Поводом увођења народа у олтар од стране самозваног бискупа херцеговачког Григорија (Дурић), свој осврт на овај небивали црквени догађај, специјално за „Борбу за веру“, дао је наш највећи канониста, иначе сарадник нашег сајта, Жељко Жугић Которанин. Ево изјаве господина Которанина:

>>Благодарећи епископу захумско-херцеговачком господину Григорију, помутио се у Цркви од давнина установљени ред и закон. Наиме, на Васкршњој Литургији 2014. године у требињској саборној цркви народ је био принуђен да се причешћује у олтару, између Часне трпезе и Горњег места. Овако су се причестили и мушки и женски и стари и млади – сви. Свештеници су народу говорили да је такав обичај у Грка.

Епископу захумско-херцеговачком Григорију је познато да у Цркви постоје два реда – лаички и свештенички. Од давнина, од како су се почеле градити цркве, „само је свештеним лицима допуштено да улазе у олтар и причешћују се тамо“. Овај закон представља закључак 19. канона Лаодикијског Сабора, који утврђује основе литургијског поретка којега је исти закон саставни део.

Током времена, а највише због појава јереси, у Цркви је био помућен елементарни ред. То је принудило Оце Тулскога Сабора да донесу 69. канон који одређује:

„Нека је забрањено свакоме ко припада лаицима да улази унутар светог олтара. Ово, по древном предању, може бити допуштено само власти и царском достојанству када зажели да принесе дарове Творцу.“

Канон одређује да је забрањено свакоме појединцу који припада реду лаика да улази унутар светог олтара.

Од овога правила постоји само један једини изузетак. Улазити у олтар и причестити се у њему може бити допуштено једино цару.

Оци тај изузетак установише позивајући се на древно предање. Ово древно предање може се односити на старо предсказање да ће цар бити хранитељ Цркве. Имамо доказе да су се најмање три цара причестила у олтару. То су: Теодосије Млађи, Теодосије Старији и Валент. Цару је, као Божијем помазанику, јединоме допуштено да уђе у олтар и да се ту причести.

Ово допуштење царском достојанству и власти као да није било благонаклоно одмах прихваћено од целе Цркве. У старим рукописима из времена после Трулског Сабора у овај 69. канон унете су речи које се позивају на Стари Завет, говорећи о јудејскоме цару Озији. Озија је ушао у светињу храма и тражио да он кади. Када није хтео да одступи од своје намере, упркос убеђивању свештеника Азарије и још осамдесет других свештеника, на челу му је избила куга, те је тада побегао из храма. Даље се говори о Христу као Ономе који је већи од храма. Очигледно, што је важило за цара Озију и светињу старозаветног храма, то мора важити и у Цркви. Ниједан званични канонски зборник не садржи наведене речи.

Ово наводимо не да бисмо подривали законито право цара да уђе у олтар и да се тамо причести, него да бисмо показали са коликом ревношћу су Оци бранили лаицима да улазе у олтар.

Поставило се питање у Цркви, да ли би монаси, обзиром на монашки постриг и анђелски образ, могли да улазе у олтар. Коначан одговор је дао цариградски патријарх Никола Први у свом 1. канону где је одредио: 

„Одговор - Забрањено је монаху који није произведен, да са амвона врши службу чтеца; али ради поштовања монашког чина, не мислим да треба бранити монаху који је слободан од сваког преступа, да улази у олтар ради паљења свећа и кандила.“

Свакако, ово не допушта обичном монаху да се причешћује у олтару.

Што се тиче наводног обичаја у Грка, ми таквог обичаја нисмо видели. Али, све и да и постоји, епископ захумско-херцеговачки господин Григорије зна да се ваљаност обичаја утврђује канонима: „...Јер ништа од оног што против закона и реда бива, не сме бити на уштрб онога што је установљено канонима.“ (7. правило Константинопољског – двократног - Сабора). Наводни обичај би, обзиром на наведени канон, био безакон и не би могао послужити као оправдање за оно што је епископ захумско-херцеговачки господин Григорије учинио.

У светлу овога што смо изнели питамо се: како је јеромонах Григорије постао епископ, и како епископ захумско-херцеговачки Григорије после овога опстаје као епископ?

Јер, други канон Седмог Васељенског Сабора строго одређује да кандидат за епископа мора бити испитан да ли уме да чита са разумевањем Свештене каноне и да ли ће по њима учити народ и да ли ће и он по њима поступати:

„Псалмопевајући Богу, обећавамо: 'Тада се нећу постидети, када пазим на све заповести Твоје' (Пс. 118, 6); тада је за све хришћане спасоносно да чувају (заповести), а нарочито за оне који су у свештеничком достојанству. Због тога, наређујемо: да свако ко треба да буде узведен на епископски степен (чин), свакако мора знати (познавати) Псалтир, да би на тај начин и читав свој клир могао упућивати да се из њera (Псалтира) поучава. Према томе, сваки онај ко треба да буде посвећен за епископа, мора од стране митрополита да буде марљиво испитан о томе да ли је спреман и способан да пажљиво, а не површно, чита света правила, свето Јеванђеље, књигу божанственог Апостола, и читаво божанствено (Свето) Писмо; такође, да ли ћe поступати по заповестима Божјим и да ли ће учити народ који му је поверен. Суштину наше јерархије састављају (сачињавају) богопредате речи, тј. истинито познавање (знање) Божанственог Писма, како је рекао велики Дионисије. Ако се примети да се приликом испитивања дотични колеба, и да нема сигурност у ономе шта ће учити и како ће поступати, такав нека се не поставља (рукополаже). Јер кроз пророка Бог рече: 'Кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке' (Осија 4,6).“

Први канон Картагенског Сабора одређује да се канони имају строго чувати. Дакле, није нужно да у свакоме канону стоји казна за прекршиоца. Шездесет и девети канон Трулскога Сабора не говори о томе шта треба урадити са прекршиоцем. Али, Сабор СПЦ мора имати у виду да је епископ захумско-херцеговачки господин Григорије својим делом показао да није требао бити постављен за епископа и да самим тим не може ни опстати као епископ.<<