БЕЛЕШКА ПРЕ СВЕГА

Ако Бог да, до Сајма књига ће изаћи нова књига др Зорана Чворовића, „Право и православље“, у издању „Катене мунди“ из Београда. Потписник ових редова за њу је написао предговор. Јер, живимо у доба кад се у свету намеће антихришћанство, и то у свим областима живота. Наметање хомосексуализма као норме, рушење брака и породице, одузимање деце родитељима – све је то антихришћанство. Овај текст је ту да нас подсети без чега остајемо ако се не будемо борили.

ШТА НАМ ЈЕ ДОНЕЛО ХРИШЋАНСТВО?

 Својевремено је велики руски песник, крштени Јеврејин, Осип Мандељштам, записао:“Данас је сваки културан човек хришћанин“. И заиста, живећи у доба „рата који сећање брише“ ( Миодраг Павловић ), морамо, увек и свагда, да се сећамо те чињенице, и да знамо да је наш свет, европско-медитерански, у свом корену хришћански, и да је оно што се данас збива огроман рат против хришћанских темеља тог света.

 Ми живимо тако што подразумевамо да је начин нашег живота нешто „природно“, неупитно, нешто што је увек било тако. А, наравно, није. У доба пре но што се хришћанство раширило светом, било је друго и другачије. Рецимо, постојало је ритуално жртвоприношење људских бића; људе нису убијала на жртву својим боговима само дивља канибалска племена, него и високоразвијене цивилизације, попут мајанске и ацтечке. Пре доласка конквистадора, Монтезума,ацтечки краљ, жртвовао је 20 хиљада заробљених „вишим бићима“ за која је веровао да помажу његовој земљи и поданицама. Трговачка цивилизација Феничана, од чијег алфабета потичу и грчка и римска слова, приносила је своју прворођену мушку децу на жртву Молоху, бацајући их у усијану пећ. Чак и у античкој Грчкој, било је култова попут оног Дионисовог, у коме су пијане менаде, његове пратиље, у оргијастичком заносу убијале и комадале оне који би одбијали да им се придруже, што је оставило трага у миту о Орфејевој смрти. Дионис се у Риму звао Бахус, и римска власт је муке видела да би спречила крваве баханалије.

Свега тога је нестало када је победило хришћанство, и кад је оно постало државна религија.

 У Спарти, новорођенчад која би се родила са телесном маном, била су немилосрдно убијана. У Риму, отац је, во времја оно, са дететом – инвалидом могао да учини исто. Могао је, у раном периоду римске историје, жену и децу да прода у дужничко ропство. Дошло је хришћанство, и тако нешто постало је незамисливо. Породица се утемељила на речи Господњој о нераскидивости брачне љубави, и на речи Светог Павла да жене треба да поштују мужеве као Црква Христа,а мужеви да воле жене као Христос Цркву, спремни да се за њих голготски жртвују.

Разврат је, пред крај Римске империје,  разјео њену стару славу. Атила је, под претњом смрти, забранио Хунима да полно опште са заробљеним римским женама, јер су болести, попут гонореје, међу римским грађанкама биле веома раширене.

Дошло је хришћанство,  и чедност је проглашена врховном врлином, а брачна верност иконом односа Богочовека и Новог Израиља.

 У античкој Грчкој, педерастија се сматрала уобичајеном: спартански војници били су везани сексуалним везама старијих и млађих војника, а у демократској Атини младићи су услуге учитељима могли да плаћају телесно. Дошло је хришћанство, и вратило мужеве женама.

Жене су своја права први пут добиле са хришћанством; између осталог, и право да имају своју реч кад је васпитање деце у питању.

Пре Христа, држава је, у ликовима својих царева, била обоготворавана. Цареви су били и првосвештеници, и пред њиховим киповима приношене су жртве. Дошло је хришћанство, и ставило границу државној власти. Свети Амвросије Милански није дозволио цару Теодосију Великом да се причести,јер је крив пред Христом због насилног гушења једне побуне; тиме му је ставио до знања да се његова власт не може простирати даље од овога света…Светиња је у руци епископа, као наследника апостолског. Када се ромејски цар пео на престо, добијао је од ђакона храма Свете Софије врећицу прашине,да зна ко је и шта је, без обзира на власт.

