"Спаси мја, Господи, јако оскудје преподобниј" (Пс. 11:2). Свети Оци су прорекли да ће доћи време, кад неће бити искусног духовног вође, неће бити преподобног Оца, па ако и има данас таквога, он се сакрио од данашњих људи, за које је проречено да "здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама (похотама) окупити себи учитеље, као што их уши сврбе (да их чешу по ушима)" (2Тим. 4:3).

А знамо да без искусног духовног вође није могуће избавити се од прелести и злог духа, невидљивог и лукавог, старог преко 8000 година, који вара цео свет. Зато су свети Оци, нарочито свети Игњатије Брјанчањинов и свети Теофан Затворник, разматрали како се спашавати у последње време. Дакле, кога данас узети за путовођу у Небеско Царство? Свети Игњатије препоручује: узми молитвени плач – тај покајнички плач је сигурни путовођа у Небеско Царство. Због чега се монаси одвајају од света и шта они раде у усамљености? Одвајају се од света управо ради покајничког молитвеног плача и они у усамљености молитвено плачу, и њихова црна одећа сведочи о томе, као што говори преп. Јован Лествичник.

Два супротна духа

Господ говори у Јеванђељу:

"Блажени сте ви, сиромашни духом, јер је ваше царство Божије. Блажени сте ви, гладни сада, јер ћете се наситити. Блажени сте ви, који плачете сада; јер ћете се насмејати. Блажени ћете бити, кад на вас људи омрзну, и кад вас одвоје и избрукају, и разгласе име ваше као зло, сина ради човечијега. Радујте се у тај дан и играјте, јер гле, ваша је велика плата на небесима. Јер су тако чинили пророцима оци њихови. Али тешко вама, богати; јер сте већ примили утеху своју. Тешко вама, сити сада; јер ћете огладнети. Тешко вама, који се смејете сада; јер ћете заплакати и заридати. Тешко вама, кад стану о вама сви добро говорити; јер су тако чинили и лажним пророцима оци њихови" (Лк. 6:20-26).

Види шта Господ говори: "Тешко вама, кад стану о вама сви добро говорити; јер су тако чинили и лажним пророцима оци њихови", и опет говори: "Блажени сте, кад вас избрукају, и изагнају, и реку на вас лажући свакојаке лукаве речи, мене ради; Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако изагнали пророке, који су били пре вас". Све је то противно свету, против воље, хтења и мишљења света. Господ вели: кад те хвале – плачи, а кад те неправедно грде – радуј се; и тако углавном све супротно свету. Зато прави монах има противно хтење и мишљење и противну вољу у односу на свет, прави монах увек се противи свету. Пут световњака и пут монаха углавном су супротни путеви и зато они не могу заједно да путују – то су два супротна духа и они имају супротан пут и правац, јер имају супротну вољу, хтење и мишљење. Световњак јури за весељем и задовољством, док монах хоће да молитвено плаче. Чему се световњак радује – монах плаче, због чега световњак плаче – монах се радује. Због тога је данас приметна супротност између владика и свештеника са једне стране и правих монаха са друге стране. Јер први се не противе свету, док се други противе, а мирјани могу да изаберу са ким ће бити у духу: да ли са првима и са светом, или са другима и противно свету. А ако има и неког владике или свештеника са монашким духом, који се противи свету, то се види; и ако има лажних монаха са светским духом, и то се види.

 Прави монах је јурод за свет, јер ко у свету жели да се каје и плаче у молитви Богу, зар није то лудост за свет? Али не само монах, него и прави хришћанин треба да узме молитвени плач за свог путовођу у Небеско Царство. У време пет-вековног ропства у српском народу, осим црквених песама, једино су биле још и гусларске песме, које су и по гуслању и по гласу сличне плачу, тако да се то време ропства назива – плач старе Србије. Тај молитвени плач водио је Србе у Небеско Царство, тада су готово све српске душе спашаване и ретко која душа да није била спашена. А после ослобођења временом Срби бивају све лошији, све више јуре за весељем и задовољством, како је обичај у свету, и данас има у народу свакаквих блудних песама и већином су Срби данас отпали од Бога и уопште не личе на своје претке, као што и видимо.

