УМЕСТО УВОДА

Шест година после самопроглашења, на територији србског Косова и Метхије, НАТО –шиптарске терористичке творевине „Косова“  за самосталну државу, уз помоћ Вашингтона и Брисела, у Косовској Митровици су, по наређењу из Београда, локални издајници уклонили барикаду на мосту на Ибру, која је била симбол последње одбране Свете Земље Лазареве у саставу државе Србије. Ова вест је прошла скоро неопажено.

Али, Србин, сваки Србин, не може је не опазити и не може је не коментарисати. Јер, мост на Ибру бранили су србски хероји више од деценије, показујући да, како каже песма, Србин још живи, још је јунак („Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?“) Покуашавају да предају Косово у тишини, како се говорило у 15. веку, када је Босна пала под власт Турака због издаје њене владарске куће („Босна шаптом паде“ , говорило се). Е,па неће бити пада шапатом! Викаћемо, докле можемо и колико можемо! Знаће се ко и како издаје Косово! И памтиће се,како се увек све памтило у нас!

Текст који следи прилог је овом викању: “Уа,издаја!“ и изговорен је као беседа у Чачку, на градском тргу, фебруара 2008, на протесту против самопроглашења „Косове“ за државу. Да се сетимо и да се сетим да Косово и Метохија нису изгубљени док год их носимо у нашим срцима!

Владимир Димитријевић

+ + +

Драга браћо и сестре у Христу Богу и цару Лазару! Драги Чачани, Помаже Бог! Шта да вам кажем данас, кад су све маске пале и кад нам је Косово, по ко зна који пут у нашој историји, помогло да сагледамо истину? Шта год да кажем – ви то знате. Ми то знaмо. Знамо као што је знао и Алекса Шантић, кад је певао: „Ми знамо судбу, и све што нас чека, ал страх нам неће заледити груди, волови јарам трпе, а не људи Бог слободу дао је за човјека“. Знамо да је срушен међународни правни поредак, и да ће то скупо коштати цело човечанство. Јер, када је 1908. Аустрoугарска анектирала Босну и Херцеговину, она је срушила међународни поредак установљен 1878. године на Берлинском конгресу, који јој је дао мандат да окупира, а не и анектира дедовину Светог Саве – формално-правно, Босна и даље је била саставни део Турске царевине. Ако је, шест година после тога, избио Први светски рат, и ако је Други светски рат најављен аншлусом Аустрије и окупацијом Чехословачке од стране Хитлерових трупа, чиме је разорен Версајски међународни поредак и заувек угашена нада у Друштво народа, чему онда да се надамо и свет и ми, када су Америка и њени сателити насрнули на међународни поравни поредак настао формирањем Уједињених нација после Другог светског рата?

СВЕ СУ МАСКЕ ПАЛЕ 

Италија, која је, за време Мусолинија, створила марионeтску Велику Албанију, и чија је окупациона зона 1941. била у Метохији, данас признаје необалистичку ОВК државу. Немачка, чија је окупациона зона од 1941. до 1944. године била где и данас, признаје квазидржаву с чије територије је Химлер регрутовао своју СС дивизију „Скендербег“. Германска Европа, која се у Првом и Другом светском рату у Србији представљала суровим мерама према непокорним Србима, и која је октобра 1941. ушла у крагујевачку Гимназију да намири своје квоте за одмазду, и сад је јединствена: Беч и Берлин су на страни својих старих шиптарских савезника. А не чудимо се ми ни Америци, ни Енглеској! 1941.године Англосаксонци су нас гурали у рат с Хитлером, да би 1944. године, на Васкрс, бомбардовали Београд, и, све до јесени, многе српске градове завијали у црно, тобож, борећи се против Вермахта, а, у ствари, да би на власт довели свог сарадника, Јосипа Броза, издајући краља Петра и бацајући у руке комунистичких џелата Ђенерала Дражу.

