После објављивања текста о нестанку помена руског народа из васкршње посланице патријарха Иринеја, добио сам, од извесних коментатора тог текста на сајту „Нови стандард“ критике оних који су сматрали да сам малициозан и неупућен у тему. Наравно, немам намеру да полемишем са анонимним коментаторима, али, истине ради, објављујем један свој текст писан за новине „Печат“ септембра 2010. Тада сам поставио питање – зашто се СПЦ одлучно не бори против србофобног режима Бориса Тадића, који је издавао све националне интересе, нарочито на Косову. Нови режим, који је наступио после Тадићевог, наставио је у и стом правцу, а очито је – биће све горе. Међутим, „симфонија“ СПЦ и антисрбске власти траје. Зато овај текст, као подсећање – да се виде дубински узроци избацивања помена Руска из Васкршње посланице СПЦ. 

+ + +

Од децембра 1990. године, па све до 5. октобра 2000. године, Српска православна црква све време била је против власти Слободана Милошевића, наводно неспособне да брани наше националне интересе, пре свега КиМ. За време Милошевића, викало се на сав глас. Било је клетви и анатема. Данас, када је актуелни режим практично признао независност Косова врх СПЦ ћути, као да се ништа не дешава

Доследност је ретка, и зато драгоцена особина. Сви је очекујемо од других, а сами смо ретко када спремни да је упражњавамо. Тако је и у личном, и у друштвеном животу, а поготову у политици, у којој највећи број делатника мисли да су морал и доследност метафизичке категорије које су неприменљиве у стварности.

Ово је прича о доследности у извесним ставовима једне од кључних националних установа српског народа – Српске православне цркве, прича везана за последњих двадесет година наше историје.

БРОЗОМОРА

Није никаква тајна да је Српска православна Црква за време Брозове Југославије, била не само маргинализована, него и гетоизирана. Ко год се огласио снажнијим гласом, било да је верник, свештеник, монах или епископ, ућуткиван је без милости. У затвор су, због „вербалног деликта“, бачени митрополит црногорско-приморски Арсеније (Брадваревић) и епископ хвостански Варнава (Настић). У заточењу су били изложени различитим понижавајућим поступцима, почев од шишања и бријања и забране читања духовне литературе до тешког рада. За то време, духовни отац НДХ, Алојзије Степинац, имао је скоро хотелске услове у затвору Лепоглава, а касније још боље, док је био у конфинацији у родном селу Крашићу.

Један од најпознатијих случајева борбе „напредне“ државе против „назадне“ Цркве, која не сме да се меша у било шта ван храма, био је случај хапшења и затварања на месец дана владике жичког др Василија (Костића), једног од најбољих српских епископа XX века. Он је, решењем судије за прекршаје СО Горњи Милановац, Радована Пурића, од 27. априла 1972. проглашен кривим зато што је 3. октобра 1971. „на јавном месту поред цркве и црквене порте где се одржавају сеоски вашари у селу Брезни, за време освештавања реновиране цркве, пред масом од 1.500 до 2.000 окупљених грађана“: неистинито приказивао систем школовања, образовање и васпитање младих; тврдио да су данашњи просветни радници неписмени, да нису достојни ни блато с ципела да скину онима који су васпитавали велике српске војсковође; да не васпитавају омладину као будуће грађане који ће бранити ову земљу, већ да васпитавају од омладине силеџије који ће је рушити, те да уколико се не успротивимо оваквом васпитању – бићемо од овакве омладине прегажени пошто их воде и васпитавају они који од њих нису бољи, већ и гори од њих; предлагао је за државну српску Химну: „Боже драги ти што спасе од пропасти, чуј наше гласе па нам буди спас, моћном руком води и брани српски род, српску цркву и сав српски народ“ – чиме је учинио прекршај из члана 2, тачка 4. Закона о прекршајима против јавног реда и мира.

