Отац Симеон (Станчетић) игуман манастира Рукумија

ОДГОВОРИ БОГОТРАЖИТЕЉУ

Нама грешницима за то треба време и мислим да човеку уопште треба време да би постигао оно што је потребно. Видимо то из искуства наших Светих Отаца. Свети Антоније, на пример, каже: ,,Ја се више Бога не бојим, јер Бога волим". А он је то рекао на крају својих подвига. Није рекао на старту, тамо кад је био у оном гробу и кад се борио са свим оним злим силама, него на крају својих подвига. Зато што љубав изгони страх. Тамо где је љубав нема страха. Али кад је малена љубав у питању, кад се човек бори са злим помислима, он показује исто љубав према Богу, али не тако велику. Зато је страх Божји „со“ читаве наше побожности. Човек треба очигледио да има страх Божји. Ми треба да се плашимо, не грома, него да не отпаднемо од Бога. Ако смо се причестили, примера ради, ми треба да чувамо тај Дар. Није битно само чување пре, него је нарочито битно чување после Причешћа. Када си већ добио тај драгоцени Дар, онда га чувај. А ми људи то не чинимо. Него, одемо за трпезу, па кренемо да се частимо, рачунајући да смо постили. Постоји једна прича о Ђури Јакшићу. Он је по изласку из кафане био жедан, па је дошао до бунара, и сам себи почео говорити: „Ћуро, Ћуро, докле си догур'о?“ А један жандар у близини му на то одговори: „До бунара Јосифа жандара“. Зашто причам о Ђури? После тога, Ђура реши да више не пије. Прошао тако једну кафану, па другу, па трећу, па четврту... па онда сам себи каже: „Е, сад је ред Ђуро да те частим. Издрж'о си да не скренеш на толико места". Тако и ми, као Ђуро, после поста хоћемо себе да частимо. А у духовном животу, нарочито је важно уздржање. За православни, монашки, хришћански живот нарочито је важно уздржање. Када је пост, ми употребљавамо храну према Типику наше Цркве. У Божићном посту се најчешће једе понедељком, средом и петком храна припремљена на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом једе се храна на уљу, једе се и риба, а може да се попије и чаша - две вина, с тим што не треба да буде претеривања ни у чему. Може да буде разрешена храна на уљу ако се слави неки светитељ са великим славословљем на јутрењу. Ми сада имамо ове календаре у којима је наведено шта се може у одређене дане поста узимати од хране, али без преједања. Требало би да узимамо потребну количину хране. Свети Јован Касијан учи да постоје три степена узимања хране. За молитву је најбоље остати мало гладан. Ко хоће да буде борац, најбоље да остане мало гладан после трпезе. Није грех ни ако се једе до ситости. Међутим, ако се преједемо, већ то је грех. Ако се узима храна са жељом и то је грех. Када нам донесу храну да се послужимо, треба да узмемо оно парче које је нама најближе, без обзира какво је, јер таква је у конкретном случају воља Божја за нас, па њу треба и да следимо.

Уздржање је, подвлачим, јако важно, јер оно подржава молитву. Ако човек жели да има унутрашњу пажњу, да се моли Богу, да се труди да се што више моли Богу у току дана, онда је потребно да имамо уздржање стомака. Ако стомак не уздржавамо, постајемо његови робови. Ми знамо уствари како то треба, али немамо снаге да то испунимо. Значи, да би човек употребљавао силу Божанску, благодат Божју, која нам је дата на Светом Крштењу, потребно је да слушамо. Ми се Богом богатимо кроз Свето Причешће. Потребно је да слушамо Свете Оце, да слушамо Апостоле, да слушамо Господа Христа, да слушамо Његово Јеванђеље, а не као што неки данас, све то одричу и поричу и траже да слушамо њихове, ја кажем, заблуделе учитеље и њихова погрешна тумачења Светог Јеванђеља. Ако неко себе ставља изнад Светих Отаца или Светих Апостола, он је онда сигурно у некој заблуди. То су јереси. Ту нема шта да се каже. („Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!"- Гал. 1,8-9) Јер увек се учимо од наших старијих. Не може се човек учити од неког савременика, а да је тај човек у несагласју са својим родитељима, односно Оцима нашим. То нема смисла. То је без везе, Боже ми опрости.