Путовођа и пут спасења

Једно је путовођа, а друго је пут. Тог сигурног путовођу у Небеско Царство свети Игњатије је назвао молитвеним плачем, али то не значи да се целим путем плаче и да на том путу нама утехе и радости и весеља. И сам Господ је рекао: "Блажени су они, који плачу, јер ће се утешити" (Мт. 5:4). И Апостол Павле је заповедио Филибљанима и Солуњанима: "Радујте се свагда у Господу" (Филб. 4:4), али тада је било време прогона и страдања за веру, а сада је време прелести, и то свакакве прелести. Почетно блаженство јесте – смирење и молитвени плач, а последње блаженство јесте – радост у прогону и страдању за веру; прво је прво, а последње је последње, пошто молитвени плач треба до доведе и до крајњег блаженства. Према томе, сигурни путовођа у Небеско Царство јесте молитвени плач, а на путу свакако има и утехе и радости и весеља, али у Богу и у Цркви.

Плач и пост

У Јеванђељу стоји:

"Тада приступише к њему ученици Јованови, говорећи: зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А Исус рече им: еда ли могу сватови плакати, док је с њима женик? Него ће доћи време, кад ће се узети од њих женик, и онда ће постити. Јер нико не меће нове закрпе на стару хаљину; јер закрпа одудара од хаљине, и гори расцеп бива. Нити сипају вино ново у мехове старе; иначе мехови провале се и вино се пролије, и мехови пропадну; него сипају вино ново у мехове нове, и обоје се сачува" (Мт. 9:14-17).

Као што у Јеванђељу о Самарјанци Господ уместо речи "молитва" и "молити се" употребљава реч "поклоњење" и "клањати се", тако у овом Јеванђељу уместо речи "постити" употребљава реч "плакати". Јер бољи је израз "поклоњење" од "молитве" и бољи је израз "плакати" од "постити", пошто може човек да се моли Богу без поклоњења, и такву молитву Бог не слуша, и може човек да пости без плакања, и такав пост Бог не прима. Јер може човек у време поста да се бави свакаквим стварима и да гледа и слуша све и свашта, и такав пост Бог одбаца. Пошто је Господ пост назвао плачем, питање је да ли уопште неко без поста може имати молитвени плач? И ово Јеванђеље доказује да су Владика Николај и Богомољци били у праву што су саветовали народу да држи вековно предање Цркве и да пости недељу дана на води пред Причест. Постом и плакањем могли би назвати пост на води и сухоједење и гладовање, а сва друга разрешења било на уљу и вину или на неком другом јелу не рачунају се у плакање. Једино треба имати у виду, да је свуноћно бденије веће од поста, према искуству из Свете Горе, и вероватно зато су свети Оци одредили да се не пости уочи недеље, тј. да се не пости уочи свуноћног бденија. Али, ако нема свуноћног бденија, онда нема забране ни за пост.

Поуке светог Игњатија

У својим делима "Аскетски огледи" и "Принос савременом монаштву" свети Игњатије управо даје савете како се спашавати кад не буде било искусног духовног вође и како се избавити од прелести:

"Сиротоме је својствено да проси, а човеку који је осиромашио падом у грех је својствено да се моли.

Молитва је обраћање палог човека и покајника Богу. Молитва је плач палог човека и покајника пред Богом. Молитва је изливање жеља и молби срца, уздисање палог, грехом убијеног човека пред Богом.

Прво испољавање, први покрет покајања је - плач срца. То је - молитвени глас срца, који претходи молитви ума. И убрзо ум, подстакнут молитвом срца, почиње да рађа молитвене помисли...

Када од душе свим ближњим опростиш њихова сагрешења: тада ће ти се открити твоја сопствена сагрешења. Ти ћеш увидети колико ти је потребно милосрђе Божије, колико је оно потребно читавом човечанству: заплакаћеш пред Богом за себе и за човечанство.

