значи питање, да је било Исуса, при најмањем удубљивању своди се на друго питање: зар Га је могло не бити, ако је такав лик, какав је Његов, представљен у таквој књизи, каква је Јеванђеље?

+++

Да је Он постојао - то нико од Њему најближих нехришћанских сведока није рекао са недвосмисленошћу неопходном у научној критици и то је један од главних "митолошких" аргумената. Да ли је он тако јак, како се "митолозима" чини?

Да би се то сазнало, потребно је претходно одговорити на три питања.

Прво: Када нехришћански сведоци почињу да говоре о Христу? Пре него што религија постане видном историјском појавом, што се са хришћанством догодило у првој четвртини 2. века, историчари не могу да говоре о оснивачу религије. А будући да управо од тога времена и почињу да се појављују сведочанства римских историчара о Исусу, негативни аргумент о времену - прекасно су почели да говоре - пада.

Друго питање: хоће ли о Њему много или мало говорити? Веома мало! Зар просвећеним људима приличи да траће време на опскурног варварина, распетог у далекој провинцији сто година пре тога, Јудејца-бунтовника, једнога у мноштву њему сличних, виновника "гнусног и безмерног сујеверја"? Управо су толико речи римски историчари потрошили на Исуса.

Треће питање: Како ће о Њему говорити? Управо онако како здрави говоре о непознатој, претећој зарази, горој од куге и губе.

+++

Прво нехришћанско сведочење налази се у писму Плинија Млађега, битинијског проконзула, цару Трајану, а потиче из 111. године. Плиније пита цара шта да ради са хришћанима. Има их по целој области, не само по великим градовима, већ и по забитим селима, огроман их је број, има и мушкараца и жена, свих сталежа и узраста. Та се зараза се више шири: храмови су опустели, боговима се све мање приносе жртве. Он, Плиније, кривце доводи на суд и испитује. Неки, одрекавши се сујеверја, изливају жртве и пале тамјан пред цезаровим киповима и "хуле на Христа", а други су упорни. Али све што је могао о њима сазнати, своди се на то да се они "у одређен дан, пред излазак сунца, сабирају и певају песме Христу као Богу; заклињу се да неће лагати, красти, чинити прељубе и др. "Састају се, такође, и ради заједничких трпеза, "али савршено невиних" (мора бити, због Евхаристије). Он је ставио на муке две служитељке, ђаконисе, али ни од њих није сазнао ништа "осим сујеверја, гнусног и безмерног".

За нас је већ важно и то, да се овим сведочанством потврђују историјска тачност и аутентичност свега онога што смо сазнали о првим хришћанским општинама из Посланица и Дела Апостолских. Али још су важније речи: "певају Христу химну, као Богу". Да је Плиније сазнао од хришћана да је Христос за њих само Бог, тако би и написао: поју Богу своме Христу. Ако пише: Христу као Богу, то је стога што он, разуме се, зна да Христос није за хришћане само Бог него и човек. Значи да седамдесетих година (неки од битинских хришћана то су већ више од четрдесет година), четрдесет година по смрти Исусовој, верујући у Њега знају, памте, а нехришћански сведок томе верује, да је Исус био човек.

+++

Друго сведочанство припада Тациту и готово је истовремено Плинијевом (115. г.).

Саопштавајући о народним гласинама, које су кривиле Нерона за подметање пожара у Риму (64. године), Тацит наставља: " Да би угушио те гласине, он је почео да суди и да на најстроже казне осућује оне, које је народ мрзео због гнусних дела и називао их хришћанима. Виновник тога имена, Христос, за време Тиберијевог царевања и под прокураторством Понтија Пилата био је кажњен смрћу, али привремено угашено сујеверје поново је букнуло, али сада више не само у Јудеји, где се родило, већ и у самом Риму, где се са свих страна стиче и прославља сваки ужас и срамота. Дакле, првобитно су хапшени они, који су се отворено изјашњавали као хришћани, а потом још већи број. Али њихова кривица за подметање пожара није могла бити доказана. Истинска њихова кривица је мржња на људски род."

