О КЊИЗИ МИЛАДИНА ЋОСОВИЋА: “СРБИ ИЗМЕЂУ ДОБРА И ЗЛА“

(Лио, Горњи Милановац, 2014.)

УМЕСТО УВОДА

Одавно је јасно да Београд, иако главни град Србије, скоро да и није место где се може одбранити оно што је Мило Ломпар, на трагу Црњанског,  назвао „српским становиштем“.

Премрежен титосталгијом и остацима југословенства као србофобије (јер, Титова Југославија била је заснована на србофобији маскираној у Коминтернину причу о Србима као „хегемоном народу“), под снажним надзором Вашингтерне, Београд је једна од престоница НАТО окупације Балкана. Зато и главни токови културе у граду на ушћу Саве у Дунав не могу бити бистри и лековити; превише је ту сипано отрова званог „дух туђинштине“…

У србијанској провинцији, која биолошки и привредно изумире, није сасвим тако. У њој још увек има људи који су кадри да, неоптерећени медијском хаалабуком и неплаћени од Империје, мисле својом главом и да се не крију иза мртвачког језика јавке и одзива („ЕУ нема алтерантиву!“) Њихове књиге нас често враћају у стварност, и помажу нам да је сагледамо својим очима, а не кроз холивудске 3Д наочаре глобализма. Један од  интелектуалаца из географске, али не и духовне провинције Србије, јесте и Миладин Ћосовић. Рођен је 1939. у Косаници код Пљеваља,где је завршио Гимназију. Медицински факултет је окончао у Загребу, а специјализовао и магистрирао из области медицине рада у Београду. Поред стручних радова, објавио је романе „Гледам звијезде преко планине“, „Промјена  идентитета“, „Додир душа“, збирке приповедака „Под бременом истине“, „Приче из радионице срца“, дневничке записе „Сазријевање“, есејистичке књиге „Нестварна стварност у делима Миодрага Ристовића“, „Има ли Србија данас интелигенцију?“, „Живимо заједно, а (да ли) умиремо сами?“

Сада је пред нама његова нова књига, која се бави „помним читањем“(close reading ) романа Слободана Гавриловића ( „Џелат“, Албатрос плус, Београд, 2012 ) и Миће Миловановића („Молитва за оца Прохора“, Легенда, Чачак, више издања), као и аутобиографске прозе Станислава Кракова ( „Живот човека на Балкану“, Наше доба, Београд, више издања).

  Зашто баш ова дела? Како их је Ћосовић протумачио?

О МИЛАДИНУ ЋОСОВИЋУ КАО ЧИТАОЦУ       

Миладин Ћосовић је, како би се рекло, идеалан читалац. Шта то значи?

То значи да он књиге не само да чита, него их и уноси у себе; држи их у себи, прерађује и размишља, живи од њихових тема и мотива, а описане ликове опажа као да их је сретао и упознавао…Најбољи пример његовог односа према лектири дат је у Ћосовићевом делу које сте управо имали пред собом.

 Све почиње од Гавриловићевог романа „Џелат“, који говори о партизанском убици, који је, по свом признању, узео животе преко две хиљаде људи, углавном у братоубилачком рату и одмазди комуниста према „класном непријатељу“. Када је окончао читање Гавриловићевог „Џелата“, Ћосовић се просто разболео. Иако је, разумом, и на основу студија  које су се бавиле могућношћу да човек постане гори од звери (објашњавајући је што биологијом, што психологијом) ЗНАО да је Гавриловићев Видан могућ  (неко ко је, својом руком, убио преко две хиљаде људи!), он ипак није могао да ПОВЕРУЈЕ да је такав ходао међу нама, и да је, скоро до јуче, сасвим мирно  отишао са овога света.

Зато је Ћосовић одмах, без резерве, кренуо да листа роман Миће Миловановића „Молитва за оца Прохора“, који му је препоручио монах Василије – као противотров. И тим романом са душе је спрао блато и прљавштину који су га снашли док је читао „Џелата“.     Јер,за разлику од Видана, монах Прохор је оличење  христоликог у човеку, али и у историји србског народа,  напаћеног вековима. Док је Видан, у име идеологије, ођаволио себе и окружење, дотле је отац Прохор, носећи крст Христов, обасјао свет васкршњим смислом постојања. Но, наравно, ни отац Прохор није човек без сенке; потегао је пушком на младог безбожника који је рушио цркву у питомом Драгачеву. И пред загонетком Прохоровог поступка Ћосовић застаје, питајући се може ли човек остати христолик до краја, или је то немогуће за његова крхка плећа.

Разматрајући књигу Станислава Кракова, „Живот човека на Балкану“, Ћосовић се суочава са питањима која се тичу Србина што је преживео балканске и Први светски рат, и који је, у послератној стварности, уместо идеала ка коме је стремио, морао да се сретне са великим изазовима и искушењима државног јединства са дојучерашњим непријатељима, Словенцима и Хрватима. Какав је био тај идеални, тај класични Србин, описује Драгиша Васић у свом тексту „Одговор на једну анкету“, насталом непосредно после Првог светског рата. Драгиша Васић је, иначе, одмах пошто је рат завршен, због свог бунта против режима који је почео да се гради на костима мученика албанске Голготе и Кајмакчалана, послат на југословенско – албанску границу, о чему је писао у књизи „Два месеца у југословенском Сибиру“.  „Одговор на једну анкету“ је обрачун са  лажју Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устајање у одбрану преварених шумадијских витезова и бораца за слободу, које Васић овако описује:“Једнога јутра јула 1916. становници Солуна, пробуђени звуцима музике и труба, полетеше на прозоре да виде једну чудну војску, васкрслу, легендарну, симпатичну једну малу војску о којој су много слушали и на коју бацаху цвеће, како жури на фронт који не познаје а са пуно наде којој се разлог нигде није могао назрети. И идућих дана, тако исто, осетљиве душе, са оних прозора што гледају на море, дискретно брисаху очи, посматрајући, како необично победнички, како с чудним неким поуздањем маршоваху ови без Отаџбине пукови сутрашњих мртвих и негде жураху.

То беше онај од делова распетог српског народа који се од осталих разликоваше по томе - што једини још могаше имати вере да снагом која му је преостала поврати изгубљену и отету слободу Отаџбини. И 1916, за време Кајмакчалана па све до краја т. ј. до победе, остатак овога дела што се непрестано и немилице трошио у борбама и болестима остао је и живео је са истом вером, која се никад није могла угасити.

Дисциплина, безизлазан положај, присуство савезника, солидарност, пример и поверење нижих старешина, сазнање о патњама оних у ропству, понос који је стално подстицан, признање које му је чињено и дивљење које се за њега имало на свима странама светам, самоуверење да је и бољи и виши од Бугарина који му држи земљу и презирање које је имао за плашљивог и мрског Аустријанца, свест о томе да је већ дотле мушки био издржао страшне душевне болове којима би други подлегао, као и о томе да је право на његовој страни, све то беше израдило дух солунца, оног правог, верног, племенитог, поноситог, истрајног солунца, са ретком снагом у карактеру и равнотежом у духу.

 У оној вери и оптимизму, коме није било равна, он се није нимало изненадио септембра 1918. кад је, на запрепашћење и ужас својих непријатеља, пробио сматране за несавладљиве линије бугарске; а после неколико дана надљудских напора у беспримерним маршевима што их је извршио он се нашао на обалама Дрине, Саве и Дунава са уверењем: да је то морало тако бити да их он понова победничким очима угледа. А затим у Сарајеву и Загребу, Љубљани и Дубровнику, Новом Саду и Вршцу свуда по пространој земљи о којој је дотле само слушао и сањао он се кретао мало неспретан у слави и части које су му указиване. И после неколико месеца нове и пријатне службе он се, мало искварен мажењем међу браћом којима је донео слободу и нешто мало раздуздан, вратио кући коју одавно не беше видео.

 Код куће он је од својих слушао о многим страшним недаћама, па често и о срамоти која га, за време непријатељског бављења у земљи, не беше мимоишла.        