Када се пак припремамо за Свето Причешће, онда постимо, узимајући храну на води. Примера ради, празник Ваведења је ове године био у четвртак, а Божићни пост је почео у петак претходне седмице. Ко је хтео да се причести на Ваведење, све дане је до Причешћа требао да узима храну на води. Нема разрешења на уље, без обзира што су субота и недеља падале у те дане припреме за Причешће. Нема прекидања поста. Сви дани су на води. Увек је тако било у Српској Цркви. Значи, постимо на води, зато што хоћемо да се причестимо, а не ради нечег другог. То је у српским кућама важило и за децу и за одрасле. Видите, каже се у канонима, где се не пости ни једна субота на води осим Велике Суботе. Али, треба знати Закон па судити. А не напамет судити и осуђивати. Какав је то и који је то пост Велике Суботе? То је употреба хране једанпут у току дана, на води. Обично у Српској Цркви Литургија светог Василија Великог која се служи на Велику Суботу почиње око један сат после подне и завршава се након два, два и по сата. Ако има причасника, негде и три сата прође. Значи, тек око пола четири, четири по подне ми идемо за трпезу. И то једемо храну на води. Ако човек тај дан употреби јело на води два пута, он је тиме већ разрешио пост Велике Суботе. И без хране на уљу, тај човек је већ прекршио пост, јер је на Велику Суботу два пута на дан узимао храну, без обзира што је на води. Али, када не бисмо уопште узимали храну суботом или недељом, ако је то ради Христа, ако је то ради Причешћа, онда то уопште није погрешно. Онда је то сасвим нормално. Имате један пример из Житија Светих, где су неки калуђери наишли на једног старца у пустињи, који је на Васкрс био у посту, не  знајући даје Васкрс. Они му рекоше: „Оче, ти постиш, а  данас је Васкрс?!" „Шта кажете, Васкрс?"- упита их. Он је подигао руке ка небу и сва три дана Васкрса је са подигнутим рукама ка небу славио Бога. Није ништа ни јео ни пио. Значи, треба да га одлучимо од Цркве по канонима, јел'? То су глупости! Оно што човек чини треба да чини Христа ради, да би се тако Богом богатио. Свети Серафим Саровски каже: „Све што чинимо, чинимо Бога ради, Христа ради, да се тако богатимо Богом", да нам Бог даје своју нестворену енергију - благодат Божју. То је живот, уствари. Такав је човек жив. А сад што се у Цркви другачије прича и саветује то је други проблем... Ти људи у Цркви који тако погрешно причају, сматрам да нису свој духовни живот правилно почели. Да су почели са пробуђењем, покајањем, очишћењем и причешћем, како смо ми и почели овај разговор, по саветима светог владике Николаја, не би тако било ни случајно. Данас имате епископа у Српској Цркви, то вам одговорно тврдим, који још нису почели да се кају. Завршили су велике школе, докторирали су у Грчкој или другде, а не знају шта је покајање у пракси. Немају манастирско искуство и они су главни носиоци данас тих неприлика у нашој Цркви. Они су ти који ће можда направити и раскол у њој и који су на неки начин већ у расколу са Српском Црквом. Они нама Светосавцима пребацују као да смо ми расколници, али то не може бити никако. Ми следимо пут Светога Саве. Ми следимо пут Светог владике Николаја. Ми слушамо Сабор наш и његове одлуке и ми не можемо бити расколници, него они који не слушају, они су расколници. И не само расколници, него и јеретици. Зато што уче да је душа смртна, зато што сматрају честице на дискосу да су тело Христово и да се може њима причешћивати („Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!" - Гал. 1,8-9). Онда дозвољавају да се сипа вино у путир, зато што причешћују свештенике који не служе, већ који окаче епитрахиље уочи Причешћа и употребе крв Господњу, а после народу сипају вино. Па сад види српкињо, да ли си се причестила на таквој Литургији? Да ли да се човек причести уопште на таквој Литургији? Да ли да се уопште молимо Богу са таквима? Дошло је дотле, да би морао Сабор, чак можда и Васељенски Сабор, да ту ствар рашчисти и да непослушне Цркви удаљи из Цркве, да се одсеку као загнојени удови од тела, или да се покају.

У неколико наврата ми се дешавало да сам на питања везана за те новине у Богослужењима, добијала одговор, да то није јерес, али и да није наше да се тиме бавимо мислећи на жене, јер по њима никада ниједна жена није одбранила Православље, а и сва богослужења су у надлежности искључиво свештеника и монаха па ће они дати одговор за то пред Богом?

