header image
Светозар Поштић: Свих тужних радост: Михново, Литванија Штампај Е-пошта
среда, 09 јул 2014

 У Михнову сам се први пут обрео једног прохладног, мајског недељног јутра пре тачно 10 година. Као и већина ходочасника, нисам га лако пронашао. Пут је у позајмљеном ауту из Виљнуса, главног града Литваније, водио прво у месташце Рудамину, где је свештеник у малој, дрвеној црквици прекинуо исповест пред литургију да би ми подробно објаснио како да наставим пут. Чак и у селу Тургељај, са великом барокном катедралом иза које се скреће на последњу макадамску деоницу од 3 км, није било ниједног знака који би нам указао да се у близини налази једина православна општина у Литванији. Да се ту иза обрађених поља не налази шумица, видела би се и белоруска караула, јер је од тог места до суседне Белорусије мање од пола сата хода.

До цркве "Свих тужних радост" дошли смо кроз бајковиту липову алеју. У узаној, препуној дрвеној цркви све се белило од марама побожних сестара. Са десне стране посматрао нас је високи и благи Сергеј Радоњешки, са честицом моштију у висини струка. Када сам чуо ватрену, ретко надахнујућу проповед оца Леонида, настојатеља обитељи, коначно сам се уверио у дубоки духовни значај овог места о којем сам неколико дана раније први пут чуо од продавачице у православној књижари у Виљнусу. После литургије видели смо и јеромонаха Јована, за кога ми је та жена рекла да га сматрају прозорљивим.


 С лева: Архимандрит Леонид, јеромонах Јован, и први с десна Протојереј Георгије
 
           У малој црквеној продавници са књигама и иконама питали смо Љубу, старију, увек насмејану жену која је ту дошла пре неколико деценија из Москве и заувек остала, да ли можемо да поразговарамо са старешином. Љуба нас је са даровима и православним часописима за ћерку послала прво да доручкујемо на дрвеној застакљеној веранди, а онда смо у библиотеци са старим, концертним клавиром сачекали архимандрита Леонида. Та кућа, заједно са свим намештајем и фотографијама, није ни мало, чини се, промењена у последњих сто година, од како га је удовица Анастасија Корецки, заједно са целим имањем,  предала на употребу цркви. Да би добила благослов за тај богоугодни чин духовно пробуђена после смрти мужа и детета, отпутовала је са три ћерке чак до Оптине, где су је примили последњи оп тински старци. Цркву је постројила у јеку Великог рата. Времена и земни господари су се потом мењали као на траци. Виљнуски крај је после рата припао Пољској, после Другог светског рата Совјетском савезу, а пре 23 године и независној Литванији. Становници општине су клеветани и прогањани, она је претварана у колхоз и мењала званичне називе, али се сачувала до данашњег дана, вероватно највише захваљујући мудрој одлуци да никада званично не буде проглашена за манастир. У Михнову тренутно живи и ради око 100 душа.

Општина је процветала  захваљујући старцу Понтију Рупишеву (1877-1939), који је ту дошао 1921. и постао духовни отац сестара Корецки, а затим и све већем броју верника у потрази за истинским пастиром. Притиснути између католичке цркве и комуниста, они су ту тражили и налазили духовно прибежиште.  Отац Понтије се на овом месту обрео  чудом избегавши хапшење и сигурну смрт за време грађанског рата, заувек одвојен од жене и троје деце који су остали у одсеченом Санкт Петербургу.  Захваљујући подвижничком животу и дару утешитељства, код њега је до упокојења пред рат масовно долазио и већински локални словенски католички живаљ. Земни остаци оца Понтија сада се налазе у капели Св. Јована Кронштадског недалеко од средишњег храма, у којем се лети служи литургија. Сестре Корецки сахрањене су на малом гробљу иза главне цркве. На оба места је у послератном периоду забележено доста случајева чудотворног исцелења.

После тог првог разговора који је на мене и супругу  оставио трајан утисак, отац Леонид нам је натрпао торбу књигама, испратио са благословом, и нераскидиво везао за Михново. Од онда ту долазимо кад год можемо, и сваки пут, чим ступимо на стазу окружену јабукама и дрвеним кућицама, осећамо исто надахнуће и благодат. Отац Јован, који исповеди огроман број верника током сваке литургије и несебично преноси божију љубав и реч на сваког посетиоца који му се обрати, често са великим поштовањем и радошћу цитира нашег Св. Јустина Ћелијског. Отац Леонид, којем тече 85. година живота, још увек служи и надахнуто проповеда као да му је упола мање. Његов син Георгије, свештеник који ми је приликом првог пута објаснио како да дођем до Михнова, и који се у међувремену ту придружио своме оцу, током сваке литургије причешћује. Сваки становник ове необичне сеоске комуне у сваком тренутку је спреман да помогне, придржи, дода, упути. У њиховим очима одражава се мир и радост.

Кажу да се роде гнезде само на здравим местима. Цело Михново лети одзвања од клепетања њихових кљунова. Није ни чудо што, откривши благодат која овде провејава, ту сваке године долазе читаве породице из Русије и других околних земаља да се у самој општини или у селу поред ње трајно населе. Посетио сам Оптину, Почајев, Витовницу 1990-те, Свету гору. Упоредити Михново са тим познатим центрима православног подвижништва уопште није неумесно. Чудни су путеви Господњи, а ја сам нарочито благодаран за онај који ме је довео на ово место духовне утехе и укрепљења.

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 јул 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.