+++

Тацит је један од најтачнијих историчара. Када саопштава гласине, он то увек напомиње. Значи да су његове речи о Христовој казни више од гласине - то је сведочење, као и све остало што потиче или од, за њега несумњивих, сведочанстава ранијих историчара, или чак из државних извора. Нема сумње да се хришћанска рука овога није дотицала. Да јесте, она не би оставила речи које следе, а које су можда најубојитије, најспокојније и најгоре речи икада изговорене о хришћанству. Оне су кратке и тешке - падају као бакарне лопте у гвоздену урну. Тацит говори спокојно, али испод сваке његове речи кипти мржња, као смола у којој су гореле "Неронове бакље".

Истински Римљанин - савршено оваплоћење Права на земљи - Тацит је са свога становишта у праву и у суду над хришћанима. Одмах након тих страшних речи од додаје: "Да они нису криви и да не заслужују казну, али будући погубљени не ради опште свирепости већ због свирепости једнога човека, они би у срцима пробудили жалост према себи."

Да ли зато тако суди о хришћанима тај "најправеднији", што их тако мало познаје? Неће бити. "Децо, љубите једни друге", шапћући умирао је тајанствени ефески старац, апостол Јован, савременик Тацитов отприлике. Он је могао да види и оне, који су видели и хришћанске мученике 64. године, а међу њима и Петра и Павла. Могао је да у њиховим очима види одблесак Саме на земљу сишавше Љубави Небеске - и ето како о Њој суди: "мржња на род људски".

А шта то значи? Судар двају светова који су бескрајно више супротстављени од хришћанства и паганства, судар овдашњег и неовдашњег - судар небивали. Тацит још не зна, али предосећа: Рим-свет и Христос заједно бити не могу - свет или Он. И Тацит је у праву, можда и више од свих историчара, па и хришћанских, у последњих две хиљаде година.

По овим речима о Христу најбоље се види да је Тацитов летопис "вечнији од меди". И ето - одговор на питање да ли је било Христа на тој је меди уписан. 

+++

Треће сведочанство, нешто старије од Тацитовог, припада Светонију (око 120. г).

"Нерон је починио много злога, али не мање и доброга. Кажњени су хришћани, људи новог и пагубног сујеверја." Тако стоји у Нероновом животопису. А у Клаудијевом: "Он је из Рима прогнао Јевреје које потпаљује неки Хрестос и који стално бунтују". Овде је Христово име погрешно наведено као "Хрестос". "Митолози" су се ухватили и за ту сламку: ради се, тобоже, о неком непознатом Хресту, можда одбеглом робу (Христос - Помазаник; Хрестос - Корисни, често робовско име). Но ми добро знамо да за време Клаудијеве управе није било никаквог јудејског бунтовника под тим именом. Знамо преко св. Јустина Философа, Атинагоре и Тертулијана и то да су хришћане некада називали "хрешћанима", те, према томе, Светонијев "Хрестос" није могао бити нико други до Христос.

+++

Четврто, најраније, сведочанство налази се у " Јудејским старинама" Јосифа Флавија (93. година).

Ако знамо ко је Јосиф - одступник од јудејске вере, издајник и пребег у римски табор за време Јудејског рата из 70. године, Флавијев римски дворски летописац и улизица - могуће је предвидети да ће он колико и римски историчари, или чак и више од њих, мада из других разлога, прелазити ћутке преко чињенице о постојању хришћанства уопште и Христа-Месије, "Цара Израиља" посебно, бранећи себе и свој народ од осуде због устанка у ком је некада и сам учествовао. Али да сасвим ћути ипак је тешко: у Риму су након Јудејског рата и Домицијанових гоњења хришћане сувише добро познавали.

Судећи по рукописима који су до нас дошли, Јосиф о Христу говори на два места. Прво, мада веома рано (чини се из другог века), ипак је прегруба и очевидно хришћанска интерполација. Али како је њено место у приповедачком поступку веома природно и пошто друга, каснија, напомена о Христу претпоставља да је о Њему и раније било говора и будући да је, коначно, Ориген овде нешто читао, врло је вероватно да је на том месту нешто заиста било искривљено после хришћанске парафразе. Ако се из Јосифовог пера избаци свака претераност и учини, уз тек понеку измену, веродостојнијом, ево шта преостаје:

"Појавио се у то време Исус, звани Христос, вешти чудотворац, који је проповедао људима жедним новотарија и који је саблазнио многе Јудеје и Јелине. Чак и тада, када га је Пилат, по пријави наших првака, казнио смрћу на крсту, они који су га отпочетка волели (или, радије били отпочетка њиме обманути) нису престали до краја да га воле. И до данас постоји заједница која је добила име по њему."

