header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф. др Србољуб Живановић: Уништавање православног српског културног наслеђа Штампај Е-пошта
петак, 05 септембар 2014

 -Реферат академика Србољуба Живановића, сарадника "Борбе за веру", на скупу под називом „Корени наше будућности“ одржаном од 4. - 5. септембра у Београду -

По завршетку Другог светског рата у Југославији, као у осталом и у садашњој Републици Србији, настава о културној историји Срба је веома ограничена. У садашње време постоји званична политика по којој се говори да у школама у Србији деца морају да науче веома много различитих чињеница па је зато неопходно да се скрати наставни програм извесних предмета који се предају у школама.

Захваљујући наведеној политици, настава националне историје, језика и културе је јако смањена, а простор је попуњен наставом оних предмета који се односе на заједничку културу осталих народа Европе. Тако су на тај начин изостављени из уџбеника многи веома значајни српски краљеви и владари из првог миленијума историје Срба чији је значај био јако велики. Они се сада не спомињу у уџбеницима, а владали су давне пре династије Немањића. Срби се уопште не помињу у првом миленијуму после Христа. Неки моћни политичари на власти у данашњој Србији уклањају из уџбеника чињенице које не одговарају њиховој политици. За време диктатуре комунизма у Југославији сва су деца у школама била приморана да детаљно уче о борби чланова комунистичке партије у освајању власти у послератној Југославији. Исто тако су деца у српским школама била приморана да уче историју и културу других народа као што су Хрвати, Словенци Албанци, Македонци итд. па за Србе није било места и простора. Захваљујући утицајима и захтеву Европске Уније и САД влада у Србији је одлучила да се добар део наставног програма у школама посвети заједничкој историји разних народа Европе и Америке. Нова, тако звана “информативна технологија” уопште не помаже деци да сазнају истину већ само оно што им се сервира из меморије њихових компјутера. У тој меморији нема места за српску културу, традицију и наслеђе. Постепено али сигурно сва деца која похађају школе у Европској Унији неће имати појма о историји и култури сопственог народа. Веома мали број људи у Србији је сада свесно чињенице да су Срби насељавали Балканско полуострво, Панонију и највећи део Европе још од памтивека. Срби представљају аутохтоно становништво Европе. Никада није научно доказано да су некада постојале некакве велике сеобе Срба, као што није доказано да су Срби се доселили на Балкан у шестом веку, како то неки историчари још увек тврде. Професор Бранко Шљивић је још далеке 1935 године објавио један свој рад у коме је показао да у тз. Илирским гробовима у Требеништу уствари леже сахрањени Срби, односно људи чији су скелети поседовали идентичне антрополошке карактеристике као и савремени становници Србије. Двадесет година после његове смрти када сам објавио у часопису Балканика (који издају заједнички академије наука балканских земаља) налазе професора Бранка Шљивића, научници запослени у Српској Академији наука и уметности нису имали појма о томе, иако је профессор Бранко Шљивић био дописни члан те академије. Исто стање имамо и када је у питању Винчанско писмо које је најстарије писмо у свету, које је до сада нађено. Винчанско писмо се појавило у селу Винчи код Београда у раном периоду неолита или млађег каменог доба. Нажалост поједине српске институције културе као што је на пример Српска академија наука и уметности, Завод за заштиту споменика културе Србије у Београду, Археолошко друштво, Филозофски факултет Београдског универзитета итд. и даље следе политику која им је наметнута па запостављају ово значајно откриће у Винчи. Неки од њих чак тврде да Винчанско писмо уствари није писмо већ представља некакве знаке својине. На срећу, више од десет хиљада налаза из Винче се чува у Британском Музеју у Лондону где свако може да види и да се увери да се ту ради о писму. Налази на више археолошких налазиште у Србији и у другим Европским земљама сасвим јасно показују како се Винчанско писмо постепено ширило и како је преузимано у друге азбуке односно начина писања у свету. Научници запослени у Српској Академији наука и уметности и на Универзитету у Београду сада поричу чињенице које су утврдили и сасвим лепо објаснили њихови професори и чланови њихове академије, као на пример професори Милоје Васић, Милан Будимир, Миша Ђурић, Бранко Гавела и други. Сви они су у својим радовима показали да су Срби живели на Балкану и у Европи од вајкада и то као аутохтоно становништво као и да се никада нису досељавали из неких места у Азији итд. Једини писани докуменат у коме се помињу палео-Срби је De administratio Imperio који је написао Византијски цар Константин Порфирогенит VII. Овај цар је описао оно што се дешавало у предходним вековима, па је тако поменуо да је цар Хераклије који је владао у седмом веку подарио град Салонику Србима. Он је такође написао да су 557 године неки Срби и Авари нападали Солун. Пошто не поседујемо никаква друга писана документа о Србима поједини историчари игноришући резултате нових мултидисциплинарних проучавања још увек тврде да у се Срби доселили на Балкан тек у шестом веку. Подаци до којих су дошли археолози, антрополози као и мултидисциплинарне студије јасно показују колико је њихово поимање ствари ограничено и зашто изводе погрешне закључке. Деца у школама у Србији још увек морају да уче погрешнуисторију”. Српска