Питају нас наши посетиоци – зашто ништа нисмо написали о последњем Архијерејском Сабору СПЦ? А ми кажемо – шта да пишемо? Све је већ написано – поплаве су почеле на дан кад и Сабор (http://borbazaveru.info/content/view/6785/77/), а поуке никакве нису извучене, јер владика бачки Иринеј, владика браничевски Игњатије и владика бечки Андреј наставише, одмах по потопу, да се моле, грле и љубе с папистима у Бечу (http://borbazaveru.info/content/view/6829/1/).

Саборска саопштења, као и увек, иста – бавили су се храмом Светог Саве и веронауком: преписује се из године у годину исто. Међутим, читаоци нас питају – какве су владике постављене на разне епархије.

 Свуда је, драги читаоци, остварена победа екумениста и новотараца, односно епископа бачког Иринеја Буловића, што смо у ранијим саопштењима и предвидели.

Неформални патријарх српски Иринеј Буловић је, приликом бирања, „изгубио“ своју десну руку, владику јегарског Порфирија, који је послат као митрополит загребачко – љубљански у Загреб (из РРА у НДХ), тако мио епископу Буловићу, који се тамо често сликаше испод слике „блаженог Алојзија“ у друштву своје браће бискупа, носилаца папиног прстења какав је и он сам. Буловић је „покушавао да убеди“ Сабор да му је Порфирије неопходан у РРА, „Земљи живих“ (а парама које дотичу од изнајмљивања огромне земље враћене епархији да и не говоримо), али „није успео“.

Зато је одмах нашао достојног заменика Порфирију – то је владика јегарски Јероним  Мочевић, опаки ученик Ватикана, који је тамо изучавао литургијске реформе и већ многима претио да ће им показати кад он буде изабран за владику. О овом паписти у православној мантији још ће се чути.

Избор владике за Немачку такође потврђује Буловићеву моћ – то је извесни јеромонах Сергије, родом из Бачке Тополе, који је обитавао у Босни, у манастиру Рмњу, али га је његов духовни отац редовно посећивао и припремао за будуће екуменске подвиге.

Ту је и владика бечки Андреј – човек који је својевремено скидао мантију, и вратио се у Немачку (он је, иначе, по оцу Србин, а по мајци Немац, а по духу екумениста и новотарац), али је, на захтев бечких паписта, враћен у Београд, хиротонисан и сада је отишао у Беч, да припрема терен за унијаћење Срба у Средњој и Западној Европи и да се српска дијаспора преда Цариграду. Иначе, он је популарност у Бечу стекао као појац на увце кардиналу Кенигу, о чему је писао Дејан Медаковић у књизи „Дани, сећања“ број 6, на страни 259. Када је Кениг био у посети Буловићу, током ручка на Петроварадинској тврђави маја 1996, Ћилерџић је, каже Медаковић, кардиналу и друштву у ћошку на више језика певао старе црквене песме - хебрејски, арапски, грчки, латински, руски и савремени немачки. И остао упамћен, јер је Кениг био челник чувене ватиканске организације „Про Оријенте“, па је сад изабран за владику бечког.

 За славонску епархију изабран је чувени Јова Падобранац (Ћулибрк), познат као смањивач броја уморених у Јасеновцу. Њему је припао баш Јасеновац. Случајно ли је?

Нови викар патријарха Иринеја је извесни Арсеније Главчић, сабрат студенички, иначе стављеник покојног владике жичког Хризостома и новотарац у сржи свог бића.

Што се тиче владике тимочког Јустина и његовог избора за епископа жичког, остаје да се види шта ће бити и у ком правцу ће живот епархије жичке тећи. Ми ћемо, као и увек, ако Бог да, будно пратити шта се догађа и о свему благовремено наше читаоце извештавати.

На  захтев владике Јустина, за епископа тимочког изабран је игуман манастира Буково Иларион.

