Поштовани читаоци „Борбе за веру“,

Недавно се, у издању Епархије шабачке и „Гласа Цркве“, опет појавише дела нашег драгог у Христу Владике Николаја. У првом тому, објављен је његов „Војловички стослов“, до сада непознат, писан под немачком стражом у Војловици код Панчева, за време Другог светског рата. Ово чудесно дело говори о томе како би требало да изгледа понашање српских владика, монаштва и државника. Нека нам је на знање и равнање! И кад пропадамо, да знамо да пропадамо што не служамо Бога и Божје људе, какав је био Свети Николај Жички и Свесрпски.

Владимир Димитријевић

+ + +

1.Уредити цркву у једној држави значи оспособити је да може вршити пун утицај на све појединце и на сав народ. Наравно, ми овде говоримо о православној цркви и о православној држави. Јер има негативних, назови цркава у свету, према којима се држава мора односити негативно, то јест спречавати им утицај и на појединце и на народ.

2.Православна црква већ од памтивека има своје идеално и класично уређење, које се кроз векове показало према вернима корисно, а према невернима отпорно. То ми, у нашем веку, морамо се са посебним објашњењима приступати томе уређењу Светих отаца наших уколико смо од њега одступили.

3.Као што набујала река сама себи опредељује корито, тако се и Црква уређује сама собом, или са врло мало људског труда, онда када су и свештеници и верни испуњени Духом Божјим, те богати и видовитом вером и међусобном љубављу. Без тога пак, црква се уређује огромним напором људским, па ипак никад није добро уређена. Зато је од битне важности у свима временима и у свима покољењима, да православни свештеници и верни буду испуњени Духом Божјим и богати видовитим вером и међусобном љубављу. То је од битне важности за цркву; то је од битне важности и за државу. Јер, ако црква буде храмала у једну ногу, држава ће храмати у обе ноге

4.Као што старешине државне не чине државу, и као што официри не чине војску, тако ни цркву не чине свештеници, односно старешине црквене. Међутим, код нас је уобичајен овај начин говора: кад се каже Црква треба да учини то и то, тада се мисли на старешинство црквено. Исто тако је и у послу државе и војске.

Међутим, јасно је да је старешинство у сва три случаја само један део целине. Дакле, свештенство је само један део цркве.

5.И онај који говори тако, то јест ,.црква треба да учини то и то" заборавља да тиме и себи самом чита лекцију, и да опомињући друге опомиње и себе на дужност, јер је и он живи и активни члан цркве. Има свакојаких народа у свету. Па, има народа који кад хоће да руше не питају за старешине нити слушају старешине, а кад треба зидати и позитивно радити они гледају на старешине и љуте се зашто старешине (цркве, или државе, или војске) не раде. Да ли и Српски народ не спада у ове народе?

6.Ово су четири главне дужности цркве: да просвећује Христом, да утврђује људе у сваком добру, да се брине о сиротињи и да бди над благим обичајима и творевинама народним. Старешинство цркве је будни носилац овога вечитога програма, а сваки члан цркве, мушко или женско, мора бити врстан сарадник на овом програму, свестан одговорности за неуспех с једне стране, и бодрен надом на вечну награду с друге стране.

7. Треба ценити овај програм цркве као животни нерв и народа, и државе, и војске, и брака, и школе, и свих међусобних односа човека према човеку и свих друштвених и државних установа. Црква је животни нерв свега тога, нерв који проноси живот и одржава здравље. Кад се повреди тај нерв, све је повређено, када оболи, све оболева; када се пресече, све пресушује и у мукама умире. Отуда је прва дужност владара и државника, да ово схвате и приме, и да послуже примером свему чиновништву и народу у поштовању и помагању Цркве Божје, и то не као странци и политичари, него као савесни и ревносни органи црквеног организма.

