header image
Владимир Димитријевић: Шта знамо и чему се надамо: православна аналитика, данас и овде Штампај Е-пошта
петак, 19 септембар 2014

 “У стратешком погледу, политика западних сила се може најбоље објаснити „теоријом домина": када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. Први пут у историји указала се прилика да Русија буде потпуно уништена и православни народи с њом.

Заведен празним обећањима и уверен у чврстину савеза са Украјином, руски народ се бацио у бездан, уверен да ће у пропасти Совјетског Савеза наћи свој спас, али је из те кризе изашао ослабљен економски, политички и војнички. Преконоћ лишена поморских база на Балтичком и Црном Мору, Русија се наједном нашла на историјској сцени као џин одсечених руку. И руски непријатељи нису одолели искушењу да продру у ту политичку пукотину. Али Русија је, упркос своме паду, остала нуклеарна сила, па је било немогуће напасти је одмах и непосредно, јер би то изазвало атомски рат.

Случај Југославије је у том одлучном тренутку добродошао, стога што се ту, у најкраћем року, могао изазвати рат између православних и муслимана, баш као у Русији. Међусобно уништење православних и муслимана је најбољи „рецепт" за унутрашње разарање Русије, а уједно служи њиховим заједничким непријатељима./…/Засада нема корисније политике, све док непријатељима не успе да изазову судар међу самим православним народима, по примеру Молдавије, а надасве рат између Русије и Украјине, у нади да би тада дошло до православног нуклеарног сукоба. Извесно је да би у том случају страдала и Европа, али шта мари ако се Руси и Украјинци буду узајамно уништили. У противном, Америка би дотукла Русију на издисају. Осим ако Русија, у самртном часу, не нађе довољно снаге да Американцима узврати атомски поздрав./…/

Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли за православне народе нада на спас?

Они ни од кога спас не могу очекивати изузев од Бога и од себе самих. Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народи најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља“(1).

Ако мислите да је ово неко писао скоро, с обзиром на данашњу политичку ситуацију, варате се. Ове речи припадају др Марку С. Марковићу, србском полихистору и доктору са Сорбоне ( докторирао на „Философији неједнакости“ Николаја Берђајева ),  написане су  пре више од две деценије, и објављене у књизи „Православље и Нови светски поредак“. Оне показују колико православно хришћанство са својом историософијом помаже човеку да гледа дубоко и види далеко, што је један од главних циљева политичке аналитике.

 ЗНАЛИ СМО, ЗНАЛИ

Православни човек, једноставно, зна шта се збива, ако не жели да, из страха или користољубља, забије главу у песак привида и интереса. И то зна на основу Предања које му је поверено, а не на основу сопствене „премудрости“. Потписник ових редова је, из те перспективе, почетком и средином деведесетих година прошлог века, писао анализе. Тако сам, у часопису „Образ“, објавио чланак „Уочи битке за Русију“, настао крајем 1995. У њему, између осталог, стоји: “Рат твораца „новог светског поретка“ против Србије био је само увод у рат против Русије и руског народа. Он није почео јуче, него давно: још су папини крижари у доба Светог Александра Невског хтели да Русију на силу потчине „Светом Римском“, односно папином, царству. И они, и њихови потомци, све до Наполеона и Хитлера, претрпели су неуспех: Бог је штитио руску земљу, и давао јој снаге да победи“(2,180). Како сам знао шта се спрема? Читао сам, између осталог, пророчанства руских светих. Тако је  Серафим Саровски говорио о бољшевичкој револуцији и оном после: “Биће погибија многих људи верних отаџбини и пљачка црквене имовине и манастира; скрнављење Цркава Господњих; уништење и пљачкање богатства добрих људи, реке руске крви биће проливене. Али ће Господ помиловати Русију и путем страдања ће је привести у велику славу“(2,102). Зар се  то није дословно испунило? Била је крвава револуција, прогон вере и Цркве; било је постреволуционарно бунило; а гле сад – Русија је, од пада комунизма, подигла 30 хиљада нових храмова и манастира, и милиони људи долазе да се поклоне светињама, какве су Појас Мајке Божје и Дарови мудраца Христу.

 У тексту из 1995. „Православна монархија и апокалипса:хоће ли бити последњег цара?“, забележих следеће: “Схиархимандрит Антоније (Чернов), који је био келејник Владике Теофана (Бистрова, духовника Царске Породице и  епископа Руског Заграничја, који је умро у Француској 1943, нап. В.Д.), допуњава ову реч својим сећањима на владикина прозрења:“/…/ Непријатељи ће на Русију нагрнути као скакавци. „Зар је то рат?“, питао је Владика Теофан (мислећи на Други светски рат, нап. В.Д). Рат  ће бити кад сав свет крене против Русије“. И заиста, антихрист ће Русију представити као непријатеља читавог света, јер ће она себе огласити за православну кад Православље ишчезне (у другим земљама,нап.прев.)“(2,106).

Кад човек гледа русомрзачку хистерију власти, јавних и тајних, “постхришћанских“ држава које води Вашингтон и Брисел, ове речи не могу а да му не падну на памет.

 А то је, најпре, због тога што се Русија враћа  православним коренима, и  доноси законе који обнављају хришћански морал као основу права. Против Трећег Рима устао је читав неопагански свет, са мржњом отпадника од Христа.

 ШТА НАМ ЈЕ ДОНЕЛО ХРИШЋАНСТВО?

Својевремено је песник, Осип Мандељштам, записао: “Данас је сваки културан човек хришћанин“. Живећи у доба „рата који сећање брише“ (Миодраг Павловић), морамо, увек и свагда, да се сећамо те чињенице, и да знамо да је наш свет, европско-медитерански, у свом корену хришћански, и да је оно што се данас збива огроман рат против хришћанских темеља тог света.

