Епископ бачки поздравио паписте са - Христос васкрсе!

Да ли о оном који је оставио апостолу Петру (и његовим наследницима) цркву на управљање, поставивши га за главу те цркве, или о Оном који је рекао Својим апостолима да је Он са нама у све дане до свршетка света, као једина глава Цркве, пославши их да поучавају и крштавају људе све до краја васељене.

Да ли о ономе чија је мајка Марија безгрешно, односно натприродно, зачета од својих родитеља Јоакима и Ане, или о Ономе који је натприродно рођен од девојке чистог живота коју су родитељи на природан начин добили у својој старости након усрдних молитава?

Да ли о ономе који се на службама јавља само у виду тела док се крв подразумева као саставни део тела, или о Ономе чијим се Телом и Крвљу верни причешћују?

Епископ бачки је рекао папистичком кардиналу: „...у име Цркве којој припадате и свим својим бићем служите...”

Поставља се питање да ли је мислио на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву коју исповедамо у Символу вере или на неку другу? Будући да у Равенском документу из 2007. године, који је усвојила „Заједничка међународна комисија за теолошки дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве” а који је потписао и епископ бачки, стоји да Православна Црква себе „самосхвата” као једну, свету, саборну и апостолску Цркву, онда је реч о некој другој цркви која је несвета, несаборна и неапостолска или бар нешто од овога, а у коју ми не верујемо и не исповедамо њено постојање, али се ипак пише са великим- Ц.

Епископ бачки се захвалио папистима зато што предају „Српској Православној Цркви, однoсно њеној Црквеној општини у Бечу, поклон непроцењиве вредности – овај предивни свети храм са пратећим обjектима – на трајну литургијску употребу.”

Питање које се намеће, а које у контексту ове приче и није толико битно, је следеће: да ли је Српској Православној Цркви званично поклоњен храм или се поклон састоји у томе да је храм добијен на трајну литургијску употребу, односно изнајмљен (чак иако је бесплатно, постоји бојазан да неће бити бесплатно већ веома скупо). Друго питање се односи на светост ван Цркве. Црква је Света јер је Христос Свет а Она је у заједници са Христом. Ко освештава оне који су изван Цркве и њихове храмове? Ако неко каже да је то Свети Дух, онда га питамо да ли може Свети Дух то чинити мимо Христа?

Епископ бачки је рекао да ће будућа богослужења у овом храму бити: „у славу Божју и на спасење многих који ће се у њему молити, као што је било и до сада, од дана када је саграђен до дана данашњег.”

Да ли то значи да су досадашње службе које су у храму вршили паписти њима биле на спасење, односно, да ли изван Цркве има спасења, будући да су Свети Оци и Запада и Истока говорили да га нема:  "Ко није члан Христов, не може да се спаси. Може се имати почаст, може се имати тајна, може се певати "алилуја",  може се одговарати "амин", може се држати Јеванђеље, може се имати вера у име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати та вера, али нигде се осим у Православној Васељенској Цркви не може наћи спасење." (Блажени Августин Sermo ad Caesarieusis ecclesiae plebem, 6.). "С обзиром да од мене тражите поуку, могу да вам одговорим следеће: Премилостиви Бог врши спасење православних хришћана Православном вером, добрим делима и Својом благодаћу. Вера Православна је она коју поседује Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Без те вере је немогуће спасење никоме." (Преподобни Пајсије Величковски)

Епископ бачки, говорећи о Цркви и о Њеним епитетима и својствима, каже: „Придеви католич(анс)ки и православни од давнине су синоними или бар комплементарни термини. Хришћанин не може бити истински католик уколико не исповеда православну веру, а не може бити ни православан уколико не живи духом католичанске пуноће и отворености Цркве.”

Поставља се питање: какве то има везе са папистима? Да ли је то што су они себи присвојили назив- католичка црква, довољно да их и ми признамо за то. Католички значи - саборан, што Православна Црква јесте, а православан значи онај ко на прави начин прославља Бога, својом вером и делима, што, такође, Православна Црква јесте. Ако се папистима може признати одређени степен саборности (као и неким другим заједницама), православље им се никако не може признати, што доказује и чињеница да нисмо у литургијском јединству. Што се тиче отворености Православне Цркве, то је, исто тако, чињеница коју, пак, покушавају да спутају савремена екуменистичка стремљења ка признавању оних хришћана који су ван Цркве, као легитимних заједница са којима треба нешто усагласити, уместо да се кроз покајање и Крштење прикључе Цркви.

Епископ бачки је рекао о Православљу седеће: „Православље се манифестује као Праводелање, Ортопраксија, а Праводелање није могуће без Православља као исповедања вере. Православље и Праводелање, Ортодоксија и Ортопраксија, догма и етос, јесу једна реалност: можемо их разликовати, али их не можемо раздвајати.”

Ово је нешто са чиме се слажемо и волели бисмо да је речено у одбрану Православља. Понадали смо се да је важност праве вере и дела довољно јасно истакнута, односно, пошто су догматика и делање једна реалност, да се не може тек тако прећи преко погрешне догматике.