8.Ако црква изврши своју дужност, лако ће држава извршити своју. Ако ли црква не успе да изврши своју дужност, држава ће бити у грчевима као тешки болесник. И тражиће старешине државне лека држави својој ван цркве, на све стране, и мелеме и завоје и напитке, али све узалуд; све ће то бити као врачарије које врачара даје болеснику. Али болесник неће оздравити од врачарија, него од истинских лекова. А истински лекови су у духовноморалној апотеци, која се назива Црква Христова. Но, зато, та апотека мора бити у реду како је прописао Онај који ју је и основао на лечидбу људи и свих људских установа.

9.Стога, државник који воли свој народ и жели да му послужи успешно, мора се бринути о цркви, у најмању руку колико и о држави. Нека има стално пред очима класичне примере из Библије о дизању и паду народа израиљског, о ширењу и комадању његове државе, о наизменичном благостању и гладовању, о слави и сраму - и све то зависно од једног јединог чиниоца: од праве вере у Бога и правилног црквеног живота.

10. Српски државник мора добро знати како је онај благословени муж, Свети Сава, уредио цркву и државу свога народа. Наиме, он ју је тако уредио, да се слободно могло рећи за државу да је у цркви и за цркву да је у држави. Освећена држава у цркви и света црква у држави.

11.Свети Сава је позивао и опомињао Србе да сви држе једну исту веру, веру православну, и да сви припадају једној цркви, српској цркви у српској држави. Да је народ српски послушао свога просветитеља и духовног родитеља, види се из тога што се у Немањића држави могло наћи мало Срба друге вере изван православне и чланова друге цркве изван српске. Иноверци су били иноземци. Они су били толерисани, и њих нити је гонила српска црква, ни српска држава. Само је тако то и морало бити по Божјем надахнућу, да би држава могла бити жив и напредан организам.

12. Све вере од стране државе подједнако признати исто је што и све вере подједнако одбацити, тј. одстранити од утицаја на државу. Таква је пракса западних држава које су саме себи постале божанство и које су аутоидолатријом увредиле Бога, те су од Бога осуђене на муке и распад.

13.Само на своју православну цркву може се српски државник потпуно поуздати да изведе онај четворни програм, тј. да просвети народ Христом, да утврди грађане у одушевљењу за свако добро, да издржи сиротињу и да сачува благе обичаје и творевине народне. Због тога се он мора брижно као државник и активно као члан Српске православне цркве заложити око правилног уређења и максималног утицаја њеног.

14.Од апостолских времена па надаље никад ни једна помесна црква није била тако добро уређена као Српска црква, кад ју је уредио духоносни отац наш Свети Сава. Ни сада после тлико векова, ми ме треба да мењамо то уређење нити чак да покушавамо мењати ra и тражити боље. Јер је црква по својој сили и иамени стуб и тврђава истине (И Тим. 3,15). А и сам апостол опомиње учећи: Не владајте се према времену (Тим. 12, 2).

15.Јер оно што се мења према времену, што је модно, то је и пролазно, варљиво и привремено. Међутим, Цркву је основао Вечни Бог на вечним начелима и за вечно трајање. Државе се јављају на позорници драме људске, јављају се и ишчезавају. А Црква остаје и стоји. Помислите колико је разних држава имао српски народ само од Светога Саве до данас! Међутим, Црква је била увек једна и иста.

16.Наше историјско искуство учи нас, да држава никад не може заменити Цркву и бити народу место Цркве; међутим, народна црква је у временима пропасти самосталне државе била поробљеном народу и црква и држава. Замењивала је државу у смислу државне целине и унутарње дисциплине, будући чуварица традиције о бившој народној држави и пророчица нове и слободне народне државе. У време слободе и силе државне, црква чува народ од кварења, од богозаборава, од охолости, материјализма, заваде и поцепаности, а у време робовања под туђином чува га од очајања и од изневерења своје вере и свога имена.