Посигурно то је био најжешћи бол од свих штo их је дотле био превалио. А у овоме болу он беше највећи и најлепши. Савлађујући се он је мирно слушао о невероватним гадостима непријатеља и његових повереника у селу. Понекад он је хтео да моли, да преклиње те да прекину ужасно причање, јер му се чинило да му ни срце ни мозак не могу више издржати. Али по ономе што је дотле преживео он беше дорастао да и овај бол мушки издржи. А кад би све чуо он би са дететом у наручју, изашао пред кућу да удане ваздуха који му је недостајао. И мило гледајући у малишана и преко њега на сунцем обасјане пропланке око села, на којима је дечком ишао за овцама он би се и нехотице болно насмешио; а то тако благо смешење на бол у коме је срце, што прашта пошто је разумело, ипак хтело да препукне, било је нежно као тај опроштај, имало је у себи нечег светитељског, божански лепог.

 Тамо, у своме селу он је увидео: да они што беху остали под непријатељем сачуваше своје куће и да материјално стоје несравњено боље од њега; али и он нађе у својој од свега по мало што се могло склонити од окупатора. И зато што се уверио да није баш све пропало, као што очекиваше, он је прионуо на посао, отпочео да ради, да оправља, да подиже, дотерује, обнавља. И у овим обновљеном и одвикнутом напору он је осетио задовољство. Тај напор за којим је годинама живећи у рововима, жудео, овај рад око одржања своје куће коју је држао за умрлу па затекао још у животу, оживео је, одобровољио и овеселио. Зато данас он никад не стоји беспослен, он би да што пре све доведе у ред, да што брже  види пуну као некад кућу. Потсећајући се свега што је виде у другом свету, он је рад да унесе по коју корисну новину. С непрестано опомиње чељад на чистоту и ред и често им понавља: „Да ми је да сте видели како живи онај свет тамо!“

 Чешће, по свршеном послу, он узима штап и накривљене мало шајкаче одлази општини; он хоће да зна шта се тамо ради, он прати рад месног одбора, - ако се у њему не налази распитује и интересује се о свему што се тиче села, одбија привилегије које му се чине у погледу раздавања ствари и увек великодушан, указује на нужду највеће сиротиње без обзира припада ли она породици солунца. Њега одмах познају, ушао он у цркву, канцеларију или радњу. Отресит, мио и при том он вас право гледа у очи, он је ведар, он има својствен израз, на њему се види да је то човек који никад без слободе није био; он је свестан да је колико је год могао уложио у заједничку кућу, али то никад не истиче, он је патриота, има искрену бригу за увећану Отаџбину; он вас братски пита: „Бога вам, шта ће бити од ове наше Југославије? А што се ови наши једном не измире па не крену напред, у име Бога, да уредимо ову државу?".

Он је синтеза свих оних лепих и добрих особина нашега племена, оних што су опеване пошто су доказане као и оних што су нам биле идеал да се достигне, па смо их достигли. Он је заиста прав; он се не куне ни небом, ни земљом, ни чашћу; његово је да да и његово је не не. Он се никад не хвали, не изазива, не вређа, он је уравнотежен и има поуздано осећање мере; он редовно признаје ономе из ропства да се намучио више од њега и избегава издајице што за време окупације служише непријатељу против Отаџбине, остављајући властима да реше њихову судбину.

 И данас, стојећи усправан на прагу своје куће, коју је његова уморна али вредна рука обновила, он је диван кад питомо и паметно гледа око себе и погледом дубоким, меким и иежним са пуно љубави посматра земљу што је до скоро газио мрски непријатељ, земљу која је понова ево слободна из његове крви и зноја, из његове вере и истрајности“.

Е, таквог Србина, јунака са Солунског фронта, нова  власт, измисливши причу о „троименом“,СХС, народу, је дубоко разочарала, и против те „троимене“ лажи, дигао се Васић,који је напустио војну службу кад је видео да се бившим бечким слугама, хрватским и словеначким официрима, даје чин више и да се примају у војску без обзира на њихове „ратне заслуге“ у „вражјим дивизијама“…Суочен, између осталог, са таквом послератном стварношћу, Станислав Краков се умало није убио, сећајући се свих патњи са којима се његов народ суочавао, а које су, умногоме, биле презрене и изневерене.

Ћосовић је све проблеме изложе у романима које је тумачио доживео лично…Зато је о њима писао уверљиво.

У ТКИВУ

Књига Миладина Ћосовића није организована по принципу читања дела у складу са хронолошким низом  догађаја који су у њима описани- прво „Живот човека на Балкану“, па „Молитва за оца Прохора“ , па „Џелат“; ни по принципу тематском – живот убице Видана; живот просечног човека – јунака и родољуба, Кракова; живот „полусвеца“, оца Прохора. Ћосовић је своје суочавање са делима о којима пише организовао „егзистенцијално“ – како му је које дело долазило до руку, тако га је он отварао, читао и писао о њему.

Као што рекосмо, он не приступа књижевним јунацима као пуким плодовима фикције.   Оцењује их као живе, дејствене личности, а писцу замера кад не успе да мотивише поступке својих јунака или оправда њихов начин говора. На почетку својих огледа, он се јасно и оштро оградио од безлогосних постмодеристичких маштарија, мућења воде да изгледа дубље и симулирања целине вештином (како би рекао Настасијевић). Препознао је јаловост постмодернизма, нарцисоидну празнину играња речима која никуда не води. Ћосовић је читалац само животно важног текста, у изворном значењу речи „текст“ – „ткиво“; дело је или живо ткиво од меса и костију, или је папирнати привид. А Ћосовић привиде не признаје. Као што их није признавао ни у досадашњим својим књигама.  

Зато његови огледи позивају на дијалог, траже „дописивање“, дозивају нас у потрагу за Истином о нама и нашем.

 Покушаћемо да, у наставку, без претензија да се уздижемо изнад смислом засићеног текста нашег аутора, и сами размишљамо на задате теме; сва три дела, и „Џелат“, и „Молитва за оца Прохора“, и „Живот човека на Балкану“, потписник ових редова прочитао је чим су изашла, и сматра их незаобилазном лектиром данашњег Србина – зато му и није тешко да се одазове Ћосовићевом позиву на заједничко путовање.

 НА ФОНУ КРВАВЕ ИСТОРИЈЕ: ГЕРМАНСКА ЕВРОПА И МИ

Ни једне од ових књига не би било да није било србске судбине у 20. веку. Зар би Станислав Краков гледао онакве призоре ужаса на путу преко Албаније да није било напада Беча и Берлина на Србију 1914? Зар би Бугари онолико злочинили у Првом и Другом светском рату да нису били савезници Германа? Зар би било Крагујевца и Краљева 1941. без Хитлера? Зар би било НДХ без Трећег Рајха? Зар би било комунистичких џелата попут Видана да нацисти и фашисти нису раскомадали Југославиију? Такву злехуду судбину су нама, „балканским дивљацима“, кројили „цивилизовани Еуропејци“, пре свега културни Германи, потомци Моцарта, Бетовена, Гетеа и Шилера, само зато што су сматрали да су Срби препрека која мора бити уклоњена ради германског „продора на Исток“.

Када је на Берлинском конгресу покренута расправа о независности Краљевине Србије, на примедбу енглеског премијера Дизраелија да нема разлога да се Немачка противи тој независности, јер је Србија мала земља, „гвоздени канцелар“ је рекао:“Србија мала земља? Мала земља која личи на маленог шумског јежа, коме уместо бодљи штрче бајонети. Велика словенска земља на Југоистоку Европе, што се може десити у будућности, никада!“.

У Бизмарковом духу, кретао се однос Немачке према Србији и даље. Немачка је желела да уништи „словенског јежа“ на Балкану.

