КОМЕНТАР НА ТЕКСТ „И У СПЦ ИМА ВЕХАБИЈА“

Да глупост не долази из ваздуха већ од човека говоре редови наведеног текста. Да мрачно осмишљене фотографије не долазе из јазбине већ од човека говори  фотографија наведеног аутора.

У Србији је морал стављен испод неморала. Вера испод зловере. Природан спој различитости полова испод споја једнополних. Поштен рад испод лоповлука. Покривеност тела испод јавне голотиње.

Толико напред наведених проблематичних тема у Србији и ни за једну се новинарка Жељка није ухватила својим пером, већ загазила у веру а да искораком не познаје ни реч вера, ни бесмртну материју која сачињава веру. Чула је да се у истеку претходне године неколико пута говорило о православним вехабијама, нарочито од стране господина Григорија, па чекајући да јој време донесе инспирацију с почетка ове године, написала текст „И у СПЦ има вехабија“.

Текст који је исцурио из пера у његовој руци за искрено верујући народ је једна смешна творевина људског труда, а за оне неупућене у вери је клизав терен на коме могу посрнути и повређени остати. У посртању неупућеног народа не учествују правоверни или вехабије како нас називају они који себе кроз живот и писање још пронашли нису, већ у том посртању учествују они који апелују да се гледа у искривљену слику живота и вере коју сами осмишљају и у јавност шаљу.

Да су њихове намере смишљено труле говори и ова реченица „Њихов ангажман није само привид цквености, већ су уско повезани са неонацистичким покретима који сматрају да су једини исправни Срби“.

Градски тргови по устаљеној добронамерности на свом центру носе бисту истакнуте личности. Одређена личност, претопљена у бисту, поставља се на тргове као симбол чистог, прегоног рада да би поколењима служила као пример одлучне борбе да се живот користи за праведност а не за наказност. Поред те бисте, центром трга, пролазе и људи и нељуди. Пролазе и добронамерни и злонамерни. Та пролазност, то заустављање крај бисте, је река људи која не може да се заустави, нити може да се бира ко ће пратити ток те људскости, а ко ће због своје нељудскости из тока изаћи.

Тако је исто и са вером, центром православља. Око њега се скупљају и људи и нељуди. Скупљају се и верујући и неверујући. Скупљају се и они који вери приступају трезвене душе и они који приступају са застрашћеном душом.

Правоверници све то виде и све то подносе. Као што сваки човек представља сам себе у свим делима, тако и сви људи верски опредељени представљају само себе у својим делима. Њихова дела, била исправна или не, не могу унизити чистоту православног хришћанства.

Да не греше, или застрашују, или саблажњавају, само обични људи, да то раде и људи у мантији, па и они који сем мантије носе и чин епископа, говори и стил писма господина Григорија. Том незрелом писму припојио је и свој наступ у Дому културе у Чачку. Беседа улице и улични одговори на постављена питања ђацима из Гимназије, оставили су запањен народ. Родитељи су се питали на какву веронауку одлазе њихова деца. И поред тога, поред свих глупости које је написао и изговорио господин Григорије, хришћанство није потонуло, православна звона нису престла да звоне, православан народ није заобишао стазу која их кроз веру води до својих православних светиња.

Исто тако новинарство није усахло своје постојање због толиког броја непрофесионалних новинара, због све већег број неквалитетних новинара.

Како ни прсти на руци нису исти, тако се не може очекивати да сви верници зрело веру у души носе.

Докле год имамо истинске представнике вере залутали у вери не могу угрозити здрав хришћански ток. Тај здрави ток не могу угрозити ни залутали црнорисци, ни погрешно рукоположени епископи. Докле год имамо писана дела наших великих Срба, дела наших малих новинара не могу угрозити истину наше борбе да се светосавска вера сачува у одежди коју је на себи носио Свети Сава.

Дуго година корачам верском стазом. На тој стази своју душу грејем крај душа верника које данас маловерни, ситнољуди називају вехабијама. Тражећи заветрину за своју душу међу њима нигде нисам видела неонацисте и присталице неонацизма. Око себе видим домаћине, мајке, видим њихова здрава покољења. Видим њихово стварање и њихово милосрђе. Гледала сам их када су приступали вери, гледам их и данас. Разлика од њиховог доласка и данашњег њиховог постојања у вери је огромна. Уплашеног, затрованог, светског хода и светског живота закорачили су на тло вере. Падали су и устајали. Водили борбу са собом, са својим светским пролазним навикама живота, водили борбу и са онима који су ту борбу већ прошли. Кидали су светску пролазност са своје душе. Кидали и јечали, али упорни у личној борби били. Данас су то Срби, верници који бистрог погледа гледају у тмину која се надвила над Србијом и српском православном вером.

