-  Какав год да је био исход референдума у Шкотској, краљица Елизабета II би остала шеф Шкотске, у сваком случају! Зато није било никакве разлике какви ће бити резултати референдума – Англосаксонци не би изгубили контролу над Шкотском.

- Поставља се питање: ради чега је онда Лондону био потребан сав онај циркус са референдумом? Шкотска им је била потребна да би утрли пут за сламање других држава, односно за њихово распарчавање на ситне  територијалне „атоме“

+ + +

Како се односити према референдуму у Шкотској и према његовим резултатима?

Треба се сетити правила игре и ко је прави шеф државе чији део је Шкотска и чијим делом не жели да буде део шкотског становништва.

У току је туђа игра, по туђим правилима и на туђем терену. Исход референдума у Шкотској о њеној независности… и да је био друкчији… не би Шкотској донео никакву независност.

Уопште се не ради о Шкотској. Ради се о нама – о Русији. Објаснићу.

Са „губитком“ референдума Шкотска је, као и пре, остала део Велике Британије. У случају „добитка“ – њена независност би била илузорна, као независност садашње Канаде.

Ствар је у томе што би шеф Велике Британије – краљица Елизабета ИИ, остао шеф и „одвојене“ Шкотске, као што је данас управо она прави руководилац „одвојене“ Канада… Нисте знали?

Онда ћу вам навести цитат из Устава Канаде:

„Елизабета Друга, Божјом милошћу Краљица Велике Британије, Канаде и других краљевина и територија, Шеф Заједнице, Заштитница Вере, Свима којих могу да се тичу ове одредбе, Поздрав“.

Баш тако, „поздрав“.

Да будемо сасвим прецизни, назив цитираног документа је „Прокламација о Уставном акту 1982. г.“ и он отвара устав земље кленовог листа. Онима који не познају уређење те земље и мисле да је Канада – демократска република одмах ћу рећи – није тако. Канада је – монархија.

Шеф државе је  – британска краљица. Рећи ћете да је она то само „формално“ и „господари, али не влада“? Онда прочитајте списак овлашћења краљице Велике Британије, шефа не само Велике Британије, Канаде и Аустралије већ – укупно 15 држава.

- Краљица је шеф државе и представља је у односима са иностранством, ако на међународни сусрет уместо ње путује премијер-министар, то је само зато што га ја краљица овластила да то чини.

- Краљица Велике Британије је врховни главнокомандујући оружаним снагама, управо она објављује рат или закључује мир.

- Краљица је шеф Англиканске цркве.

Либерали много воле да говоре о „подели на гране власти“. Дакле, у случају са британском (шкотском, канадском, аустралијском и т.д.) краљицом ствари стоје нимало либерално:

Краљица је – шеф извршне власти.

Она поставља или смењује премијер-министра и министре, као и све државне службенике који се налазе „у служби Њеног Величанства“.

При том, она није обавезна да на функцију премијера поставља лидера партије која је победила на изборима, може да постави било кога. Само следећи обичај који се усталио за двеста година, а не закон, монарх поставља за премијера лидера партије која је победила на изборима, а министре на његов предлог!

Краљица је и шеф законодавне власти. У Великој Британији монарх је део парламента заједно са Горњим домом – домом лордова и Доњим домом. Монарх има право на апсолутни вето на сваки закон који донесе парламент, мада је последњи пут то право било примењено 1707. г., због чега је добило назив „успавано пуномоћје“.

Само краљица има право да превремено распусти Доњи дом, односно британски парламент. Кад треба да се одржавају избори, премијер земље одлази код краљице са молбом да распусти парламент да би избори могли да се одрже. Премијер може да предлаже, али овлашћење за распуштање има само монарх.

Краљица је и шеф судског система. Она може да укине сваку пресуду.

Према томе, краљица Велике Британије налази се на челу све три гране власти  (извршне, судске, законодавне), њена овлашћења нису ограничена законом него обичајем, а при том се за читав свет игра комедија „господари, али не влада“.

Какав год да је био исход референдума у Шкотској, краљица Елизабета ИИ би остала шеф Шкотске, у сваком случају! Зато није било никакве разлике какви ће бити резултати референдума – Англосаксонци не би изгубили контролу над Шкотском.

Поставља се питање: ради чега је Лондону био потребан сав онај циркус са референдумом?

Да би утрли пут за сламање држава, за њихово распарчавање на ситне  територијалне „атоме“.

Лондон би и у случају „отцепљења“ задржао контролу над Шкотском, а распарчавање свих других земаља одвијаће се „поштено“.

Односно, уз губитак стварне контроле од стране центра. Фламанци у Белгији, затим Каталонија у Шпанији. На кога ће се оријентисати новоформиране европске „земље“? На САД и Велику Британију? Можда, на Кину, или, можда, на Москву? Наравно, на Вашингтон и Лондон.

А која је највећа земља Евроазије коју наши „партнери“ веома желе да поделе на делове? То смо ми – Русија. За нама звоне звона. Англосаксонци ништа не чине тек онако. У својој Шкотској они су могли да сасеку референдум на самом почетку, у лавиринтима бирократије, јер је у опасности судбина њихове земље.

Међутим, они спроводе референдум. Да би читавом свету показали своју „демократичност“ и затим захтевали да се спровођење таквих референдума подржава у читавом свету. А најпре – у Русији.

За сваки исход референдума су створили преседан. Због тога нису били толико важни резултати гласања у Шкотској колико сама чињеница његовог одржавања.

Каква у овом случају треба да буде позиција патриота Русије?

Врло једноставна:

Као патриота Русије ја иступам против свега што слаби Русију. Зато сам категорично против референдума о одвајању од Русије.

А Шкотска? Нека је Шкотска одлучивала сама. Прецизније – нека су у Лондону одлучивали они који су ту кашу закували.

То није наша игра.

Извор: „Факти“