Хришћанство је, вековима пре тзв. „грађанских револуција“, раздвојило јавну и приватну сферу.

 Човек више није био потпуно потчињен држави и њеној власти над собом.

 А болнице? Прве болнице у историји човечанства појавиле су се у „Василијади“, монашком предграђу Кесарије Кападокијске, и основао их је Свети Василије Велики са својим монасима, у четвртом веку после Христа.  

А наука? Хришћанство је рашчарало природу,у антици препуну недодирљивих богова, и омогућило науци да је истражује и помаже човеку у „долини суза“.

И тако даље, и томе слично.      У толиким областима, вера у Христа оставила је свој неизбрисиви златни печат,без обзира на оно што је Николај Берђајев звао „достојанством хришћанства и недостојношћу хришћана“, без обзира на све падове и промашаје због који је Свети Јован Златоусти рекао:“Да смо ми хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца“.

Дакле, основе свега што нам данас изгледа најнормалније и неотуђиво наше у свету у коме живимо, хришћанске су. Тако је,између осталог, и са правом.

ХРИШЋАНСКЕ ОСНОВЕ  ПРАВА

Темељне погледе на однос Цркве и световног права можемо наћи, прегледно изложене, у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“. Из православне хришћанске перспективе, човек је биће које је отпало од заједнице са Богом, и које обитава у греху ( реч „грех“ потиче од старосрбског „огрех“, што значи „промашај циља“; а циљ и смисао људског живота је васпостављање заједнице са Извором Живота ). Упркос првобитном паду, човек има слободну вољу, и њоме се може определити за добро или за зло, за живот или за смрт. Бог му јасно говори о том опредељењу ( Пета Мојсијева, 30,15-18), при чему је Он Љубав, Која жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине, па не плаћа одмах за грех,него чека човеково покајање.

Основа државних закона је морални закон записан у људском срцу (Рим.2,15): „Након грехопада, који представља човеково нарушавање закона Божијег, право постаје граница чији прелазак означава како пропаст човекове личности, тако и пропаст људске заједнице“, пише у „Основама социјалне концепције“, при чему је „право посебна сфера, која се разликује од њој блиске етичке сфере: оно не одређује унутрашња стања човековог срца јер је Срцевидац једино Бог“.

У односу на закон Божји, сваки људски закон је несавршен и плод историјског развоја. Господ Исус Христос вели Јеврејима да им је Мојсије допустио развод због окорелости њиховог срца, а да је, по изворном благослову Божјем, брак нераскидив(Мт.19,3-6). Иако јуридички поглед на свет стоји далеко од хришћанског савршенства, „право у себи садржи неки минимум моралних норми које су обавезне за све чланове друштва. Задатак световног закона не састоји се у томе да свет, који лежи у злу, претвори у Царство Божије, него да се он не претвори у пакао“, пише у већ поменутим „Основама“.           

Право је, до скора, увек и свагда било утемељено на религиозним начелима ( довољно је читати студију Фистела де Куланжа о античком граду). Што је друштво религиозније, у њему је дубље укорењена свест о томе да је сваки човек јединита личност, која стоји пред Богом и Богу одговара ( зато никог не треба да осуђујемо, јер је једини праведни Судија Творац свих људи ), али и да је цело друштво један организам, где од понашања једног човека као уда тог организма зависи стање заједнице као тела. У Светом Писму пише да се „благословима праведних људи подиже град, а са уста безбожничких раскопава се“(Приче Соломонове, 11,11).Свети Василије Велики је говорио:“Због неколицине недаће долазе на читав народ, а због безакоња једнога његове плодове окушају многи.“

Из овакве, религиозне перспективе, јасно је зашто су древни  законици  регулисали и оне области које се више не налазе у области правног регулисања. У Старом Завету прељуба је кажњавана смрћу(Трећа Мојсијева, 20,10); данас се, у већини земаља, не сматра кршењем правних норми. Некада су строге казне одређиване за враџбине; савремено право магију сматра „привидним дејством“ и не кажњава је.         