Свети оци све делање монаха, сав његов живот, сажимају у плач. Шта значи плач монаха? То је његова молитва.

Свети Дух, када се усели у човека, моли се за нас уздисајима неизрецивим (Рим 8,26). Божански и наднебесни Дух, као да је постао душа човека, моли се и плаче за њега; Он се моли за свете по вољи Божијој (Рим 8,27), зато што је једино Њему потпуно позната воља Божија. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1 Кор. 2,11); Господ, обећавајући Својим ученицима највећи дар, дар Светог Духа, рекао је: Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн 14,26); дакле свему, и плачу и молитви. Он ће плакати за нас, Он ће се молити за нас, јер ми не знамо шта ћемо се молити као што треба (Рим 8,26). Толико смо ми немоћни, ограничени, помрачени и повређени грехом!

Ако Свети Дух, уселивши се у нас, плаче за нас: тим пре смо ми, док не примимо тог Странца у себе, дужни да плачемо за себе. Ако је наше стање, после обновљења Светим Духом, достојно плача по сведочанству самог Духа: тим пре је оно достојно плача у својој старини, у свом паду, препуштено само себи. Плач мора бити неодвојиво својство наше молитве, њен постојани, нераздвојиви сапутник и сатрудник, њена душа.

Ко спаја плач са молитвом, тај се подвизава по заповести самога Бога, подвизава се исправно, законито. У своје време он ће пожњети обилан плод: радост поузданог спасења.

Ко је одстранио плач из молитве: тај се труди насупрот Божијем одређењу, тај неће пожњети никакав плод. Не само то, пожњеће трње таштине, самообмане, погибли.

Браћо! Не допустимо себи да нас обману лажне, смешне, неразумне, погибељне мисли: немојмо стремити тражењу насладе приликом наше молитве! Није грешницима својствена благодатна наслада; њима је својствен плач: затражимо га са свим усрђем, затражимо ту ризницу - кључ за све духовне ризнице.

Онај који нема плач, налази се у лажном стању: он је обманут својом гордошћу.

Свети оци називају плач вођом духовног подвига. Он је дужан да предводи све наше благочестиве помисли, да их усмерава ка правом циљу. Помисао која није прожета плачем и која није руковођена њим - јесте заблудела помисао.

Преподобни Пимен Велики је рекао: "Сав живот монаха мора бити плач. То је - пут покајања, који нам је предат преко Писма и отаца, који су рекли: 'Плачите! Другог пута осим плача нема."

Други велики отац је рекао: "Ако хоћеш да угодиш Богу, изађи из света, одвоји се од земље, напусти твар, приступи Творцу, и сједини се са Творцем, молитвом и плачем.

Монаси који живе у манастирима са пуно људи, и желе да стекну молитвени плач, морају нарочито да обрате пажњу на умртвљење своје воље. Ако је они буду одсецали и не буду обраћали пажњу на грехе и понашање ближњих уопште, задобиће и молитву и плач. Помисли, сабирајући се у срцу, побуђују у њему молитву и тугу по Богу, а та туга производи сузе.

Како наше време страшно оскудева у учитељима истинске молитве, изаберимо себи за руководитеља и учитеља плач. Он ће и научити молитви, и сачувати од самообмане.

Сви који су одбацили плач, који су га одвојили од своје молитве, упали су у самообману. То потврђују свети оци...

Није могуће, примећује свети Јован Лествичник, научити молитви онога који жели да јој се научи користећи само речи."

Блажени плач

"Осећање пада, заједничког свим људима, и сопствене душевне ништавности. Туговање због њих. Плач ума. Болећива скрушеност срца. Лакоћа савести, благодатна утеха и радост, која долази од њих. Нада на милосрђе Божије. Благодарност Богу у тешкоћама, покорно подношење истих, због гледања на мноштво својих грехова. Спремност на трпљење. Очишћење ума. Ослобађање од страсти. Умртвљење за свет. Жеља за молитвом, усамљеношћу, послушањем, смирењем, исповедањем својих грехова."