17.Калуђер и сељак творци су српских држава. Најславнију стару државу нашу створили су и уредили калуђери, најновију сељаци. Уосталом сличност између српског сељака и калуђера веома је велика. Калуђер је углавном нежењен сељак, а сељак углавном ожењен калуђер. Живот и једног и другог испуњен је тешким трудом, честом молитвом, дугим постовима. И један и други свуда виде прст Божји. И једном и другом идеал су свеци и угодници Божји. И један и други гледају на овај свет као на варљиву и пролазну тканину, символичну за онај небески и вечни свет. Живот људски пак посматрају у оквиру смрти која им је мање страшна од Страшнога Суда Божјег последњег.

18.Српски калуђер је учитељ српскога сељака од искони, и у свима набројаним особинама калуђер је стајао испред сељака као што по правилу учитељ стоји испред и изнад ученика свога. Отуда је одувек српски сељак сматрао попа за попа, а калуђера за духовника (што и јесте право име учитеља). И отуда је српско сељаштво још и сада везано духовно за манастире дубоким страхопоштовањем и оданошћу.

19. Уређење Немањићске православне државе потекло је из манастира, као и уређење Српске православне цркве, и то из Хиландара, из Студенице, из Жиче, из Пећи и тако даље. Може се рећи, да је и уређење прве српске државе, коју су сељаци створили израђено у манастирима - у Боговађи, Благовештењу, Троноши, Рачи итд. Ону прву довели су до пада необуздана властела, ову другу бирократска господа. Необуздану властелу чинили су искварени синови правих племића, а бирократску господу чинили су искварени синови сељачки. Калуђер и сељак оковани у ланце, морали су да испаштају грехе своје властеле и своје господе, молећи се Богу за народном спасење.

20. Рушиоци једне и рушиоци друге државе српске нису у свом рушилачком послу дејствовали у српском светосавском духу, т.ј. ни у духу калуђера нити у духу сељака српског него у духу туђинском. Као што каже црквени песник: и покри мја чуждаја тма (и покри ме туђинска тама), то јест дејствовали су у духу оних туђинаца чију државу нису основали Божји свеци и угодници, нити простодушни сељаци, него пирати, разбојници и отмичари.

21. Дубоки смисао те чињенице што је српска држава уређивана из манастира не лежи само у мудрости, која се и очекује из самотничких ћелија него и у благослову Божјем, и нарочито у благослову Божјем. А благослов Божји значи учешће Бога у овом нарочитом послу, по жељи и молитви народној.

22. Прави државник српски биће онај који буде тражио мудрости и благослова тамо где га и народ српски одувек тражи, на извору светосавском, у манастиру. Тражећи мудрости и благослова у манастиру, он тиме пушта Христа испред себе и у својој скрушености нуди се Њему за сарадника. Овце моје иду за мном - рекао је Спаситељ. Не оставља стадо пастира себи иза леђа да га не види, нити ходи сасвим без пастира збуњено и разбијено, него иде за својим пастиром.

23.Да поновимо: Српски државник при стварању уређењу српске државе има само један непресушни извор мудрости и благослова. То је српски манастир. Буде ли се упутио у манастир да тражи она два драга камена, наћи ће их и биће радостан и остаће славан у свом народу. Ако ли пак буде тражио неко друго камење у туђини, презирући огњиште мудрости и благослова свога народа, наћи ће их, али - не истинско него вештачко. И његово ће се државно здање искривити, а његова слава као бенгалска звезда бљеснути па мркнути.

24.Нису манастири оно што су били, посрнули су. Можеш тако рећи. Но одговор је прост: до садашњег рђавог стања довели су српске манастире прво турски фанатици и друго српски безбожници. Према историјама Турци су порушили и спалили више од хиљаду српских манастира (само 200 око Скопља; и више од тога броја око Призрена). А српска господа, школована код народа јеретичких, где су државе одбациле веру хришћанску, српска господа покривена туђом тамом презрела је српске манастире и учинила све, од сељачког устанка до последње пропасти државне, али све да, сасвим збрише манастире српске и онемогући живот монаха.