НОВО ДОБА У ОДНОСИМА ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

А онда је дошло ново време. Било је то време политичких и друштвених промена, и време Слободана Милошевића. Оставићемо по страни политичку анализу тог сложеног периода, доба распада СФРЈ и рата против српског народа, који су водиле удружене силе НАТО-а и бивше југословенске браће. Осврнућемо се само на политичку делатност извесних у СПЦ, који су, сматрајући да Милошевићева власт није добра по српске националне интересе, критиковали све његове потезе. Они су нудили излазе и околности у којима смо се нашли само (и једино) путем уклањања те и такве власти.

Важно је рећи: иако Црква у то време није добила све што је тражила (веронауку у школама и повраћај национализоване имовине, рецимо), она је, у односу на Брозово доба, добила невиђену слободу говора, деловања и мисије. Медији су отворени за црквене теме (ТВ серија „Буквар православља“, преноси празнична богослужења, учешће црквених лица у контакт емисијама). Школе су почеле да славе Св. Саву. Свуда су, често уз помоћ државе, подизани храмови и парохијски домови. Отворени су јавни простори за верске трибине. И у материјалној сфери било је помака: дозвољен је увоз аутомобила за црквене потребе, и то по најповољнијим условима, а држава је помагала хуманитарну делатност Цркве. Много је учињено и у подизању храма Св. Саве на Врачару, на чијим темељима се први пут после рата служило 1990. године. Држава је обилно помагала обнову Хиландара.

Но…

У ПОТРАЗИ ЗА АПСОЛУТНИМ КРИВЦЕМ

Још у децембру месецу 1990, „Православље“, новине српске патријаршије, објављују текстове једног јеромонаха (касније епископа) и једног ђакона, касније свештеника, професора Богословског факултета СПЦ, где се политичка атмосфера у Србији назива неподношљивом. Поводом демонстрација опозиције 9. марта 1991, опет се чује критички глас јеромонаха (а касније епископа), који подржава опозицију, а критикује власт.

Ванредно заседање СА Сабора СПЦ у јануару 1992, доноси саопштење по коме „ничије погодбе са носиоцима власти у Србији, која нема мандат да иступа у име читавог српства, или са органима југословенске федерације, или са командујућим структурама југословенске војске, не обавезују српски народ као целину, без његове сагласности и без благослова његове Матере, Православне српске Цркве“. У марту 1992, један епископ на Студију Б тврди да је Милошевићева власт као и Брозова, и да Милошевић треба хитно да оде да би Србима било боље.

Пролећно заседање СА Сабора, 1993. доноси Меморандум СПЦ, који осуђује владајуће партије у Србији и Црној Гори као наследнице комунистичке методологије. Оне, сматра Сабор, не допуштају демократски дијалог, нити дају Цркви место које јој припада. Представници Цркве, на челу с патријархом, подржали су и скуп ДЕПОС-а и студентске протесте јуна 1992. У листу „Православље“ појављује се текст у коме се власти у Србији пореде с Турцима: „Иако такви владају Србијом, Срби их не могу сматрати својим, јер Србијом су дуго владале и османлије, па то није значило да су српски државници“.

И СА Сабор СПЦ 1993. тражио је да режим одступи и преда власт бољима. Сабор је осудио и прекид односа СР Југославије са Републиком Српском 1994, а чуле су се и анатеме против оних који постављају границе на Дрини. СА Сабор СПЦ у јесен 1995. повлачи потпис патријарха Павла са документа, којим се Слободану Милошевићу даје овлашћење да преговара у Дејтону.

Врх Српске цркве подржава захтеве опозиције и студената у току демонстрација, 1996/1997, када један владика са студентима дува у пиштаљку и пробија полицијски кордон (касније ће тај владика крстити Чедомира Јовановића, наводно вођу студената и зажалиће због своје непромишљености). У оквиру борбе против власти Слободана Милошевића, ускраћује се црквена подршка његовом савезнику у Црној Гори, Момиру Булатовићу, а иста се указује Милу Ђукановићу, који, да би добио изборе, целива мошти Светог Петра Цетињског и обећава СПЦ „куле и градове“. Те, 1997, један епископ, на Црквено-народном сабору у Приштини, од Слободана Милошевића скоро да захтева самоубиство(?!), да би се Срби на тај начин „препородили“.