О различитим сузама

"Сузе, као особина нашег палог бића, заражене су слабошћу пада, као и све остале особине. Неко бива нарочито склон сузама по природи, и у свакој погодној ситуацији пролива сузе: те сузе називају се природним. Постоје и греховне сузе. Греховним сузама називају се сузе које се проливају из греховних побуда. Такве сузе у изобиљу нарочито лако проливају људи који су предани сладострашћу; сузе, сличне сладострасним сузама, проливају они који се налазе у самообмани и прелести; у изобиљу се проливају сузе из сујете, лицемерја, претварања, човекоугађања. На крају, пролива их злоба: онда када је лишена могућности да учини злодело, да пролије људску крв, тада она пролива сузе. Те сузе је имао Нерон, у ком су савремени хришћани, због његове жестине и мржње према хришћанству, мислили да виде антихриста. Природним сузама припадају сузе из огорчења; када пак огорчење има греховни карактер, онда сузе огорчења постају греховне сузе. И природне и греховне сузе, како нам налажу свети оци, треба претварати у богоугодне, то јест, мењати побуде суза: приводити у своје сећање наша сагрешења, неизбежну и неизвесну смрт, суд Божији - и плакати из тих разлога.

Необична ствар! Они који су по природној наклоности проливали потоке беструдних, бесмислених и бесплодних суза, као и они који су их проливали из греховних побуда, када зажеле да богоугодно заплачу, изненада у себи виде необичну сувоћу, не могу из очију истиснути ниједну капљицу суза. Из тога се учимо да сузе страха Божијег и покајања јесу дар Божији, и да је за њихово задобијање прво потребно позабавити се стицањем онога што их узрокује.

Узрок суза је виђење и сазнање своје греховности. Изворе вода изведоше очи моје, говори пророк Давид, зато што не сачуваше закон Твој (Пс 118, 136). Узрок суза је сиромаштво духа: будући да је само по себи блаженство, оно порађа друго блаженство - плач (Мт 5, 3-4), храни га, потпомаже, оснажује. "Не произилази плач од суза, него сузе од плача", рекао је преподобни Јован Пророк…"

Свети Игњатије дословно каже: "Како наше време страшно оскудева у учитељима истинске молитве, изаберимо себи за руководитеља и учитеља – плач. Он ће и научити молитви, и сачувати од самообмане." И још каже: "Сви који су одбацили плач, који су га одвојили од своје молитве, упали су у самообману. То потврђују свети оци... Онај који нема плач, налази се у лажном стању: он је обманут својом гордошћу." То је речено сасвим јасно и не треба никаквог тумачења.

Из Небеске Литургије Владике Николаја

У Небеској Литургији много пута понавља се:

"Закукаше Срби у невољи,

ал' се живог Бога не сетише,

нити Бога нити својих греха.

А све Саво на колена клечи,

блиједо му лице од ужаса."

А затим стоји:

"Тако ишло задуго земана

док набуја земља Србинова

од мртвијех србскијех телеса;

И од крви србских мученика,

ка' тијесто од јакога квасца.

Тад анђели Божји заплакали,

а Срби се Богу обратили;

Јединоме своме пријатељу,

јединоме своме спаситељу,

вишњем Богу и светоме Сави."

Види шта Владика Николај говори: Срби само кукају и ропћу на све и на свакога, само се не кају за грехе и немају молитвеног плача – толико им је срце огрезло у греху. И управо зато што немају молитвеног плача – зато ће Анђели заплакати. Зато што се баве политиком и живе као остали "нормалан" свет и немају молитвеног плача – зато ће Анђели заплакати. Тако стоји у Небеској Литургији. За већину Срба не би могли рећи да се битно разликују од осталог света ни по изгледу ни по животу. Међутим, пошто је готово цео свет још увек против Србије, то значи да још увек има побожних богомољачких душа, које су сродне монашком духу и противе се свету – то је рекао Старац Тадеј у време оног бомбардовања Србије од стране нато-пакта. Управо ради тих побожних богомољачких душа, сродних монашком духу, цео свет је и даље против Србије.