КАКО ЈЕ БИЛО ПОД ЕПИСКОПИМА ФАНАРИОТИМА?

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Да се вратимо Вашој тези – наше доба је слично добу фанариотске окупације СПЦ – не формално, него суштински. Молимо Вас да за наше посетиоце укратко опишете то доба?

 ОДГОВОР: Ево шта о томе каже Иво Андрић у својој докторској дисертацији о духовном животу у Босни и Херцеговини под окупацијом Турака: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епискоском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до  1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања/…/“

Енглески путописац, сер Артур Еванс, који је посетио Босну и Херцеговину после чувеног устанка 1875, пише: “Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неискзано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење./…/Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. /…/ Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља“.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Како је било у другим српским крајевима?

ОДГОВОР: Ево примера са Косова и Метохије. Реч је о фанариотима у Призрену. За владику Синесија (1836-1840) Панта Срећковић пише: “Могао је дневно попити по три оке ракије… Као пијаница сабирао је себи дружину и ту се чинила свака безаконија.“ За митропилите Ананију, Германа и Синесија каже чувени наш историчар косовски, Јанићије Поповић: “И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима – „варварима“, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чиме помогоше. А напротив и они Србину гулише кожу, као и аге и бегови…трудили се да Србима униште чисто српско обележје – Славу, а уведу „имендан“ чељади“.

Због митрополита Игњатија (1840-1849), такође гуликоже, многи Срби су се потурчили. Митрополит Партеније (1849 -1854), шта год је од народа добијао, све је давао на пиће. И тако даље, и томе слично…

ОДНОС СРБИНА ПРЕМА НЕПРОМИШЉЕНОСТИ ЕПИСКОПА

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Како је, у таквим условима, наш народ уопште и опстао као православан?

ОДГОВОР: Борио се, наравно. Јер, наши људи су били овце Христове, али нису били овце „у главу“.  Чак и кад су наше, добре владике биле у питању, ако ураде нешто што није у духу народне, светосавске побожности, добијали су „отповед“, што би рекли Руси. Ево примера. Војвода Лазар Сочица чује од свог рођака, свештеника Јока, да је митрополит црногорско – приморски Митрофан Бан неке од светаца – крсних слава укинуо као заповедне празнике (међу њима и крсну славу војводину, Светог Јована). Он оде код књаза Николе на скупштину, на којој је,поред главара, присуствовао и митрополит. Кад се поведе разговор ко је међу Црногорцима највећи јунак и ко је највише глава посекао, војвода Лазар устане и каже да је највише глава посекао митрополит Митрофан и да је он зато највећи јунак црногорски. Владика се наљути на њега због подсмевања, а књаз Никола затражи објашњење, на шта војвода рече: “Што год причам, причам истину. Дође ми скоро поп Јоко и рече како је владика посјекао много светаца, а међу њима и св. Јована, моју крсну славу, и наредио да се тијех дана не служи Божја летурђија.“ Књаз упита владику о чему је реч, а он одговори:“Ево у чему је ствар, господару. Наш народ је побожан и светкује све свеце због чега му не остаје трећина дана за рад. Зато смо ми заредили па на све дане што у календару нијесу црвеним словима написани наредили да се ради и да се служба не врши“. С тим се књаз Никола сложи.

Војвода Лазар, међутим, беше упоран: “Ја мислим, господаре, да су сви свеци Божји угодници и да ту му не можемо рећи ко је виши а ко мањи. Сам Бог могао би знати ко је од кога заслужнији, ко је у прву  а ко у другу класу, а не митрополит Бан Митрофан. Ето, св. Јована је избрисао, а св. Николу и св. Ђорђија оставио. Па нека и њих, но и св. Петку (славу Бјелопавлића) поштедио, па ће сјутра Брђани да ми се ругају како је боља њина св. Петка но мој св. Јован. Ако хоће митрополит да све бришемо и сваки дан осим неђеље радимо, пристајем, а друкчије нећу, него ћу и даље св. Јована славити“.

Спор се завршио тако да је митрополит Митрофан уважио аргументе војводе Лазара Сочице, и Светог Јована оставио као црвено слово       календара.

ОДБРАНА КРСНЕ СЛАВЕ У МЕТОХИЈИ

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Да ли је било још оваквих примера?

