РАНИ ХРИШЋАНИ И ПОЗНИ ХРИШЋАНИ

 Док је до пре неку деценију у нашој Цркви владао формалистички однос према Светињи (причестиш се једном или четири пута годишње - и „мирна Бачка“!), сада се настојава на томе да је присуство Светој Литургији без примања Св. Тајни - недопустиво. Наш народ се за Св. Причешће свагда припремао - постом, молитвом и исповешћу, и када се јавила ова „нова“ пракса (мада се она назива ранохришћанском) дошло је до извесних неспоразума и недоумица.

Кад сам објавио свој текст о Светом Никодиму (у књизи „Света Литургија и Тајна Очинства“ ( а затим и на Интернету), чији је саставни део и сведочење о његовој епитимијској пракси, доживео сам, на сајту „vеruјем.org“, низ оштрих анонимних критика. Био сам оптужен за инквизиторски дух, за жељу да људима  огадим живот, за претеривање у сваком погледу. Неки су ме жалили као талентованог, али заведеног човека, под снажним утицајем „зилотских“ овчарско-кабларских манастира. Изгледаало је као да сам епитимије прописивао ЈА, а не Св. Никодим Агиорит писац књиге о непрестаном причешћивању, у складу с канонима Св. Јована Посника. Тако се, по ко зна који пут, показало да неки следбеници „литургијске обнове“ Св. Предању приступају селективно - узимају књигу Св. Никодима о непрестаном причешћивању, а одбацују књигу Св. Никодима о исповести. Неки од полемичара на сајту „Верујем“ тврдили су да данас нико не би издржао такве епитимије. У томе се с њима потпуно слажем: БАШ ЗАТО ШТО ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ ДАНАШЊИХ ХРИШЋАНА ЈАДАН И УБОГ (част изузецима!), обнављање ранохришћанског сваколитургијског причешћивања било би само карикатура свог историјског праузора.  

Да, заиста, рани хришћани су се причешћивали на сваком литургијском сабрању. Али, како су живели? Били су стално у учењу Апостола, у општењу, молитви, Евхаристији. Све су имали заједничко. Имовину су продавали и стављали новац пред ноге апостолима, а ови су делили коме је шта потребно. Храну су примали у простоти и чистоти срца, и код читавог народа су били омиљени. Имали су једно срце и једну душу. Апостоли су творили многа знамења и чудеса (Д. Ап. 2, 42, 44-47; 4, 32;32, 34-35; 5, 12-14).

Како су се молили рани хришћани? Ориген, у свом делу „О молитви“, каже да се треба  молити најмање четири пута: изјутра, у подне, предвече и ноћу, а по Светом Клименту  Римском, молили су се отприлике на свака три часа. Хришћани су нарочито радо устајали на ноћну молитву, спремајући се за Страшни суд. Ту молитву помиње Св. Климент у „Строматама“, а и Тертулијан („Жени“). Веома је хвали Св. Кипријан Картагински („О молитви на крају дана“). Хришћани су на себе стављали знамење крста стално: кад су одлазили и долазили, јели и пили, седали, устајали, легали, обували се, итд  (Тертулијан: „О венцу“). „Апостолске установе“  сведоче да су главе породица код своје куће поучавали домаће у истинама Светог Писма. Св. Василије Велики и његов брат, Григорије Нисијски, били су поносни на веру коју су наследили од своје бабе Макрине, ученице Св. Григорија Чудотворца. Многи хришћани су знали Св. Еванђеље напамет. Прали су руке пре него што узму да га читају. Мушкарци су, читајући Писмо, стајали откривене главе, а жене су је покривале.

Хришћани су живели скромно. Многи богаташи раздавали су имање сиротињи, спремајући се за мучеништво. Постило се строго. Јермин „Пастир“ описује дан поста као време кад се једе само хлеб и вода и дели милостиња. Ни вода се није пила пре подне. Пост средом и петком називао се полупост, јер се јело и пила вода у три поподне. Пост у Свету Четрдесетницу трајао је до шест поподне, а било је и оних који су, нарочито Страсне седмице, постили тако што нису јели и пили по неколико дана.