Ми живимо тако што подразумевамо да је начин нашег живота нешто „природно“, неупитно, што је увек било тако. А није. Пре Христа и Цркве, било је друго и другачије. Рецимо, постојало је жртвоприношење људских бића; људе нису убијала на жртву својим боговима само дивља канибалска племена, него и високоразвијене цивилизације, попут мајанске и ацтечке. Трговачка цивилизација Феничана, од чијег алфабета потичу и грчка и римска слова, приносила је своју прворођену мушку децу на жртву Молоху, бацајући их у усијану пећ. Чак и у античкој Грчкој, било је култова попут оног Дионисовог, у коме су пијане менаде, његове пратиље, у оргијастичком заносу убијале и комадале оне који би одбијали да им се придруже, што је оставило трага у миту о Орфејевој смрти. Дионис се у Риму звао Бахус, и римска власт је муке видела да би спречила крваве баханалије.

Свега тога је нестало када је победило хришћанство, и кад је оно постало државна религија.

У Спарти, новорођенчад која би се родила са телесном маном, била су немилосрдно убијана. У Риму, отац је, во времја оно, са дететом – инвалидом могао да учини исто. Могао је, у раном периоду римске историје, жену и децу да прода у дужничко ропство. Дошло је хришћанство, и тако нешто постало је незамисливо. Породица се утемељила на речи Господњој о нераскидивости брачне љубави, и на речи Светог Павла да жене треба да поштују мужеве као Црква Христа,а мужеви да воле жене као Христос Цркву, спремни да се за њих голготски жртвују.

Разврат је, пред крај Римске империје,  разјео њену стару славу.

Дошло је хришћанство,  и чедност је проглашена врховном врлином, а брачна верност иконом односа Богочовека и Новог Израиља.

У античкој Грчкој, педерастија се сматрала уобичајеном: спартански војници били су везани сексуалним везама старијих и млађих војника, а у демократској Атини младићи су услуге учитељима могли да плаћају телесно. Дошло је хришћанство, и вратило мужеве женама.

Жене су своја права први пут добиле са хришћанством; између осталог, и право да имају своју реч кад је васпитање деце у питању.

Пре Христа, држава је, у ликовима својих царева, била обоготворена. Дошло је хришћанство, и одредило границу државној власти. Свети Амвросије Милански није дозволио цару Теодосију Великом да се причести,јер је крив пред Христом због насилног гушења једне побуне; тиме му је ставио до знања да се његова власт  може простирати само до олтара…Светиња је у руци епископа, као наследника апостолског. Када се ромејски цар пео на престо, добијао је од ђакона храма Свете Софије врећицу прашине,да зна ко је и шта је, без обзира на власт.

Хришћанство је, вековима пре тзв. „грађанских револуција“, раздвојило јавну и приватну сферу.

Човек више није био потпуно потчињен држави и њеној власти над собом.

А болнице? Прве болнице у историји човечанства појавиле су се у „Василијади“, монашком предграђу Кесарије Кападокијске, и основао их је Свети Василије Велики са својим монасима, у четвртом веку после Христа.          А наука? Хришћанство је рашчарало природу,у антици препуну недодирљивих богова, и омогућило науци да је истражује и помаже човеку у „долини суза“.

У толиким областима, вера у Христа оставила је свој неизбрисиви златни печат,без обзира на оно што је Николај Берђајев звао „достојанством хришћанства и недостојношћу хришћана“, без обзира на све падове и промашаје због који је Свети Јован Златоусти рекао:“Да смо ми хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца“.

Дакле, основе свега што нам данас изгледа најнормалније и неотуђиво наше у свету у коме живимо, хришћанске су. Зато православни аналитичар зна и шта се данас напада, и шта се брани. Јасно му је зашто Вашингтон и Брисел Србима отимају Косово и намећу геј параду, као и зашто њихови послушници на власти у Београду на све пристају – били су ти послушници, на несрећу своју и свог народа, лажни националисти, националисти без Христа, па су лако постали антихришћански глобалисти и слуге либерал-канибализма маскираног у капитализам „отвореног тржишта“. Најкраће речено:не може се бити на страни Русије, а издавати Косово и организовати геј парада – то је православном Србину јасно управо зато што је православан, зато што има Предање Цркве од Истока као спознајно оруђе по преимућству.

 ЗА ШТА СЕ БОРИМО?

Живимо у времену када од рата Запада против Русије зависи судбина човечанства, па и Срба. Ако Запад победи,  разориће православне земље, а на планетарну власт ће довести антихриста, последњег лажног месију у злу уједињеног човечанства; ако Русија победи, историја се продужава да би у њој био посведочен Христос, Распети и Васкрсли Спаситељ. Србија је, у овом тренутку, под антихришћанском окупацијом, која доноси паганизам геј параде, еутаназије, „сексуалног васпитања“ од вртића, рушења свих породичних и моралних вредности; док биолошки потомци Светог Саве и Цара Лазара то не схвате, бивајући спремни да, жртвом, постану и  духовни потомци  својих предака, тонућемо све дубље у утварност приче о „ЕУ која нема алтернативу“. Зато сада, као и некад, морамо устати ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ. То нам је мера и провера.

УПУТНИЦЕ:

1.www.pravoslavni-odgovor.com/New_Age/Pravoslavlje_i.../12.htm

2. Владимир Димитријевић: Знаци времена и знаци наде, Манастир Хиландар, Београд, 1997.

Извор: "Фонд стратешке културе"

Последњи пут ажурирано ( петак, 19 септембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.