Аутентичност другога места признаје чак и већина левичарских критичара. Поменувши самовлашће Ане Млађега (рођака онога који је распео Христа) након прокуратора Феста и до Албиновог доласка (почетком 62. године), Јосиф наставља: " Ана, судећи да има за то повољну прилику, сазвао је синедрион ради суда брату Исуса званог Христос - Јаков му је име - и оптуживши га заједно са другима за нарушавање Мојсејевог закона, наредио је да их каменују."

Тако јудејско сведочанство поткрепљује римско: Исус је постојао.

+++

Пето сведочанство налази се у Талмуду.

Његови најстарији делови - Повести (хагада), Поуке (халаха), Приче (мешалим) великих рабина - несумњиво потичу бар из 2. века, ако не и од раније, из времена Исусовог: раби Гишел и раби Шамај готово су савременици Господњи.

У првој половини 2. века учитељи Талмуда већ преиначују реч "евангелион" - благовест - у "авенгилаон" - зловест или у "авонгилаон" - власт греха, безакоње.

Ако дванаеста прозба најсветије израиљске молитве,

Шмонех Езрех, о проклетству "одступника", "миним", и "Назореја" (два хришћанска имена): "нека изненада погину и нека им се и само име избрише из Књиге Живота" потиче, како поуздано знамо, са краја 1. века, значи да је Израиљ већ тада схватио да његову вечну судбину решава "Онај Који виси на дрвету" Распети.

+++

У то да је Исус творио чудеса - Талмуд не сумња: Он је, по једној причи, тобоже зато украо из јерусалимског храма "неизречено име - Јахве", а по другој, старијој (око 100. г), донео је из Египта мађије у "навојима на телу" (очевидно, ради се о тетоважи). Крајем 1. или почетком 2. века, по Талмуду, раби Јаков из Кефаре, "одступник", још чини чудеса "именом Исусовим".

"Уочи Пасхалне суботе подигнут је Јешуа Ханозери (Исус Назарећанин), а пре тога пред њим је четрдесет дана ишао гласник јављајући: "Овај Исус Назарећанин иде да се каменује зато што је врачао, обмануо и преластио Израиљ. Ко зна чиме он може да се оправда, нека дође да сведочи." Али оправдање му се не нађе, те га распеше." Тако је речено у најстаријем делу вавилонског Талмуда.

Све то значи: јудејски сведоци сумњају мање од римских у то да је Христос постојао. Знају још и то што ови не знају: како је живео и за шта је умро.

И ето шта може бити најпогубније по "митологе": сви ти сведоци Христа мрзе онолико колико људи само могу да мрзе човека. Али никоме од њих не пада на памет да каже: "Није било Исуса", а само један глас био би довољан да уништи Непријатеља.

+++

Свети Јустин Философ, Јелин који се у хришћанство обратио око 130. године, родио се крајем првог века у Палестини, у старом граду Сихему, који се у то време звао Флавиа Неаполис. Да ли он могао да не зна шта су о Исусу говорили палестински Јудеји?

"Исус Галилејац оснивач је безбожне и безаконе јереси.

Ми смо га распели, а ученици су украли тело и обманули људе говорећи да је он васкрсао из мртвих и да се вазнео на небо," саопштава средином другог века Јустинов сабеседник, Јудејац Трифон. Нема разлога за то да се у тим речима не види оно, што су палестински Јудеји крајем 1. и почетком 2. века сматрали историјски веродостојним. Деца и унуци оних који су некада викали "Распни га!" знали су да су њихови очеви и дедови заиста распели Исуса и хвалили су се тиме. И опет никоме од њих није падало на памет да Исус није постојао и то не само зато што су Му за две хиљаде година ближи, већ и зато што су у страху велике очи. Са њима, најгорим непријатељима Христовим, није се могло догодити оно што и са нама - да Христос нестане као игла у пласту сена.

+++

Први хришћански сведок, који је претходио јеванђелистима, био је Павле. Аутентичност његовог сведочанства безмерно више добија на вредности тиме што је он бивши Исусов непријатељ и гонитељ хришћана Савле.

