Опште је познато да је Римокатоличка “црква” у својој тежњи да прошири утицај и власт на цело Балканско полуострво вековима васпитавала римокатолички хрватски народ да мрзе и истребљују све некатолике, у првом реду православне Србе, Јевреје и Роме. При томе не треба да бирају начине и средства у спровођењу политике Ватикана и Римокатоличке “цркве“.

Све што је наведено најбоље се може видети ако се прочитају изјаве и чланциу наведени у римокатоличкој штампи и разним публикацијама, на пример пре, у току и после I светског рата. Римокатолички бискупи и надбискупи су отворено призивали Хрвате и Бошњаке–муслимане против невиних православних Срба и против Јевреја. У свим местима унутар тадашње Аустроугарске државе почињени су истовремено злочини против Срба и Јевреја, а бес иширење мржње подстрекивали су у римокатолички свештеници и бројни активисти Римокатоличке “цркве“. То ширење мржње према православним Србима нарочито су чинили редовници католичких самостана, језуити и фратри и разни  католички активисти, часне сестре, организације католичке омладине попут орлова и крижара итд. Тешко је побројати све оне који су следећи политику папе Бенедикта XV и Ватикана позивали Хрвате-римокатолике и Бошњаке–муслимане да убијају, муче, пљачкају, силују и окривљују православне Србе – своје дојучерашње комшије - за сва зла овога света. Веродостојне податке о свим почињеним злочинима и тој великој мржњи према православним Србима и према Јеврејима налазимо у римокатоличкој штампи и у њиховим књигама објављеним у време када су се та зверства догађала у Хрватској, Босни, Херцеговини  и у свим крајевима тадашње Аустроугарске државе. Непрестано су омалажавали Српску православну цркву, њене владике и свештенство. Истицали су све евентуалне негативне појаве у православном српском народу. За разлику од Римокатолика и Бошњак –муслимана православни српски народ никада није показивао ни гајио неку нетрпељивост или неку мржњу према Хрватима-римокатолицима или Бошњацима–муслиманима. За Србе су то била “браћа другог закона”. Насупрот томе, римокатолички свештеници и муслиманске хоџе позивали су Хрвате и муслимане да чине злочине према Србима. Власти Аустроугарске државе су стимулисале и помагале вршење злочина против Срба. Почетком II светског рата када су Краљевину Југославију окупирали Немци, Бугари, Мађари, Италијани, Шиптари и Хрвати наступило је право дивљање римокатолика Хрвата  и Бошњака–муслимана против Срба, Јевреја и Рома. У Независној држави Хрватској је римокатоличку  “цркву” предводио ратни злочинац, потоњи кардинал, блажени надбискуп Алојзије Степинац, док је у Босни и Херцеговини, коју су Хрвати припојили својој држави, на челу римокатоличке “цркве“ био један други злочинац, надбискуп врх–босански, језуита Иван Шарић. Римски папа Пије ХII је лично поздравио распарчавање и окупацију Краљевине Југославије и успостављање Независне Државе Хрватске као католичке “civitas dei“.

