ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ПОСТ СУБОТОМ

>>У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито студентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?

Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини; а лаик да се одлучи од причешћа). Али ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије.

Тако 66. Правило светих апостола, дословно гласи: „Ако се клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи“. (Слична овом Правилу су још и: 51. и 53. светих апостола и 14. Правило Анкирског Сабора).

Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста епископ Никодим Милаш (Књ. I стр. 136-137), говори да је та „једна и једина“ субота која се пости, Велика субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у Гробу, док све остале суботе током целе године се не посте. Међутим, он одмах тумачи на коју врсту поста се ова забрана односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о „сухом посту“ (сухоједеније), када се читав дан до вечери не сме ништа јести, а увече се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)... Значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане (суботе или чак и недеље) блажи пост (рецимо јести 2-3 пута нешто кувано, макар и на води) од поста осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост (сухоједеније).

Познати византијски  канониста Зонара (В. Зборник Рали - Потли, II, стр. 84), каже: „Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин, Ако пак неко пости осам или десет дана па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и до 40 дана“ (значи: и суботе и недеље, па нису „рашчињени“ због тога, него су управо тиме - прослављени). Тако се управо у нашем народу држи пост за причест када госпојински или божићни пост почиње средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.

Валсамон (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66). тумачи га па вели: Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру постили и у ове дане, јер они нису осуђени.

Овим Каноном, као и свим осталим (наведеним), осуђује се уздржање од женидбе или неких јела, „као од нечег злог по себи“, када се то чини „гнушајући се“, дакле у духу који му дају јеретици (који су и били повод за доношење оваквих канона), а не када се то чини ради вежбања у добру (ради неког узвишенијег циља).

Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за свето причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог).

Како онда схватити тај талас нових „канониста“ који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и - све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе свом идолу - стомаку, угађајући своме „чревоугодију“. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне „кроз које долази саблазан“.

Нека нас Господ спаси од таквих искушења. << Овако владика Артемије.

Амерички свештеник Стенли Харакас, објашњава нам забрану поста суботом на следећи начин:

>>Забрана поста суботом има везе са неупоредиво строжијом врстом поста какав се практиковао у раној Цркви. Тај пост се састојао у томе да се од ујутру, када се устане, све до поподне (до вечерње службе) не једе апсолутно ништа. У овој перспективи треба схватати смисао древне забране строгог поста суботом, осим Велике Суботе. Тако се постило средом и петком, када се пост окончавао тек рано увече, а ни тад се није јело месо нити било шта што је животињскога порекла. Тако, када правило каже „не сме се постити суботом“, прави смисао овога јесте да је било забрањено покајнички постити суботом, уздржавајући се од узимања било какве хране. По овој дефиницији, пост који се састоји у уздржању од меса или хране животињскога порекла, али се притом и доручкује и руча и вечера, у ствари уопште и није пост. Ако гледамо према овој древној хришћанској дефиницији поста (не јести ништа до поподнева), онај ко се једноставно уздржава од меса током своја три дневна оброка уствари уопште и не пости. У канонима 55. и 56. Петог Васеленског Сабора био је забрањен и такав (потпуни) „пост суботом“, али и једење меса, јаја и сира (то јест све хране која је животињскога порекла) током посних субота. Потпуно уздржавање од хране током већег дела дана јесте „пост“ (у древном смислу те речи), док се пракса једења преко дана, али уз уздржање од сваке хране животињскога порекла, може назвати посним „уздржавањем“. Оно што ми данас практикујемо у Православиој Цркви јесте, дакле, пре посно „уздржавање“ (од мрсне хране), а не (потпуни, древно схваћени) „пост“. Оно што се препоручује онима који се припремају да се причесте у недељу (ван постова) није оно што се некада подразумевало под праксом (потпунога) „поста суботом“. Ми данас радије препоручујемо посно „уздржавање“ да бисмо усредсредили наш ум и наше срце на духовну припрему која нам је неопходна да би смо што достојније (колико је то могуће) приступили Светој Чаши „са страхом Божијим, вером и љубављу“. Оваква врста посног уздржавања, према томе, не нарушава древно правило „забране поста суботом“.<<

Зато је тврдња да се суботом не сме постити  једући три пута дневно јела кувана без уља, потпуно нетачна и представља „цеђење комарца“. Какве се камиле при томе прождиру, знају они који се том врстом гастрономије баве.

Извор:  Владимир Димитријевић, РЕЧ НА РЕЧ (Одговор епископу Атанасију Јевтићу), ЛИО Горњи Милановац, 2008.