Маске су пале. За Косово данас криви су и српски комунисти, који су, служећи дебелом мртвацу Грозу, свој народ наркотизирали и некротизирали причама о братству и јединству, а поклањајући Косово и Метохију Шиптарима, попут Петра Стамбилоћа, који им је, у налету титољубља, дао Лепосавић, и попут свих оних комуниста из Србије који су гласали за Кардељев Устав 1974. године, и хапсили професора Михаила Ђурића, и попут оних српских удбаша који су убеђивали Ђорђа Мартиновића да призна како је самог себе набио на флашу, а да то нису учинили шиптарски терористи, маскирани у „маљи деца“, и попут Ужичанина Николе Љубичића, који се, кад је паљена Пећка Патријаршија, шетао по Косову у лакованим ципелама и опонашао Титов „загорски“ говор.

И ми смо криви, браћо и сестре, јер, до јуче скоро, нисмо ни знали да нам је косовско-метохијска земља колевка и ковчег Завета. Али, освестили смо се, прво под бомбама 1999. а сад, после 17. фебруара 2008. године, коначно и заувек, да више не могу да нам замазују очи тобожњим „европским“ вредностима, као што су нам их ослепљивали причом о братству и јединству. Јер, многе земље Европске Уније су издале изворне вредности Европе, пре свега владавину засновану на праву и правди. Ми, Срби, те вредности нисмо издали – наша држава почива на Законоправилу Светога Саве, битнијем од енглеске Велике повеље слобода, која је једно парче пергамента, за разлику од Законоправила, књиге тешке шест килограма. Зато су Срби данас европски народ, а они који им отимају Косово нестају у тами безакоња.

Истина блиста

Али, не само да су маске пале, него нам и истина блиста. Блиста скромно и свечано, чедно и отмено, као и свака истина српског Завета. Пред нама блиста Косово у свој својој лепоти – лепоти Девича, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Бањске и Соколице, Љевишке, Гориоча и Зочишта. Пред нама блиста Косово наших дивних монаха, вођених својим владиком Артемијем и дечанским игуманом, преосвећеним Теодосијем, и монахиња, свештених весталки заветног огња. Пред нама блиста Косово оног народа који је остао у енклавама, који сваки дан мученички сведочи своју верност Завету Срба с Небом, и оног народа који својим грудима брани Лепосавић и Митровицу. Блиста нам истина о нашим правим савезницима – Русији, која је, за време Јељцина, кад су нам отимали Крајину, Славонију, Барању и Далмацију, била на коленима, али која је сада, као и за време цара Николаја Другог, спремна да се бори за нас и наше Косово. Знајте да се руски православни народ у својим црквама више моли за Косово и Србију него што се ми молимо, и да Руси више плачу због Дечана него што ми плачемо.

Блиста нам истина и о Румунији, нашој православној сестри, која ни у Другом светском рату, кад је Антонеску био на страни Сила осовине, није хтела да узме ни педаљ српске земље. Док остале Хитлерове савезнице ликују, од Хрватске до Бугарске, Румунија је јасно и гласно рекла своју реч. Своју доследност показаше и Кина, Индија, Бразил, Шпанија (представница праве Европе, донкихотовски спремна да се одрекне НАТО-вског квазиевропејства)… И то видимо.

