„Риба смрди од главе“, каже народна пословица, па би сходно томе, требало да потражимо разлог зашто у држави Србији толико смрди на Содом и Гомор. Где је глава, или барем главешине нашега друштва?

+++

Тренутно се српска јавност заморила од случаја монструозног убиства детета Тијане Јурић и очекује неки нови скандал како би задовољила своју пажњу. Није прошло много од овог убиства, а већ су и друге девојке сличних година нестале и страхује се за њихову судбину.

Што се тиче Тијане и њеног убице, све говори да је убица сексуални манијак који је имао потребу да задовољи своју страст. Српска јавност је деловала одлучно са јединственим захтевом да се убије убица. Тиме би ужаснути српски морализатори решили проблем. Остало је само питање да ли да се убица каменује или набије на колац. Уствари, ништа тиме не би било решено, нити су репресивне мере једини начин да се манијаштво сузбије.

Српска јавност је својим закључком о смртној казни који је први изнео врли министар полиције Стефановић, уствари, решила да уклони последицу, а не узрок сексуалног манијаштва у Србији. Сексуално манијаштво се не лечи појединачним убиствима сексуалних манијака већ уклањањем узрока за израстање српских дечака и девојчица у манијаке.

Стефановић је још рекао да је случај убиства Тијане доказ да нисмо достигли европске стандарде. То је прилично неинтелигентан закључак, ако знамо да је у Европској Унији сексуално манијаштво веома развијено, отмице и остали вид насиља над децом и омладином свакодневна појава. „Злоупотреба деце блудом појављује се често у западном друштву“, каже се у једном извештају. Студија из 2010. говори да су у Великој Британији 5% дечака и 18% девојчица блудно злоупотребљено. Све се може детаљније прочитати у многим публикацијама доступним на интернету. Ових дана је објављена и вест да постоји и тржиште деце из Африке у В. Британији. Али, Стефановић то није читао, већ пожурио да покуди своју нацију да заостаје за светом у манијаштву. Опростите на иронији, али требало је да се радује што смо достигли њихове стандарде, а не да жали.

Да ли је сексуална изопаченост нешто што се промовише у Србији? Ако погледате мале екране, рекламе по градовима и путевима, интернет сајтове, тешко је да можете одговорити одрично. Сваки манијак, пре него што се охрабрио да напада девојке на улици, пре тога се надахњивао Цецом, Мацом, Јецом и осталим непристојно обученим звездама Гранд Шоуа, и био је храњен деструктивним утицајем, пре свега телевизије, дневне штампе и улице. Зар нису гола женска бића у дневним новинама, само реклама за нешто што је остварљиво и у реалном животу? Зар није крајње лицемерје – поставити срцепарајући текст о убиству девојке на једној страни, па онда голу девојку сличних година убијеној на другој? Зашто неко ко је гледао Сулејмана, једног дана не би зажелео да и сам постане султан?  Онда му још само треба харем, а Ваша ћерка је кандидат за то.

Да би се у Србији смањио прираштај манијака, треба забранити промовисање промискуитета, а не васпитавати нове манијаке па их после убијати. Питање је, колики проценат оних који су за смртну казну за убицу није на ивици да и он сам учествује у таквим радњама. Наравно, природно би било да се народ сам покаје и сам обнови, али држава би морала помоћи у томе, јер јој је функција да помаже људима, а не да штети. Анархија, на коју у неким сегментима личи тренутно србијанско државно уређење, је најгоре решење. Можда би решење било да се за цензора телевизијског програма постави неки епископ СПЦ? Али, ту тек настаје проблем!

Нека врста цензора телевизијског и радијског програма и јесте епископ СПЦ Порфирије Перић. Ако је тако док је епископ цензор, како ли би било без њега? Или је и он колаборатор моралног урушавања Србије? Тако некако изгледа.

ПАТРИЈАРХ ЖИВИ У СМРТНОМ ГРЕХУ

„Риба смрди од главе“, каже народна пословица, па би сходно томе, требало да потражимо разлог зашто у држави Србији толико смрди на Содом и Гомор. Где је глава, или барем главешине нашега друштва?

„Смртни греси су следећи“, каже св. Игњатије Брјанчанинов: „jepec, раскол, богохулство, отпадништво, врачање, очајање, самоубиство, блуд, прељуба, противприродни блудни греси, родоскрвнуће, пијанство, светогрђе, убиство, крађа, лоповлук и свака сурова, нечовечна увреда,“ а верски поглавица у српским земљама је човек који за себе и каже и делом потврђује да је јеретик-екумениста. Ако је тата бескрупулозни лопов, и деца су склона томе, и углавном и превазиђу тату у дрскости. Да не говоримо о томе да је јерес, уствари духовни блуд.

Пошто је дијагностикована болест у једном поглавици, пођимо даље, шта је са грађанским властима у Србији, имају ли они чиме да се похвале или и у њиховом срцу влада блуд, насиље и страх? Владаоци Србије су издали своју земљу предавањем сепаратистима најсветијег дела територије, а од издаје отаџбине нема већег злочина. Све ове чињенице би требало да се узму у обзир као олакшавајуће околности приликом суђењу убици детета Тијане, јер човек живи у међу крајње болесним духовним родитељима.

„Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири,“ каже свети Митрополит Филарет Московски, а Срби на челу свом имају непријатеља Божијег (јеретика) и непријатеља отачаства (издајника). Красно!

Промицање вредности хомосексуалног лобија кроз геј-параде и друге видове пропаганде је опет позив на слободно задовољење блудне страсти, а то држава Србија (или оно што се представља под тим именом) својски подстиче. Да ли је истина да су већина педофила, пре педофилије имали и хомосексуалне везе, и да се ради једноставно о воајерима? То питање је забрањено у Србији.

На крају, треба бити крајње искрен према себи, погледати се у огледало и размислити, нисмо ли као цело друштво заслужили смртну казну, јер смо ћутали кад су нам се неке туђе, тј. сатанске вредности имплементирале у друштво, државу и цркву, кад смо дозволили да издајници Вере и морала заузму учитељске позиције у цркви и држави. Нисмо ли и сами, због свог ћутања криви за Тијанину смрт? Треба одговорити на ово питање, јер „ћутањем се издаје Бог“ (Св. Григорије Богослов).

Извор: „Православље живот вечни"