25.Како и чиме? Презирањем монаштва, тешким порезима и дажбинама, одузимањем завештаних имања од манастира, дражењем суседних сељака против манастира (да би само гласали за њих), повлађивањем свих насртаја на манастире и живом агитацијом кроз пуних сто последњих година да се манастири претворе у болнице и лечилишта. А ово последње не значи друго, него да се српски манастири одузму од српских калуђера и предају јеврејским докторима и католичким сестрама на располагање.

26.Ипак наши су манастири издржали ту грозну офанзиву, бруталну и вулгарну, од стране српске господе, и остали су и надживели су све своје некрштене и крштене непријатеље. Ако се кућа похабала није пала; и ако је огањ затрпан пепелом није угашен; и ако је светиња српска попљувана, даде се опрати.

27.Без манастира и монаштва православље би било тело са стакленим ногама. И уколико је монаштво на Балкану слабило, толико је слабила православна свест, толико су Балканци - нарочито средњи редови - падали под утицај протестантских народа који не маре за монаштво.

28. Да би се манастири оспособили за своју духовну и моралну мисију у народу, они се морају помоћи од државе и од цркве, и то од државе привредно, а од цркве морално. Држава треба да ослободи манастире пореза, а црква да их учини самосталнијим у односу према црквеним властима. Овим се ништа ново не предлаже, него се само успоставља поредак какав је владао вековима и вековима у источној цркви уопште а у српској посебице и скида се са манастира онај терет који су им државне и црквене власти у модерно време (све подражавајући туђинштину) наметнуле.

29.Сви критичари наших манастира захтевали су једно и исто, наиме да манастири материјално користе народу (угледна добра, расадници, болнице, опоравилишта, подела имања околним селима и томе слично). Међутим, манастири су од почетка имали духовну сврху, тј. да духовно користе свету. С таквом сврхом завештали су свети ктитори своје задужбине своме народу, под претњом анатеме ономе ко буде ту сврху изменио.

30.Чим се са манастира скину ови наведени терети, одмах ће се посветити монашком животу многи Срби и Српкиње и манастири ће пропевати славу Божју, типик се у целости васпоставити, молитве за народ и државу појачати и умножити. Појачање славопоја и молитве Господу Сведржитељу у једној хришћанској земљи мора да интересује правог хришћанског државника изнад и пре свега. Јер је у питању Цар над царевима као помоћник и заштитник једнога народа и његов непобедиви савезник.

31.Појачаће се славопоји и молитве у манастирима само онда када буду биле јаке кошнице са много пуних ћелија, то јест јака монашка братства. А јака монашка братства појавиће се онда када се манастири ослободе контроле државне и конзисторијалне, када се ослободе наметнутих пореза, приреза и доцније излишне администрације и светског рачуноводства и када место тога завлада дух домаћинства у кући и дух братства у срцима задружне и непокретне сабраће, послушне својим старцима по строгом типику.

32.При садашњим приликама, пак, чудо је да се могао наћи неко да постане монах. Али Свевишњи Господ није дозволио да сасвим пресуше они духовни извори на којима се душа Србинова појила вековима, и да се погасе они духовни огњеви, на којима је народ српски, окружен ледом ропства и нечовешхва, грејао душу своју. Није дозволио Господ Благи да се сасвим раскопа дело Светога Саве. Чак је Господ покретао Духом Својим овога или онога брата (најчешће сељака) да остави дом свој и родитеље своје и младост своју и да дође у манастир, да као монах спасава душу своју и спасава манастир од коначне пустоши и пропасти.

33.Да је Српски народ презирао своје манастире, и ругао се монасима као што је то чинила српска господа, у току последњих седамдесет година, заиста, нити би сада било манастира ни мoнаха. Али се код Срба у току последњих седам деценија тачно показало двојство између народа и државних старешина. Народ је другачије живео, другачије веровао, другачије схватао свет, другачије гледао на своје светиње. Јер је народ имао своје изворе код куће, и своју неугашену веру, док су господа ишла по воду на туђе изворе и по свету на туђа огњишта.