Световну пролазност они су мењали за хришћанску непролазност. Семе свог постојања развили су у стабло свог живљења.

Упоредо са њима посматрала сам и црнорисце. Усамљени, без верујућег народа, опасани комунистичким стегама, без права на мисионарски рад, одисали су сјајем воштанице и мирисом тамјана. Разлика између епископа и монаха била је само у ношењу митре.

Народ је почео да се враћа цркви и да световну палост мења за православну духовност. Црнорисци су их са духовном радошћу дочекали. Само кратак период је владала топлина и једнакост. Онда су се ка црнорисцима упутили преступници закона, преступници националне политике. Закон се делио на моћ и немоћ. Моћ је плаћала, немоћ је испаштала. Искушење кроз свет стигло је до црноризаца. На исти начин као што и епидемија вируса стиже до народа. Не подлежу само они који су отпорни.

Имуни систем црноризаца показао се као анемична анализа крви. Световни мангупи су то брзо уочили. Загосподарише над том црноризном анемијом. Слабашне црнорисце направише зависним од материјализма. Црноризачку скромност претворише у раскош и луксуз. Разбашкарени у свили и кадифи почеше да се досађују у светосавском поретку. Устаљени ток живота иза манастирских зидина презреше и слободу кретања пронађоше у одлуци да се школују. Шетајући од светиње до факултета, од усамљеног места где им се манастир налази до великих градова, почеше у своје светиње да улазе као што улазе у своје гараже или у оставе богато намирницама опремљене. Узеше дипломе и своје руке и запоставише манастирска имања. Паорски рад је за простог монаха, за нешколованог монаха. Набреклих стомака, узбуркане нахрањене крви, одвојише свој ум од молитве и почеше да се баве тумачењем вере. Закључише да је Свети Сава индијанска прошлост и да га треба мењати. Његов хришћански рад одлучише да мењају европским глаголима. Изанђале старозаветнике треба мењати пубертетски обученим ризама.

Епископи нам посташе цареви. Потомка Карађорђевића водају за собом као маскоту једне монархије, а владавину монархије припојише себи. Митру на глави не носе као трнов венац разапетог Христа, већ је носе као круну владавине.

Световни народ уздиже себе ка Христу, а црнорисци спустише себе испод руба своје мантије.

Поклоњени пред Европом морали су да нађу оправдање за своју издају, а и да правдају оно што Европа од њих тражи.

Када се радило на разбијању Југославије окривио се српски народ, српски национални опстанак или српски национализам. Када се разбијала Србија опет се окривио спрски национални опстанак или српски национализам. Када се продајом народних предузећа вршила пљачка над запосленим народом, продају су правдали нерентабилношћу тих предузећа.

Данас када се разбија српска православна вера, када се разбија Света Саборна и Апостолска Црква, то разбијање правдају оптужујући верујући народ, верујуће старозаветнике да су вехабије, да су мрзитељи сваког ко није Србин, да су разбијачи вере и Литургије, да су примитивци у не знању теологије.

Сва српска популација која је желела да сачува јединство и достојанство Србије, која је желела да сачува српску имовину, која данас жели да сачува и српску православну веру, они пропагандно оптужују и прозивају јединим кривцима пропасти која је над српским човеком.

Сетимо се да су и Римљани тако вешто, као и ови данашњи наши Римљани, оптуживали праведност Христа и да је касније време показало ко су били Римљани а ко је разапети Христ. Сетимо се свих ратова које је изнела ова мала српска земља. Срби су увек за нешто били криви и требало их је уништити. Време после рата је показивало ко је био нападач а ко жртва. Сетимо се Хитлерове замисли да се сви непријатељи човечанства требају побити или у логорима мучити. Време после Хитлера је показало ко је био антихрист а ко недужна жртва.

Сетимо се комунизма. Протеривали су, мучили све оне који носе браде, бројанице, крст око врата. Време после комунизма је показало да су голобради били насилници, а жртве они који су носили браду, крст и бројаницу.

