Спрема се још један СА Сабор СПЦ. По свему судећи, он ће бити још један тријумф новотараца у нашој Цркви. Ми знамо да врата адова неће надвладати Цркву Божију, али СПЦ није пунота Цркве Божије, и њено постојање, као институције, зависи од понашања њених вођа и старешина, као и од народа, наравно. Да су ствари више него озбиљне, сведочи нам интервју који је митрополит Амфилохије дао васкршњем броју „Политике“. Он каже:

„Сама чињеница да ће се одржати овај Велики свеправославни сабор, послије више од хиљаду година, од изузетног је значаја. Његово сабрање је од прворазредног значаја за свједочење и остваривање васељенске мисије Цркве. Међу темама предвиђеним за рјешавање на овом Великом сабору, главно је питање додјељивања аутокефалије и аутономије новим Црквама, као и питање црквене дијаспоре.

Данас је Православна црква раширена, први пут у историји, на такав начин – по читавом свијету. Зато је неопходно њено устројство и остваривање универзалне мисије прилагодити новим историјским условима и потребама. Значајне су и теме екуменског дијалога Цркве са оним Хришћанима који су одвојени од православља, у циљу остваривања Христове заповијести „да сви буду једно”. Значајна је и тема – улога Цркве као квасца за препород и преображај људског друштва уопште миром и богоданом и заданом слободом Царства небеског, која отвара човјечанству, Христовим Васкрсењем – вјечне хоризонте.

Исто је тако важна и тема канонске теме светиње брака, поста, пасхалије, обнове у пракси саборног функционисања Цркве на универзалном плану, уз очување саборности помјесног карактера Цркве. Овим посљедњим ће бити превазиђене и извјесне тензије које оптерећују односе међу помјесним Црквама. Од некадашње четири патријаршије (односно пет – прије одвајања првог Рима 1054), данас се Црква разрасла у 14 (аутокефалних) Цркава, са универзалном дијаспором и мисијом у читавом свијету. То је оно што и намеће регулисање узајамних односа међу помјесним Црквама у свјетлости тог развоја црквеног присуства у свеукупном свијету и њене обавезе и потребе „проповиједања еванђеља сваком створењу”.

Ово­го­ди­шњи мај­ски Ар­хи­је­реј­ски са­бор, по иза­зо­ви­ма и про­бле­ми­ма ко­ји сто­је пред њим, по мно­го че­му је сли­чан посли­је­рат­ном са­бо­ру из 1947. го­ди­не. Ве­ли­ки број упражњених епар­хи­ја (не­дав­ним упо­ко­је­њем Ми­тро­по­ли­та Јова­на упра­жње­на је и ве­о­ма зна­чај­на За­гре­бач­ко-љубљанска митро­по­ли­ја), њи­хо­во по­пу­ња­ва­ње, арон­да­ци­ја дво­ми­ли­он­ске Ар­хи­е­пи­ско­пи­је бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ке (још је Па­три­јарх Павле пред­ло­жио ства­ра­ње у Бе­о­гра­ду дви­је но­ве епар­хи­је) и евен­ту­ал­но не­ких дру­гих епар­хи­ја, освје­тља­ва­ње но­вих усло­ва у ко­ји­ма жи­ви и дје­ла на­ша Цр­ква по­сли­је рас­па­да Југо­сла­ви­је и ши­ре у сви­је­ту (у Евро­пи, Аме­ри­ци и Аустра­лији), при­пре­ма­ње за бу­ду­ћи Ве­ли­ки са­бор Цр­кве Христо­ве (2016), и ње­но свје­до­че­ње Хри­ста у са­вре­ме­ном сви­је­ту, унапре­ђе­ње цр­кве­не про­свје­те и вје­ро­на­у­ке, ка­ко у шко­ла­ма та­ко и при хра­мо­ви­ма, пи­та­ње рас­пе­тог Ко­со­ва и уоп­ште стра­да­ња Цр­кве и хри­шћа­на на Бли­ском ис­то­ку, у Укра­ји­ни, у сви­је­ту… Све су то жи­вот­не те­ме, као и дру­га акту­ел­на пи­та­ња ко­ја сто­је пред на­шом Цр­квом у овом историј­ском тренутку."

Шта се из интервјуа види?

 Митрополит Амфилохије и његова братија спремни су, да у складу са духом овога света, измене каноне и предања Цркве Божје, и да је потпуно предају цариградском патријарху Вартоломеју, главном слузи Вашингтона и Ватикана и водећем екуменисти и њуејџеру у Православној Цркви. Нарочито је битно да имају намеру да целу дијаспору предају Цариграду, и тиме униште националне аутокефалне Цркве, бранитеље свих народних идентитета православних хришћана.