Правда ка којој стреми побожан човек је заснована на љубави и самопожртвовању, по узору на Христа, Који се моли за оне што Га распињу. Она надилази земне законе, зато што су хришћани позвани да буду савршени као њихов Небески Отац ( Мт.5,48). Међутим, хришћанско противстављање религиозне етике и световног права нема за циљ порицање световног права, него, како пише у „Основама“, достизање „пуноте божаствене правде“.Канонско право Цркве, са своје стране, утемељено је на другачијим основама но право овога света. У једном свом тексту о духу Великог Инквизитора у нас данас(pastirdobri.com/index.php?option=com_content...),др Зоран Чворовић  указује на „102. правило Трулског сабора, који, по еп. Атанасију Јевтићу, представља „синтезу православне пастирске, терапевтичке Канонологије”. Реч је, како је приметио еп. Никодим Милаш, о правилу које дефинише сврху кажњавања у Православној Цркви. Преузимајући правило Јустинијановог Законика, по коме је сврха кажњавања морално поправљање људи (Poena constitur in emendationem hominum); оци Трулског сабора сваки канонски преступ дефинишу као болест коју треба лечити. Исто онако како ће стотинама година касније, али у духу истог Предања, Св. Петар Цетињски у свом Законику формулисати улогу пресуде световних судова - судом лијечити. Коментаришући реченицу 102. правила, која отпочиње речима - Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поврати залутала овца и змијом рањена излечи – еп. Атанасије додаје следеће: „И ова реченица овог Св. Канона показује велику мудрост и Црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоподобан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење највеће достојанство, и за то достојанство они се човекољубиво, христоподобно труде и боре и старају”“. Због тог је, како пише у „Основама социјалне концепције“, хришћанско канонско право „принципијелно надсоцијално“ и не може „непосредно да буде део грађанског законодавства“, мада може благотворно да делује на законе које доносе хришћанска друштва.

У историји права познато је да су, како пише у „Основама“, „хришћанске државе обично користиле модификовано право паганског времена (на пример, римско право у Јустинијановом „Кодексу“), будући да су се и у њему садржале норме које су у складу с божаственом правдом“. Чињеница је, међутим, да пунота победе добра над злом није могућа у овом свету; она је могућа само о Другом Христовом доласку. Зато је величина хришћанских законодаваца, попут цара Јустинијана, била управо у свести о томе да правни поредак државе и пунота црквеног Откровења не могу да се сасвим изједначе, чак и ако су исти људи и чланови Цркве и припадници државе.Они су стога веома пажљиво, еволуционим путем, уклањали трагове паганских правних схватања и уводили хришћанске норме, јер би свака револуционарност била погубна по стабилност друштва.   

И појам људских права, тако присутан у данашњем свету, утемељен је на хришћанским основама. У античко доба, човек је био под влашћу државе, и морао је да јој се покорава. Хришћанство доноси слободу. Свети Антоније Велики каже:“Погледај оне који те окружују и знај да старешине и владари имају власт само над телом, али не и над душом, и нека ти то увек буде на уму“.

Учење о људским правима неодвојиво је од Откровења Цркве. У „Основама учења Руске Православне Цркве о слободи, достојанству и правима личности“ с тим у вези стоји:“У складу с православном традицијом, очување Богом датог достојанства и узрастања у њему условљено је животом у складу са моралним нормама, јер ове норме изражавају првостворену, а значи и истинску природу човека која није помрачена грехом. Због тога, између људског достојанства и моралности постоји директна веза. Још више од тога, признање достојанства личности означава потврду њене моралне одговорности. /…/Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно ишчезава када се избор чини у корист зла. Зло и слобода су неспојиви. /…/Слабост институције људских права је у томе што она, штитећи слободу избора (αὐτεξουσίον), све мање и мање узима у обзир моралну димензију живота и слободу од греха (ἐλευθερία). Друштвено уређење треба да се оријентише на обе слободе, хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не може се штитити једна слобода, а да се превиђа друга. Слободно стајање у добру и истини немогуће је без слободе избора. Исто тако, и слободни избор губи своју вредност и смисао, уколико се окреће злу./…/  Људска права не могу да буду изнад вредности духовног света. /…/Развој и примену концепције људских права потребно је усагласити са моралним нормама, с моралним законом кога је Бог положио у људску природу, а који се препознаје у гласу савести. /…/Људска права не треба да противрече љубави према Отаџбини и ближњима./…/Реализација људских права не треба да води деградацији животне средине и исцрпљивању природних ресурса. /…/С тачке гледишта Православне цркве, политичко-правна институција људских права може бити у служби позитивним циљевима заштите људског достојанства и може доприносити духовно-моралном развоју личности. Због тога остварење људских права не треба да се налази у противречности с богоустановљеним моралним нормама и на њему заснованом традиционалном моралу. Појединачна права човека не могу се супротстављати вредностима и интересима Отаџбине, друштва и породице. Остварење људских права не треба да буде оправдање за напад на религијске светиње, културне вредности и особености народа. Људска права не могу бити повод за наношење непоправљиве штете природним добрима/…/ Јединство и узајамна повезаност грађанских и политичких, економских и социјалних, индивидуалних и колективних права човека може да допринесе хармоничном уређењу друштвеног живота, како на националном, тако и на међународном нивоу. Друштвена вредност и успех целокупног система људских права зависи од тога колико он ствара услове за узрастање личности у Богом датом достојанству и колико је у складу са одговорношћу човека за сопствене поступке пред Богом и ближњима“.