 СВЕТСКИ РАТОВИ       

Историчар Милан Ристовић у  књизи о аустронемачким антисрбским карикатурама с почетка 20. века,“Црни Петар и балкански разбојници“, каже:„Цео Балкан је - ако је судити по аустроугарско-немачкој пропаганди непосредно пред избијање рата и у ратним годинама - насељен народима чије су главне особине: склоност ка мучким убиствима, превртљивост, примитивизам. Они су крадљивци стоке, сиромашних или никаквих склоности ка чистоћи и уредности. 'Анархичан однос' према спољашњем изгледу одраз је њиховог схватања политике (тероризам, краљеубиства, кривоклетство, итд.).(...) Србија је мала, безначајна, неприпитомљена држава, која је 'запалила пожар на целој земаљској кугли, док је њена престоница 'легло убица'." Историчар Мајнеке је писао: „Ми са ужасом окрећемо главу од призора страхота, које су скривили припадници српског народа; немачки народ није никад упрљао своју националну свест делима у којима је толико животињског насиља и толико бесрамне суровости, као што су учинили ови Јужни Словени.''    Немачки политичар, Фридрих Науман ( једна фондација његовог имена делује и у Србији ), године 1916. објавио је књигу „Средња Европа и Бугарска“, у којој описује каква треба да буде судбина Србије после немачке победе у светском сукобу:“Средњоевропска војна конвенција својим главним одредбама мора досезати све до Егејског мора, можда чак и до Турске. Већ то је разлог што се српско подручје, као непријатељско утврђење унутар савеза средњоевропских заштитних стрељачких ровова, не може трпети“. У тој истој књизи Науману је сумњиво чак и српско дете:“Може Србија бити згажена, згњечена, тако да буде свршено с њом, ипак ће се још у последњем детету из брда и даље задржати остатак воље да се успостави претходно стање“. (Зар се  не види, из овакве геополитичке стратегије Науманове, крвави нож у грудима србске дечице побијене од усташа, зар се не осећа дим од спаљених србских кућа које су, као казнена експедиција, по Шумадији палили Бугари, зар је могуће да смо то заборавили ?)

У Наумановом духу, и Хитлер је говорио о Србима: „Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозие циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим./…/  Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју.Оно што долази из Београда значи опасност.”

 ЦЕНА НЕМАЧКЕ МРЖЊЕ

Када је Хитлер, 27. марта 1941, примио вест да је Београд срушио Владу Цветковић – Мачек која је потписала Тројни пакт, буквално је побеснео. Рекао је:“Они у Београду су изгубили разум. То разбојничко и завереничко српско легло уништићу једном заувек…Све то потиче од Србије. То је превратничка земља./…/Разбити и уништити Југославију заувек. Разорити Београд“(4,138).

 На Нирнбершком процесу, маршал Геринг, на питање судије сер Дејвида Максвела, зашто је Луфтвафе 1941. разарао небрањени Београд, цинично одговара:“Господине председниче, Београд је био војна тврђава и арсенал више него иједна друга престоница на свету!“(исто,139).

Хитлерова мржња, којој су Немци углавном одано служили, коштала је,понављамо, Србе у Другом светском рату огромног броја жртава: због његове наредбе да за једног у устанку убијеног немачког војника треба убити сто Срба талаца, а за једног рањеног педесет Срба, само градови Крагујевац и Краљево су октобра 1941. године изгубили око 5000 људских живота.Да и не помињемо  Јасеновац, такође плод Хитлерове жеље да се, преко хрватских и муслиманских усташа, освети Србима за побуну против Новог поретка.

НЕМАЧКА И СРБИЈА 1999.

 А онда је дошло бомбардовање Србије и Црне Горе 1999, у коме је Немачка, као чланица НАТО-а, здушно учествовала.  Немачка чизма је, као окупаторска, крочила на Косово и Метохију. То Немачкој, међутим није било доста. Она, званично,после 5. октобра 2000, тражи да све злочине заборавимо, и да кренемо путем „евроатлантских

интеграција“.  Амбасадор Волфрам Мас нас је, на  скупу “Србија, Западни Балкан и НАТО: ка 2020. години”, одржаном октобра 2010. у Београду (кога су његови сународници у 20. веку три пута бомбардовали: 1915, 1941. и 1999), поручио: “Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термин попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?” Ви ћете одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од вашег детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја  нисам мрзео онога ко је то учинио, јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио.”

Један од захтева Бундестага упућених Србији 2013, био је и захтев да „променимо свест“. Да бисмо ту промену избегли, морамо да читамо дела која је, између осталих, у овој књизи читао Ћосовић.

ЋОСОВИЋ ЧИТА „ЏЕЛАТА“

НАЈВЕЋА ОБМАНА ЂАВОЛА   

Пишући о књизи „Џелат“ Слободана Гавриловића, Миладин Ћосовић настоји да пронађе како личне, тако и колективне узроке за понашање главног јунака овог документарног романа. Чињеница да је постојало једно такво чудовиште, које је, после свега, могло да гаји децу и унучиће, да се бави цвећем и пољопривредом, уноси у нашу стварност нешто мрачно, чему се не може одолети „психоанализом“, ма како „дубински“ она деловала. Тајна зла у овом свету није нимало једноставна; зато је Шарл Бодлер, који се спуштао у понор и кокетирао са тамом, записао да се највећа обмана ђавола састоји у томе да нас увери како он не постоји. Не како Бог не постоји, него како он, ђаво, уништитељ свега божанског у човеку и свету, не постоји.

Ту, у  сатанизму, лежи тајна главног јунака романа „Џелат“.

Али, сатана се најчешће крије из неке „светле“ идеје. Видан Слободана Гавриловића не би био могућ да није добио индулгенцију за злочине од самог врха партизанског покрета, који се борио за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс ), „братство – јединство“, „диктатуру пролетаријата“, „социјализам са људским лицем“ и сличне утопистичке лажи, маскиране у највеће могуће истине. Како каже главни јунак Гавриловићевог „Џелата“:“На почетку револуције по селима и на зборовима жестоко се агитовало:

- Нема више израбљивања сељака и радника!

- Доле зеленаши и капиталисти!

- Доле попови лажови!

- Нема више жандармерије и полиције!

- Нема више пореза и приреза!

- Ко остане жив јешће златном кашиком!

- Историја ће се писати златним словима!“

Комунистичка идеологија је од почетка заснована на „патосу насилног даривања среће“ (Георгије Флоровски). Ко неће срећу, биће убијен; и не само убијен, него и сурово мучен, да би признао да су убице у праву…Јер, ако одбијаш срећу коју ти нуде наоружани утописти, ти нису нормалан; ако ниси нормалан, потенцијално си штетан; за то те треба на време убити, да не ометаш иградњу „светлије будућности“.

ПРЕ СРБИЈЕ, БИЛА ЈЕ РУСИЈА

Оно што су Срби видели у грађанском рату 1941-1945 ( а и касније ), већ је било у бољшевичкој револуцији у Русији. Митрополит петроградски Јован ( Сничев ) у својој књизи „Царственост духа“ пише:“ Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава - доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности - објавиле су новине "Јалтијско вече", у фебруару 1920. године.

Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Бердјанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек - рањеници и погинули.

После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али - у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане - крсна страдања Спаситеља - увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов... И тако - на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли“.

Терор је био у основи комунизма. Зато се не треба чудити појави Видана и сличних њему.

Злочини комуниста код нас су били вешто прикривани, деценијама, али трагови су остајали. Рецимо, у изворима окупатора. И њих наводимо да бисмо видели да је Гавриловић био доследан реалиста.

ИТАЛИЈАНСКА СВЕДОЧЕЊА О ЗЛОЧИНИМА КОМУНИСТА

Ево шта пише Милослав Самарџић у свом приказу књиге Миле Михајловић о италијанским сведочењима о злочинама усташа и комуниста за време Другог светског рата:“Масакри заробљеника почињу управо у Тринаестојулском устанку и то је једини случај када Италијани тако рано помињу ''партизане'', а не ''Србе'', ''устанике'' или ''четнике'', као у Лици, Босни и Далмацији. Прецизирајући да су се ''и комунистички елементи'' придружили устанку, Италијани наводе неколико језивих примера, међу којима и овај:

''Током друге половине јула, колона 108. батаљона карабињера у саставу дивизије 'Месина' упала је у заседу у близини места Мартиновићи. Приморана на повлачење пред далеко бројнијим нападачима, на терену је оставила део рањеника, тачније њих 34. Партизани су онда кренули у обрачун са рањеницима. Тешко рањенима су распорили утробе, извукли им црева и ту довели свиње које су их јеле. Заробљенике са лакшим ранама одвели су до неког бунара, дубоког 25 м. Пред тим бунаром су их све побили ударцима маља у главу и бацили у бунар''. 