34.Народ српски и сада посећује манастире, дарује манастире, тражи утехе и лека у манастирима, воли манастире. Оставља своју парохијску цркву пред кућом - предузима тешки пут у планине где су обично налазе стари манастири. Оно тајанствено чуло, којим се опажа виша духовна вредност, још је оштро и здраво код српског народа, док је оно утупљено код културних јеретика и њихових подражаватеља.

35.Кад би се нашли монаси, истински богомољци, и поста- вили за игумане манастира, све остало дошло би само по себи. Ако ли се не могадну наћи такви настојатељи у довољном броју за све манастире, онда почсги са онолико колико их се нађе, т.ј. обновити прави монашки живот, рецимо, у пет или десет или двадесет манастира за први мах. То ће бити добар квасац и добар пример за подражавање као и за укор упуштеним монасима и запуштеним манастирима.

36.Уствари обнављање монашког живота код нас већ је почело са појавом покрета богомољаца, т.ј. од оног Првог светског рата. И ми већ имамо неколико узор манастира, у којима се живи и ради безмало потпуно по типику Свете Горе Атонске.

Што се у тим маиастирима није могао постићи још већи успех у духовној пракси појединих монаха и устројство правог братског општежића, има се приписати оним нечувеним наметима дажбинским, административним, рачунским и другим које смо горе споменули.

37.Да старешине црквене нису гледале на манастире као на кућу која се издаје под кирију, и из које се стари кирајција може свакога часа истерати а нови довести, ми би до сад имали много снажнија братства по манастирима, и поред свих ових препрека.

38.Неограничена самовоља црквеног старешинства према манастирима припомогла је много растројењу монашког живота у Српској цркви. И не само у Српској. Свакодневни страх од премештаја малаксавао је руке настојатељима и убијао вољу монасима. Строга рачунска контрола, до смешности строга, као израз крајњег неповерења, приморавала је монахе да више раде пером него мотиком.

39.Од када је настала ова аномалија, ми не знамо. Ми је можемо пратити уназад за осамдесет до сто година. У старија времена манастири су били самостални. Епископ је имао право само да рукополаже монахе и да пази на чистоту православног вероисповедања и богослужења по манастирима. И ништа више. Не може се ни замислити, да рецимо Патријарх Јувеналије пре- мешта монахе из лавре Светога Саве Јерусалимског у лавру Светог Јевтимија, или да поставља Саву за игумана Јорданске обитељи а Киријака за игумана Светосавске обитељи. И баш то што се у време увећања православног монаштва није могло баш ни замислити, постало је, на жалост, озакоњена пракса у Православној цркви нашег времена.

40. Замерало се манастирима да су у привредном застоју. Међутим, показало се, да су државне привредне установе - сточарске, пољопривредне, шумске - у сталним дефицитима, иако неоптерећене дажбинама као манастири. Искуство нас манастирско учи, да где год је појачан духовни живот, повећана су и братства, а где год су повећана братства унапређена је и при- вреда дотичних манастира.

41.И тако, сваки се точак окреће око своје природне осо- вине. Осовина манастира јесте духовност монаха. А духовност у општем смислу означава веру у Небеско Царство Христово и труд, непрекидан труд, да се оно задобије. Сваки план уређења, обновљења, оснажења православних манастира мора се стога обртати око своје природне осовине, а то је духовност. Ставити точак манастирске заједнице на неку другу осовину, значи презрети искуство света од две хиљаде година и упропастити монаштво.

42. Светосавски епископат је сав потицао из Свете Горе. При обновљењу епископата треба управити поглед пре свију и свакога на манастирлије, и то на оне који су прошли монашку дисциплину било (првенствено) у Светој Гори, било пак у неком отачаственом манастиру уређеном по светосавски, како смо пре изнели.

