Света Гора није задовољна упражњавањем екуменског дијалога данас и мислимо да тај екуменизам не води истинском јединству, него да православним народима отупљује њихово догматско чувство. Отац Георгије Капсанис Отац Георгије је рођен 1935. године у Атини, где је студирао теологију. Пост-дипломац је био у САД, где је и магистрирао, да би докторирао у својој отаџбини. На предмету канонског права био је асистент знаменитом професору Муратидису. Замонашио се 1972. године, а на Свету Гору стигао 1974. Његов манастир Григоријат један је од најмлађих (по годинама братије) и најделатнијих (по мисионарском деловању) на Светој Гори. Све су то, уз већ наведене разлоге, били добри поводи за разговор са игуманом Георгијем.
Питање (П): Име Свете Горе је у Србији, као и другде међу православнима, веома значајно. Њен глас се пажљиво ослушкује, нарочито кад је истина Православља доведена у питање. Високопреподобни оче игумане, реците нам шта мислите – зашто је то тако? Одговор (O): Православни народ је одувек поштовао монаштво, а Свету Гору поштује зато што на њој, ево већ 1500 година, цвета православно монаштво. Овде, на Светој Гори, изникли су благоухани цветови светости: преподобни, јерарси, исповедници, мученици. Природно је да због свега тога, православни верници на високом месту у својој савести држе Свету Гору. Томе доприноси и свеправославни карактер Свете Горе, тако да сви православни народи осећају да је овде њихов духовни родни дом. П: Живимо на крају 20. века који је отац Јустин Поповић описао као "век атомске технике и прашумске етике", век који је донео многа искушења, на cee начине одвајајући људе од Бога. Откуда толико младих монаха, који су се одрекли уживања овог света, и дошли да се подвизавају на острво Пресвете Мајке Божје? О: Грешка савремене цивилизације је човекоцентризам. Она пропада зато што све области живота настоји да аутономизује, одвоји од Бога. А на Светој Гори је све супротно томе. Живот је богочовекоцентричан. Човекоцентрична култура коју данас негује пали свет, у дубини је својој култура самољубља; зато је она безизлазна. Душе уморне од такве, болесне културе беже на Свету Гору, или да би постали монаси, или долазе као поклоници. Њихов циљ је да се радују тој богочовекоцентричној култури Атоса, коју доживе и почињу да се у њу укорењују. П: Оче игумане, ваш манастир је мисионарски. Имате, рецимо, мисију у Африци, која даје обилате плодове. О: Сваки је манастир, не само наш, мисионарски, али је сваки мисионарски на свој начин. Монах је самом својом појавом мисионар. Највећи мисионари се налазе овде, на Светој Гори, они мисионаре молитвом својом, помажући људима који овде долазе да се преобразе набоље. Такође, кад са Свете Горе изађу у свет - они исповедају, служе, проповедају. И то је један од начина мисионарења. Али, кад Бог позове, као што се десило са нама у случају кад смо позвани у Заир - ми се на Божји позив одазивамо. П: Теологија је била увек саставни део живота Цркве и здрава теологија је свету данас потребнија но икада. Међутим, дешава се да се богословљу, нарочито у "стручним школама" приступа разумски, интелектуалистички, па се, с тим у вези, често роде наказни видови беживотног, академског теологисања, које је само жонглирање светоотачким цитатима. Шта је, по Вашем мишљењу, истинско богословље? О: По Светом Григорију Палами, истинита је она теологија која се заснива на опиту божанствене благодати. Тај опит имају подвижници, обожени људи, који су, у ствари, једини истински богослови. Ми прихватамо и богословствовање оних који немају опит, али имају смирење да доследно прате опитне светитеље. Њихова теологија, свакако, нема онај значај који има теологија боговидаца. Постоји и празна теологија, коју упражњавају они што не обраћају пажњу на теологију светаца, него се чак њој и супротстављају. Што се светогорске теологије тиче, она постоји код отаца који нису нарочито школовани, али имају искуство, па зато, из тог искуства, говоре са свом уверљивошћу. То је разлог због кога се људи што им прибегавају успокоје и орадосте. Богословље Свете Горе поседују монаси са благодаћу обожења - били они школовани или не. Свети Григорије Палама, Светогорац, богословствовао је на основу искуства многих монаха који су имали обожење, али је обожење доживео и он. П: Највећи проблем с којим се суочава Православље данас је - екуменизам, сједињење с инославнима без обзира на Истину. Тако, на пример, можемо чути да се папска јерес назива "сестринском црквом, а монофизити - "оријенталним православцима", иако не желе да признају свих седам Васељенских Сабора, итд. Теолошка комисија Свете Горе, чији сте Ви члан, већ неколико пута се поводом екуменизма оглашавала (поводом документа у Баламанду - признавања пуноважности римокатоличких сакрамената, поводом хрљења у саслуживање са монофизитима, итд.) Какав је став Свете Горе кад је екуменизам у питању? О: Екуменизам, онакав каквим се данас јавља, је човекоцентрични покушај. Зато су му особине - догматски минимализам и дух синкретизма. Он не узима у обзир Свето Предање Цркве, ни свете каноне, нити пак свест и савест пуноте Цркве. Велики специјалисти екуменизма покушавају да цркву "шлепују" према лажном јединству. Света Гора није задовољна упражњавањем екуменског дијалога данас и мислимо да тај екуменизам не води истинском јединству, него да православним народима отупљује њихово догматско чувство. Према томе, екуменизам какав је данас присутан - опасан је по Цркву. Могао би да постоји дијалог са инославнима, али на православним темељима. То су: 1. Да водимо дијалог пружајући им сведочанство да је једина истинита Црква - Света, Саборна и Апостолска - наша Православна Црква. 2. Да се теолошки дијалог води без заједничке молитве, благосиљања, саслуживања, и свег оног позоришта које прати савремени теолошки дијалог. Данашњи православни верник треба да се пази, моли Богу и да чува своју православну савест од отупљивања. П: Ових дана, кад је Србству теже него икад, каква је Ваша порука православним Србима? О: И за паравославне Грке и за Србе важи - спасаваће се покајањем. Колико више постајемо свесни православци, толико ће више наши народи бити од Бога благословени и напредовати, одолевајући свим искушењима. Разговор вођен 2005. - преузет из књиге Владимира Димитријевића „Ка тихој светлости“, Православни пут, Ариље, 2007. године. |