Почетком 2014, писао сам, у тексту „Још  једном о Русији, Путину и нама – предбожићна размишљања“ и ово: „ Срби и Руси су браћа; а то, код нас, Срба (а, очито, и код Руса) не значи само љубав и поверење, него и рођачке нетрпељивости, свађе, па чак и нешто горе. Немца, Енглеза и Американца можеш да се гадиш, да га презиреш, да га се бојиш и да му се, ако морално пропаднеш, додвораваш и будеш слугерања – он је моћан и препреден, лукав и спреман на све да би те згазио и поробио; али Рус је Рус, и с Русом су односи рођачки. Ми идеализујемо њих, они идеализују нас, а кад се сретнемо –  могућа су разочарења. Ево два примера из историје наше узајамности.

Коста Протић пише Милану Милићевићу 1878, тек што се Јаворски рат завршио, а Србија стекла слободу (у рату су, као што знамо, учествовали руски добровољци на челу с генералом Черњајевим): “Ја сам љут на Русе./.../ Србија почиње први свој рат по заповести Русије, а после је Србија преступник зато што је ратовала против воље Русије./.../ Србија, за пуна четири месеца, противстаје најодабранијој турској сили, и цар велике Русије проглашује у Кремљу на најсвечанији начин, Србе за плашљивце, за кукавице. Зар ти Милићевићу и после овога, можеш без гњева да мислиш на Русе? Зар те повређена народна част не боле до срца,-до душе?" А ево шта је један руски добровољац, који је, скупа с Черњајевим, дошао у Србију да се бори против Турака, разочаран, писао пријатељици у Русију 1876. године: “Дошли смо овде да се боримо за србску слободу, а испоставило се да нас користе као оруђе некакве партије. Овдашњи народ је морално толико пао да не жели рат, нити схвата о чему је реч. Кажу: “Зашто се на нас сручила таква ужасна невоља? Добро смо живели, а сад ће, авај, Србија пропасти!“ Тај рат је ујдурма Ристића, који је желео популарност, а Милан се надао да ће постати краљ./.../ У новинама су писали да ће Русе овде срести  раширених руку, а у ствари беже од нас, подсмевају нам се и недружељубиво се односе према нама. Како наше новине масно лажу!/.../ У последњим борбама тукли су се само Руси, србски официри ни огреботине немају, са својим војницима крили су се у виноградима и кукурузу!/.../ Жао ми је руских официра: све млади људи, развијотке, а већина ће платити животом! Мада смо испали будале које су се упецале на удицу наших руских мајстора пропаганде, али, кад смо већ дошли, морамо напред ићи и показати србским подлацима (има, наравно, и много доброг народа) да смо толико изнад њих да ћемо, упркос свим њиховим подлостима, ипак бити од користи“.

То је било тако 1876 – 1878: од одушевљења до разочарења, али руски добровољци су ипак помогли ослобођењу Србије, а многи Срби из пограничних области са Турском, кад су се нашли у саставу слободне србске државе, узели су да славе Светог Александра Невског, покровитеља руских добровољаца.

Како онда, тако и данас у Србији, има свега: од русоманије, преко русофилије, до русофобије. А у Русији? Многи сматрају да Русија мора помоћи Србима, али неки тврде да нема разлога жртвовати се за Србе, због којих је, 1914, Русија ушла у рат против Беча и Берлина, па изгубила свог цара и добила бољшевике на власти. Зато се морамо трудити да будемо трезвени и пажљиви, а о сваком питању узајамних односа Русије и Србије треба озбиљно расуђивати“.

И ово што написах, дочеках да гледам у јављању брата Руса Правосудова, који се разочарао у Србе, запањен нашом народном русофилијом и властодржачком ЕУманијом и разочаран у Србе који гласају за ЕУ фанатике (evroazija.info/sergej-pravosudov-razocarenje-u-srbiju/) Е, па, брате Правосудове, буди мало и Правдољубов, па прочитај редове који следе. И због себе, и због нас. Јер, како рече наш народ: “Правда држи земљу и градове“. И како рече Свети Александра Невски: “Бог није у сили, него у правди“.

ДАЧА УЧИТЕЉ

У селу Вреоцу, Дача учитељ

Дебео, нешто подбуо од вина и седења,

Са маленим оштрим очицама,

Са танким високим гласом

Бавио се страсно политиком,

Малом и најмањом,

Ситном и најситнијом.

И свак је морао помислити

Да припада ономе познатоме реду људи

Без кога се не да ни замислити наша земља

Којима је партија главни покретач мисли

И који и у сну бунцају о партији.

У истини Дача учитељ

Имао је тајно и велико занимање,

Једино право занимање живота

О коме нико није имао појма.

Научивши самоучким начином

Кријући то од свакога

Руски језик,

Бавио се читањем руске литературе.