РАТ ПРОТИВ ХРИШЋАНСКИХ ТЕМЕЉА ЕВРОПЕ

Овакав поглед на право и правни поредак, међутим, у данашњем друштву потпуно је ишчезао. У „Основама социјалне концепције РПЦ“ пише:“У савременом схватању права, доминирају погледи који су апологетски у односу на позитивно, активно право. У складу са њима, право представља човечији изум, конструкцију коју друштво ствара ради сопствене користи и за решавање задатака које оно само одређује. Према томе, законита је свака измена права уколико је друштво прихвата. Иза писаног кодекса не постоји апсолутно никаква правна основа. За дато гледиште, законита је свака револуција која на силу одбацује законе „старога света“; законито је и потпуно одрицање од моралне норме, уколико друштво одобрава такво одрицање. Према томе, уколико савремено друштво не сматра да је абортус убиство, оно се ни јуридички не појављује као такво“.            Али,како Руска Црква сведочи даље, „у оним случајевима када људски закон у потпуности одбацује апсолутну божаствену норму и замени је оном која јој је супротна, он престаје да буде закон и претвара се у безакоње, без обзира на то у какве правне одежде је обучен.“ То, између осталог, значи да хришћанство бива сурово гоњено у савременом свету, и да је данашњи хришћанин „дужан да на законит начини иступи против безусловног нарушавања устава и закона Божјих од стране друштва и државе; ако ја пак такво законито иступање онемогућено или неефикасно, дужан је да заузме позицију грађанске непослушности“ ( уосталом,и сама грађанска непослушност настаје са хришћанима, који одбијају да се римском цару клањају као богу, и због тога бивају сурово гоњени ).                 Угледна руска историчарка, Наталија Нарочницка, у интервјуу који је дала почетком 2014. сведочи докле је дошла Европа са својим ратом против хришћанских вредности(http://fakti.org/rossiya/medija-menju/evropa-pred-nasim-ocima-kapitulira-pred-covekobozijem-koje-vodi-satanoboziju), говорећи о појави тзв. „политичког хомосексуализма“, којим се глобалистичке елите служе за разарање традиционалних заједница, од породице до државе:“Интересовање за ту тему је, у ствари, само врх леденог брега, будући да се пре свега ради о нечувеној офанзиви на хришћанство, на традиционалне вредности које је изнедрила хришћанска слика света, хришћанске представе о греху и честитости, о лепоти и изопачености... Велика европска култура била је, наравно, хришћанска. И ако је, као што сада говоре, све релативно, онда, због чега је Шекспирова обешчашћена Лукреција извршила самоубиство, чему монолози Хамлета и Магбета ако нема границе између добра и зла, греха и честитости, ради чега патње Раскољникова?... Данашња европска етапа - није само победнички ход греха, то је већ ново својство, почетак периода када грех претендује да буде проглашен једнаким врлини. Јер, као што је познато, човек је одувек имао грехове, још су у Старом Завету набројани сви данашњи грехови.  Међутим, никада још грех није претендовао на то да буде проглашен истоветним са врлином./…/ Дакле, закључили смо да треба некако одредити саму идеологију. Ради се о томе да у свој тој кампањи за истополне бракове уопште тон не дају сами хомосексуалци чијој већини уопште није потребно правно изједначавање њихових заједница са породицом и браком. Њима су потребне само неке правне норме које регулишу имовинске односе између њих и питања наследства. Такви закони већ одавно постоје у европским земљама. Зато се ни најмање не ради о њиховим правима. Ради се о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаријанске елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари, било да је то верски, национални, државни, историјски, а сада већ и биолошки, односно Богом дате природе. Како они пропагирају, човек је слободан да остварује сваку побуду своје плоти и гордости.То је ужасан изазов људској цивилизацији и зато смо ми то назвали „политички хомосексуализам“. Покретачи те кампање ни у ком случају нису обични представници мањина, већ људи који проповедају апсолутно револуционарну идеологију ратоборног егалитарзма - односно, изједначавања греха и врлине, свега и свачега. Пред њим наивно и незавршено изгледа, чак и егалитаризам и уравниловка совјетског комунизма, који се остваривао углавном у материјалном смислу, у области повезаној са сном о праведној расподели материјалних добара“.