СА Сабор СПЦ 1998. инсистира да власти у Србији немају право да преговарају о Космету са Западом. Од средине 1999. до 5. октобра 2000. оснажује се сарадња са ДОС-ом и „Отпором“, ради смењивања Милошевића. У томе се не бирају средства: 15. јуна 1999, без ичијег потписа, појављује се „захтев Синода“ да „актуелни председник државе и његова влада, у интересу народа и за његово спасење, поднесу оставке, како би нови људи, прихватљивији за домаћу и међународну јавност, преузели одговорност за свој народ и његову државу“.

Уочи избора 2000. године, СА Синод СПЦ позива представнике власти да не застрашују народ који жели да „по својој савести изабере власт која ће бити призната од свих у земљи и ван ње“.

Остало је историја: 5. октобра 2000. ДОС долази на кормило државе, и врх СПЦ одушевљено кличе, верујући у обнову симфоније Цркве и власт имајућих.

КАД ЈА ТАМО, А ОНО МЕЂУТИМ

Иако је ДОС учинио понешто за Цркву (веронаука је опет у школама, рецимо), врло брзо се показало да је у досократском режиму много јача србофобна и православнофобна струја „другосрбијанаца“. Црква је, у то доба, почела да диже свој глас против грађанистичке хистерије антихришћанства и против глобалистичке реформе школства Гаше Кнежевића. Епископи су извесно време посећивали Хаг и тамошње српске заточенике на правди Бога. Објављен је и Меморандум о Косову и Метохији, где су брањене чврсте позиције о неотуђивости свете српске земље.

Но, од 2005. године, снажан став Цркве као да попушта. То се видело прво у приморавању епископа Артемија да повуче тужбу против НАТО земаља чије су КФОР трупе биле одговорне за неспречавање погрома на Косову 17. марта 2004. Настављени притисци на владику Артемија довели су до уклањања истог са управе Епархије рашко-призренске, фебруара 2010, што се поклопило са настојањем власти у Београду да се Космета ослободе и предају га НАТО-у и Шиптарима, уз глуматање патриотизма (бриселски новоговор са шајкачицом).

НАТО гаулајтер Питер Фејт због свега је хвалио врх СПЦ, опредељен за „умеренији приступ“, на шта је СА Синод СПЦ одговорио немуштим саопштењем у коме се Фејтови сарадници оптужују за неадекватан превод његове похвалне реченице.

Деведесетих година, СА Сабор и СА Синод СПЦ били су политички „хиперактивни“, и то: против АВНОЈ-евских граница као међународно признатих, против подршке Ватикана Туђману и Изетбеговићу, против санкција тзв. „међународне заједнице“, против „дејтонске издаје Републике Српске, против суда у Хагу (тврдили су „да је у имену Божјем коначни суд и правда, а не у инструментализованом Хашком суду“), против НАТО бомбардовања Републике Српске 1995. И, наравно, све време против власти Слободана Милошевића, као неспособне да брани наше националне интересе. Један епископ и теолог је, преводећи старозаветне књиге, истима давао политичке коментаре, тврдећи да су Бил Клинтон и Слободан Милошевић лице и наличје једне исте медаље, и поредећи са библијским архетиповима зла.

А САДА?

