Ваша Светости,

Поштоване Владике,

Зовем се Веселка Тошић, рођ. Радовић, 1955 год. у Горажду Босна и Херцеговина.

Са великим болом и ожалошћена као мајка и српкиња, која је са муком у избјеглиштву подизала дјецу принуђена сам да Вам се обратим за помоћ. Не тражим никакву финансијску и материјалну помоћ, већ да вас молим да ми  уколико можете помогнете да спасим достојанство своје дјеце.

Наиме, у црквеном браку са Радиславом Тошићем добила сам два сина Владана и Марка,које сам као честита мајка и српкиња, учећи од своје мајке и свекрве васпитавала у честитости.

Старији син Владан од малена је показивао велику љубав према вјери и одласцима у цркву на службе.Као дјете са бакама , а кад је мало поодрастао сам је одлазио у нашу цркву у Сопотници и тамо помагао чувеном проту Боривоју Косорићу,који га је и крстио у тешка времена кад је притисак комунизма био неиздржив.

На жалост ратни вихор је спријечио миран живот и била сам принуђена да са дјецом избјегнем у Лесковац, док је муж остао на ратишту.

У Лесковцу је Владан наставио да одлази у Цркву. Иако смо се тешко мучили, и он као основац морао је да иде самном у надницу да бисмо се прехранили он није остављао Цркву. Без обзира на недаће ишао је на службе и помагао свештеницима и црквењацима без икакве финансијске накнаде иако су сви знали како тешко живимо,понекад само на парчету хљеба.

Монаштво је заволио још у дјетињству идући са бабом Милком у манастир Острог, а са бабом Радом у Чајниче на молитве пред свету Богомајку Чајничку.Тако одушевљен по завршеном 7. Разреду основне школе, побјегао је од куће у Ман. Свете Богородице у Јашуњи. Ни ја ни муж нисмо имали ништа против монаштва, али смо сматрали да је нормално да прво заврши основну школу. У договору са садашњим ПАТРИЈАРХОМ вратио се кући, и са његовим благословом уписао Карловачку богословију, коју је завршио као један од најбољих ђака у генерацији.

Кроз сво његово школовање тешко смо се мучили ,и он и ми. Често смо у кући били гладни како бисмо му послали за интернат само, а о џепарцу није било ни говора. Он је сам радио, плео бројанице и помагао свештенику. Сви ђаци дођу  кући а он остане са протом Чаславом да заради који динар да нам помогне да прославимо крсну славу Св. Стефана. Нико није разумио муку, али он је остајао увијек поносан, весео, спреман на шалу и пјесму, спреман да помогне другом, да трпи глад и немаштину, али никад неправду и тиранију, по чему је остао и упамћен код ђака и наставника.

Кад је завршио богословију имао је жељу да оде  у неку епархију преко Дрине, међутим еп Нишки то није дозволио. То му је врло тешко пало али послушао је.

Као студент  Теолошког факултета био је веома запажен, али породични проблеми и тешка болест мог мужа, а његовог оца приморала га је да се врати кући и једно време брине о породици.

После одслужене војске 2005 год. замонашио се и постављен је у ман. Ђунис.

Као мајка одлазећи у тај манастир видјела сам да није сретан и да као и увјек ради Цркве трпи.

Монахиња Марија која је била настојатељица вријеђала га је и понижавала, остављајући понекад и без хране. Чак је и мене као његову мајку вријеђала. И ја сам трпила ради њега.

Једног дана ме позвао телефоном сав сретан и рекао ми „Мама, упознао сам најбољег епископа у Српској Цркви, и учинићу све да пређем код њега у Епархију. На жалост испоставиће се да је то највећа несрећа у његовом животу, јер је то био владика Јован шумадијски.

Макарије је био одушевљен њиме. Причао је да је добар, побожан, воли монахе, културан све најбоље а све је била само глума да га навуче. Чак га је и подговарао против епископа Иринеја садашњег Патријарха. Ово могу да потврдим и на суду, јер сам видјела касније  да тако привлачи многе младе и неискусне монахе које касније упропасти.

Тако је и било и са мојим сином монахом Макаријем.

Кад је прешао у Шумадију био је старјешина манастира у селу Ћелијама код Лазаревца. Брзо је у манастир привукао велики број људи на службе. То су већином били поштени сељаци, старији људи и домаћини, који могу и на суду да свједоче о свему. На жалост велики број посјетилаца у том манастиру сметао је поповима у околини и све су чинили да разбију љубав и братство које је тамо владало.

Манастир је био сиромашан, без стопе земље, без основних услова за живот иако је Владика свима представљао другачије. Опет смо ми родитељи притекли у помоћ.

Морам рећи, јер сам видила својим очима да све младе манастире у тој епархији издржавају родитељи и да владика уопште о младим монасима не брине. Никад и не позове да пита треба ли им ишта јесу ли гладни жедни било шта никад ништа. Тако смо и ми, болесни отац, тешки срчани болесник и ја, мајка притекли. Од своје сиротиње смо одвајали да се та дјеца прехране, ја и мајка тог искушеника тамо смо плеле и хеклале да се кућа среди и уреди. Носиле храну да имају шта да једу, док је владика мирно уживао и никад није ни питао како су та дјеца.

Видила сам ја одма куд то води и да ће ми дјете пропаст, а он је јадан и сам све знао али све чекао да ће се Јован уразумити и помоћи. Међутим никад, Владика Јован није желио ни да саслуша ни да пита о проблемима. А ја сам била  ту и гледала и слушала свашта. Како једни под заштитом Владике раде шта хоће и како хоће а други се муче и трпе ради Цркве.

О именима и осталим детаљима говорићу на суду и медијима, ако недај Боже до тога дође.