академија наука и уметности и даље игнорише оно што су писали поједини научници у прошлости. Можемо узети за пример писање Плинија Старијег из 79 године после Христа који је написао да Римљани не знају који све народи живе у разним провинцијама њиховог царства. Зато су донели одлуку да све те народе именују према провинцији царства у којој живе. Тако су у Илирији све становнике звали Илирима, у Панонији Панонцима, у Дакији Дачанима у Тракији Трачанима итд. Све оне народе који су живели ван граница римског царства звали су једноствно Варварима. У старим римским изворима видимо да Србе обично називају према њиховим племенским именима као што сун а пример Далматинци, Трибали, Дачани, Власи, Морлаци, Моровласи и сл. Извесни савремени историчари који раде у институтим Српске академије наука и уметности обично и не помињу чињеницу да је Константин VII Порфирогенит написао да су Срби живели на Јадранским острвима Мљету, Корчули, Браћу, Хвару итд. као и дуж целе обале Далмације. Он је такође написао и да је српски кнез Михајло из Захумља потомак породице Летцик која живи у пределу између река Одре и Варте. Разна проучавања топонима у северном делу као и у осталој Европи показују да су Срби живели на широким пространствима скоро две трећине Европе (у Немачкој, Белгији, неким кандинавским земљама, Британији, Француској, Шпанији итд.). Археолози Завода за заштиту споменика Србије обично не обраћају пажњу на постојеће гробове и места на којима је сахрањена српска властела и обично уништавају земне остатке у тим гробовима, па је зато немогуће извршити антрополошку анализу. Лично сам био присутан када је велики број скелета уништен на Пештеру и у околини Раша. То су учинили археолози које је предводио члан Српске Академије наука и уметности Драгослав Сртејович. Такође сам био присутан и када су исти ти археолози уништавали остатке скелета људи на разним налазиштима дуж Дунава и у Ђердапу. Очигледно је да је званична политика Завода за заштиту споменика културе Србије да одбаци или да уништи земне остатке нађене у гробовима значајних српских краљева и владара. Лично сам био присутан када је намерно уништен гроб српског краља Уроша I у манастиру Сопоћани, а видео сам и када је уништен скелет у гробу српске краљице Јелене Анжујске. Пре кратког времена десило се да је Завод за заштиту споменика културе Србије покушао да прогласи одсечену главу Вука Лазаревића и скелет трупа непознате особе сахрањене у истом гробу, за остатке Светог деспота Стефана Лазаревића, за кога се зна да је сахрањен у манастиру Копорину. Први општински суд у Београду је осудио једног археолога из Завода због учињеног дела. Исти је случај и са покушајем да се оповргне постојање најстаријег писма нађеног у Винчи код Београда. Ово се писмо сада назива Винчанско писмо. Мултидисциплинарна истраживања у циљу проналажења када су људи, и у ком периоду почели да се служе писмом која смо вршили на Папуи Новој Гвинеји показала су да тамошњи становници који се налазе на ступњу развоја неолитског човека почињу да се служе писмом. Винчанско писмо се појавило баш код становника који су живели у периоду раног неолита. Оснивач савремене археологије у Србији Јован Жујовић је био први археолог који је указао на постојање неолитског налазишта у Винчи. Захваљујући тој информацији профессор Милоје Васић, у то време млади археолог, започео је ископавања у Винчи године 1906. Две године доцније, 1908 је оно што је он открио направило праву сензацију. Он је био први који је указао на постојање извесних знакова на артефактима од керамике, које он није могао да објасни. Професор Васић је тада изразио наду, записану у његовом теренском дневнику који сам ја имао срећу да прочитам, да се он нада да ће се једнога дана наћи неко ко ће да буде у стању да прочита и протумачи те знаке. По његовом мишљењусу ти знаци можда били део некаквог писма тадашњих људи. Прошло је од тада више од пола века када се у Србији појавио познати научник и графолог профессор Радивоје Пешић коме је пошло за руком да објасни Винчанско писмо и да препозна Винчанску азбуку. Ово најстарије писмо на свету које је настало у Винчи давно пре било ког другог писма познатог у свету је сада Винчанско писмо. Поново, на нашу несрећу, званичници из Српске академије наука и уметности, Филозофског факултета Београдског универзитета, као уосталом и извесни политичари на власти још увек поричу постојање Винчанског писма тврдећи да се ради само о некаквим знацима својине на нађеним артефактима. Разлог за ово порицање је што се професори Милоје Васић, Милан Будимир Михајло Ђурић, Бранко Гавела и неки други светски познати научници нису слагали са извртањем истине од стране званичника. Пошто се радило о цењеним научницима, они нису били у стању да говоре ништа друго него само истину до које су дошли без обзира да ли се та истина некоме свиђала или није. деца у школама у Србији још увек немају прилику да уче праву историју. Могуће је навести много више других примера о начинима на које званична државна политика омета рад научника, мешајући се у њихове налазе и утичући на наставне программе у школама. Ово се посебно односи на специфичну српску културу и српско наслеђе које се запоставља амо зато што поједини званичници државе желе да задовоље интересе Европске Уније и САД, па остављају српски народ у мраку, да заборави своје корене. Коначно, пошто смо све ово изнели потребно је да изразимо и наше мишљење о будућности коју српски народ може да очекује.