Епископ бачки, захваљујући се папистичком кардиналу, даље каже: „У Вашој личности, Еминенцијо, и у Вашој одлуци да поклоните нашој Цркви ову бечку светињу усуђујем се да препознам превазилажење антиномије Исток – Запад и трагичног прекида општења међу Црквама Истока и Запада у другом миленијуму хришћанске историје. У том контексту, Ви харизматично сведочите католицитет Цркве, а својом ортопраксијом сведочите, такође, дух и традицију Православне Цркве.”

Зар је могуће да један поклон, а у питању је храм који је, због опадања броја верника у папистичкој верској заједници, постао некористан за одржавање па је, због тога, предат Православној Цркви (а и да није тако, суштина остаје иста), и онај који храм поклања, тим чином превазилазе супротност између, како се каже- Истока и Запада, односно између Цркве и јереси, истине и лажи и успостављају некакво општење. Тим чином се, дакле, исправља погрешна догматика, изопачено предање, унијаћење и свако друго зло које је кроз векове карактерисало однос паписта према Православној Цркви. И не само то, већ је папистички  кардинал, својом ортопраксијом, која, као што је напред речено, са собом повлачи и ортодоксију, заправо - православан и сведочи дух и традицију Православне Цркве. Како то да разумемо? Да ли је кардинал прешао у Православље будући да верује и дела као и православни? Да ли се одрекао папског примата и папске непогрешивости? Ако јесте, како је могуће да је онда још увек у папистичкој верској заједници? Претпостављамо да ипак није тако већ да је ово један у низу квазиекуменистичких наступа са циљем да убеди неупућене како „љубав све побеђује”, где се као замена за праву, Божију љубав која свима жели спасење, а која кроз нас треба да зрачи, нуди сентиментална, пијетистичка - назови љубав, заснована на естетици која подсећа на оно што је Христос назвао окреченим гробовима - споља делује лепо а изнутра је пуна мртвачких костију.

Епископ бачки се пита, обраћајући се папистичком кардиналу, „...да ли бисмо ми православни, у граду у којем смо већина и доминантна Црква, а римокатолици мањина, били способни за ортопраксију за коју сте се Ви показали и способним, и призваним, и храбрим.”

А ми се питамо да ли би папистима било на вечно спасење ако бисмо их ми посматрали као оне чије су службе богоугодне и спаситељне и ако бисмо им помагали да у њима истрајавају дајући им наше храмове? Да их не би можда то утврдило у погрешном уверењу да се могу спасти у својој вери? А питамо се и да ли би нама било на вечно спасење ако бисмо своје освештане храмове у којима се одвија Света Тајна сједињења верних са Живим Христом, дали на профанисање, односно на ванцрквену употребу. Ми смо уверени да не би. У таквим одлукама треба да нас руководи права - Божја љубав а не сентиментална квазиљубав. Помоћи човеку као човеку је једна ствар и на то смо увек призвани, али повлађивати му у његовој заблуди, поготово када је реч о нечему овако важном, то није помоћ нити ортопраксија већ гурање у вечну пропаст.

Епископ бачки на крају поручује кардиналу и папистима следеће: „Останимо у заједници љубави, у име Христово, до дана – историјског или есхатолошког – када се можемо надати и пуној заједници у Тајни Тела и Крви Једнога Господа и Спаса нашега, Исуса Христа, Којему слава у векове векова! Амин.”

Заједницом љубави ми, православни, називамо најпре заједницу Свете Тројице а затим и заједницу Бога са људима у Светој Тајни Цркве Христове. Литургија и Брак, будући да произлазе из Свете Тајне Цркве, такође се називају заједницом љубави. У заједници љубави, дакле, Христос је међу нама и Он нас сједињује. Да ли је то случај са православнима и папистима? Да ли можемо рећи да је Христос међу нама? Када би био међу нама ми бисмо се заједно причешћивали Његовим Телом и Крвљу, али ми то већ скоро хиљаду година не радимо. Каква је то онда заједница љубави, и то у име Христово? У формулацији епископа бачког, заједница у Тајни Тела и Крви Исуса Христа је некаква надградња на заједници љубави у коју смо, претпостављамо, ушли Крштењем, будући да теологија коју он заступа признаје веродостојност папистичког крштења. Ми, пак, одричемо могућност Крштења ван Цркве, јер је Крштење, заправо, утеловљење у Цркву. За живот ван Цркве није потребно Крштење, довољно је биолошко рођење. Крштење чији резултат није живот у Цркви је бесмислено, па не може ни резултирати некаквом заједницом љубави са онима који су у Цркви. А ако му резултат јесте живот у Цркви, онда се он манифестује и кроз заједницу Тела и Крви Исуса Христа. Ко отпадане од ове заједнице, отпада и од заједнице љубави, и зато сматрамо да порука епископа бачког нема смисла. А надати се, наравно, може. И ми се надамо да ће се сам римски папа, и сви паписти са њим, покајати за своју јерес и кроз Свету Тајну Крштења приступити Светој Православној Цркви. Тако и епископ бачки има право да се нада у то у шта се нада, али нема право да ради то што ради и да говори то што говори, а што код верног православног народа треба да створи утисак као да је Православна Црква већ сада у некаквој заједници љубави са папистима, и да тако оправдава разне квазиекуменистичке делатности, под којима подразумевамо све оно што превазилази разговоре о прихватању православне вере и православног учења, дакле- заједничке службе, заједничка празновања, и друге активности које саблажњавају православне вернике. Чињеница је да нисмо нити у заједници љубави нити у литургијском јединству и да то никада нећемо ни бити са папистима као са верском заједницом, јер је то немогуће. Они имају своју веру и своје предање, и када би се њих одрекли, престали би да постоје као папистичка верска заједница, а када бисмо их ми прихватили, престали бисмо да будемо православни. Никаквог, дакле, колективног сједињења не може бити са њима већ само покајање сваког од њих посебно, одрицање од јереси и примање православног Крштења. То је оно што исповедамо по овом питању, и желимо да и они који нас предводе, у духовном смислу, исповедају исто. А ако грешимо, нека нам докажу да грешимо.