Слободана Милошевића одавно нема – ни на власти, ни међу живима. Убио га је Хаг, против чијих лажи је смело и одговорно сведочио. Па ипак, разарање Србије и Српства се наставило, и то још жешће. Упркос Резолуцији 1244, која је била, макар на папиру, признање суверености и територијалне целовитости Србије на Космету, наши САД-ЕУ „пријатељи“ признали су „независност“ шиптарској сецесионистичкој творевини, а сада бацају угарак у Рашку област. Наша ЕУ будућност замењена је визијом Балкана и Србије, којом ће господарити омиљени НАТО савезник, Турска. Под притиском Запада налази се и Војводина, која сваког часа може кренути путем Косова и Метохије.

Но, то не би било толико страшно (навикли смо!) да нашим вашингтонско-бриселским „савезницима“ свесрдно не помаже криптоквинслиншка влада у Београду, скрпљена од „патриота“ из коалиције „За европску Турску“ (пардон: „Србију“!) Та власт је непосредно одговорна за неуспех дипломатске акције у одбрани Космета (јер су све време причали причу за малоумне, звану „И Косово и ЕУ“), и за фактички заборављене најсветије српске земље. Али, та власт је непосредно одговорна и за политички пожар у Рашкој области, јер је с тамошњим политичарима склапала сваки могући „деал“, само да би добила који бирачки глас више. Та власт је одговорна и за Војводину, јер је донела статут ове покрајине који је увод у њено отцепљење од Србије.

Да и не говоримо о преступима садашње власти у областима кршења правила демократског поретка (до њега је врху СПЦ толико било стало за време Слободана Милошевића). Ова власт је одговорна за доношење закона о тоталитарној контроли над нашим електронским комуникацијама, за чиповање свих личних докумената и видео – надзор који Србију претвара у конц-логор, итд. Да је то својевремено урадио Милошевић, био би стоструко анатемисан, баш из врха СПЦ!

А тек да му је на памет пало да тражи забрану употребе појединих речи (као наш повереник за људска права!) А тек да је донео закон о фаворизацији содомије и стао на чело геј-параде! А тек да је до темеља разорио школство под видом реформе и „болоњизације“! Својевремено је председник Србије оптуживан и за „белу кугу“ (говорило се: народ је у беди, не може да се рађа, млади беже у иностранство!) а шта је сада, у „најбољем“ од свих режима, кад десет година после 5. октобра, сваке године у Србији умре 30 хиљада људи више него што их се роди? Да и за то није крив Милошевић?

Усред овог полома, врх СПЦ ћути, као да се ништа не дешава. Или се оглашава бледо и неуверљиво. За време Милошевића, викало се на сав глас. Било је клетви и анатема. А сад, поводом геј-параде, извесно лице из Патријаршије се, пред новинарима, позвало на саопштење једног јединог члана Синода СПЦ, који је, 18. септембра 2009, успротививши се (оштро!) сваком насиљу на улицама Београда, изјавио да се СПЦ и остале традиционалне цркве и верске заједнице „противе праву на јавно изражавање сексуалне орјентације или било које друге личне склоности, поготову уколико оно вређа право грађана на приватност и породични живот, њихова верска уверења и неприкосновеност достојанства личности“. И то је све!

Мада Црква има право да из заједнице православних искључи оне политичаре који крше закон Божји и заповести Еванђеља (што је учињено пре Другог светског рата, кад су кажњени српски посланици који су у Скупштини гласали за Конкордат с Ватиканом), једино што је примус интер парес учинио било је одбијање да се састане с геј-активистима у јулу 2010. А народ очекује јасан и гласан став Мајке Цркве, чија је управа тако лепо умела да препоручује за кога да се гласа у јесен 2000. године.