А Косово је неодузимиво. Косово је цар Лазар, који зна да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Косово је Бошко Југовић, који се „не би повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да му Царе поклони Крушевац“, јер је пошао „за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Косово је и Милош Обилић, који ће на „лијеп Видов данак“ показати „ко је вјера, а ко је невјера“. Косово је и Мајка Југовића, што је тврда срца била и чија је душа, као голубица, прхнула у небо од неизрецивог бола. И Косовка девојка је Косово, јер вечно носи хлеб и вино нашим рањеницима. И Свети Пајсије и Авакум су Косово, јер су, пред набијање на колац, знали да „нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов радује се смрти“, јер је смрт васкрсењем побеђена. Косово је и Милан Ракић, српски конзул у Приштини и четник у јединицама војводе Вука, који 1912. учествује у ослобођењу Газиместана и слуша своју песму у којој је отаџбини обећавао „да ће, неозарен старог ореола сјајем“, дати живот за њу. Косово је и Никола Тесла, који Aмериканцима с поносом описује Видовдан 1389. као епопеју већу од оне у Термопилиском кланцу. Косово је и Јован Цвијић, који о Србима с Косова говори као о крепким старинцима, свесним наше немањићке славе. Косово је и Надежда Петровић, сликарка, која не само да је повела Коло српских сестара, него је и сарађивала са славним комитом Лазаром Кујунџићем и била добровољац у Балканском рату 1912. Косово је и Милош Црњански, који је писао о „снази липљанског звона“, и Иво Андрић, који је писао о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. Косово су и браћа Настасијевић, и толики други песници и прегаоци у области културе, тог саборног памћења народа. Јер „у рату овом који сећање брише“, култура је оружје јаче од тенка и пушке. Сви смо ми Косово у оној мери у којој смо свесни речи видовитог косовског заветника, ловћенског орла, Петра II Петровића:

Што на веру праву не похули што се не хће у ланац везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“.

Шта ћемо даље?

Ево неколико предлога, јасних и једноставних, и свима доступних.

Прво, да се измиримо. Јер, само слога Србина спасава. Кад дођемо кући, да се помиримо с родбином и комшијама с којима смо у завади, да сви свима опростимо, да схватимо да су љубав и поверење битнији од сваког разлога за свађу. Опростимо да нам се опрости.

Друго, да се више не делимо на Србе избеглице и Србе старинце, на ове и оне, и да помогнемо сваком Србину који је остао без завичаја, без обзира на то где му је завичај – у Книну или у Клини, на далматинском или јужном Косову.

Треће, да не заборавимо ко смо, шта смо и куда идемо. Да тражимо да се у школама Косово угради у сваки предмет, од географије, преко историје, до књижевности, да би и деца наше деце знала за Лазара и Милоша, Дечане и Грачаницу.

Четврто, да сваки Србин који то жели на грудима понесе црни флор на коме пише „Косово“, и да тако жали што се „надање наше закопало на Косову у једну гробницу“ (Његош), јер је и Петар II Ловћенски црногорску коротну капу обликовао као знак сећања на Косово, док оно коначно није освећено.

Пето, да тражимо од државе да помогне наше многодетне породице, и да и Црква и држава заједно раде да се Србија, чији су становници у просеку стари преко четрдесет година, биолошки обнови. Без деце неће бити Србије. Деца су наша нада и утеха.

Шесто, да наши пословни људи схвате да их себичност и грамзивост никуда не воде. Неки су схватили, а неки нису. Они који нису морају да појме да само улагањем у свој народ и државу могу да сачувају оно што су, овако или онако, стекли. Српски бизнисмени – не заборавите Косово, да не бисте, већ сутра, били заборављени и презрени, као да никад нисте постојали!

Седмо – а то је прво! – да се молимо Богу Правде, коме пева наша химна, за Косово и Србију, и да не мрзимо никога! Не мрзите, браћо и сестре, макар да има разлога за мржњу! Не мрзите ни Америку, ни Европску унију, ни Шиптаре! Шта ко чини, себи чини! Волите Косово и Србију, живите за Косово и Србију, и то ће бити наша победа. Јер, Бог Правде не плаћа сваке суботе, и не заборавља јауке праведника! Он је и Бог Љубави, јер је љубав највиша правда!

У свакој српској установи, од општине до зграде Владе, нека се златом у мермер уреже: Косово је Србија!

У сваком српском срцу нека огњеним прстом љубави буде исписано: Косово је Србија!

Косово је Србија, Боже Правде! Косово је Србија, свете! Косово је Србија, Чачани!

Говор Владимира Димитријевића, професора српске књижевности у Чачанској гимназији, на протестном скупу одржаном 22. фебруара на градском тргу у Чачку у организацији општине Чачак

Извор: „Двери“