Снага Павловог сведочанства је таква да пре треба рећи да није било Павла него Христа и стога треба оповргнути веродостојност не само његових посланица већ и целога Новог Завета, свих дела апостолских мужева (90-150. г), најбољих Павлових сведока, и, коначно, свих апологета 2. века или, другим речима, затрти целу књигохранилницу ранохришћанске историје.

+++

Шта значе Павлове речи: "Ако и познасмо Христа по телу, сада Га више не познајемо." (2 Кор 5, 16)? То се не да одмах одгонетнути, али лако је разумети да те речи, како су сматрали левичарски критичари, не могу значити да Павле зна само небеснога Христа, а да земнога не зна и неће да зна.

"О, неразумни Галати, ко вас је преластио да се не покоравате истини, ви пред чијим очима је Исус Христос насликан распет мећу вама?" (Гал 3, 1). "Проеграфи" на грчком значи "насликан на платну уметниковим кистом". Како Га је Павле могао насликати, ако Га није видео, није Га познао "по телу"? "Зар нисам ја видео Господа нашега Исуса Христа?" (2 Кор 9, 1). Односе ли се те речи само на виђење на путу за Дамаск? "Ко си Ти?", пита Павле у виђењу Христа, јер још не зна да су Тај и Онај у телу - исти. Али када му Господ одговори "Ја сам Исус", он Га познаје по лицу, по гласу (Дап 9, 5). На тој истоветности онога што је познао, прво у стварности а потом у виђењу, сва ће Павлова вера и бити заснована.

+++

Павле се у хришћанство обратио вероватно у јесен 34. године, годину и по након Исусове смрти. "Након три године изиђох у Јерусалим да видим Петра и остадох код њега петнаест дана" (Гал 1, 18). Да ли је за то време Павле могао да се код Петра не обавести о Исусовом животу, да Га не позна "по плоти"?

Да Га је познао добро, видимо из Павлових посланица. " Требало би по њима написати мало 'Житије Исусово'", схватио је још Ренан.

Павле зна да Се Исус "родио од жене", "од семена Давидова", " да се потчинио закону обрезања", зна да Он има брата Јакова, да је проповедао имајући са Собом дванаест ученика, да је основао општину одељену од јудејске, да Се сматрао Месијом, Сином Божијим Јединородним, али да је у земном животу "осиромашио", "понизио Се", примио "лик слуге", вољно пошао у крсну смрт, да је последњу ноћ пред смрт установио Тајну Вечеру, да Га је предао један од Његових ученика и да је, поставши жртва јудејских старешина, распет на крсту и васкрсао.

Сила ових Павлових сведочанстава је толика, да бисмо ми, чак и да других нема, са већом сигурношћу знали не само то да је Христос постојао, већ бисмо и поузданије него за друге историјске личности знали и како је живео, шта је говорио, за шта је умро и како је васкрсао.

Плиније, Тацит, Светоније, Талмуд, Павле - шест међусобно независних сведочења, која полазе са супротстављених страна и различитим тоном говоре исто. Али и када би нам говорили да је неко постојао, ми још увек можемо да не верујемо. А ако га самога видимо и чујемо, како да не поверујемо? А управо то нам пружа Јеванђеље.

"Што чујемо, што смо видели очима својим, што руке наше опипаше... објављујемо вам", говори Јован, "ученик, којега Исус љубљаше", или ученик који је те речи чуо од Јована (1 Јн 1, 13). "Не следујући измишљеним бајкама (грчки - митовима), но сами будући очевици величанства његова, објависмо вам... силу Христа", говори Петар, као предвиђајући нашу "митологију" (2 Пет 1618). Уколико треба љубити да би се знало и ако нико никада никога није љубио више него Исуса Његови ученици, онда нико никада никога није ни знао више они Њега и нико ни за кога нема већега права да каже: својим ушима чусмо, својим очима видесмо.

+++

" Морамо да признамо да хришћанска сведочанства првих покољења након тридесетих година, која говоре о главним догађајима у Исусовом животу, имају меру веродостојности, која је само у историји могућа", говори један веома слободан критичар, који не сумња у црквену апологетику. А други каже: "Наша сведочанства о Сократу мање су поуздана него она о Исусу, пошто су Сократа представљали писци и књижевници, а Исуса необразовани.

са руског:

Јелена Петровић