О ОВОЈ КЊИЗИ

Зато је књига др Зорана Чворовића, доцента Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, „Право и Православље/ Византија, Русија Србија“, коју издавачка кућа „Катена Мунди“ објављује ове, 2014, усред крвавог рата који се против хришћанске вере и морала води у читавом свету,а нарочито на Блиском Истоку и на Украјини, дошла у прави час.Њен аутор је на само научник који није бранио сумњиве докторате на „сега – мега“ универзитетима, него је реч о човеку који је остварио значајан продор у осветљавању једне од кључних тема историје права у нас – а то је управо утицај који је хришћанска вера имала на правне норме. Блаженопочивши владика будимски Данило говорио је да православна цивилизација почива на три добра – добром јерусалимству ( православној вери Христом откривеној апостолима у Светом Граду Јерусалиму и на Голготи после које је свету заблистало васкрсење из мртвих ), добром јелинству ( које се, својом трагедијом, одом у славу жртве која је утемељила заједницу, и философијом, љубављу према Мудрости која ће се јавити као Богочовек ) и добром римству ( римским правним поретком који је извирао управо из насушне потребе да се свет спречи да потоне у хаос и постане пакао узајмног свепрождирања ). Зоран Чворовић својом књигом показује како су се добро јерусалимство и добро римство узајамно преплитали, при чему је јерусалимство било кров римству, преображавајући га ка нормама утемељеним у Еванђељу, књизи живог Живота.

Студија о Еклоги као суштински првом хришћанском законику Ромејског царства указује нам на низ ствари битних за разумевање овог прожимања. Пре свега, као што смо већ поменули, ромејски законодавац – цар настојава на еволуцији права од паганског ка хришћанском. Установа робовласништва је паганска, и противуречи учењу Цркве да је Бог људе створио као браћу, а не као господаре и робове. Али, пошто је ропство чврсто укорењено у друштву, а Црква је позвана да друштво христијанизује,  људима се нуди могућност да, на основу хришћанске етике и гласа савести, а не на основу државне принуде, изврше оно што закон Божји очекује – да ослободе робове које поседују. Већ Свети цар Константин даје право господарима да робове ослобађају у присуству епископа, и у храму Божјем. Једини правни посао који се смео обављати у дан Господњи, недељу, био је – ослобађање робова у цркви, чиме, како сведочи Чворовић, цитирајући ауторитете из области историје права, Црква постаје „званична агенција за ослобађање робова“ ( и у 19. веку, петнаест столећа после цара Константина,покрет за ослобађање робова у САД водиће хришћански аболиционисти). По Еклоги, епископ добија право да аутоматски ослободи робињу коју господар приморава на проституцију и болесног роба о чијем оздрављењу се господар не стара.Док            су у паганској антици ослобођеници имали низ обавеза према бившим господарима, сада им се налаже само обавеза поштовања према онима који су им дали слободу.