ОДГОВОР: Наравно. Ево шта се десило у Пећи, кад је владика – фанариот Мелентије 1854, као 28-годишњак, дошао за митрополита рашко – призренског. Он је био из околине Сера, па је добро говорио србски. Одсео је у Пећкој патријаршији, и на разговор примио све чланове црквено – школске општине из Пећи, који су дошли да га поздраве. Кад су попричали, владика поче своје :“Браћо моја, чуо сам да ви поред других празника имате и неку славу. То је незнабожачки обичај. Наша света Православна Црква не зна за тај празник, уместо славе да празнујете имендан. Ја као ваш архијереј тражим да оставите славу и узмете имендан!“

Сви ником поникоше, ћуте. Устаде Спасоје Гашић, кујунџија, који је знао да Грци славе имендане, али се направио луд, па упитао владику:      

- Да ли треба славити имендан свакоме мушкарцу у једној породици?

- Не, само имендан домаћину, а не и осталима!

- Добро, а ако домаћин има име: Живко, Стојан, Драгутин, Светолик, Боривоје, Озрислав и друга имена којих нема у календару, имена тих светитеља, онда шта ћемо у том случају?

Владика рече да се слави дан кад се тај и тај родио. Гашић примети да је то онда рођендан, а не имендан. Грк упоран – нека славе име неког од укућана. Кујунџија се не да – то неће бити право глави куће. Фанариот предлаже да се слави имендан домаћице. И она може имати народно, некалендарско име, наставља Гашић. Деци треба да се дају календарска имена, вели владика. Србин наставља да „звоца“ - то је питање будућности, за децу која ће се тек родити, а шта ћемо сад?

И онда Спасоје кујунџија вели младом митрополиту да је слава древни србски обичај, примљен приликом крштења србског племена, а да је светац – заштитник заменио негдашње кућне и племенске богове. Ништа не вреди – митрополит тражи од Пећанаца да се одрекну крсне славе. Сви ћуте, у страху, а Спасоје Гашић устаје и каже:“Браћо, ко оће да слави нек слави, а ко неће нек не слави. Ја не напуштам своју славу коју су ми прадедови славили“.

Разјари се Грк, па поче да куне Спасоја, а овај, ни пет ни шест: “Бојим се Бога и родитељске клетве, а ти си Грк, иди у першун!“

Уплашени чланови црквено – школске општине обећају митрополиту да неће славити.

 Од септембра, почиње нови богослужбени круг и крећу славе. Пећанци, осокољени поступком кујунџије Спасоја, славе славу све у шеснаест,  не маре за одлуку митрополита. Сам Гашић слави Митровдан, и вели: “Не остављам ја своју лепу славу за ћеф Грка“. А шта би са осталима из црквено-школске општине?

 Петар Петровић, који је о овоме писао, каже: “Сви општинари, који су пристали да неће славити, нису ни славили. Коме је умрла мајка, коме отац, коме жена, брат или чељаде, тек свакоме се понешто десило да га спречи да не слави. Народ то види и народ тријумфује и отворено се сити. Идуће године сви су општинари једва чекали да им дође слава, да им се скине народно проклетство“.

Да додамо и ово, истине ради. Митрополит Мелетије је касније постао зрелији, па је нашао заједнички језик са својим србским верницима, и био је добар владика, с чијим благословом је отворена Призренска богословија. Много је помагао да се с турске робије пусте заточени Срби.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Дакле, пасивни отпор је био користан.

ОДГОВОР: Како да не! Ако си владика, нису Бог. Додуше, било је и активног отпора. Већ поменути фанариотски митрополит, Партеније, који је много давао на пиће и живео испод сваког моралног нивоа, дође једном да служи службу у Приштини. Јанићије Поповић бележи шта је тада било: “Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје Цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да им каже да свеће погасе, - а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику: “Сундер бу боклери!“ тј.“Угасите та…“ Те речи погодише Србе до срца, и они ухватише митрополита, изнеше га и бацише на калдрму као кладу, говорећи: “То није владика, нечастиви је то!“          

ЗА ВРЕМЕ БЕЧКЕ ОКУПАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: А како су се Срби борили за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине?