И мој син, о. Макарије схватио је да тако стање никуд не води, покушао је да тражи прво разговор са Владиком, да се изнађе било какво рјешење, да Јован каже шта уствари хоће. Међутим као да је дарнуо у змијско легло. Јован је све доживио као удар на себе и сваки разговор одбио.То је било 2009 године.

Од тада је за моје дјете настао пакао. Владика Јован је на све силе ударио пријетњама, уцјенама, застрашивањем. Све ово могу да свједочим на суду јер моје дјете није једино које је трпило свашта, а само је тражио да иде.

Све је кулминирало прошле године кад је премјештен у неку Јошаницу код Јагодине. Знам ја да је власт власт и да Владика има право да премјешта, али одакле му право да роби, тлачи, гази, понижава туђу дјецу? Одакле му право да уништава нечији живот, младост и идеале, и то без разговора који моје дјете тражи већ 5 година? Ко му је то право дао, Ваша светости и поштоване Владике, јесте ви?

Ја сам мајка и схватила сам да је Јован зао човјек коме није свето ништа и само жели да уништи те младе људе који су му повјеровали. Свашта сам видила и не могу и нећу да ћутим. Ја најбоље знам какво је моје дјете, ја сам га гојила и мучила се, знам ја какве су му мане и прва на њих указујем, али да дозволим да се неко на њему иживљава зато што му се хоће то да дозволим у своме вијеку нећу.

Моје дјете не тражи ништа друго него да иде, а Јован жели да га уништи само због тога јер неће да прихвати да је ОН проблем и да људи хоће да живе даље од ЊЕГА. Владика Јован тражи да наша дјеца погазе оно што су цјелог живота жељели и вољели, да погазе себе и своје идеале своје снове и надања и срећу и љубав према цркви зато што он све то мрзи јер није ни хтио да то буде. Нека схвати добро: Ово је 21 вијек и све се зна.

По његовом разуму отићи од њега је неопростив гријех. А је ли он спаситељ свијета, можда? То је и рекао једном несретном дјетету које је прошло и горе од мога сина, и сад је на улици.

Морам да кажем: УБИО МИ ЈЕ ДЈЕТЕ! Он у себи нема више оне веселости, духовитости, наде и среће која га је одликовала и по коме је познат био.

Ја сам Цркви без грча са срећом дала здраво дијете да се усаврши и буде на корист. Кад се монашио као сретна српкиња халалила сами дала благослов, а због једног човјека коме сви ћуте, сада ми се враћа полубиће слуђено и несретно. Кoга ја да тужим за то?

Уништавајући Макарија владика Јован уништава и цијелу нашу породицу. Мој муж, Макаријев отац је тешки срчани болесник оперисаног срца и два инфаркта. Је ли треба да умре од туге за сином првенцем коме неможе да помогне, јер га гони онај који треба да га брани и тужи га онај који му је већ пресудио? Ко ће одговарати за то?

 На жалост, да је Макарије једини који има проблема, ја бих рекла да је он крив, па бих као мајка знала шта да урадим да га преваспитам и доведем у ред. Међутим има неколико младих монаха који су због Владике Јована сада на улици.

То су све млади људи који су као и мој син били пресретни у сиротињи у којој су живили зато што су били оно што воле. Радили су и стварали и манастире у којима су били подигли су из пепела. То је сметало Владики. Све сам то гледала својим очима, све су то и моја дјеца, мученици, јадници, који су због бијеса и самовоље владике Јована сада на улици, одбачених мантија, сломљении презрении нико се не пита докле ће неко убијати нашу дјецу. Говорим у име свих ожалошћених мајки.

Још се мој Макарије бори да остане у манастиру а то је оно што Јована и нервира. Подигао је све силе да ми дјете уништи али недам.

То је разлог због ког Вам се обраћам: Молим Вас спасите ми дјете које само жели да оде од Јована и ништа више. Нек је и најгори зашто нема право на нови почетак? Зашто неће Владика Јован ни самном да разговара а покушавала сам да ступим у контакт са канцеларијом безброј пута. Помозите ми као мајци. Сјетите се Ваших мајки и оне би се бориле за Вас. Можда се он као монах одрекао мајке, али се мајка неможе одрећи њега. Понављам: НИШТА НЕ ТРАЖИМ САМО ДА МИ НЕКО ПОМОГНЕ ДА ИЗВУЧЕМ ДИЈЕТЕ. Зар ће ова Црква сваког наркомана спашавати а своју дјецу убијати?

Не пријетим, али на жалост морам рећи, да ћу бити принуђена да се као мајка обратим државним институцијама, заштитнику права грађана, невладиним организацијама и медијима. Понашање епископа Јована има све основе за тужбу по разним основама.

Поштовање према Цркви не дозвољава ми да јој нанесем штету и зато ћутим, међутим понашање епископа Јована ме присиљава на реакцију. ПА зар у овоме тешкоме времену Цркви треба да се повлачи по медијима због самовоље једног у принципу несретног човјека. На жалост он изгледа то и хоће јер гдје се год појавио Цркву је обрукао.

Извините због дужине, свачије је вријеме драгоцјено, али разумите ме, мајка сам и тешко ми је. Молим Вас поново: Спасите ми дијете, опростите му гријехе и погрешке. Вјерујем да можете само ако хоћете. Апелујем на Вашу милост. Зауставите недолично понашање једног човјека.

Молим Вас размотрите ово писмо и ако сте у могућности одговорите.

Унапријед захвална,

ВЕСЕЛКА ТОШИЋ,рођ.РАДОВИЋ

Бр.ЛК.362447

ЈМБГ.1502955135007

ул. Слогина 43/ 5 1600 ЛЕСКОВАЦ