Узех јутрос да читам текст Владимира Димитријевића "Има апокалипсе – нема апокалипсе". Са осећајем да ме чека напорно штиво, пуно богословских одредница и тешке теологије. А испало сасвим другачије. Прочитах у једном даху.

Будући да живим на северозападу Европе, могу само да кажем да то, о чему је В.Д. читао из новинских чланака па цитирао у тексту, није нека сензационалистичка, од реалног човека померена стварност, како то већина наших људи, да, и овде чак, доживљава. То је нешто што гута реалне људе и мења стварне судбине. Јесам једна од жртава, али нећу сад о томе. Навешћу пример брата: идеалан брачни пар, дични Срби обоје, родољуби, црквени, четворо деце, друштвени, енергични, весели, драги. Ради на добром месту (такве изгледа највише бирају за одмазду). Кад му је дванаестогодишњу ћерку пред кућом напаствовао један педофил (она се борила и истргла), отишао је у полицију да пријави и тражи заштиту. Тамо је доживео такво понижење и непризнавање, да се сам организовао и у онако великом граду, пронашао човека. Ово пишем због следећег: од тог догађаја надаље, скроз се променио. Постао је повучен, ћутљив, замишљен, ретко долазе и он и жена у друштво. Ваљда је схватио где живи!

Ово само као илустрација... сви мисле да те ствари припадају новинама, или бар: дешавају се увек неком другоме. У Србији као да мисле да је тај свет изопачених људи и изопачених закона нешто што је на Западу неким невидљивим зидом одвојено од "доброг живота", високог стандарда, безбрижне егзистенције и неприкосновене владавине правне државе. У стварности закон постоји и функционише, наравно, и инструменти санкција су снажни, али служи да се одржи јавни ред и мир (потребан за status quo који одговара одређенима, да се не таласа) тамо где је то лако (хапсе грађане за ситнице, али муслимане не дирају ни у флагрантним прекршајима ако их има двојица или више, боје их се). Или, закон функционише док се неко у систему не заинтересује за случај. Од тог момента све постаје могуће, и никакво право ти више не помаже, то јест од тог момента оно служи ономе који се заинтересовао. То сам толико пута осетио на својој кожи. Апсолутна самовоља, правни волунтаризам, помешани су са скривеним елементима система који појединца у појединим фазама процедуре дестимулишу за борбу и стављају у потпуно неравноправни положај. Али сада нећемо даље о томе.

Нарочито интересантним ми се учинило оно Владимирово на крају текста, о псеудо-екологизму. Сећате ли се времена кад је онај Клинтонов пластични андроид, најбољи другар вајспрезидент Al Gore, кренуо са неком планетарном кампањом на том плану? ("филантроп" како пишу за њега, као што су и он и Обама вајни нобеловци и миротворци). Тада нисам био у цркви, нити имао неки интегрални поглед на свет који тек православље омогућује ономе који то жели. Али још тада сам осетио да ту има нека велика ујдурма и подвала. Замислите, потпредседник видљиве Вашингтерне крене из "филантропских" побуда у планетарну кампању помоћи целом човечанству!

Треба само погледати шта он у ствари обједињује. Оснивач Алијансе за заштиту светског климата, оснивач Generation Investment Mamagement (GIM, области: менаџмент профита, улагања, енергија, криза и промена климе, сиромаштво, недостатак воде, пандемије - све нам се то од тада дешавало), оснивач једне ТВ-мреже, један од директора Apple-a, један од директора Светског института за ресурсе, виши саветник Google-а, професор журналистике на америчким универзитетима итд. И - наравно, добитник Нобелове награде за мир. Такве то не заобилази.
(зато ми није драго кад се и дан данас онако хвалимо Нобеловом наградом код Андрића - као да то ишта говори о Андрићу - али говори о нашем комплексу ниже вредности).

Одатле па до васељенског патријарха са његовом "напредном" опсесијом екологијом "има нека тајна веза". Да се најблаже изразимо..."

Т.Ј., Бенелукс