ОДГОВОР: О томе је сведочио Миле Павловић Крпа, предратни писац и учитељ деце краља Александра, у свом делу „Православље у Босни и Херцеговини за време окупације Аустро-Угарске“. Он истиче да је Беч успео да од Цариграда добије право на постављање православних владика у Босни, а затим, по Павловићу, „ да би влада имала што јачи политички уплив, она је још 1884. године укинула владикарину, а епископе је везала за своју касу, те је, таквим начином, епископе направила сасвим зависне, што се одмах и видело, јер чим је који хтео бити самосталан, влада би му изнудила унапред спремљену оставку или би га најурила и поставила свог приврженика. Тиме је Православна црква још више уведена у сферу политичких интереса и рада Аустро – Угарске/…/ Власт има епископе у својим рукама, тј има „своје људе“ у епископима.А они принуђени силом околности постављају на протска места и боље парохије људе које влада влада препоручи, који ће, у свему, бити послушни, и без промишљања вршити наредбе власти. Тиме се народ поступно одбија од својих пастира/…/Тај процес влада је убрзала субвенцијама које доводе свештеника у непосредну зависност одф котарских предстојника. /…/ Честити свештеници устају против тога и протестују, јер им влада убија углед у народу. /…/ Те субвенције дају само оним паросима који служе влади а не олтару. Последице тога су врло осетне, јер неки свештеници, често и не увиђајући владине планове, падају у те Калајеве замке (Бенјамин Калај, бечки намесних у БиХ, нап. В. Д.) Дејство тих субвенција огледа се у одвајању народа од својих служитеља вере, у напуштању и непохађању цркава. То је дотле довело да је народ из Сарајева носио панаију на Илијаш, између Рељева и Високог, а прве недеље поста, њих 80 поруче зесебан воз те су тамо ишли на причест, „јер,веле, ту није субвенционаш, него народни свештеник“. Чак ни своје мртваце народ не опева у цркви. Један погреб у Мостару или Сарајеву леди мозак човеку у глави. Не може се исказати како је то тужна, претужна слика. Четворица носе покојника, а за њим маса народа, погружена. Све то ћути или плаче. Нити свештеника, нити певача. Када га спусте у раку, пратиоци отпевају „вјечнаја памјат“, и разиђу се. Важнији људи у народу забринуто питају: како да се помогне јер је ужасна провалија коју је влада створила између свештенства и народа“.

„СИМФОНИЈА“ У ВАНЗАВЕТНОСТИ ИЛИ КО КОГА ОДЛИКУЈЕ И ЗАШТО?

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Личи ли Вама ово на нашу садашњу ситуацију?

ОДГОВОР:  Не сасвим, али има сличности. Врх СПЦ скоро у потпуности (пре свега, финансијски – замислите само колико се из државног буџета издваја за вероучитеље!) зависи од државног врха, а државни врх покорно извршава антихришћанска и антисрбска наређења Вашингтона и Брисела, почев од предаје Косова и Метохије до геј параде (https://www.youtube.com/watch?v=AX81Dlx7cl4 ). Врх СПЦ све то види и зна, но непрестано одликује државни врх, као да живимо у доба Светог цара Јустинијана и савршене симфоније Цркве и државе. Ево, недавно је председник Србије добио, у Лелићу, орден Светог владике Николаја (http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/nikolicu-urucen-orden-vladike-nikolaja-u lelicu_482982.html), иако је то политичар који је погазио своју заклетву из 2008, да се неће смирити док не врати Космет у састав Србије, а за време председниковања није спречио извршну власт да тражи од Уставног суда Србије да (тобож „привремено“!) обустави процену уставности тзв. „Бриселског споразума“ (http://fakti.org/pergament/predsednik-ustavnog-suda-prikrio-i-dva-volsebna-pisma-premijera-dacica). Он, рецимо,  ништа не предузима да спречи наметање геј параде и сличних антихришћанских провокација србском православном роду. Да ли би Владика Николај дао таквом црквени орден?        

И, као што видите, отуђење  између свештенства народа је све веће. Јер, светосавска Црква је увек била народна, а не клерикална. Како ја записао Владимир Велмар - Јанковић у „Погледу с Калемегдана“: “Православна светосавска црква никад није стајала над народом, поред њега, противу њега, а исто се тако никоме није агресивно натурала, ни као Црква ни као вера“.

ДО КАДА ТРПЕТИ?

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: По Вашем мишљењу, до када трпети оне који себе зову „бискупима“, моле се с јеретицима, примају папске крижеве и прстење, уводе жене у олтар (да и не говоримо како живе у версајској раскоши, док народ нема хлеба да једе)?

ОДГОВОР: Морамо бити трезвени и озбиљни. Време је тешко, апокалиптично, али биће још теже. И управо у таквом, апокалиптичном времену, не смемо губити присебност духа. Не смемо због попа Николе омрзнути Светога Николу. Као и у прошлости, тако и данас – чувајмо светосавску веру без обзира на оне који је предају, продају, издају, мењају, реформишу, деформишу. Главни циљ новотараца је да истерају светосавски побожне из СПЦ (о томе је говорио, сећате се, Живица Туцић!), па да они раде шта хоће. А то им задовољство не би требало пружити. Уостало, Писмо каже да ће се спасти КО ПРЕТРПИ ДО КРАЈА. Трпљење је сила Христова, сила Крста и Васкрсења… Истовремено, дужни смо да знамо своју веру, и да не дозволимо да нам продају рог за свећу и мачку у џаку. Нема оправдања за оне мирјане који кажу да не знају – прошло је, како би рекао отац Георгије Флоровски, доба кад је била довољна лирика богослужбеног благољепија. Сад је, по њему, свако позван да буде „богословска душа“.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Има ли епископа спремних да стоје уз Истину?

