Лето Господње 1914. у нашој земљи највише се памти по Сарајевском атентату, почетку Великог рата и српске голготе која је потом уследилa. Те године рођено је и неколико људи који су судбоносно утицали на духовни живот у Србији, a и на мој лични живот. 

Почетком године свет је угледала моја бака, а крајем исте године бака моје супруге (која је још увек жива).  Исте године рођен је и Гојко Стојчевић, потоњи Патријарх Павле, надајмо се не и последњи велики предводник Српске православне цркве. Мало више од месец дана после њега, на дан Св. Апостола Томе, 19. октобра по новом календару, рођен је и Томислав Штрбуловић,  један од највећих српских духовника, потоњи Архимандрит Тадеј Витовнички. Након смрти оца Тадеја 2003. године написано је доста књига о њему, сигурно је да су му приписиване и неке изјаве које никада није изговорио. На стогодишњицу његовог рођења пожелео сам да опишем своја два сусрета са њим у јесен 1990. о којима досад  нисам писао.

За мене и брата та јесен била је пуна недоумица и душевног ковитлања. Оставили смо студије у Америци у намери да се негде осамимо и "посветимо Богу", мада, духовно неискусни, нисмо ни разумели значење тих речи. Наш парохијски свештеник послао нас је код Владике Саве Шумадијског на разговор о евентуалном нашем одласку у манастир. Од јеромонаха Филимона у манастиру Дивостин код Крагујевца, где смо провели ту ноћ, дознали смо да он одлази код оца Тадеја на исповест. И раније смо од пријатеља чули о овом духовнику, па смо се следећег дана преко Свилајнца, аутобусом, упутили у Петровац на Млави. Последњу, брдовиту деоницу до Витовнице прешли смо пешке.  На крају пута, прошавши мало село истог назива, испред нас се отворио чудесни призор манастира на брду испред стене из које је избијала речица обрасла дрвећем. Испред цркве стајао је монах ниског раста са белом брадом и широким осмехом.  Чекао нас је. Ми смо га питали за оца Тадеја, мада смо већ осећали да је то он. Када смо га замолили за разговор, он нам је понудио да седнемо за дрвени сто испод вишње на платоу са кога се поглед пружао на целу Витовничку долину.

Смерно и стрпљиво је саслушао док смо му у неколико реченица испричали наше дилеме и унутрашњу борбу, и онда је следио његов ретко прекидани монолог од сат и по. Брат и ја смо га све време пажљиво слушали, час се смејући, час плачући. Током тог разговора као да нам је неко од горе невидљивом руком скидао вео са очију, са заблуделих душа. Отац Тадеј је причао причице из живота других људи, које су почињале, рецимо, са "Има ту човек у Крагујевцу...", или "Знао сам једну жену...", а све су се, одмах смо то осетили, односиле на нас, и погађале нас право у срце. Пред нама се први пут на овај начин откривала Божија воља, и то је било неописиво искуство.  По завршетку разговора, после кога сам хтео да загрлим цео свет , отац Тадеј нам је понудио да преноћимо у манастиру и сутрадан присуствујемо Литургији, али смо ми, нестпљиви да благодат пренесемо забринутој мајци у Новом Саду, појурили одмах кући.

Главна порука оца Тадеја била је да не идемо у манастир из два разлога. Први је био тај што нисмо имали благослов родитеља (мајке, јер нам је отац умро још док смо били деца). Други разлог који је навео било је духовно пропадање наших манастира у којима скоро да и нема више правог подвижништва. До краја века, како је испричао преко једне алегорије, лакше ће бити наћи духовног човека у свету него у манастиру, и зато је мени и брату саветовао да будемо "монаси у свету".

После тог првог сусрета, мене дотад недоживљена еуфорија није напуштала седам дана. Све у животу ми се чинило једноставно и лако разумљиво.  Авај, тај догађај ме није упутио на живот у цркви, по Божијим заповестима, али то је већ друга тема.

Други сусрет уследио је неколико недеља касније, крајем те 1990. Отац Тадеј је био болестан, није се осећао добро и једва нас је примио у свом конаку. Није био расположен за причу као први пут, упутио нам је и неколико критика, али и тај краћи разговор био је више него користан. Пошто се међуетничка напетост у земљи у то време појачавала, сећам се да сам га питао и за даљу судбину нашег народа. Рекао ми је да ће Хрвати, ако поново почну да прогоне и злостављају Србе, једнога дана све скупо платити.

Следећи пут сам у Витовницу дошао тек пре неколико година, са породицом, на његов гроб. Мој брат је, пак, наредне, 1991. године, још два пута без мене тамо одлазио, али није више са оцем Тадејем разговарао, само је добијао његов благослов. Игуману Витовнице било је све теже да прима све који су долазили код њега по помоћ и савет. Кад је избио рат, брат и ја смо се вратили у Америку да завршимо студије, а након повратка, кад сам чуо да је болестан и да борави у приватној кући у Бачкој Паланци, нисам хтео да га оптерећујем својом посетом. У срцу и даље носим она два сусрета која су ми у великој мери одредила будући живот, и често се молитвено обраћам овом великом српском подвижнику 20. века.

Не знам да ли у Србији има или ће бити таквих духовника, али могу да посведочим да је отац Тадеј за своју преданост Богу и ближњем ради утехе свом народу од Свевишњег примио велике дарове, и да је био истински носилац Светог Духа.

Светозар Постић