 Већ смо раније рекли да народ који не познаје своје корене нема шта да очекује у будућности. Јако је добра чињеница да српски народ поседује веома дубоке корене који задиру у прошлост и да су многи људи у Србији тога сасвим свесни. Током више векова робовања под туђинском влашћу Срби су научили како да чувају своју традицију и своју националну културу без обзира на жеље окупатора њихове земље.Сви они који су покушавали да наметну Србима заборав и да се одрекну својих традиција никада нису успели у томе. То смо могли да видимо и за време комунистичке диктатуре, када су комунисти покушали да преобрате Србе према своме нахођењу. Сви њихови покушаји у том правцу су претрпели неуспех. Сада у Србији нема много оних који се још увек сећају онога чему су их комунисти учили. Према томе и школски програми који су наметнути ђацима у Србији од стране Европске Уније, Немачке, САД, Албаније итд. су осуђени на пропаст. Велики број младих људи у Србији жели да сазна праву истину, па не желе да иду путем на који их наводе стране силе. У веома великом броју они присуствују разним састанцима, конференцијама, предавањима и сл., они читају књиге, воде међусобно дискусије у жељи да формирају сопствено мишљење за разлику од онога које им се намеће. Западне силе, Европска Унија, САД су сада приморане да примене и користе далеко софистицираније методе у нпокушају да изврше свој утицај на Србију.Очигледно је међутим да у томе постижу само делимичан успех. Тешко је приморати Србе да се одрекну својих корена, своје цултуре и обичаја и своје историје, а Срби увек успевају да преживе разне притиске садашњих властодржаца, као што су их превазилазили и у прошлости.

Последњи пут ажурирано ( петак, 05 септембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 111 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.