43. Епископи подвижници и епископи књижници, тако се могу назвати епископи светосавски и епископи модерни. Подвиг и књиге, манастирска школа практичног подвига, практична дисциплина духа и живота, или светска школа писмености, интелектуалних сведоџби и књижевних радњи. Да овај други школски епископат стоји ниже од оног подвижничког епископата, излишно је и говорити.

44.Монаси подвижници у већини случајева силом су довла- чени и постављани на столице епископске. И такви су бивали најбољи пастири Цркве Христове. При избору епископа треба осујетити, чак и казнити, сваку личну агитацију, посредну или непосредну.

45.Сузбити гордељивце и наметљивце, то нека је правило при избору епископа. Гордељиви су они који највише полажу на школску сведоџбу и књигу, али немају школу подвига (јер кад би ову имали не би били гордељиви). Наметљиви су они који похотствују на епископски чин не ради живота небеског него ради живота земаљског. Отуда је вера таквих у питању. Јер човек од вере далеко је од гордељивости и наметљивости као исток од запада.

46.Какав треба да буце епископ речено је све у једној речи Господњој: пастир добри душу своју полаже за овце (Јов. 10, 11) и изражено у личном примеру Исусовом. Још су примери правог пастира и апостоли, и сви светитељи, јерарси и свештеници кроз двадесет столећа. А и у посланицама апостолским (Тим. 3, 1; Тим. И, 1, 7) и у саветима светитељским. Тако је много до сада казано и показано, да је свака нова реч непотребна. Ни одузимати ни додавати, него само испунити, то јест: оно узимати за мерило, и ка оној се висини пружати.

47.Пошто је време првих апостола прошло, то се звање апостолско сада садржи у звању епископском. Епископ је пре свега духовник и увек духовник, али не духовник војник него духовник војсковођ, цар и свештеник Богу и Оцу (Откр. 1, 6). Он је у своме народу свима све, по речи апостолској. Он је изишао из вежбалишта и ступио на бојиште. Он је лекар, али не лекар који испитује и проба лекове у медицинској лабораторији, него лекар пракгични, коме долазе болесници и који одлази болесницима. Он лечи молитвом све оне који су узалуд тражили лека код физичких лекара.

48.Православни народи навикли су да у својим епископима виде витезе истине, милости и правде. Први епископ у историји Цркве, Свети Јаков, погинуо је у Јерусалиму за истину. Епископу су уста за то да јавља Радосну вест Христову, а руке за то да благосиља и даје милостиње. То троје се очекује од њега: да проповеда, да благосиља и да даје дарове. И најзад, још, да шти- ти правду од неправде. Примера за то пуна је историја Цркве, примера сличних св. Николи и св. Јовану Златоустом и св. Филипу Московском, познатим изобличитељима судства, кнежева и судија људских.

49.Кад се један народ разбогати, он се преда уживању, а богатство и уживање помрачује вид за Бога и одебљава срца за финија опажања надчулног света; онда он не слуша своје ду- ховне пастире него слуша само светске старешине. Речју, кад се народ разбогати, онда он и пропада, а када пропадне, онда се он хвата за своје духовне пастире, за епископе и свештенике да га подрже и одрже. Српски и грчки епископат примораван је више пута у историји да понесе на себи и царски јарам. И учини цареве и свештенике Богу и Оцу.

50.Нужда је нужда. По нужди су митрополити црногорски триста година били владари Црне Горе, т.ј. носиоци и свештеничке и царске власти. Но када иије нужда; када народ правоверни живи у својој самосталној држави, није добро да епископ управља ма каквим послом народним изузев онога што му прописује Јеванђеље и канони. Штетно је по Цркву, да епископ управља државним, политичким, финансијским или војним пословима. На почетку то може изгледати корисно, али на крају ће се јавити као штетно.

Наставиће се...