УВОДНА НАПОМЕНА

Марко С. Марковић (упокојио се 2012. у Француској), један од највећих српских мисилаца друге половине 20. века, доктор са Сорбоне и аутор низа значајних књига, до упокојења стални сарадник „Борбе за веру“, бавио се, између осталог, и односом ромокатолицизма и православних Срба у 20. веку. Доносимо два његова текста, која нас подсећају да је мржња папизма према православнима трајна и да порицање Јасеновца потиче из истих извора одакле су провреле црне реке демонијака званих усташе.Толико о екуменизму!

Уредништво

+ + +

Изгледа невероватно, али назвати једну Цркву „православном” то може да изненади или чак да смета. У наше време, спој те именице и тог придева не би имао потребе да буде брањен. Требало би га одмах разумети. Међутим, ништа није несигурније од тога. Између три велике гране савременог хришћанства, само православни, противно католицима и протестантима, имају жалосну привилегију да им се често не признаје назив који себи дају.

У Речнику католичке теологије (Dictionaire de theologie catholique), Жиги (Jugie) говори о „Грчкоруској цркви” — погрешан назив, јер искључује православне Румуне, Србе, Сирце, Либанце итд. Изрази као „Грчка црква” или „Византијске цркве” које употребљавају Дишен (Duchesne) и Довилије (Dauvillier) су још незгоднији, јер би се по њима могло претпоставити да се неГрци ту не убрајају, мада су по схватању аутора и они укључени.

Поред сувише уске подлоге, наилази се и на прешироку у Речнику канонског права (Dictionaire de droit canonique, писац чланка C. de Clerg)  „Источна црква”. Термин „источна” Црква имао је доста дуго добру прођу. 1936. године, Довилије (Dauvillier) и де Клер (de Clerg) пишу о „Браку у источном канонском праву”, 1958. г. Раес (Raes) о „Браку у источним црквама”, 1959. г. Далме (Dalmais) о „Литургијама Истока”. Називи као „Исток” и „источни” су несумњиво угодним, можда су чак сачували неки мирис романтизма или мистерије, али њихов главни недостатак је што мешају православне час са источним јеретицима, час са верницима Католичке цркве. Најбољи доказ је примедба доајена Ле Бра (Le Bras), тада младог професора Правног факултета, који жели да буде духовит на рачун „источњака” или, тачније, „збрке и вербализма земаља Истока које негују своје особитости и покривају свој формализам чудесним називом „Драгоцени бисер” или „Кандило у тами” (наслови дела из коптске књижевности)”. И поред дражесних примера „бисера” и „кандила”, православнима неће бити пријатно да то прочитају, зато што их писац сврстава у исти ред са Коптима, наследницима монофизита, које је IV Васељенски сабор Једине Цркве осудио као јеретике 451. г. у Халкидону и с којима отада православни више нису у општењу, требало би да један историчар то зна.

Најгоре је од свега када припадника Православне цркве неко с висине именује „такозвани православни”. Срећни што су бар признати као хришћани, православни су мане срећни под том етикетом, јер она садржи негативан суд, који се а propos подразумева код неправославних, али који је непристојно наглашавати.

Постоји ипак најпростије решење: називати православне њиховим сопственим именом. Мудра идеја, за коју треба захвалити папи Пију XI, ако је веровати Жанену (Janin)који је усваја: „Установио се обичај да се називају „Православне цркве” или напросто „Православље” све групе византијског обреда које не признају папску власт”.

Ми ћемо овде употребити израз „православни” само у показном смислу, као што је чинио папа Пије XI. Дакле, у показном смислу или не, говорећи о православном хришћанству уопште, треба рећи Православна црква, без икаквих додатака, а неправославни су слободни тврдити да она то није.

Авај, тек што је написао реч „православни”, Жанен (Janin) се каје и признаје своју забуну: „Уосталом, човек се налази у неприлици кад им треба дати заједничко име које би заиста свима пристајало”. Не знајући шта да ради, Жанен (Janin) се хвата за стари предлог Жозефа де Местра (Joseph de Maistre) да се усвоји назив „Фотијева црква”. У ствари, тиме би се она уједно смањила — јер ма колико да је био допринос Патријарха Фотија, он је био само генијалан кодификатор — и не би се довољно разликовала, јер на основу релативно савремених Дворникових истраживања, Патријарх Фотије је умро у општењу са Римокатоличком црквом.

Ако је, упркос свему „Православна црква” њено име, како је дефинисати по садржају, одредити по структури и ограничити просторно? Не доносећи суд о легитимности њених претензија, јер би то било изван нашег задатка, може се рећи да се она сматра не само „Црквом седморих Васељенских сабора” него и чуварком традиције Једине Цркве Христове и наставка заједничког стабла хришћанске Цркве која је претходила расколу.

Догматски једна, имајући на свом челу једино Исуса Христа и примајући као унутрашње мерило Истине само Духа Светога који се манифестује кроз традицију, вечно живу али истоветну самој себи, Православна црква се — на организацијском плану — оваплоћује у свету кроз сазвежђе аутокефалних Цркава. Ми намерно употребљавамо реч „сазвежђе” јер, с правне тачке гледишта, то није ни конфедерација ни конгрегација Цркава, с обзиром да су атукефалне Цркве потпуно независне једна од друге, што не искључује — напротив — помесне, обласне и Васељенске саборе.

Па ипак, било би такође нетачно дефинисати Православну цркву као „скуп националних Цркава”. Ако се извесне аутокефалне Цркве поклапају са одговарајућим народностима, оне могу обухватити више разних народности — као Цариградска патријаршија — или представљати као Кипарска црква, на пример, само незнатан део једне народности. Укратко, постојање једне народности не повлачи обавезно стварање једне нове аутокефалне Цркве. Уосталом, теорија да свака народност треба да има своју аутокефалну Цркву је била свечано осуђена на Цариградском сабору од 1872. године као „етнофилетизам”.