Кад се мрсило, опет се јело скромно. Најчешће се јело месо риба и птица, за које се сматрало да не буди телесне страсти као свињско и говеђе. У делу „О васпитању деце“ Климент Александријски сведочи да су хришћани надасве јели некувано и непечено. За време обеда читало се Св. Писмо.

Живели су скромно и кад је намештај у питању. Извештај о претресу дома богате хришћанске девице - мученице Домне Никомидијске вели да су у њеној соби гонитељи нашли: Распеће, књигу Дела Апостолских, рогозину на поду, глинену кадионицу и дрвену посудицу у којој је држала Св. Дарове.

По „Апостолским установама“, хришћани нису ишли у позоришта и на хиподроме, а нису гледали ни гладијаторске представе. Нису играли ни игре попут „бацања костију“, јер оне развијају лењост (зато што људи седе, играјући се). Главна жеља сваког хришћанина, коју је он упућивао и својој деци, била је да што пре оду са овога света у вечни живот (Тертулијан: „О призориштима“). Такође, хришћанску сирочад хранила је и бранила Црква - нису их пуштали да пропадну у немоћи и јаду живота без родитеља.

Брак је био светиња. Св. Јустин Философ вели: „У брак ступамо само ради васпитавање деце, или, одрекав се брака, чувамо савршену целомудреност“ („Апологија прва“). Јустин такође додаје да је међу хришћанима који су то били од детињства било и мушкараца и жена - чистих девственика - од 60 и 70 година старости. Климент Александријски је говорио да прави хришћанин, чим добије децу, одмах треба да почне са супругом да живи као са сестром, јер ће се у братско-сестринском односу наћи у вечном животу. Тертулијан сведочи о хришћанском браку: „Супружници - хришћани носе једно бреме, чине једно тело и једну душу, скупа се моле, заједно клече, заједно посте, поучавају и саветују једно друго. Слободно посећују болесне, радо творе милостињу, без непажње стоје на службама. Скупа поју псалме и химне, узајамно се побуђујући да славе Господа“.

Наравно, нећемо ни говорити о спремности на мучеништво, о хитању да се пострада за Христа, о непрестаном очекивању да ће се Господ сваког часа вратити. То је раним хришћанима давало смелости да сваколитургијски приступају Светом Причешћу.

А какви смо ми данас?

Не само да нисмо на нивоу раних хришћана, него ни на нивоу обичних породичних људи од пре педесет или сто година (то каже отац Серафим Роуз). Године 1996, рок часопис „Cool“ објавио је разговоре са студентима Богословског факултета у Београду („Cool“, бр. 3/1996.) Од тада је прошло дванаест година, и неки од њих су свакако свештена лица. Сигурно су зрелији и озбиљнији. Али... Али, стање духа једне епохе се споро мења. Дакле, као сведочанство о том стању, ево подсећања на тај разговор.  Тако је, у „Cool“-у, извесни Иван говорио: „Зашто би рејв био богохулан? Зашто човек који студира теологију не може да се изигра негде, да се презноји и кући оде ослобођен да спава?“ Млади Александар је био одлучан: „Минићи, рокенрол и ствари о којима причате нису богохулне и немају везе са религијом. Ако девојка има лепе ноге, зашто да не носи минић?“ Будући теолог и историчар Иван, даје своје тумачење: „За неког је грех пушење, а за другог не. За мене је постати завистан од цигара, али цигара као забава за прсте је О.К. Тако схватам и дрогу, алкохол, кафу. Од тога се прави баук, а заборавља се да су древне цивилизације у ритуалима користиле дрогу. Таква ти је функција наше ракије у Србији. Проблем је кад је то неконтролисано. А промискутет? Стари Завет каже да је Соломон имао 700 жена и 300 наложница. То се не може назвати промискуитетом. Имати велико потомство био је знак Божјег благослова.“

И тако даље.

Шта тек на уму имају обични млади Срби, који не студирају теологију, можемо само да нагађамо.

Замислимо сада сваколитургијско причешћивање са идејом да лепе женске ноге, показане јавности, нису грех, ни цигарета као забава за прсте, или угледање на цара Соломона по броју жена. Плус прича о употреби дрога у древним цивилизацијама.