Има ли за човечанство опасности у онима који носе браду и бројаницу на руци (а сви знамо да је бројаница данас постала модни детаљ, удаљена од једине намене да служи само за мољење, монаштву заштита као што је и витез носио мач у руци), а нема је у онима који без браде узимају и тело и душу, нема је у порнографији која је кључна кићанка свих наших часописа и скоро свих програма на ТВ екрану. Има ли опасности у онима који носе браду и бројаницу, а нема је у онима који носе и продају пакетиће смртоносног праха српској деци. Има ли опасности у онима који носе браде и бројанице, а нема их у хомосексуалности и намери да се озакони хомосексуалност, нема је у трговини деце, жена, нема је у насилницима породице. Има ли опасности у девојкама, женама, мајкама које мараму стављају да би у храм ушле, а нема их у мајкама које обнажене шетају градом, естрадом, које природу свог тела мењају силиконским пакетићима и увеличавају своје облине да би увећале и машту пожуде и разврата.

Учени новинар, аутор свог гњецавог текста као жртве вехабија навео је све оне епископе који су виновници раскола у цркви и народу. Који су својим змијским шарама осликали будућност православља и као такви сликари натерали народ да се подигне, у редове одбране сабере.

Народ не пљује лик владике Атанасија Јефтића, већ устаје против његових речи које су шок и бол за народ који је у њему гледао владику као пример свим другим владикама. Речи којима се данас служи владика Атанасије личе на речи разуздане улице. Нису пример ни њему ни народу, а по најмање младима.

Сви знамо да је Европа бомбардовала Србију. Српски народ се у данима те окупације сналазио како је могао и како је снагом свог духа умео. Камере су бележиле ваздушне нападе, рушење мостова фабрика, објеката. Бележиле су камере и затечени народ, колоне народа.

Замислимо данас да неко пише о тим данима и да каже да су на тим снимцима исправни нападачи а опасни они који су се борили да сачувају себе, своје најмилије, да сачувају своју националну имовину. Тада би народ разумео да је писац таквог текста злоуман.

Исто тако, са тим закључком, гледајте на писца текста „И у СПЦ има вехабија“, гледајте на његово излагање да су жртве они који су до раскола довели, који су својим нападима допринели да се народ удружи и одлучно подигне у одбрану своје вере, и да се данас тај народ назива непријатељима вере, именује као верске вехабије.

Ако вам је примамљивији именовани текст ви у њега и верујте. Ваша вера нас неће спречити да се и даље боримо да сачувамо светосавље, једини камен који је остао на коме се може Србија сачувати и ојачати. Светосавље ми не бранимо кроз дивљање, већ га бранимо кроз чување светосавске Литургије, бранимо га од пубертетски рукоположених свештеника којима се одмах даје право да потисну старозаветнике и да некаквом изопаченом теолошком науком васпитавају народ који им прилази.

Ако пунолетном сину дозволимо да управља имовином и нама који смо му били ослонац до тог пунолетства, његова незрела владавина од њега ће направити надуван балон који ће својим пуштањем рушити све пред собом. Истргнутих кајаса газиће по нашој старини и ућуткаваће наше речи којима он још дорастао није.

То је циљ данашњих епископа. Да се слободног теолошког образовања фабрикује војска свештенства којој неће бити света ни икона, ни олтар, ни Литургија, ни седа глава.

Својим текстом не утичем ни на кога. Ја сам у веру ушла без епископа, без теолошког факултета. У њу сам закорачила када сам била дете. Не носим браду, не носим бројанице, мараме се не стидим, дугу косу уредно чешљам. Вехабија се не бојим. Нисам их срела сем што сам о њима слушала када су се појавили на територији Новог Пазара. Пријатеље имам и међу Србима и међу Хрватима и међу Муслиманима, тако и католицима различите националности. На њихове храмове не пљујем, њиховој вери се не смејем. Не браним им да гледају у моју националност и у моју веру. Од своје националности и од своје вере дала бих своју крв за потребу њихових живота. Ако би предамном ударили на моју националност, на моју веру у зависности од њиховог удара био би и мој контраудар.

Епископе ценим онолико, чак и више од онога колико они цене Христа и завет који су му дали када су му се заветовали. Ако се они не стиде својих дела, зашто бих се ја стидела да о њиховим делима причам. Ако се они Бога не боје, зашто бих се ја бојала њих.

Новинари су седма сила, а Господ је оставио десет заповести које ако поштујемо добијамо силу опстанка над свим силама које се дижу над нашим животима.

Што више о нама будете писали неистине више ћете нас учврстити у борби да не дозволимо да ваша неистина науди нашој деци, деци наше деце. Што више будете писали и виновницима раскола да су жртве народне одбране, више нам потврђујете да смо имали и зашта у одбрану да се подигнемо.

Тако, новинарски писару, ради Ти свој посао онако како једино од себе и можеш да даш, а ми ћемо ићи даље како нам српство и светосавље и говори кроз праведност свог постојања.

З.Д.