Следи пример Словеније. Италијани кажу како су Словенци били задовољни, ''наравно релативно'', што су потпали под њихову, а не под окупацију Немаца, ''чија је фама сирове грубости и насиља била добро позната''. Односи су били коректни све до јесени 1941, када долази до првих напада и злочина, ''како против италијанске војске, тако и против Словенаца, оптужених да су филоиталијани или, пак, да нису у довољној мери против Италијана''.

Тако, у једну сиромашну кућу са подручја Врд (Verconico), током октобра 1941. ноћу упада група комуниста и масакрира оца и мајку породице. ''Целе ноћи, троје деце остало је у бдењу крај родитеља док се полако гасило огњиште на коме је и остала њихова бедна вечера. Фотографије ове језиве сцене италијанске власти су поставиле по угловима главних љубљанских улица и тргова и по трговима других већих словеначких градова'', пише у документу. 

Затим, партизани 6. новембра 1941. у селу Хрељин отимају карабињера Алфреда Грегорија и пешадинца Карла Липинија, као и једног хрватског жандарма који им је био преводилац. Одвели су их у планину, где су карабињера мучили, одсекли му полне органе и убили га. Убили су и хрватског жандарма, док је пешадинац успео да им побегне.

Као главну карактеристику догађаја у Далмацији Италијани наводе ''грађански рат између усташа и четника, Хрвата и Срба, католика, или, боље речено `псеудокатолика` и православаца'', у који се касније мешају и партизани. Најјезивији злочин у овој фази партизани су починили октобра 1941. код Шибеника, када су ухватили власника рибарског бродића Ремигиа Оливариа. ''Четири дела његовог рашчереченог тела осванула су у шуми Гудућа код Прукљанског језера (Крка), окачена на гране четири дрвета'', наводи се у документу.

 Као виновници злочина у Херцеговини најчешће се помињу ''народни хероји'' Сава Ковачевић и Петар Илић Драпшин. Поред осталог, они су 21. фебруара 1942. године писмом обавестили Италијане да су стрељали 87 њихових заробљеника. Марта 1942, заједно са Асимом Зубчевићем, наредили су стрељање још 10 италијанских заробљеника.

Истог месеца, неименовани партизани су живе бацили у јаму 53 заробљена Италијана. Следећег месеца, између Мостара и Гацког партизани заробљавају претходницу једне колоне дивизије ''Мурђе''. Идућег јутра главнина је нашла ове војнике ''потпуно голе и исечене на комаде''.

Следе примери из маја: 

''Маја 1942. у зони Ластве (Требиње), партизани под командом Саве Ковачевића мучили су и искасапили италијанске војнике заробљене у колони која се кретала под командом потпуковника Рафаелија. Главна је у мучењу и касапљењу била извесна партизанка Вукосава Шакотић, бивша учитељица у Ластви. 

Дана 13. маја 1942. године, на путу између Мостара и Невесиња, око 200 партизана поставило је заседу италијанској војној колони од три возила, у пратњи вода берсаљера на моторима и два оклопна возила. Колона је разбијена и уништена. Догађај сам по себи не чуди: заседе су део ратне вештине и тактике. Треба, међутим, подсетити на начин на који су, по сведочењима преживелог, побијени заробљеници, италијански војници из те колоне: 

- поручника Матерасија, лакше рањеног шрапнелом ручне бомбе у главу, један партизан је дограбио и заклао са два реза ножем преко грла; 

- возач једног од два возила је убијен тако што су му партизани врат поставили испод точка возила на које се, да му сломе врат тежином, попело неколико партизана...

- још три рањена италијанска официра убијена су ударцима ножа''. 

Априла 1942, у месту Буска код Бенковца, партизани су упали у италијанску касарну и заклали све рањенике које су ту затекли. 

Почетком 1943. године партизани су у области Мостара и Јабланице заробили известан број војника 2. батаљона 260. пешадијског пука дивизије ''Мурђе''. Неколико дана касније Италијани враћају изгубљену територију, а на лице места долази и командант 6. армијског корпуса. У документу се даље наводи: 

''Затекао је стравичан призор унакажених тела. Сви побијени италијански војници били су голи, а партизани су им за посмртну увреду још и на главе ставили шлемове са развезаним подбратком; три леша италијанских војника, такође голи, на анусу су имали огромне раздеротине испуњене камењем и шљунком. Сведоци догађаја су испричали да су потпуковнику Метећеу, команданту батаљона, партизани одсекли шаке и тако унакаженог натерали на демонстративну шетњу улицама Дрежнице, између шпалира партизана који су се церекали. Језива сцена завршена је смрћу официра, јер је искрварио''.

Потом се поново наводе примери из Црне Горе. Цитира се писмо поручника Јакшића, четничког команданта Вишеграда (Италијани су отерали формације НДХ из овог места и поставили четнике) о неуспелом партизанском нападу на Пљевља, 14. децембра 1941. ''Хорде црногорских пљачкаша'', како их назива Јакшић, састављене од особа ''које су заједно са усташама уништиле Југославију'', убиле су игумана Манастира Светe Тројице, оца Серафима, инспектора локалне гимназије и још око 70 Срба. Јакшић наставља: ''У општини Бабинама, црногорски комунисти су секли гениталије мртвим италијанским војницима и онда им исте стављали у уста. Копали су им очи''. 

Током зиме 1941/42. италијанска документа бележе два случаја масакрирања италијанских заробљеника у Црној Гори, док за март 1942. наводе: 

''Између локалитета Даниловград и Добри, једног јутра су осванули лешеви двојице италијанских војника који су се претходне вечери мало удаљили од логора. Убијенима су биле одсечене гениталије, ископане очи, а у празне очне дупље су им била забодена кокошија пера''. Истог месеца, партизани су заробили 136 Италијана и потом је уговорена размена. Међутим, заробљенике су данима голе и босе водили од места до места, да би их на крају ''дивљачки побили'' и бацили у јаму Радовци код Гостиља, у Пиперима.

Јула 1942, пошто су партизани протерани из Жабљака, у једној јами испод Дурмитора нађен је већи број поубијаних италијанских заробљеника и црногорских цивила. Нови случајеви ратних злочина забалежи су по повратку партизана у Црну Гору, пролећа 1943. Око 30 километара североисточно од Ушћа Таре у Дрину пронађени су лешеви девет стрељаних италијанских официра. Највећи злочин у то доба одиграо се 10. маја, на друму Прибој - Бијело Поље. Две бригаде Друге пролетерске дивизије - око 2.000 партизана - пресреле су колону са 40 камиона, у којој се налазило око 200 ненаоружаних италијанских војника који су се враћали са одсуства. Њих је пратио само један наоружани вод, који је сваладан. Убијено је 250 Италијана, само неколицина се спасила бекстом. ''И овога пута, партизани су се са садистичком страшћу бацили на заробљене и мртве Италијане. Мучења која су се ту догодила била су језива. Некима су секли гениталије и гурали им их у уста, друге су распорили, извадили им утробу и напунили је камењем, многе су везали за пољске кревете пронађене у камионима, за њих везивали заробљенике и мучили их до смрти''.

У Меморандуму италијанске владе из 1946. године даје се следећи закључак: 

''Што се тиче понашања партизана у погледу ратних обичаја, може се рећи да, иако је истина да они дуго времена нису били солидно организовани, нити су имали неки програм деловања - ни дефинитиван ни јединствен, исто тако је истина да су били и да су током целог рата остали солидарни у третману, крајње суровом и нељудском, намењеном припадницима војске с оне друге стране барикаде - страном војнику или сународнику - који би у сукобу са њима погинуо или им жив допао у руке. 

Додуше, било је изузетака...Обично, партизани би заробљенике или стрељали, или вешали, или би их набијали на колац. И то све након што би заробљенике дуго мучили и секли им делове тела. Десетине и десетине италијанских војника пронађени су мртви и пребијених руку и ногу, ископаних очију, одсечених гениталија и других делова тела, на сваки начин језиво измрцварени... 

И у лето 1943. године, партизанске јединице, па и оне већ дугог постојања и деловања, регуларно организоване у војне формације и под командом људи који данас врше високе функције у новој југословенској војсци, упрљале су се злочинима над заробљеницима толико мрачне суровости да изазивају најгоре гађење и најдубљи презир.''