Када су веридба и брак у питању, и ту се покушава синкретички, еволуциони спој између старих обичаја и хришћанства. Веридба и брак од сада траже узајамни пристанак будућих брачних другова, а верност се подразумева од почетка, јер је брачна верност једна од основних хришћанских врлина. У доба паганског Рима, брак је био обавеза која се и на силу морала спроводити, зато што је неко морао да одржи култ кућних богова, а то су могли само синови. Хришћански брак подразумева љубав и слободу. (Наравно, Еклога није савршени хришћански закон; јер,упркос јасном ставу Светих Отаца, који изједначава мушку и женску брачну прељубу, у Еклоги је женска прељуба строжије кажњавана, док се мужу, на известан начин, „гледа кроз прсте“).

Жена по Еклоги добија ново место у браку – она није само биолошка родитељка и слушкиња мушкарца, него је, по Откровењу Божјем, човечица, мушкарчево „друго ја“. Она има право на духовни живот, и то право јој је, разговором са женом Самарјанком и бирањем мироносица за Своју пратњу, дао сам Господ Исус Христос.

Еклога јасно утврђује строга брачна правила која спречавају сваку инцестуозну везу, не само по крвном, него и по тазбинском сродству, као и кад је у питању духовно сродство – кумство.

 У хришћанском законику, деспотска власт оца, карактеристична за римско право, замењена је узајмном љубављу; мајка се са оцем изједначава по правима и обавезама кад је васпитавање деце у питању. Она престаје само да рађа, него почиње и да васпитава. Родитељско право није више манифестација власти, него ДУЖНОСТ, заснована на заповестима Божјим.

Чворовић о новом приступу       односима родитеља и деце, фиксираном у Еклоги, између осталог, каже:“ Еклога је низом одредби уређивала личне и имовинске односе родитеља и деце. У погледу личних односа родитељи су, пре свега, били дужни да се старају о животу и здрављу своје деце, да их подижу, чувају и да «имају бригу и управу над њима» све до стицања пунолетства. Родитељи нису смели да напусте своју малолетну децу ни под изговором одласка у манастир. Поред бриге о физичкој егзистенцији деце, родитељи су били дужни да се кроз васпитање старају о њиховом моралном и духовном развоју. Као корелат овим родитељским обавезама стајала је дужност деце да родитељима «указују свако поштовање и послушност». Деца нису могла на суду да сведоче против својих родитеља, као што ни родитељи нису могли да сведоче против деце. Законодавац је посебно штитио овлашћења и ауторитет родитеља према малолетној деци у случају смрти једног од супружника. Наиме, малолетна деца нису могла да се «противе» родитељској власти преживеле мајке или оца, већ су им  дуговали «пуно поштовања и послушност». ( Једно од кључних безакоња Новог светског поретка је хушкање деце против родиетља, кроз култ тзв. „дечјих права“; деци се, у земљама попут Шведске, чим дођу у вртић даје телефон на који могу да пријаве родитеље ако им било чиме, ускраћују права, нап. В.Д.)

Еклогини прописи о личним и имовинским односима родитеља и деце настали су под директним утицајем догмата и канона хришћанске Цркве. То се најпре види по томе што поједине одредбе о правима и дужностима родитеља и деце прате цитати из Светог Писма Старог и Новог Завета. Прописујући обавезу поштовања и послушности према родитељима, законодавац децу опомиње старозаветном заповешћу: «делом и речју поштуј оца свога и мајку своју, да би стекао благослов, јер очев благослов укрепљује дом дечији, а мајчина клетва подрива његове темеље, јер деца су рођена од родитеља и чиме ће наградити родитеље, ако не тиме».Потом се писци Еклоге позивају на новозаветни ауторитет апостола Павла, који је ову старозаветну заповест потврдио речима: «Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно». И док код обавеза деце према родитељима библијски цитати само потврђују законску норму, дотле се дужност васпитања деце родитељима налаже искључиво кроз апостолску заповест: «а ви родитељи, не раздражујте децу вашу, него их подигните у васпитању и науци Господњој». Наређујући удовцу и удовици да не смеју да напусте своју малолетну децу, већ да им је основна дужност да имају «бригу и управу над њима», аутори Еклоге се позивају на поуку апостола Павла из Прве посланице Тимотеју: «удовица која има децу или унучад, нека их најпре научи да свој дом поштују, јер је ово угодно Богу». Овакво позивање на Св. Писмо давало је државној норми верску санкцију, која је једина могла да спречи тајна кршења законом прокламованих права. Наиме, у временима када се граница државног надзора поклапала са међом породичног имања и када су односи у породици углавном зависили од савести и моралних назора појединца, односи између родитеља и деце најефикасније су се могли уредити прописима хришћанске вере и унутрашњом дисциплином чланова Цркве“.