Православну веру нашу, треба да бране сви, и мало и велико. Цркве су ваше, наше, Светосавске а не њихове - новаторске. Треба да је брани најпре патријарх, а затим наши епископи, свештеници, калуђери, народ, деца... Сви треба веру да бране. Нема изговора. Ако је човек болестан, треба да се дигне, ако може икако, ради одбране вере. Вера је наша велика светиња и сви треба да је бранимо. Ја ћу вам навести како је једна руска бабушка бранила своју веру од „обновљенаца" руских. Када је владика „обновљенац - новотарац" делио нафору, бабушка је приступила, целивала крст, пљунула му руку и прошла... Разумете ли шта то значи? Ми када се на уводном делу Свете тајне Крштења одричемо сатане, ми онда дувамо и пљујемо на њега. Тако је и она поступала. Попљувала му је руку, а крст је пољубила. Веру је пољубила, а његову веру је попљувала. Љубећи крст, љубила је Распетог Господа Христа, веру своју Православну у Васкрслог и распетог Господа Христа, а пљување у руку је значи пљување лажне вере. Одрицање од лажне вере. Е, тако су се руске бабушке бориле. И те како треба да бранимо веру. Али, да би је бранили, треба да је знамо, односно још више треба да се трудимо да живимо према њој. А то је све ово што смо досад говорили, по питању пробуђења, покајања, очишћења и причешћа. То и јесте живот по Господу Христу. И такви људи ће и да бране веру, до крви. Колико их има данас, то је тешко рећи, али ја мислим из дана у дан да их има све више и више. Узмите само Смедерево које је имало једну врло успешну ТВ емисију, која је требала да траје сат времена, а трајала је два сата. Да видите та питања? Водитељ је таква питања постављао, да је то било право чудо Божје. И такви су одговори били, да се читав град скоро укључио у тај програм. Они су видели о чему се ту уствари ради и ко су ти новотарци, ко су ти, да не кажем, секташи у Српској Цркви, који тренутно држе наше цркве по неким епархијама, захваљујући заблудама њихових владика, али народ види „одакле ветар дува". Види се одакле то долази. Види се где они иду по савет: иду у Цариград, иду у Рим, за новац можда, и тако даље... Народ сагледава читаву ту ситуацију, али му није лако данас. Ако ти данас треба крштење, мораш да се обратиш свом парохијском свештенику. Он може да буде у погрешном веровању по питању душе и још других ствари, по питању држања те новаторске праксе, уопште да буде непослушан Цркви, а ти рецимо мораш да тражиш да ти крсти дете. Шта да радиш? То је већ мука... Мука је ако хоћеш да се венчаш, мука је ако мораш некога да сахраниш. То би требао све да раскрсти Сабор. Али то на жалост, споро иде. Видим како зло пушта све дубље корене. Та нова наука јеретичка је овде дошла са неким од тих владика. То учење и такве ствари нам нису биле уопште познате за време покојног владике Саве и покојног владике Хризостома. Ми смо сви били као браћа. Сви свештеници и калуђери. Није било никаквих проблема. Служило се како треба. А данас је ово страшна ствар. То је насиље једно над душама. Зато се ја са таквима Богу не молим. Већ више од 10 година ја са таквима не служим. Нити мислим да служим док се не покају. Ако се покају, ако им Бог да покајање, то је добро, ако не, то је њихов избор.

Проблеми о којима говорите су присутни и у неколико других епархија, оче. Ако је највиши орган наше Цркве заузео став да се ништа у црквеним богослужењима не мења, откуда онда такво непослушање од стране неких представника наше Цркве? Како ми као обични верници да се према томе правилно поставимо?

Наш један борац за Православље, који је био свештеник једне од тих епархија, у којима се богослужења врше по новом, морао је да се склони отуда у другу епархију, јер је био под забраном служења на неограничено време. Он је ту забрану издржао неколико месеци, а онда је прешао у другу епархију, где таквих проблема нема. Када је пре годину и више дана у посету његовом храму, требао да дође владика, код кога је био у немилости, он је свом народу који је са њим чекао на долазак владике говорио: „Будимо пре свега људи. Пазимо шта говоримо, уколико буде неких речи и дискусија. Ви треба да слушате мене, ја њега као владику, а он треба да слуша Сабор наше Цркве, а Сабор наше Цркве треба да поштује одлуке Васељенског сабора, а Васељенски Сабор мора у свему бити послушан Богу Живоме". Каже се: „Изволи се Духу Светом и нама“  на Првом Сабору апостола у Јерусалиму. (Дап. 15,18.). Богом - Духом Светим је све то решавано и они су били сагласни Божанским одлукама. Е, то је тај поредак Цркве. Ако епископ не слуша Сабор, њега не треба слушати. Он је проклетиња једна! Проклет је ако не слуша! Ви можда мислите да је то строго, али је то заиста истина. Ако не слуша Сабор, онда не слу-ша Цркву, а ако не слуша Цркву, онда не слуша ни Бога Живога и на њега падају страшне Христове речи: „Ако ни Цркве не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник". Јер, „непослушањем једног човјека посташе многи грешни" (Рим. 5Л9.) Тако и пад прародитеља наших Адама и Еве није донео такво зло зато што је плод који су окусили био отрован, него што су прекршили Божју заповест. Како ја онда смем и могу њега да слушам? Ко је онда он да га слушам? У дилеми између њега и Сабора као највишег органа наше Цркве, ја сам дужан да се определим да слушам наш црквени Сабор, да на себе не бих навукао анатему своје Цркве.