После примера мучења и убистава припадника италијанских формација, у Меморандуму се говори о злочинима над четницима и југословенским цивилима. ''Исти, ако је могуће још и гори, био је (однос партизана) према заробљеним четницима и према цивилима - понашање противно сваком цивилном и ратном праву... Објашњења нема за хладнокрвни масакр политичких противника и свих оних које су партизани сматрали за толерантне према окупатору. Све њих су мучки убијали, заједно са свим члановима породице. Читава села су пљачкали и палили... вршили су принудну мобилизацију мушкараца, отимали младе жене и девојке''.

Децембра 1941. партизани су среском капетану у Шавнику, Милану Д. Бешићу, одсекли нос и ископали очи, а онда су га убили. 

Током 23, 24. и 25. фебруара 1942. партизани Саве Ковачевића убили су 15 мештана села Љубомир.

На периферији Љубљане, 16. априла 1942. у 23,30, убили су једног радника, његову жену и двогодишњу ћеркицу, ''због његових наводних филоиталијанских осећаја''. Априла 1942. само у Љубљани убили су 56 грађана, међу којима и целе породице. На подручју општине Мирна код Новог Места, 8. маја 1942, убили су ''извесног Цоленића, његову супругу и ћеркицу стару четири године, а тешко ранили другу ћеркицу од седам година''. 

По заузећу Приједора, 16. маја 1942, убили су неколико стотина заробљених усташа и локалних Хрвата цивила, од којих је идентификовано њих 128. Притом су ''мушкарцима са тела секли комаде меса и терали их да их једу, вадили су им очи, секли носеве и уши, у тело усецали знак У, поткивали им табане коњским потковицама и терали да тако ходају''.

Јуна 1942. у парку жандармеријске касарне у Шавнику пронађена су тела 13, а недалеко одатле тела још 11 цивила, са траговима мучења и одсеченим деловима тела. 

Јула 1942. у забаченом селу на територији општине Боровица у Словенији, партизани су у њиховој кући убили оца, мајку и двоје мале деце. 

У селу Врпоље код Шибеника, децембра 1942, ''дивљачки'' су убили сеоског кмета, осамдесетогодишњег Матију Петковића, приморавајући породицу, укључујући и децу, да све то посматре... 

Италијанска документа наводе и примере масакрирања целих села: ''Дана 25. августа 1942. године партизани су заузели села Поникве, Осојник и Јадрац, из којих се се претходних дана повукле италијанске трупе. Пошто су запалили 150 кућа и побили све становнике у чијим су кућама боравили италијански војници, или они са којима су исти били у добрим односима, села су опљачкали и из тих села одвели велику количину стоке''. 

На крају, за ратне злочине четника Италијани кажу да је реч ''о осветама на усташки покољ Срба''“.

Дакле, Видан, кога је Гавриловић у „Џелату“ описао није било усамљени појединац, случајно чудовиште; не, он је био извршилац идеолошких налога.

 Свуда се то видело – од Кочевског Рога до Голог отока.

РАЗГОВОР СА ВИДАНОМ МИЋИЋЕМ

У јуну 1991, „Погледи“ из Крагујевца објавили су специјални број посвећен комунистичким злочинима. Новинар Горан Лазовић направио је интервју са Виданом Мићићем, који је био цвећар у Пожези. Мићић му је, између осталог, причао како су главни комунистички „босови“ мучили Живојина Павловића, аутора књиге „Биланс совјетског термидора“:“Ми у селу то зовемо клада, то је један велики пањ и на њему се секу дрва…Е, тај пањ је био ту, и он би легао преко њега, онако потрбушке, а они би га ударали пендреком“. Ударали су га, вели Мићић, сви:“Крцун, Стамболић, Дедијер…Ранковић је понекад долазио, али нисам видео да га је тукао/…/Посматрао је./…/ Нису га штедели, он је био готово у несвести. Ћелија је била пуна крви…Ударали су га на смену./…/ Он је био готово у несвести. Ћелија је била пуна крви…Ударали су га на смену!/…/ Јесте, тукао сам га и ја. Како? Пендреком! Стамболић је рекао:“И ми смо, Жико, нешто од Вујковића научили!“ А Вујковић је био онај зликовац из „Главњаче“, кажу да није имао душе и да никога није жалио. Дедијер му је постављао питања око његовог рада у иностранству, помињао му је неки број телефона…И Крцун га је тукао, јер није био задовољан одговорима“.

У интервјуу Лазовићу, Мићић је описао убијање четири стотине људи за време тзв. „Ужичке републике“. Били су то „класни непријатељи“. О убиству Павловића каже:“Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом…то је био партијски задатак“.

ЏЕЛАТОВ НАЛОГОДАВАЦ

Главни Виданов налогодавац био је Слободан Пенезић Крцун.

То је онај што је Михизу рекао (а он записао у „Аутобиографији о другима“) да су му руке крваве до рамена, и маштао о томе да оде у пензију, коју ће давати неком овчарском манастиру, док ће он, за то време, чувати манастирске овце.

То је онај што га је Тито искористио као прљаву крпу, а затим га, опет као прљаву крпу, одбацио у „саобраћајној несрећи“ код Лазаревца.

Милан Рајић, аутор књиге „Српски пакао у комунистичкој Југославији“, дугогодишњи узник Титових казамата, срео је Крцуна током његовог обиласка „Главњаче“ 1950. Рајић је тек касније сазнао да је то Крцун.

Титов Архиџелат за Србију почео је да виче на утамниченике, углавном краљеве официре, да се дижу кад он улази. Неки су рекли да су болесни, да немају лекара ни лекова, и да не могу да се дигну. На то ће овај:“Ви мислите да смо вас похапсили и довели овде да вас лечимо. Довели смо вас овде да вас побијемо, и ја ћу вас побити, све до једнога. Вуците одмах те стрвине, тамо поред зида у двориште, где су вам канте за ђубре и одредите стражара поред њих да не устану док ја не дођем, хоћу да пречистим са њима.“        

Затим се окомио на мајора Краљевске војске Стевана Николића, који је рекао да су многи робијаши болесни и да их нико не лечи. Крцун одмах узима револвер и њиме почиње да туче мајора Николића, кога облива крв. На крају, човека везују, а Крцун почиње голим рукама да га дави. Ево како је изгледао тај призор:“Рукама ћу да те задавим, крви ћу да ти се напијем, под мојим рукама мораш да издахнеш и да причаш мртвима ко је Слободан Пенезић“. И све луђе и бесније давио је сиротог човека. Мајор је кркљао, изби му пена на уста, исколачи очи, изгуби свест и као да се протеже неоколико пута између снажних руку петорице крволока и клону. И још га је тако полумртвог давио читавих десет до петнаест минута и видећи ваљда да мајор стварно издише или се и сам уморио од горозничавог дављења, нареде да и њега одвуку и баце поред канте за ђубре уз најгнусије псовке“. Затим је поручио присутнима:“Видели сте шта је било. За који дан овако ћете сви проћи. Каква истрага, какве глупости, ја ћу вама свима да пресудим. Само са том разликом, овог сам бандита рукама удавио, а вама ћу живима гркљане и срце ножем да ишчупам, памтите добро шта сам вам рекао“. Од петнаест људи у ћелији, те ноћи Крцун је издвојио и убио шесторицу.

Рајић вели:“Ево о каквом је крвавом чудовишту реч, о каквој немани, која је ишла на две ноге као и ми сви, носила крштено име, живела међу нама, сматрала се да и она припада људском роду, а међутим она је прљала то светло и велико име ЧОВЕК који је круна божанског стварања у свемиру.“

 Када се Гавриловићев Видан спремао да крене с партизанима у борбе око Вишеграда, Крцун је пришао строју и рекао му:“Важнији си и потребнији мени овде у Ужицу“. Зашто? „За посебне задатке имали смо капе на којима нису биле пришивене звезде петокраке, да не примете да смо партизани. Од наоружања носили смо пиштоље. Носили смо их тако да се не виде. Осумњичене ухапсимо, доведемо и предамо Крцуну“.

Дакле, Видан из романа „Џелат“ није случајна појава. Он је био саучесник организованог зла. Кључно питање гласи – зашто се још нисмо суочили са тим злом, него и даље има Срба који Крцуна сматрају за хероја борбе за „србска права“ под брозомором?

Мораће се и о томе говорити и писати. 