Црква, као Ново, Христово Човечанство, има право да пружи азил гоњеноме: епископ је дужан да се стара о сиротињи и заступа народ; кривоклетство није само грех, него и законски преступ; крађа из цркве и скрнављење гробова имају битијну тежину. Блуд разграђује друштво, и зато се држава стара да исти искорени.

Наравно, јасно је да законодавство, макар и хришћанско, не може бити лишено несавршености. Творац Еклоге, цар Лав Исавријанац, био је иконоломац и жесток гонитељ правоверја ( али и Јевреја, које је на силу крштавао ) управо зато што је веровао да се законима у рукама монарха може све регулисати. Црква му се супротставила крвљу својих сведока – мученика. И победила је.

 О ПОСЛЕДИЦАМА НЕОПАГАНИЗМА   

После читања Чворовићеве студије о Еклоги види се, више него јасно, да је христијанизација државе у царству Источних Римљана била озбиљно схваћена, и да су Византинци настојали да Еванђеље спроведу у живот. Такође, бива нам јасније и зашто се такав рат у Европи и Америци води против хришћанских друштвених норми и сваког трага хришћанског морала – да би човечанство коначно било побеђено од стране глобалистичке елите банкократа и других поклоника бога мамона, оно мора бити репаганизовано. Један од челника Светског конгреса породица, руски друштвени делатник Алексеј Комов, о томе каже ( у интервјуу датом септембарском броју „Геополитике“2014:“Стари паганизам је значио „религиозни плурализам“, хомосексуализам и педофилију (Атина и Спарта, на пример ), храмовну проституцију( Вавилон ),  канибализам ( Маје и Астеци ), као и отворени сатанизам ( у Пергаму у Малој Азији, пише у Откривењу Јовановом, био је олтар посвећен сатани). Неопаганизам данас значи морални релативизам, право на абортус, еутаназију ( у Белгији је озакоњена еутаназија деце), „мултикултурализам“ као уништење хришћанске културе, „људска права“ на изопачености, репресивну „толеранцију“ и „политичку коректност“, склапање истополних „бракова“ и њихово право да усвајају децу. Иза свега стоји рат потив Христа, Бога Који је постао Човек, и донео спасење свим људима. Тај рат се нарочито разбеснео у 20. веку“.

О ВЕРСКОЈ ТОЛЕРАНЦИЈИ

   Два Чворовићева рада у књизи „Право и Православље“ тичу се верских слобода у Московском царству пре епохе „петровских реформи“, као  и у Краљевини Србији 19. века. Из њих се види оно што је вековима било руководно начело код хришћана Цркве од Истока ( код Срба јасно одређено још у Душановом законику ): иноверни имају право да слободно исповедају веру, али немају право да је намећу православнима. Вековима су, на пример, православни и мухамеданци, скупа с римокатолицима и јудаистима, живели заједно у Босни и Херцеговини. Било је сукоба и крви, јер је ислам био владајућа религија. Али, било је и мира и сарадње и узајамног уважавања. Све је почивало на оној босанској изреци: “Добар човјек, не хвалећи му вјере“. Или, скраћено, „Алал ти вера!“ „Алалити“ значи рећи неком:“Нека ти је Богом просто!“ То јест, рећи му: иако је твоја вера за мене погрешна, ти си добар човек, и као људи и комшије можемо се узајамно уважавати. Живи и пусти друге да живе – то и јесте основно начело верске трпељивости, тако карактеристичне за православне Србе. Словачки правник Јан Чапловић, лутаранин, објавио је 1819. године, на немачком, у Пешти, своје дело о Славонији и Хрватској, у коме каже да православце, Србе које је упознао у Пакрацу и другим славонским крајевима, сматра најбољим верницима јер „они живе у спокојној вери да је њихова вера одлична,они се зову православнима/.../ Али они пуштају на миру цео други свет,они не прогоне никога;они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике,они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији“ (цит. према Лазо М. Костић: “Из српског верског живота“, Свечаник, Минхен, 1961,стр.127). Православни у Босни и Херцеговини нису ишли ни у римокатоличке цркве, ни у џамије, ни у синагоге, као што римокатолици, муслимани,Јевреји нису ишли у православне храмове на молитву – па су се ипак слагали и, кад треба, помагали (треба читати Андрићев ,из романа „На Дрини ћуприја“, опис поплаве у Вишеграду, кад су људи свих вера заједно, на челу са својим верским старешинама, и труде се да помогну и разумеју једни друге.)