Достојевског, Толстоја, Тургењева 

Знао је у прсте

Све је читао по неколико пута

Жедно и гладно и чежњиво.

Због Наташе Ростовцеве

И Настасје Филиповне

Он се никад није женио.

На своје тајно руско блистање

Дијамантско бездано блистање

Био је горд

Био је срећан

Али никоме није смео да се повери

Да подели срећу

Бојећи се разочарења и богохулства.

И у војсци, у ратовима,

Доспевши до капетанског чина

― Све звездица, по звездица ―,

И до командирства,

Наставио је са тајном Русијом.

Имао је пун сандук руских књига.

А Вјерочки, Аглаи, Настасји

У европскоме рату

Писао је чак и писма

Са мекоћом Тургењева

И прочитавао их са ганућем.

Писао им како сиротињски ратујемо

У сламним шеширима и гаћама

Са мало артилерије.

Снабдевање нам је посве оскудно

Већ смо исцрпени од два ранија рата,

И како смо простосрдачни

И мали, али честити.

Јављао им да цела наша дивизија има

Подарене руске пушке

Са дугачким бајонетима, као ражањ,

Што нас некако још више зближава,

И стално опомиње на Русију.

У једном писму

Објашњавао им став Фиће учитеља

Свога старога друга

Опет из неког шумадијског села.

Фића је сматрао

И сад, као некад у учитељској школи

Да нас прожима десетерац,

Да се ми бијемо

За народну песму

Да припадамо потпуно народној песми

Да сваки наш покрет проистиче из ње

И да уопште нисмо своји.

Дача је писао Аглаи Николајевној

Да је то за њега само делимично тачно,

Да он још увек највише припада

Великој Русији Тургењева, Достојевског

И човечанству

И да су и ови наши кротки и храбри војници

Ма да то не знају

У основи на истоме путу.

. . . Када је погинуо Дача

Неко је случајно разгледао његове ствари

Нашао сандук са руским књигама

И много бележака о борбама

И много писама никад непослатих,

Пажљиво преписиваних.

И последње писмо

Звезданоме кнезу Мишкину

Из Достојевског

У коме Дача, учитељ из Вреоца

Уверава кнеза Мишкина

Да није напустио ни једну реч његове поруке,

Да мора доћи велика душевна свест међу људе

И да су и код нас душе све зрелије

Као никад раније

За огромни сан руске књижевности

За велики завет који се само наслућује

И који се не да изразити речима . . .

Ова песма Станислава Винавера, великог Србина јеврејске крви, из чудесне књиге његових „Ратних другова“ – баш она ми је пала на памет док сам читао текст брата Правосудова о разочарењу у Србију. О, Правосудове, брате мили…Да си Ти знао за Дачу учитеља из села Вреоца, Ти се никад не би у Србе разочарао; јер, таквих какав је Дача јесте било, и има их, и наш народ је тај – он Русију доживљава као велику, мистичну своју сестру, па се тако и опредељује у историји; на први поглед, ирационално, али часно – за Русију… Друго су властодршци, поготово ово данашњи. Иако носе кравате и лете авионом, они не постоје… То су пречесто  гогољевски хомункулуси које је вашингтонски Чичиков, увек одушевљен својом „њушкицом“ у огледалу, давно купио. Рецимо, гле Супермена Свевидећег и Самодовољног: зар није он пљунути Хљестаков, ситан чиновник што је умислио да и самог министра може да замени, и, пред уплашеним провинцијским бирократама – јајарицама, прича да му се цео Петроград клања?

МИ НИСМО „РЕАЛНИ ПОЛИТИЧАРИ“

Хтео сам и ово да додам: Александар Павић је, на „Фонду стратешке културе“, објавио темељан одговор брату Правосудову: миран, сталожен, објективан, sine ira et studio,  одговор који показује оно што ми, православни Срби, заиста осећамо и мислимо (srb.fondsk.ru/news/2014/.../o-iednom-ruskom-razocharenu-u-srbiiu.html). А ми осећамо и мислимо да смо браћа Русима, а не прагматични корисници њиховог покровитељства кад треба, и они који им окрећу леђа кад им, због спољашњих околности, не одговара такво савезништво.

Има неких других који  раде  другачије од Срба– кличу Русији кад је моћна, а окрећу јој леђа кад им не треба. Има таквих, брате Правосудове. А њих је Русија и у 19. и у 20. веку волела и тетошила, мада су јој стално забијали нож у леђа. Који су ти и такви? Ево шта пише митрополит Венијамин (Федченков) у својим сећањима на белу армију и генерала Врангела на Криму: “Као што је познато, Бугари су и тада били с Немцима. Једном сам у продавници срео Бугарина официра и рекао му са отвореним прекором:

- Како то ви, браћа Словени, које је Русија ослободила својом крвљу од турског јарма, сад војујете против нас?