ЋОСОВИЋ ЧИТА „МОЛИТВУ ЗА ОЦА ПРОХОРА“         

ПИСАЦ МИЛОВАНОВИЋ

Мића Миловановић би, да су му књиге објављиване код познатих ВИП издавача, склоних „лагодној лагунизацији“ србског читалаштва, био један од најпознатијих књижевника данас. Он је писац који уме да одабере тему, да нађе приступачан начин да је исприча, и упечатљиве слике које читалац носи собом као попудбину душе. „Молитва за оца Прохора“ је дело које би, у некој србској школи, у србској држави ( која не постоји; имамо територију и становништво, али државе ни од корова ) могло да буде у лектири. Јер, отац Прохор је србска верзија оног лика  средњовековних моралитета на Западу, који се звао „Everyman“, и који је био слика свачије судбине.

Отац Прохор је, као младић Јован, (д)оживео  народно предање о деспоту Стефану Високом и његовој цркви – покајници; ставши на пут хришћански, нашао се на удару србских непријатеља у Првом светском рату – Немаца и Бугара. Немци су га предали Бугарима, па је преживео ужасе бугарских логора. И заиста, описи злочина према Србима, пре свега тифусарима, за које Ћосовић каже да спадају у најбоље странице наше књижевности, по својој филмској сликовитости ( не мислим, наравно, на Холивуд ) и по свеобухватности приказивања људске патње, непревазиђени су.

 Будући отац Прохор, тада још увек Јован, видео је и другачије Бугаре, православне хришћане – и калуђере и обичне људе,који су били спремни да помогну кад је најтеже. Због таквих, он није губио наду; верујући у Бога и људску доброту, стигао је у родни крај и обновио порушену цркву, трудећи се да живи Еванђељем и да свом народу сведочи Еванђеље.

А онда је дошао Други светски рат. Опет Немци и Бугари. Овог пута, србски Everyman завршиће, са многим својим невиним земљацима, у концлогору на Бањици, где ће видети и бестијалност „културних“ Немаца, али и њихових домаћих слугу, попут злогласног Вујковића. И поново ће отићи у концлогор, овог пута Маутхаузен, у „културној ЕУропи“, у коме патње заточеника превазилазе моћ расуђивања.

„Душу у се, па трпи“, каже наш  намучени народ. Држао је душу у себи и трпео, надајући се слободи. Дочекао је пуштање из ропства, али не и слободу – у Југославији га злостављају комунисти, сумњичећи га да није био на „правој страни“, иако је био и на Бањици и у Маутхаузену. Многи његови пријатељи страдају од нове власти, на правди Бога. На крају, ни христолики Јован  не издржи, и кад види да му комунисти руше цркву – заветницу, пуца на младог скојевца, устајући у одбрану светиње. Губи свештенички чин, добија четрнаест година робије…

Овде Миладин Ћосовић тврди да свештеник Јован, будући отац Прохор, није смео да пуца, него је, и даље, морао да трпи. Питање је болно и сложено. То, на крају крајева, није пуко лично питање, него опште, и дотиче се онога што је Иван Иљин назвао правом на супротстављање злу силом. Ево шта  каже велики руски мислилац: >>Може ли човек који тежи моралном савршенству да се супротстави злу силом и мачем? Може ли човек који религиозно прихвата Бога, његов свет и своје место у свету да се не супротстави силом и мачем? То је било основно двоструко питање из којег је проистекло целокупно наше истраживање! Шта на то питање може и мора да одговори морално-племенита душа која у својој љубави према Богу и Његовом делу на земљи тражи религиозно исправан одговор воље на спољашњи напад зла?

Одговор који смо добили звучи несумњиво и одређено: физичко спречавање и присила могу бити религиозна и патриотска човекова обавеза и тада он нема права да их не употреби. Испуњење те обавезе уводи га као учесника у велики историјски бој између слугу Божјих и снага пакла. У том боју он неће морати само да исуче мач, него ће на себе морати да преузме и терет убиства.

У вези са последњим закључком у решавању овог проблема појављује се дубоко и суштинско усложњавање. Убити човека... Зар онај ко убија ближњег чува своје "морално савршенство"? Зар такав исход може бити морално правилан, безгрешан и праведан? У складу са основним питањем одговор мора да задовољи човека "који тежи моралном савршенству"... Зар савест човека може, под било којим условима, признати убиство као безгрешно-праведну ствар? А ако не може, како се, онда, задовољити таквим одговором?/…/

Онај ко је бар једном у животу покушао да реално замисли како би живео, осећао и поступао у стварности морално савршен човек, и ко је, затим, покушао да тај лик упореди са сопственим свесним и несвесним склопом или залихом страсти и жеља, томе ни на крај памети неће пасти да за своју лажну "светост" захтева апсолутно "праведне" животне излазе. То би било исто толико реално, паметно и оправдано, колико би било паметно и реално да човек који је до појаса упао у мочвару размишља да се врати кући, а да му ниједан делић одеће не буде мокар. У греху зачет, у греху одрастао и проживео половину живота, окружен истим таквим људима к повезан с њима везом општег узајамног деловања у злу - човек тешко да има основа да себи постави практични задатак апсолутне мере и циљ обавезне апсолутне чистоте. Напротив, што се више удубљује у себе, што јасније види тајна гнезда свог инстинкта и своје страсти, то му све више постаје страна тачка гледишта моралног максимализма, то је он скромнији у оцени својих сопствених снага и могућности, и постаје трпељивији према слабостима ближњих. /…/Човек није праведник и борбу са злом не води као праведник нити међу праведницима. Будући да сам у себи крије начело зла и бори се са њим, и мада је далеко од тога да га потпуно порази, он види да је присиљен да помаже другима у њиховој борби и да спречава делатност оних који су се већ предали злу и траже свеопшту пропаст. Онај ко спречава и сам стоји у мочвари, али се његова нога ослонила на нешто чврсто, и он, ето, помаже другима, које мочвара усисава, да изађу на чврсто тле, трудећи се да их заштити и спасе, а сам је већ схватио да из мочваре не може изаћи сув. Наравно, због слабости и из провалије никоме нећеш помоћи и никог нећеш учврстити, али спасење може отпочети и са најмањим трачком снаге, прозрења и вере. Онај ко сам одлази у мочвару и грца, тај, наравно, није ни борац ни помоћник, али онај ко се учврстио јесте помоћник и јесте борац, мада и сам стоји у мочвари. Зар онда не би било чудно видети његову потпуну равнодушност према онима који гину и слушати лицемерно оправдање "да помагати може само онај ко стоји на обали" и да "ће и он некоме помоћи чим изађе из мочваре и потпуно се осуши, али и онда само тако да не испрска своју одећу"...

Човек, који искрено воли и кога воља води, бори се чак и када нема довољно снаге и када је сиромашан. Он не почиње од врха - од идеала, него са дна - од несреће и нужде. И у томе је у праву: јер је у борби са злом разумно и реално не полазити од максимума моралног савршенства, затварајући очи пред својом неправедношћу и свима својственом грешношћу, већ од постојеће ситуације злих страсти и племените воље, тражећи могући минимум греха и могући максимум помоћи и учвршћивања. То никако не значи да човек мора у себи да угаси вољу за моралним савршенством, напротив, та му је воља потребна до последњег даха. Али то значи да се његова наивна фантазија о лаком достизању савршенства може опростити само деци: бити светац у машти није исто што и бити светац на делу. Од прихватања те разлике, од спознаје те разлике које прожима човекову душу, душа се кали и постаје мудра. Човек непрекидно мора да негује и јача вољу за моралном чистотом; мора у себи да јача чисту и искрену вољу за пуноћом духовне љубави и за њеним потпуним претварањем у животне ствари, али не мора и не сме да умишља да ће у томе брзо и лако успети. Међутим, што више у томе успе, то ће пре успети да нађе и мање неправедан или, што је исто, наћи ће праведнији излаз. "Више" ће постићи онај ко тражи "све", али се дешава да неразумно, упорно захтевање "свега" одузима човеку и "мање", јер постоје одређене животне ситуације у којима очито не треба тражити праведност или светост већ најмање зло и најмању неправедност. У таквим случајевима практични максимализам ће увек бити испољавање наивности или лицемерја./…/

Тако, пре свега, човек који у односу према злочинцу врши присилу и спречавање природно заузима позицију негативне добронамерности. Он овај негативни однос не оставља у себи, него га испољава у искреном и целовитом поступку. То значи да он разумом, вољом и поступком прихвата непотпуност љубави у самом себи, утврђује је и проживљава у борби са злочинцем. Ако се морално савршенство састоји у постојању потпуне љубави према свему што живи и постоји, онда борац са злом, који је духовно прогледао, допушта у самом себи морално несавршенство, ограничено штетно стање, и на њему заснива своју делатност. Он ће утврдити да није попут сунца способан да подједнако сија и злима и добрима (Матеј,V, 45) и деловаће у складу с том спознајом. Ма како била предметно основана и праведна и, колико је то могуће, правилна и одговарајућа његова негативна љубав, она остаје свесно допуштено морално несавршенство које се искорењује. И ова околност се ни у чему не открива и не осећа тако снажно и очигледно као у последњој и крајњој активности негативне љубави - у убијању људи...