 И Руско царство није ( упркос повременим ексцесима ) гонило иноверце, што се види и из односа према мухамеданцима и будистима, па и паганима. Све до краја династије Романова, у царској војсци било је људи разних вера – мухамеданаца и будиста, између осталог. Бурјатски будисти, који су се борили са белима, избегли су у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и имали свој храм у предратном Београду. Међутим, агресивни прозелитизам иновераца, пре свега римокатолика, наводио је на опрез руске и србијанске законодавце. Чворовићеви огледи у овој књизи су управо о томе.

КО ЈЕ ЗОРАН ЧВОРОВИЋ?

Др Зоран Чворовић је рођен 21. 11. 1969. године у Пећи. Основну и средњу школу завршио је у Кладову. На Правном факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1995. године, са просечном оценом 8, 30, из правноисторијских предмета (Општа историја државе и права, Историја државе и права југословенских народа и Римско право) просечна оцена 10. У току студија, на првом обновљеном такмичењу у беседништву, 1993. године, освојио је I награду Адвокатске коморе Србије.

Последипломске студије на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу уписао је школске 1996/97. године. Усмени магистарски испит положио је 2003. године. Магистарску тезу под насловом „Хришћанске норме у Еклоги” одбранио је 19. јануара 2006. године на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, пред Комисијом у саставу проф. др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Сима Аврамовић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и проф. др Мирјана Стефановски, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду. Докторску дисертацију под насловом „Кривично право у Уложенију цара Алексеја Михаиловича” одбранио је 26. септембра 2013. године на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, пред Комисијом у саставу проф. др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, др Снежана Соковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу и проф. др Мирјана Стефановски, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду.

Др Зоран Чворовић је радио на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу од 1999. до 2010. године. Најпре као сарадник – волонтер, а потом у звању асистента - приправника за предмет Општа историја државе и права. У звање асистента за предмет Општа историја државе и права изабран је 20. јуна 2006. године. Током неколико школских година изводио је вежбе из Опште историје државе и права, а редовно је присуствовао и испитима из истог предмета и предмета Српска правна историја. Од априла 2011. до октобра 2012. године др Зоран Чворовић је радио као виши асистент на Слобомир П Универзитету у Бијељини, Република Српска. У мају 2014. изабран у звање доцента на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу.

Од 2002. до 2005. године др Зоран Чворовић је учествовао у научно – истраживачком раду на пројекту Слободе и права човека и грађанина у концепту новог законодавства Републике Србије, одобреног од стране Министарства науке Србије. У периоду од 2008. До 2010. године био је члан Поткомисије за праћење и унапређење студирања на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу.

   Поред бављења научним и педагошким радом, др Зоран Чворовић је друштвено ангажован у стручним телима Скупштине града Краљева. Др Зоран Чворовић је од 2010. године у угледним српским штампаним и електронским гласилима објавио већи број чланака из области политике, права, историје и црквене политике и права („Печат”, „Политика”, „Нова српска политичка мисао”, „Нови стандард”), а стални је политички аналитичар руског електронског ресурса „Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru).  Др Зоран Чворовић је коаутор две књиге из области политике, права, историје и црквене правно-политичке проблематике: Име и слобода – од Косовског завета до издаје Косова (рецензент научни сарадник Института Словенства Руске Академије Наука Ана Филимонова), Чачак, 2013, стр. 391, ISBN: 978-86-7784-249-9 и Српска Црква и Викиликс/Завет или издаја?, Бања Лука, 2013, стр. 185, ISBN: 978-99955-789-0-9.

 Овај научник коме се може поклонити поверење својом књигом «Право и Православље/ Византије, Русија, Србија» обогатио је не само нашу правну науку, него и наше познавање хришћанских темеља цивилизације за коју се боримо.