Занимљиво је да је у Синод уместо Буловића ушао митрополит Амфилохије, који ће наставити да паметује по Србији и продаје приче из Монтенегра као да су приче са Атоса. А какво је стање у његовом дворишту? Ево шта је „Борба за веру“ сазнала.

Од кад је постао митрополит у Црној Гори, владика Амфилохије је почео обнову монашког живота. Некад успешно, а некад неуспешно. 

Но, како је исти митрополит Амфилохије често критиковао догађаје у туђем дворишту, пре свега на Космету, а о хаосу у своме ништа не прича, већ их вешто скрива, требало би га мало подсетити какво му је монаштво данас у Црној Гори.

Читаоци се сећају како је митрополит Амфилохије оштро нападао монаштво везано за некадашњег епископа рашко-призренског Артемија, називајући их грубијански бившим уличарима и наркоманима као и незрелим људима.

Но, ко другоме јаму копа сам у њу упада. Или, по речима Господа Исуса Христа, каквом мером мерите, онаквом ће вам се и мерити. У Црној Гори је у последњих неколико година манастире напустило пуно монаха, монахиња, игумана, игуманија...

Пре четири године јерођакон Ј. из цетињског манастира је отишао из манастира и оженио се у Србији.

Прошле године игуманија манастира Рустово С. је скинула мантију и отишла за родни Котор.

Прошле године је дугогодишње духовно чедо митрополита Амфилохија, игуман Е, скинуо мантију и оженио се једном Подгоричанком. Сад таксира по Подгорици.

У последње две године три монахиње из манастира Жупа Никшићка је скинуло мантију и отишло у свет. Две су се удале. Духовник манастиру Жупа је митрополит Амфилохије.

Прошле године је манастир Горњи Брчели напустила монахиња Г. и вратила се у свет. Сада без мантије живи у свом родном граду Бару. 

Пре скоро два месеца манастир је напустио и монах Д. из манастира Брскут подно планине Комова и сада ожењен живи у родној Црној Гори.

Пре 5 година скинуо је мантију и оженио се и јеромонах С, тадашњи старешина манастира Михољска Превлака код Тивта. Отишао је за Србију где сада живи.

Још  од првих година митрополитове службе у Црној Гори било је понекад таквих несретних случајева. Тако су манастир напустили јеромонах С. из манастира Савине 1992. године. Оженио се и вратио за Србију. Деведесетих година прошлог века мантије су скинули и монахиња М. тадашња настојатељица манастира Косијерево као и монах С. из манастира Савина. 

Као и у свакој епархији таквих трагичних случајева понекад има. Но, од када је 2010. јавно почео да вређа монахе из Рашко-призренске епархије као уличаре и бивше наркомане, ова духовна пошаст, и духовни потоп почео је да се као бумеранг убрзано враћати у лице самом митрополиту Амфилохију. Као и да таласи искушења потапају и делове монаштва у митрополији црногорско-приморској. Каквом мером је мерио црногорски митрополит и самовољни новотарац Амфилохије, таквом му се мером и одмерава. Бог је допустио и да се његово монаштво од тих дана убрзано расипа. Где су сада његове речи о уличарима и наркоманима?                       

Да неко не помисли да се ми са „Борбе за веру” овоме радујемо. Да не да Бог! Јер ово је стање достојно јеремијинског плача. Монаси су велика тајна Цркве и велика њена утеха и нада. Али, где су екуменизам и новотарство, тамо је и пропаст духовности и свака друга пропаст, па се то односи и на митрополита Амфилохија, који некад није био, а сад јесте и новотарац и екумениста и папин прстенлија. Човек који за поплаве у Србији оптужује Кончиту, а затвара очи пред својом кривицом што се Бог драги на Србе разљути.

 Дакле, поштовани посетиоци, такво је стање после Сабора СПЦ. Наставља се трагедија одступања од истине и правде Божје. То ипак не значи да се треба предати. „Шта ћемо, дакле, рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8,31).