Како живе данашњи људи?

Православни људи, пре свега?

Колико њих сматра целомудрије безусловно значајном врлином, а колико их мисли, скупа с „народним“ певачем:

„Мој колега, демократија је, љуби цуру, не питај чија је“?

Колико њих упражњава непрестану умносрдачну молитву?

Како живе код куће, раде на послу, понашају се међу људима?

Какви ми то „права“ тражимо кад треба да будемо мањи од маковог зрна (јер нам ваља, по Песнику, кроз иглене уши)?

Отац Јустин, у књизи „Тајне вере и живота“, јасно вели: „Пошто у Светој Тајни Причешћа причасник прима Тело и Крв Спаситеља, неопходно је да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују  нашу душу од сваке нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити.“

Шта онда да се ради?

Тежња ка чешћем причешћивању није за осуду: напротив! „Са страхом Божјим и вером приступите!“ је возглас упућен сваком од нас, а не само свештеницима. Али, да се чешће причешћивање не би претворило у карикатуру, духовни живот народа Божјег мора се подићи на већу висину, почев од обнове древног канонског поретка до оснаживања улоге свештеника као духовника. Док се некрштени не крсте, невенчани не венчају, а полуверни не науче да разликују миросање од Св. Причешћа, сваколитургијско причешћивање ће бити исто што и храњење бифтецима изгладнелих солунаца, који су умирали чак и ако се преједу млека. Велики задатак чека србске свештенике, којима је, за време Другог светског рата, отац Јаков (Арсовић), свети ученик Светог Николаја Жичког, упутио

„Богохранимом свјашченству посланије“, данас актуелније него икад (о оцу Арсовићу писао сам у књизи „Без Бога ни преко прага“, Образ светачки, Београд 2006.):

>>Отци и братие! Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајут-сушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.

Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи - али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан, и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, и ето толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне и душепогубно страдање остаје једнако у сили.

Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви,  и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник! О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога после, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника - шта си урадио да те поштују? Раде празником - кога си ти молио да не ради? Не посте - да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују - јер су од тебе нешто примили? Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније - а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало проходао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи - да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца - а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује. Кад је свештеник отворио Св. Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се - кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гази, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?

Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом? Јеси ли му кад рекао: „Господе,  Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а Ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата - Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца - па да кажеш апостолима, што и мене  треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело - па онда да дођем код Тебе. Авај мени сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало - те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао. Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит“.

Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не  познаје га. Код толиких неопходних дужности - зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда,  како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех... То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, и деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!

По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не  виде и не  осећају,  него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене  из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег? Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примите светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не  видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта да вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи 9 глава Апокалипсе? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“ и на ово време односи и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богом пробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.

Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји, не  дај Боже? Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не  нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоиља, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и  Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.

Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не  дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не  крстоборци.

Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не  можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Ускрса? Одрасле  чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те  нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, пренесите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока,  а не равнодушног. Не  оставите ни једну појаву у парохији да је не  обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу Епархију заробили и претворили  у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.

Обуците се у благообразије слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног. Предње примите братски, до разума и срца.“ <<  Тако је говорио велики Јаков (Арсовић), слуга Бога живога. И тиме нам и данас ставља до знања: нема, и не може бити, никаквог „литургијског препорода“, без духовно-моралног препорода народа. Какав „литургијски препород“ у народу у коме има 150 хиљада абортуса годишње, а наркомана око 100 хиљада? Да ли неко о томе мисли, или нам је битнија форма од садржине и, што рече Владика Николај, славна фирма на празном дућану? Толики некрштени, невенчани, неисповеђани, непричешћени, а ми треба да се бавимо преобликовањем Литургије...

            Да нас Господ умудри да кренемо правим путем, на прави начин сагледавајући стање у коме смо се обрели и вапијући Њему, Истини и Љубави за спасење!

           Извор: Владимир Димитријевић, РЕЧ НА РЕЧ (Одговор епископу Атанасију Јевтићу), ЛИО Горњи Милановац, 2008.