ОДГОВОР: Да је среће да наши епископи памте речи Светог Јустина Ћелијског из „Одговора на анонимну дописницу“: „Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе - Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: "сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања" (Посланица 1848. год., пар. 17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама "екуменизма", у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: "Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој... Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т. II, Солун 1966, стр. 627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века.“

ЧЕМУ ДА СЕ НАДАМО?

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Има ли икакве наде за нас, да ће нам икада бити боље?

ОДГОВОР: Ако верујемо у пророчку „Небеску Литургију“ Владике Николаја, сад је време кад су „тесна гробља, а мало гробара,/гробарима отежаше руке“, и кад су на власти у Србији „којих би се марва застидјела,/ и вепрови дивљи посрамили“, и кад Србин неће смети „сести, нити хљеба јести,/ без сатанске годе заповијсти,/ нити дјецу своју својом звати,/нит слободно мислит, ни дисати“. У то доба, густа тама је на обзорју, и зора не свиће. Владика Николај прориче да ће се Србство подигнути покајањем. Али, ако покајања не буде, ми ћемо нестати. Уосталом, и Византија је трајала преко једног миленијума, па је нестала, а у малоазијским градовима у којима су држани Васељенски сабори сада нема хришћана, него живе Турци. С друге стране, ако се СПЦ икада опорави, у њој ће опет бити слога и љубав између епископа, свештеника и народа. Као што је говорио Јован Цвијић: “Колективна душа српског народа створила је нарочиту Православну Цркву, сасвим друкчију од католичке, умногоме различну и од осталих православних Цркава, саздала је Цркву Светога Саве, Српску Цркву, Цркву народне душе, свој велики орган и своју моћну заштиту у свима царствима и под свима приликама“. У тој и таквој Светосавској Цркви, ако је покајањем обновимо (то јест, умолимо Христа да је обнови Духом Светим ), биће опет као некад.

ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД ДУХОВНЕ ОБНОВЕ?

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: А како ће бити, ако се обновимо?

ОДГОВОР: Онако како о томе данас говори наш велики хришћански мудрац, Жарко Видовић: “Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих - они су са мном присутни док се молим./.../ Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу. /.../Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем - нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију - упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија - упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије./.../Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро двеста година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање... то су колективни греси./.../ Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно - то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку - најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар, а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина - о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија... „Ја сам пут“ - ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. „Ја сам живот“ - то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се пројави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности./.../ Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо - зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати - то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен./.../Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега - то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја - толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски - брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији./.../”

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Хвала на исцрпним одговорима.

ОДГОВОР: Богу хвала, и нека Господ да нашим архијерејима Своју благодат да не изгубе светосавски пут у Небеску Србију. За то, да правилно управљају речју истине Његове, Христу Архијереју се помолимо. Амин, Боже дај!

 ЛИТЕРАТУРА:

1. Владика Николај: Сабрана дела, том 1,Глас Цркве, Шабац, 2013.

2. Отац Јустин: Сетве и жетве, Манастир Ћелије, Београд, 2008.

3. Иво Андрић: Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, у књизи „Српски писци и научници о Босни и Херцеговини“,НИП Службени лист СРЈ, Београд, 1995.   

4. Артур Џ. Еванс: Пешке кроз Босну и Херцеговину током устанка августа и септембра 1875, Веселин Маселша, Сарајево, 1973.

5. Марко Вујачић: Како је војвода Лазар Сочица одбранио своју славу – Светог Јована – од Митрофана Бана, „Књижевне новине“, 15-31. октобар 2003, стр. 9

6. Петар Д. Петровић: Из Метохије, Дом културе „Свети Сава“, Књижевни клуб „Никанор“, Лепосавић – Грачаница, 2003.

7.Аноним: Призренски епископи 1019 – 1990, „Свети кнез Лазар“, 2/1993, стр. 219-239.

8. Искушења православља у Босни и Херцеговини (прир. Прото Славко Максимовић, др Зоран Милошевић ), СПЦ општина Брчко, Брчко, 2000.