Постоје тврдње да је Христос тамо где је владика, где он служи Литургију? Како да се према томе одредимо?

Да, Христос је тамо где је владика Православни, а не новотарац. Значи, ако је владика послушан Сабору, онда је он у лику Христовом. Такво учење владика новотараца, „да је Христос тамо где владика служи", је само један корак до непогрешивости, као што је то и за папу предвиђено.  То је пут за Рим. То је уствари поравнавање пута до Рима, до Ватикана. На то се читава прича своди. То је поравнавање пута до секти, којих на Западу има преко 30.000, да би се створила једна нова црква - анти црква. Тело антихристово - то је крајњи циљ.

Ако се нађете у неком од храмова у тим епархијама, па свештеник почне Литургију а не затвори двери, па још чујете на почетку Литургије речи: „За мир свега света и СПАСЕЊЕ НАШЕ" а не речи: „За мир свега света и СПАСЕЊЕ ДУША НАШИХ“ слободно се само прекрстите и изађите напоље, јер ту не служе православци него јеретици То није исто. Значи, ако није затворио двери, и тиме показао своју вољу и непослушност Сабору српске Цркве и још има тај уметак у великој Јектенији („спасење наше" уместо „спасење душа наших") на Литургији, онда немате ту шта да тражите. Зашто су у великој Јектенији изоставили реч „душа“? Где је душа? Ко зна да ли они уопште верују да има душе? Ко зна да ли они уопште душе и имају? И ко им је то благословио да промене, ко им је то одобрио? Ко је тим епископима благословио да то чине? По чијем налогу то чине? Коме су покорне те владике ако не Сабору Српске Цркве? То је дрскост невиђених размера! Ја то не могу да схватим никако! Како неко може бити дрзак да Литургију прекраја и због чега на крају крајева? Зашто то чиниш? Кажи ми, одговори ми, зашто то чиниш?

Руска црква у којој је око 95% православних, још Литургије врши на црквенословенском језику. Наша Црква већ одавно Литургије, већим делом, врши на српском језику. То је већ на неки начин „раскол" у односу на нашу браћу Русе. Шта ће сутра бити, када уместо садашњих свештеника, који још и знају и понегде врше службе на црквенословенском језику, дођу нови свештеници који не буду ни знали да служе на том језику? Па шта ће да буде онда ? То су врло озбиљне ствари. Ако данас већина православних мисли исто, па ти новотарци су шака јада у односу на тело православно, на Цркву нашу. Они су шака једних заблуделих пастира, назови пастира. И како ићи за њима, када знамо како треба да се служи? Како ми служимо овде у храму, тако се служи у Москви, тако се служи у свим православним храмовима на Светој Гори. Не могу током целе службе бити отворене двери када служи свештеник. Друга је ствар када служи епископ, онда двери и треба да буду отворене. Зна се зашто. По томе се те Литургије између осталог и разликују. Ја настављам богослужеље на онај начин на који сам примио од свог игумана, а мој игуман је био богомољац светог владике Николаја. Он се учио вери, поретку, богослужењу, животу, уопште свему, од калуђера са Свете Горе. Он је имао духовника Саву, који је био схимонах и био је у Кареји, посници Светога Саве. Он је све питао што му није било јасно. Касније је питао оца Јевстатија у манастиру Преображење. Али не по свом избору, него по препоруци свог духовника. Када он више није могао да га због болести и старости поучава, он га је препоручио другоме и тако се наше предање настављало, и тако ће бити и даље овде, ако Бог да.

- наставак у следећем броју -

Разговор водила: Славица Чембић

Извор: „Боготражитељ“, лист Православне народне хришћанске заједнице Шабац, бр.5