Пије XII је у Херцеговини именовао за мостарског  бискупа једног осведоченог усташу, Др. Петра  Чулу, који је постао бођа римокатолика и усташа у Херцеговини. Поглавник Хрватске Анте Павелић је одликовао Др. Петра Чулу за усташки рад на истребљењу Срба, Јевреја и Рома орденом “Ред за заслуге – велеред са звездом”. Власти Независне Државе Хрватске су регрутовале Бошњачко-муслиманско становништво да коље, мучи, силује, пљачка и да се изживљава над православним Србима, Јеврејима и Ромима. Недавно су објављена архивска документа из којих се види да су бројни Бошњаци-муслимани били организатори и извршиоци тих злочина.Тако су у Невесињу били познати по својим зверствима Суља Башагић  и Шућрија Пекушић. У Гацку је усташки логорник био Хасан Чутовић, иначе управник локалне поште, затим Махмут Чампара, управни чиновник, Шериф Звиздић итд, а у Автовцу Фахим Пашић, Мехо Салчин, Хамид Гаџо и Узеир Делалић, који је као хоџа био организатор покоља Срба. Усташки логорник и организатор покоља у Требињу је био Мухамед Шаћир, месни зубар. Усташком вођству у Мостару се придружио трговац Ахмет Баџак. У Коњицу је то био Рагиб Муфтић. Велики број Бошњака-муслимана предводили су у Стоцу у вршењу злочина против Срба Омер Ризванбеговић, иначе председник општине, Хамид Хрле и други.У Чапљини се истакао  у вршењу злочина Ахмет Капетановић. У пљачкању, мучењу и убијању Срба и Јевреја у Храсну истакли су се и Марко Рагуз и Мехо Галичић. Покољ Срба и Јевреја у Бишчу је организовао Енвер Капетановић, а поред њега, по свирепости  се истицао и Хасан Бајрановић, Дервиш Салихоџић, Ибрахим Башић и други. Посебно су се истаки у силовању девојака и девојчица. Але Омеровић и Хамзо Хаџић, као и други Бошњаци из Цазина, истакли су се у покољу, мучењу и пљачкању Срба и Јевраја. Бећир Борић је лично својим рукама заклао више од стотине жена и деце и то 2.августа 1941.године. Клање је трајало до 3 сата ујутро следећег дана. Бошњаци-муслимани су били изразито крволочни према женама. На пример један од њих је силовао 13 девојака Српкиња па их је заклао. Мустафа Терзић је био један од главних кољача у Босанском Петровцу. У Бравском селу је главни злочинац био Халија Феризовић,као и Мујо Малкоц, Фаик Хујић и многи други.Мехо Мушета, Мехмед Алић и Хућа Зелић су били водећи злочинци у Кулен Вакуфу.

Могли би у недоглед продужити ово набрајање имена бошњачких–муслиманских злочинаца из свих крајева некадашње Независне државе Хрватске, али је и ово што смо изнели довољно да се схвати суштина почињених злочина.

Када се погледају архивска документа која су сада доступна јавности, види се да је у Краљевина Југославија под притиском министара Хрвата и муслимана (споразум Цветковић – Мачек) успоставила некакву независну државу Хрватску у виду проширене самосталне бановине Хрватске. Ова бановина Хрватска је била аутономна држава Хрватска која се само формално налазила унутар Краљевине Југославије. На челу те Хрватске бановине налазио се бан Иван Шубашић, који је после II светског рата саставио нову владу заједно са  Јосипом Брозом Титом . Та влада којој су на челу била два Хрвата, Броз и Шубашић, забранила је повратак у земљу младом краљу Петру II и укинула је монархију. Дивљања и злочини римокатолика Хрвата и Бошњака–муслимана у Независној Држави Хрватској почели су одмах по избијању рата 6. априла 1941. године. Од самог почетка рата почело је клање, убијање, мучење, пљачкање, силовање девојчица, девојака и жена, убијање старих особа и инвалида, бацање живих особа у карстне јаме и вртаче, спаљивање живих и мртвих Срба, Јевреја и Рома. Хрвати римокатолици узимали су одојчад и малу децу из наручја мајки, разбијали им главе ударцем о дрвеће или камење. Ово су својим очима посматрали италијански официри и војници, који су били згрожени овим дивљаштвом. Сада су објављена документа из италијанских војних архива у којима се налазе извештаји италијанских официра вишим командама војске. Официри италијанске војске су били запрепашћни када су видели да хрватски римокатолички свештеници лично убијају и муче Србе, без обзира на пол и узраст жртава. Захтевали су да италијанска војска заустави то дивљање Хрвата и Бошњака–муслимана и њихових свештеника и хоџа. Италијанска војска је затим окупирала поједине крајеве, углавном на приморју и приморала Хрвате да затворе логоре у Јадовну и на Пагу и протерала их је са Велебита где су Хрвати бацали у вртаче и шпиље полумртве или живе заточенике Србе  и Јевреје. Када је затворен логор у Јадовну, Хрвати су отворили Јасеновачки систем концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Римокатоличка “црква”, папе и држава Ватикан, никада нису осудили ове злочине.