 Такође, спремају се да хиротонишу епископе – новотарце, попут Тихона Студеничког, који је докторирао на уклањању и скраћењу иконостаса, да би могао да настави посао који је започео његов претходник, Григорије Оскврнитељ херцеговачки. Све битне епархије, почев од жичке, биће предате у руке новотараца и модерниста, а прогону ће бити изложени сви правоверни, свештеници, монаси и народ.

Од нашег повременог сараданика Марка Косовца, блиског врховима СПЦ, повремено добијамо значајне информације и размишљања. Реч је о добронамерном човеку и искреном православцу и Србину, забринутом за судбину СПЦ. Иако се не слажемо са свим његовим ставовима (ми, рецимо, оспоравамо сваку добронамерност владика екумениста и новотараца,  какви су, на пример, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић, нити верујемо да реч патријарха Иринеја има било какву тежину приликом доношења важних одлука за Српску Цркву), из последњег писма које нам је упутио преносимо кључне изводе:

“Припреме за један од важнијих Сабора СПЦ увелико су почеле. Тема је на претек а нажалост неслога међу епископима СПЦ пословично је велика. 

 Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј се налази под сталним лаганим притиском разних струја унутар СПЦ да по разним актуелним питањима превагне на једну или другу страну, јер је потпуно очигледно да ће по многим питањима одлучивати неколико гласова, од којих је онај патријархов најтежи и најутицајнији. Јачи притисак на Патријарха би изазвао контраефекат, јер Патријарх је човек који не трпи наметање ставова па су с тог разлога притисци архијереја више у облику савета. Стога су у последње време и учестали сусрети и разговори са Његовом Светошћу о разним темама. (…)

Тема која ће се можда покушати убацити од стране појединих архијереја је и митрополизација СПЦ. Иако су и Његова Светост Патријарх Иринеј и већина архијереја СПЦ против грубе измене Устава СПЦ, покушај да се на мала врата и ова тема убаци и прогура, није искључен. Та тема је још увек тако мила на пример Митрополиту из независне Црне Горе, који је велики промотер идеје о митрополизацији СПЦ са стварањем читавог низа аутономних Митрополија које ће бити доста лабавије везане за Београд. Или како би рекао брат Владо Димитријевић, овде се ради о покушају својеврсне конфедерализације СПЦ. 

Да то нису само празне приче, потврђује и инсајдерски и поуздани податак из наше јужне сусетке Црне Горе, да је само пар дана после мог последњег писања Митрополит Амфилохије сазвао састанак братије Цетињског Манастира где је између осталог објашњавао братији Цетињског Манастира предности новог митрополитанског система који он предлаже за СПЦ. О саблазнима у верном народу и врло могућем јачању расколничких процеса у СПЦ које би донела једна таква одлука, митрополит Амфилохије наравно није причао својој братији. Он то изгледа уопште и не види и не осећа, што је још трагичније. Митрополит је Цетинској братији објашњавао да он није за, како га неки неправедно оптужују, разбијање СПЦ, већ за нови систем унутрашњег организовања Цркве.  Ако је од стране митрополита Амфилохија или било кога тако схваћењо моје последње писање онда ћу сада детаљније објаснити о каквој се опасностии ради и ко заправо спрема разбијање СПЦ.

Кренимо хипотетички. Чак и да прође непромишљен и опасан предлог Митрополита Амфилохија, владике Иринеја Бачког и њихових једномишљеника, о митрополизацији СПЦ, што је за сада веома мало вероватно јер се и Патријарх Иринеј и већина архијереја томе противи, СПЦ се не би ни тада разбила јер Црква се не може разбити администартивним поделама и увођењем овог или оног система њене унутрашње организације. Није се разбила ни Руска Црква иако је деведесетих година дала Црквену аутономију и Украјини и Белорусији а признала је аутономни статус и Заграничној Цркви. Ни СПЦ се дакле не би разбила новим административним поделама ни новим тј. митрополитанским системом који предлажу митрополит Амфилохије, епископ Иринеј Бачки и њихови следбеници, јер Црква је Богочовечански Организам чија је Глава која све уједињује сами Христос. СПЦ би и после тога остала јединствена али са једним великим АЛИ ... Али са кохезијом која би у једном важном домену не мало ослабила и дала повода да се појави изузетно јак притисак за неким будућим аутокефалним тенденцијама новостворених аутономних митрополија. Тај притисак би био и унутрашњи и спољни. И стално би временом растао. И ми не само да нисмо држава Русија која као светска велесила штити и чува своју Цркву, ми такође нисмо ни моћна Руска Црква, већ смо један ојађени народ на Балкану, разбијен у 5 држава, са својом СПЦ чији су поједини архијереји у прошлости не ретко били склони пристајању на разне притиске. Што милом а што силом. Зар постојање расколничке МПЦ то не потврђује? 