Можда се, још од оног времена када је човек први пут убио човека и када му је после убиства душа уздрхтала од учињеног греха и кривице, коју је на себе преузео, у његовој души зачела, најпре као нејасна слутња, а потом као уверење, осуда сваког убиства. Јеванђеље је продубило и посветило овај став: оно је јасно показало човеку да се грех и кривица за убиство не рађају у моменту извршења спољашњег поступка већ у моменту када се пожели извршење, тако да човек који у стварности никога није убио може у својим жељама и машти да се осећа као убица. И зато му приличе и осећање кривице, и грижа савести, и кајање (в. Јован, III, 15). Здрава и осетљива савест, васпитана у духу истинског хришћанства, осећа и зна да не "убија" само онај ко физички прекида живот другог, или учествује у томе, или томе доприноси, него и да постоје степени мржње, злобе и непријатељства који су морално једнаки и "вреде" као убиство. Убијање гневом, жеђу за осветом, завишћу и љубомором шири око нас сваки нетелесни убица, и оно се шири у душама у виду неухватљиве напетости, као врста узајамне одбојности која се неприметно сакупља и која припрема атмосферу у којој неуравнотежен човек брзо и лако може починити физичко убиство. Сем тога, дубока и истанчана савест утврђује да око сваког од нас људи полагано умиру и то ке без наше кривице: једни од туге - јер их ближњи нису волели, други од изнемоглости - јер им ближњи нису помогли. У праву је био Леонардо да Винчи тврдећи да људи живе на рачун других, јер је свако од нас сит управо зато што постоје гладни; и свако од нас ужива у нечему чега су други лишени; и свако од нас је, свесно или несвесно, мноштво других људи одгурнуо и удаљио од добара које поседује. Управо овде се налази један од најдубљих извора апсолутног милосрђа који је побуђивао многе свеце да се хране и одевају само толико да буду у стању да све своје снаге дају онима који пате и гину. /…/

Тако се у сваком зачетку мржње, у свакој примеси злобе, у сваком окретању човека од човека, и не само у томе, већ и у непотпуности љубави - од просте равнодушности до непоштедног спречавања - крије акт убиства у зачетку и примесама. Природно је да површни и малодушни људи пролазе поред тога затворених очију, окрећући се и игноришући ситуацију ("па не могу ја све да спашавам"); не премишљајући се, они прихватају сву ту повезаност људп у животу и смрти, и покушавају да осећајем ухвате њене законе, и да је искористе онако како њима одговара. Међутим, убеђени борац са злом нема ни основа ни права да затвара очи пред том околношћу. Напротив, он мора да осмисли и промисли све функције негативне љубави, а нарочито функцију мача. Он мора у потпуности да схвати шта чини и на шта се одлучио, не предајући се ни малодушности ни лакомислености. Да, негативна љубав јесте ограничена, штетна, функционално непотпуна и негативно се односи према злочинцу. Таква је већ у својим првим манифестацијама: неодобравању, несаосећању и одбијању сарадње које до максимума долазе и споља се учвршћују погубљењем злочинца и убиством у рату. Све је то тако, и у свему томе нема ни савршенства ни моралне светости. Али, тим пре онај ко води борбу са злочинцем то мора да прихвати.<<

Отац Прохор јесте убио, и његов поступак на неки начин пориче његову претходну спремност на жртву. Ипак, ипак, ипак – његов чин је био чин одбране  храма који су богомрсци рушили. Он се злу супротставио силом.        

У својој анализи Миладин Ћосовић исправно уочава да је велики слом својих нада и поверења у човека као Божје биће доживео отац Прохор доживео по повратку из пакла нацистичког концлогора, када су га комунисти у Југославији дочекали као квислинга. Поступак главног јунака Миловановићевог романа је, у том смислу, мотивисан из псхилошке перспективе; колико је хришћански мотивисан – остаје да се расправља.

ЋОСОВИЋ ЧИТА СТАНИСЛАВА КРАКОВА

Књигу „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова прочитао сам за ноћ. Нисам спавао док је нисам прочитао…Била ми је узбудљива као потресан документарни филм. Живе слике, снажна реченица, стихија која те носи од поглавља до поглавља, осећање да ће се у сваком следећем тренутку нешто десити, али нешто преломно, после чега ништа не може остати исто…Једном речју, био сам опчињен. Краков, херојски младић, потпоручник прожет родољубљем и осећањем части,  коме је отац рекао да, управо због одбране части, може и да убије, крилато биће спремно на све подвиге, био је  мајстор србске реченице, генијални вербални сликар призора. Носилац осамнаест одликовања, три пута осуђен на смрт, угледни предратни писац и режисер који је постао бегунац од Титове ОЗНЕ…И све то износи пред нас, читаоце, очаране. “Живот човека на Балкану“ ми је, и данас, једна од најживљих књига којима сам живео.

Читајући анализу Миладина Ћосовића, уочио сам аспекте који су ми били после мог искуства „Живота човека на Балкану“ остали скривени – пре свега, питање о Краковљевом покушају суицида. Ћосовић је изванредно показао да је овај храбар, честит, аристократски васпитан човек у суицидалну кризу упао зато што је претрпео понижење какво није заслужио, после свих ратних подвига и жртвовања. Добио је десет дана затвора због десет минута кашњења на дужност у Ауто-команди! Као што је главни јунак романа Миће Миловановића, после Маутхаузена, дочекао да му комунисти одузму лобању покојног оца, коју је носио да сахрани у родном селу, па да га затим баце у тамницу, што је у патнику гомилало гнев који је, на крају, пуцао у скојевца што  је рушио цркву – задужбину, тако је и млади Краков пиштољем упереним у себе хтео да поручи да неће да живи у отаџбини којом су већ завладали безосећајни типови попут његовог надређеног.

Чини се да овде постоји још један мотив, који не би било згорег споменути. А то је недостатак хришћанске перспективе младог Кракова,која потпомаже опредељење за суицид као бекство од егзистенцијалног бесмисла. Краковљев хероизам није посољен благодаћу Крста и Васкрсења, иако је величанствено спреман на жртву. Живот му је, између осталог, сасвим у складу са представом о официру – заводнику, био испуњен везама са многобројним женама; када је једна од његових љубави отишла са другим, то  је Кракову изгледало као смак света ( пре свега, због рањене мушке сујете).Покушаћемо  да докажемо тврдњу да Краков, пре самоубилачке кризе, није био довољно свестан могућности самонадилжења дате Хришћанством.

Писац "Пламена четништва" и режисер филма "За част отаџбине", описује свог младог саборца и рођака, Димитрија Љотића, како на првим борбеним линијама Првог светског рата, на Рововској коси,  чита као молитву Паскалове речи: "Како не знам одакле долазим, исто тако не знам ни куда идем; ја знам само да ћу одлазећи са овога света пасти или у ништавило или у руке расрђеног Бога." У време свог другог сусрета с Краковим (први је био предратни, док је Љотић још био толстојевац), млади официр се већ био ослободио утицаја грофа из Јасне Пољане. Толстој својим делима није могао да га утеши кад је Димитрију умро отац, кога је јако волео. Краков о Љотићу вели: "Сада су св. Августин, св. Фрања Салски и Блез Паскал постали његови религиозни саветници. У једном џепу своје тесне официрске блузе носио је 'Мисли' Паскалове у једном издању из 18. века, а у другом "Introduction a la vie devote"' од св. Фрање Салског. Неколико година касније, место ових књига, имао је увек у унутрашњем џепу свог капута једну малу икону на дрвету. (...) Нас двојица смо били толико различити по животним схватањима и темпераменту да ми је после првог радосног осећања што сам срео неког блиског почео да смета његов испоснички став. Чинило ми се на тренутке да је то поза. Уз то, никада није хтео да говори о женама и једном приликом рекао ми је да би се, да није било рата, по свршеним студијама у Паризу, закалуђерио."