Немогуће је побројати сва зверства и злочине Хрвата-римокатолика и Бошњака–муслимана у свим местима и свим срезовима тадашње Независне Државе Хрватске. У већини места као што је на пример Бихаћ, Ливно, Дувно, Купрес, Сански мост, Шушњар итд.уопште више нема Срба. Довољно је напоменути да је представник САД на једном састанку Међународне комисије  за истину о Јасеновцу, који је одржан у Њујорку  под председништвом америчког професора Бернарда Клајна, изјавио да је према подацима које поседују Сједињене Америчке Државе преко 1400 римокатоличких свештеника у Хрватској лично убијало Србе, Јевреје и Роме. Oд свака три римокатоличка свештеника у Хрватској, двојица су били кољачи и убице.

По свршетку Другог светског рата комунистичке власти у тадашњој Југославији су наставиле са политиком истребљења Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине и других крајева путем насилног пресељења из западних крајева земље у Војводину. Истовремено је забрањен повратак избеглица у своје домове из којих су их потерали Хрвати, Шиптари и Македонци.

Систематски су уништавани  трагови злочина који су починили Хрвати, Муслимани, Македонци и Шиптари. Гушен је сваки покушај писања или сведочења о тим злочинима. Тако су комунистичке власти у Југославији систематски уклањале све трагове Јасеновачког система храватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Током 1946 и1947. године уклоњен је цео зид који је опасивао цео логор у Јасеновцу иако се зна да је 80 посто тог зида остало сачувано све до тада. Осматрачке куле, тзв. вребачнице су биле само делимично оштећене али су и оне биле уклоњене. Остаци Пачилијеве пећи или крематоријума за спаљивање живих и мртвих заточеника  били су уклоњени тек 1950.године. Такође су били уклоњени остаци зидина пилане, лончаре, столарије и електричне централе. Злогласни Граник на обали реке Саве на коме су Хрвати и Бошњаци-муслимани  клали мучили и зверски убијали жртве па их онда бацали у Саву, уклоњен је 1948. године . Соколски дом у Јасеновцу који је био смештен у део логора назван кожара био је спаљен 1945. године .Тада су уклоњени бункери и бодљикава жица постављена око логора. Болесни мозгови у Хрватској и комунистичкој Југославији су мислили да ће уклањањем трагова кооцетрационих логора избрисати из сећања становништва  злочине које су починили римокатолички свештеници, муслиманске хоџе, Хрвати и Бошњаци–муслимани.