Хајде да геј-параду оставимо по страни (мада се остале помесне цркве оштро и јасно изражавају о сличним манифестацијама у својим земљама). Али, Косово! Ко се неће сетити једне, скоро гротескне, летошње одлуке врха СПЦ, да се молебан за Космет и правду Божју и људску служи после одлуке Међународног суда „правде“ о праву на сецесију косметских Шиптара! А сад, кад се видело да Властодржац & цомп. срамно, у последњи час, брукајући нас пред Богом и слободољубивим светом мењају резолуцију о Лазаревој земљи пред Скупштином УН, где је сад Црква да дигне глас, и каже да „ничије погодбе са носиоцима власти у Србији, која нема мандат да иступа у име читавог српства /…/ не обавезују српски народ као целину, без његове сагласности и без благослова његове Матере, Православне српске цркве“, као што је било речено 1992. године? Нема никог. Мук свуда. Они који су позивали Милошевића на штошта, од повлачења с власти до самоубиства, сад су заузети ућуткивањем владике Артемија и његовог монаштва, ваљда зато што је Артемије годинама говорио да србоупропаститељска власт у Београду тргује Косметом.

Ћути се, а пожар се преноси на Рашку област, у који је столовао Немања и где се родио Св. Сава. А Скупштина заједнице српских општина на Косову и Метохији вапије, у име свих нас, Српској цркви:

„Посебно се обраћамо нашој Српској православној цркви да јавно и изричито одбаци идеју о екстериторијалности манастира, цркава и осталог духовног наслеђа српског народа, Србије и СПЦ на Косову и Метохији. Прихватање те идеје значило би пристајање уз насилне и нелегалне акте у правцу независног Косова, јер је свима јасно да би историјско и духовно наслеђе Срба у Покрајини могло да буде екстериторијално само у односу на независно Косово.“

А врх СПЦ ћути, док њен правојерарх, у Бечу, средином септембра 2010, обећава скоро уједињење с римокатолицима (а ко зна, можда и заједничке „благдане“, попут, Хрватима омиљеног, празника „Степинчево“).

Где су сад да ненародну власт НАТО зомбија, која нас води под чизму Истамбула, упореди с влашћу османлија, као што су то чинили с влашћу Слободана Милошевића?

О ДОСЛЕДНОСТИ, ЈОШ ЈЕДНОМ

Као што смо на почетку чланка рекли, доследност је ретка и драгоцена особина – и појединаца, и институција. Зато се овај текст није бавио политичком анализом исправности или погрешности става врха СПЦ према периоду у коме је на власти у Србији био Слободан Милошевић, него настојањем да се постави питање доследности тог истог врха СПЦ. Наиме, ако се деведесетих година 20. века тврдило да Милошевић не уме да заступа наше националне интересе, и ако се стално тражило да дотични оде с власти да би дошли други и способнији, шта је сада, када је та, „друга и способнија“ власт на челу Србије, и кад Србија пропада муњевитом брзином, јер владајућа коалиција крчми остатке остатака наше независности и суверености? И не само то – власти Слободана Милошевића ни у сну на памет није падало да до краја разара хришћански морал српског народа, и организује содомитске скупове, проглашавајући то најновијим успехом цивилизације! Зашто сад Црква ћути? Ако су појединци из њених врхова позивали Милошевића на самоубиство, зашто Тадића не зову на покајање?

А можда је одговор трагично једноставан. Као што је епископат СПЦ за време Титове диктатуре био изгнан у мишју рупу и добијао пацке за сваку, па и најблажу, слободну реч, тако је и сада, у доба другосрбијанских властодржаца опасно говорити слободно и родољубиво (за шта, за време Милошевића, у Цркви ником није фалила длака с главе!)

Ако је то заиста тако, онда се растанимо и са последњом илузијом о последњој непокореној националној институцији. Али, у Бога се уздамо да није. И зато у овом тексту није било прозивања по имену, јер потписнику ових редова не пада на памет да своју Цркву ружи и њеним старешинама соли памет. Он се само нада да ће Црква смоћи снаге да буде доследна, и да, после свих илузија, издајницима каже „доста!“, ма колико то коштало. Умеће то да цени народ Светог кнеза, који је знао да је „земаљско за малена царство, / а небеско увек и довека!“

http://www.pecat.co.rs/2010/09/srpska-crkva-i-doslednost/