Православ и браћа

+ + +

Беседа Епископа бачког Иринеја приликом примопредаје храма Нојлерхенфелд у 16. бечком округу

Eminenz, sehr geehrter Herr Kardinal,

Exzellenzen,liebe Amtsbrüder im Episkopat,

liebe hochwürdige Amtsbrüder, Priester und Diakone, liebe Brüder und Schwestern in Christo, Christus ist auferstanden!

 Χριστός ἀνέστη! Христос воскресе!

Овај час јесте свечани, молитвени и радосни час када Ви, Ваша Узоритости (Eminenz), својом пастирском одлуком, надахнути љубављу Христовом, у име Цркве којој припадате и свим својим бићем служите, предајете Српској Православној Цркви, однoсно њеној Црквеној општини у Бечу, поклон непроцењиве вредности – овај предивни свети храм са пратећим обjектима – на трајну литургијску употребу, у славу Божју и на спасење многих који ће се у њему молити, као што је било и до сада, од дана када је саграђен до дана данашњег. Шта да кажем у таквом часу, удостојен – не по својим заслугама него искључиво по милости и доброти Господа нашега – да у име своје Цркве примим из Ваших часних руку тај дар Ваше љубави и љубави Ваше апостолске Цркве као целине? Могу само да изразим најтоплију благодарност најпре Господу и Спаситељу свих нас, Дародавцу свих добара у времену и у вечности, и Светоме Духу Његову Који нас надахњује на дела љубави, а одмах затим Вама, Ваша Узоритости, и Цркви коју Ви оличавате (персонификујете) и иконизујете овде у граду Бечу, у Аустрији и много, много шире.

Црква је и по својој природи и по својој мисији Католичанска (Саборна, Сабóрнаја), свобухватна (allumfassend), „шира од небесâ” јер оприсутњује, hic et nunc, – најпре на светој Евхаристији, а потом и у свему што сведочи и дела, – будуће Царство Божје. Прво од њених сведочења и дела јесте исповедање јеванђелске и апостолске вере. По тој вери, актуализованој у Литургији, она се паралелно звала – а и данас се зове – Православном Црквом. Придевикатолич(анс)ки и православни од давнине су синоними или бар комплементарни термини. Хришћанин не може бити истински католик уколико не исповеда православну веру, а не може бити ни православан уколико не живи духом католичанске пуноће и отворености Цркве. Јер, Православље није идеолошка или доктринарна припадност него егзистенцијална и доксологијска пракса. Другим речима, Православље се манифестује као Праводелање, Ортопраксија, а Праводелање није могуће без Православља као исповедања вере. Православље и Праводелање, Ортодоксија и Ортопраксија, догма и етос, јесу једна реалност: можемо их разликовати, али их не можемо раздвајати.

У Вашој личности, Еминенцијо, и у Вашој одлуци да поклоните нашој Цркви ову бечку светињу усуђујем се да препознам превазилажење антиномије Исток – Запад и трагичног прекида општења међу Црквама Истока и Запада у другом миленијуму хришћанске историје. У том контексту, Ви харизматично сведочите католицитет Цркве, а својом ортопраксијом сведочите, такође, дух и традицију Православне Цркве. Нека Вам Господ, Вечни Првосвештеник Цркве и Епископ душа наших, узврати за то, а не ми, слаби људи! Искрено се питам да ли бисмо ми православни, у граду у којем смо већина и доминантна Црква, а римокатолици мањина, били способни за ортопраксију за коју сте се Ви показали и способним, и призваним, и храбрим. Хвала Вам!

Останимо у заједници љубави, у име Христово, до дана – историјског или есхатолошког – када се можемо надати и пуној заједници у Тајни Тела и Крви Једнога Господа и Спаса нашега, Исуса Христа, Којему слава у векове векова! Амин.

Извор: Епархија бачка