Једном приликом, да би га изазвао, Краков је у друштву млађих официра почео да прича распусне повести о солунским блудницама. Љотић га је молио да престане, јер га је стид да то слуша. То је Кракова још више раздражило, па је постајао све безочнији. Љотић му је, на крају, ставио руку на уста, што је Краков једва дочекао да се физички обрачуна с "чистунцем". Свом снагом ударио је Љотића песницом и овај се тешко затетурао и ударио леђима у зид. Шта се даље збило? Ево Краковљевог описа: "Истог тренутка уплашио сам се свог инстиктивног, али дивљег поступка. Погледао сам, збуњен, на свог рођака. Он је пошао ка мени. Сада сам био решен да га пустим да он мене удари и да се не браним. Он ми је спустио руку на раме:

„Ја знам, Сташа, да ти то ниси хтео да урадиш. То је било изван твоје воље... Ево...“

И уместо очекиваног ударца, он ме је пољубио у образ.

Када сам га ударио, ја сам пребледео, али у овом тренутку био сам тако црвен да сам осећао да ми образи горе. Никад се тако нисам стидео себе.

Од тог тренутка постао сам најбољи пријатељ и друг са Љотићем. У мени је стално будила радозналост његова крајња уздржљивост према женама, чак и када се о њима говорило. Једном ми је одговорио озбиљно и кратко:За мене ће се то питање поставити само код оне жене са којом се будем венчао." 

  Дакле, Краков је био Дон Жуан, све док није постао зрелији, озбиљнији, одговорнији. Док није постао човек, а не само јунак. Да би дошао до себе, морао је да прође кроз самоубилачку кризу.

О СРБИНУ, ВЕЧНОМ ПУБЕРТЕТЛИЈИ

Ћосовић ће, трагајући за смислом човековог живота на Балкану, у својим размишљањима поставити питање – зашто смо ми,Срби,победници у ратовима, губитници у миру?

И откриће решење: то је зато што у нашем националном карактеру, с обзиром на то да смо стално ратовали и да нисмо имали времена за самосагледање, остало много тога несмиреног, ненађеног, недозрелог.                       Срби су, једноставно, пубертетски народ, у најбољем и најгорем смислу те речи. Старосрбска реч „ЈУНИЈ“, која значи „МЛАД“, дала је у савременом језику, између осталог, две речи – ЈУНАК и ЈУНАЦ. Јуначан народ, кадар да се носи „са силама немерљивим“ (израз Растка Петровића), добар, отворена срца, спреман на љубав према ближњима и на жртву, Срби су, истовремено, и људи еуфорије, који лако падају у очајање ако не могу да одмах реше проблем и који много зависе од туђег мишљења. (Вук Исакович, у „Сеобама“ Црњанског, стално сања о томе да ће њихову жртву неко приметити, и да ће, неко, негде, рећи: “Гле, Срби!“) Херојство на једној страни, али пубертетска незреслост и неразум, склоност да се јуриша „као јуне у пласт“ – то је оно што нас, вековима, прати. Зато Ћосовић указује на Андрићеву констатацију да има народа који, опијени победом, не анализирају нова искушења која их после победе чекају, него се уљуљкују и предају сновима, због чега их стално сналазе нове невоље и искушења.

И комунизам је од Срба прихваћен на основу једне наивности, која показује да је сасвим  у праву Жарко Видовић кад каже да историјске свести нема без свести о злу. Комунизам је србским јуношама изгледао као остварена пубертетска утопија ( „Од сваког према могућностима, свакоме према потребама“, „Скок из царства нужности у царство слободе“), и они су, весело, без икакве сумње, скочили у понор самозаборава. Ево још једног примера.

У књизи „Свлачење висине“ (Београд, 2006.), наш психолог, професор др Јован Мирић, описује случај Зорке Мандић, из села Машвине на Кордуну. Године 1942, 7. маја, у ово село упада Павелићева сатнија, која носи фесове са усташким знаком.Води их Мирко Радочај. Одмах пале цркву, а у сеоској школи кољу седамнаест жена, деце и стараца. Ухватише и две сестре: Зорку и Драгицу, од куће Мандића. Драгица на рукама носи двогодишње дете. Усташа из личког села Бриња, Антун, повео је сестре и дете да  их ликвидира. Зорка застаје да тобож завеже опанак, а затим скаче на усташу и закоље га његовом сопственом камом. Спасавши себе, сестру и детенце, одлази у партизане, да настави борбу.

А 1943, Мирко Радочај се, после капитулације Италије, пребацује на партизанску територију и постаје члан Народно- ослободилачког одбора у свом селу.Пет година касније, Зорка Мандић удаје се бившег усташу, маскираног у партизанског одборника. Познаници је питају како је могла да пође за човека који је водио покољ у њеном селу. Зорка поносно одговара да су сад друга времена, доба братства и јединства, и да не треба све Хрвате оптуживати за злочине.

Само србска пубертетска бесловесност, утопљена у утопију, могла је овако нешто да учини – да се Зорка Мандић уда за усташког вођу кољача, од кога је једба спасила себе и своје.

 ЋОСОВИЋЕВ ОДГОВОР

Комунизам је секуларизова Србе, разбио им веру и породицу, а онда је дошао нихилизам глобализма, који нас данас пустоши.

Србски песник Танасије Младеновић, у младости партизан и комуниста, у интервјуу „Погледима“  (20. новембар 1989) поштено је признао:“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“. Код већине, на жалост, ни до данас – као што уочава Ћосовић, већина комуниста се не кају што су служили злочиначком Брозовом режиму, већ настављају по старом, до пропасти.Њихови наследници су глобалистички другосрбиајнски нихилисти, спремни да пљују све светиње и поричу све Богочовечанско у србском народу.

Зато Ћосовић не сумња којим путем треба ићи кад је Србство у питању– то је пут обнове породице као „Цркве у малом“.

Као што каже у поукама које објављује сестринство манастира Липовац: “Супружници су позвани да брак који су склопили у Христу претворе у живот по Христу. Односно, као што је Црква “Богочовек Христос продужен у све векове” (отац Јустин Поповић) тако је и хришћанска породица продужетак Христа у животу и бићу верника. Дакле, главни задатак православне породице је да се изграђује у “домаћу цркву” у коме су сви чланови породице призвани да свештенодејствују, да примају Христа у своја бића, да постану наследници Божијих обећања. Брачници би требало да се подвигом делатне вере потруде да благодат која им је кроз свету Тајну дата на испомоћ (у заједничком животу) не остане празна, него да кроз врлински живот пораде на њеном умножењу и појаве се као сарадници у Божијем делу преображаја свеколике творевине у добру и за добро, а на спасење.Укључена у Цркву, кроз свету тајну љубави Бога према човека и свету тајну љубави човека према Богу, природна мушко—женска љубав постаје света тајна брачне љубави и заједнице боголиког мужа (господина) и боголике жене (госпође) у којој се њихови појединачни животи преображавају у заједничко (једно) брачно биће по образу Христове љубави : кроз самопоништавајућу љубав која надилази смрт. Пут до васкрсења води преко Голготе, односно преко крсне жртеве.Рађање детета је сверадосни плод брачне љубави али истовремено и потврда творачке боголикости брачника. Хришћанска породица се развија тако што се супружници жртвују једно за друго, а као родитељи, крсно жртвују за своју децу. Тој жртви је потребна благодатна помоћ Божија“.

Тим и таквим поукама окончава своју књигу Миладин Ћосовић. Верујемо да ће читаоци од ње имати користи, поготово ако је буду примали са, макар и у мањем степену, оном пажњом са којом је Ћосовић читао своју лектиру.