Недавно објављена документа показују да је постојала тесна веза и сарадња Комунистичке партије Хрватске и Југославије и комунистичког вође Југославије Јосипа Броза Тита са Ватиканом, хрватским усташким покретом и поглавником Хрватске Анте Павелићем у истребљењу православног српског становништва у Хрватској и у другим западним деловима земље. Објављена су и документа која показују да је Тито неколико пута ишао у Ватикан у току  II светског рата. Академик Смиља Аврамов у својој  књизи ”Геноцид у Југославији у светлости Међународног права“ (Београд, 1992, стр 261-262) пише да је Тито ишао у посету Ватикану 9. августа 1944. године, где је разговарао са папом Пијом ХII. Никада није нигде објављен садржај тих разговора и договора. Према речима Владимира Велебита, југословенског дипломате из времена II светског рата, и у послератној Југославији Тито је одржавао везе са поглавником Независне Државе Хрватске Антом Павелићем. Нама је данас познато колико су биле погубне те везе комуниста и хрватских усташа по Србе, Јевреје и Роме. Јосип броз Тито доживотни председник комунистичке Југославије никада није хтео да посети Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. У државама које су настале после комадања Југославије и данас се крије да су у Јасеновачким логорима убијани поред тзв. четника и Срби, војници Краљевске југословенске војске које су Немци пустили из свог заробљеништва. Такође се не говори о припадницима Комунистичке партије Хрватске који су у усташким униформама клали, убијали, мучили и пљачкали Србе, Јевреје и Роме. О стратиштима у Јасеновачком систему хрватских логора и даље се не говори, не пише и не приказује у телевизијским емисијама. О тим злочинима деца не уче у школама, а школе никада не организују екскурзије до Јасеновца и Доње Градине где би се деца могла упознати са страдањем Срба, Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској . Изузетак је једино Република Српска. Удепоима Радио -  Телевизије Србије налази се огроман документациони материјал и оригинални филмови о страдању Срба, Јевреја и Рома, али ништа од те документације није доступно јавности. Уколико нема формалне државне цензуре изгледа да постоји нека врста самоцензуре код особља Радио телевизије Србије које се и даље плаши да ће их неко осудити уколико дозволе да се прикаже тај документациони материјал. Медији у Србији и даље прећуткују налазе Међународне комисије за истину о Јасеновцу. Никада нису објавили да је у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома изгубило живот преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости. Истовремено се ствара могућност да се интервјуишу поједини сарадници нео–усташког покрета у Хрватској и председника Фрање Туђмана, који износе разне неистине о Јасеновачким стратиштима. Манипулише се неком цифром од око 70 000 жртава која се заснива на подацима из једне површне и дилетантски спроведене анкете за време комунистичке Југославије. Музеј геноцида у Београду који је још увек истурено одељење одговарајућег музеја у Крагујевцу покушава да допуни те податке и да од тих података направи извесне анализе. Медији у Србији узимају тај број анкетираних жртава као број страдалих у Јасеновачком систему логора. Више пута је наглашено да се права истина о броју Јасеновачких жртава никада неће сазнати, јер нико не зна како су се звала нерођена деца извађена из утроба трудних жена, како су се звале жртве живе бачене и спаљене у гротлу Пачилијеве пећи. Како су се звали несрећници закопани у насипе дуж Саве, како су се звале жртве бачене у Саву, како су се звали заточеници скувани у казанима за прављење сапуна итд. Матичне књиге из српских цркава су спаљене, а после свршетка II светског рата преостале књиге су преузете и уништене. Нико сада нема појма ко је био жив, па убијен, нити ко је где живео итд. Пописи жртава који су до тада рађени су сасвим непоуздани непотпуни, а међу живима има мало оних који би имали шта да посведоче. Налази Међународне комисије за истину о Јасеновцу су веома драгоцени, јер се темеље на чињеницама које су научно потврђене. На нама је да те чињенице прихватимо, да их користимо у својим радовима и наступима. Међународна конференција о Јасеновцу недавно је донела Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ која је објављена на осам светских језика и послана у све државе света као сведочанство о истребљењу Срба, Јевреја и Рома у Хрватској, у току Другог светског рата.

Литература:

Казимировић В.: НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза фон Хорстенау 1941-1944. Нова књига – Народна књига, Београд 1987.

Комарица С. и Одић С.: Зашто Јасеновац није ослобођен, Институт за савремену историју , Београд, 2005.

Лазић М.: Крсташки рат НДХ, Ризница духовног блага, Бања Лука 2011.

Лучић Д.: Варварство у име Христово. Екопрес, Зрењанин, 2000.

Rochlitz I.: Accident of fate Wilfried Laurier, Waterloo, Ontario, 2005.

Ручнов М.: Зашто Јасеновац, ИКП Никола Пашић, Београд, 2001.

Опачић П. и др.: Геноцид над Србима, Графопублик, Београд, 1992.

Четверикова О. Завера папизма против хришћанства, Света Русија, Београд, 2012.

Златар Б.: Затирање Срба у Хрватској, ИКП Никола Пашић, Београд, 2008.

Живановић С.: Јасеновац, (друго издање), Пешић и синови, Београд 2012.