И зашто да, поред очигледне антисрпске хистерије у последњих 70 година, сами архијереји СПЦ на Сабору СПЦ, због тамо неке непромишљености једног црногорског митрополита или једног епископа из Бачке, за рачун наших отворених и нескривених непријатеља, за исте те непријатеље направе први корак. Јер до аутокефалије је потребно два корака. Један се зове Црквена аутономија, под овим или оним видом, а други се зове аутокефалија. Наравно, верујем да се то неће догодити, и верујем да нико од архијереја СПЦ не ради за стране факторе.

Да не говоримо сада још и о томе колико би даље упорно инсистирање на новом унутрашњем административном тј. митрополитанско-аутономном систему унутар СПЦ, донео нових подела и јачању већ ионако трагичног Црквеног раскола. Јер има не мало верника који не могу духовно то изнети а речено је устима Самог Спаситеља - Тешко ономе ко саблазни једног од ових малих. Зар у времену кад читав безбожни свет врши жестоки притисак на наш српски народ да се још више разједињујемо и да се одричемо свог српског имена, и наша СПЦ треба да расклимава своју кохезију са некаквим митрополитанским системима по републичким или чак можда и покрајинскимм границама?  Или пак да се одриче префикса Српска у своме  имену и наша СПЦ и то у исто оно време када се српског имена на притисакк српских непријатеља одричу многи? Како би један наш владика то уопште могао данас и у овом историјском тренутку  могао оправдати неком свом простом вернику?

Епископ Иринеј Бачки је /…/, неколико пута у разговорима са својим блиским сарадницима рекао да му не пада на памет аутокефалија, већ да је митрополизација један од древних начина организовања Цркве. И верујем да је тако. Нешто слично је неколико пута понављао и Митрополит Амфилохије говоривши - "Аутономија Митрополије Црногорско-приморске може а аутокефалија док сам ја жив не може". У шта такође не сумњам. Али се ни један ни други нису довољно дубоко запитали следеће - Шта ће бити кад њихови наследници на троновима тих замишљених аутономних митрополија буду подвргнути још јачим притисцима са стране наших непријатеља? И зашто да ми трчимо пред руду и сами јуримо ка аутономијама ако знамо да је следећи корак који наши непријатељи тако желе - аутокефалија? Зашто да им ми сами помажемо у првом кораку ка једном њиховом циљу? Хвала Богу, и нас Патријарх и већина наших архијереја схватају ту опасност, па су стога и доста далеко од идеје о митрополизацији СПЦ.

И питање канона је овде заиста актуелно. Не у смислу да ли нека држава или пак нека покрајина може добити аутономни Црквени статус. По општем канонском Црквеном праву то је заиста могуће и зависи од одлуке архијерејског Сабора неке Помесне Цркве. И раније сам у том смислу и писао, а и сада говорим. Говорим дакле о важећим правилима СПЦ. О њеним да тако кажем правилима, тј. до сада важећим канонима. О њеном Уставу. Ако се на пример деси да покрајина Војводина добије митрополију са аутономним црквеним ингеренцијама, или то добије било која друга црквена област или државна територија, Устав СПЦ ће се морати драстично променити. Коме је то у интересу? Нашој СПЦ и српском народу? Уверен сам да то није тако а и надам се да ће то схватити и они који одлучују у наше име - наши архијереји. 

Бог ће врло брзо, кроз време које предстоји, показати свачије намере и свачију мудрост. Ипак, још увек верујем да срж свих размимоилазења у СПЦ данас није постојање сујете или властољубља код било ког од архијереја СПЦ, већ само утркивање у налажењу најбољих решења на изазове данашњице. Али, тешко ће изгледа бити свима нама, ако сам са многим другим православним Србима, опет испао добронамеран, но без успеха, јер свако од 'моћника' вуче на своју страну”. 

Треба се надати да ће најжешћи новотарци бити изабрани за владике, а на невиђеном удару биће Епархија жичка, у којој треба сатрти све што је остало од владике Николаја.

Дакле, браћо Срби, не надајте се добрим вестима са Сабора! Али, надајте се у Бога и Небеску Србију, они вас никад неће изневерити!