- Ми смо – сасвим бестидно ми је на бугарском одговорио пуначки официр – реални политичари.

То јест – где ми је корисно, тамо и служим. Згадило ми се у души од такве бездушности и окорелости“ (И. А. Иљин, А.И.Куприн, митрополит Венијамин:Врангел, Бернар, Стари Бановци, Дунав, Београд,2013,стр.66)

СЛУЧАЈ ЂЕНЕРАЛА НЕДИЋА

А код нас ни немачки, по сили околности, колаборанти, попут ђенерала Милана Недића, нису кретали у рат против Русије.

Нису били „реални политичари“ бугарског типа.

Без икаквог неутемељеног равизионизма, остаје чињеница да је, како о томе сведочи познати србски левичар, вођа Савеза земљорадника, Драгољуб Јовановић, у својој књизи политичких портрета,”Медаљони“ (књига трећа, Службени гласник, Београд, 2008, стр.379-382), ђенерал Недић још 1940. године обавестио Плотњикова, совјетског амбасадора у Београду, о својим сазнањима да Хитлер спрема вероломни напад на СССР. Пошто је Плотњиков у Београду био изолован, јер нико од југословенских министара није смео да га посети, плашећи се италијанског и немачког посланика, замолио је Јовановића да му нешто провери код министра у кога има поверења. Јовановић се обратио Недићу који је, како сведочи аутор „Медаљона“, био за то да се „одупремо Немцима“. Недић га је, избегавајући хитлеровске уходе, примио у седам увече. Ево шта, између осталог, Јовановић каже о том сусрету: “Говорио је о великој дисциплини у совјетској војсци, према којој је наша дисциплина сасвим блага. Онда је, сасвим изненада, почео да излаже шта све Немци раде на руским границама. Имају већ маскирано 120 дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом. “Зна ли све то г. Плотњиков?“ Само што ми није рекао да треба да му кажем. Наставио је још енергичније: “Немци хоће на Исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити.“ Завршио је драматично и потпуно неочекивано: “Ја ћу, господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером!“ Јовановић је касније разговарао с Плотњиковим, коме се допао тон Недићевог саопштења поводом италијанског (тобож „случајног“) бомбардовања Битоља: “Тим се више уносио у оно што ми је тај исти Недић саопштио о немачким припремама на Истоку. Учинило ми се да је све то било ново за њега. Поменуо сам да је те податке наш министар добио од својих аташеа у разним престоницама. Ти подаци су га импресионирали,мада је пркосно одвратио да „ако они имају на нашој граници 120 дивизија, ми имамо бар 121, ако не и више“.  

Стоји и чињеница да је Недић, већ као „србски Петен“,одбио да макар једну једину трупу, од оних које су му биле подређене, пошаље на Источни фронт, против Русије. Иако су га Немци приволевали на овакав симболички гест, као знак припадности „европском антибољшевичком фронту“, Недић се није поколебао. За то време, усташка војска Павелићеве НДХ гинула је под Стаљинградом, примајући фирерова и поглавникова одличја за борбу против Совјета. (А Јељцин је 1996, поводом прославе пола века од победе у Великом отаџбинском рату, одликовао новоусташког поглавника Хрватске, Фрању Туђмана, Орденом Жукова, за „борбу против фашизма“; треба ли ми, Срби, да кажемо да је иза тог чина стајао руски православни народ? Наравно да не!).

ЗНАЦИ НАДЕ

И још нас је, својим текстом, Павић подсетио да су Срби на устанке ишли сами, и ослобађали се сами, мада захвални за сваку руску војну и дипломатску помоћ и подршку (а биле су веома озбиљне, та подршка и та помоћ) у свим тешким околностима наше ослободилачке борбе. И да је није било, опет бисмо се дизали на устанак против Турака и против сваког другог окупатора, јер смо народ који љуби слободу, а не љуби ланце, као и наш велики Његош.

Но, после свега, има нешто што нас нарочито радује: а то је чињеница да је Павићев текст објављен на србској страни руског Фонда стратешке културе. То је доказ да се с Русима могу слободно размењивати мишљења, и да се тоталитаризам са, негда комунистичког, Истока преселио на квазидемократски – капиталистички Запад. На неком америчком сајту таквог ранга какав је Фонд стратешке културе не би могла да се чују независна  и слободоумна мишљења, него би се чуло (и чује се), само мртвачко изговарање јавке и одзива под командом Вашингтерне.

„Русија хиљадама хиљада слободу ја дала – сјајна ствар, да се памти“, певао је Велимир Хлебњиков. У тој слободи и узајамности расту наше братске везе. Без тога, нема ни нас, ни Руса, народа који су свагда живели за Крст часни и Слободу златну.