ПОЛИТИЧКИ ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ, ДАНАС И ОВДЕ

Појам „политичког хомосексуализма“ је у употребу увела др Наталија Нарочницка, угледна руска историчарка и челница Фонда демократске перспективе, да би нагласила да савремена борба ЛГБТ покрета нема никакве веза са „правима хомосексуалаца“, него је реч о политичкој  идеологији коју намеће глобалистичка Империја Вашингтон- Брисел, с тим да разори природну породицу, оствари планове о тзв. „златној милијарди“ и наметне културу смрти уместо културе живота.

У интервјуу за „Геополитику“ који је потписнику ових редова дао наш угледни мислилац, др Миша Ђурковић, о овоме је јасно речено:„Хомосексуална идеологија је данас заокружен и развијен инструмент који глобални владари користе за врло јасне и прецизне циљеве. Нормативно гледано, читава прича се промовише под безазленом етикетом људских права. Но, као и у остатку књиге, мој задатак је да одем са оне стране дате нормативности и да видим ко, зашто и како инструментализује одређене физиолошке, биолошке, друштвене и културне феномене. Ово истраживање настоји да проблем хомосексуализма тематизује на различитим нивоима, почев од и даље нерешеног питања да ли је за појаву овог феномена заслужнија физиологија или развој. Чак и ту налазимо чисту манипулацију, па се у зависности од потребе час апострофира једна, а час друга врста одговора. Истраживање показује да су наука, законодавство, судска пракса, медији, а све више и популарна култура па и регуларно образовање, стављени у функцију промовисања и насилног наметања хомосексуалне идеологије. У Скандинавији се деци у вртићима забрањује употреба речи отац и мајка. Читав јавни дискурс се насилно редефинише како би се подрила и уништила класична породична структура.Хомосексуализам се традиционално користи као инструмент за смањивање броја популације, за подривање одбрамбене способности земље, за нарушавање постојећих вредносних система и промовисање хедонизма, итд. Успут откривамо како све више дивља  такозвано конструктивистичко лудило у науци, које тврди да је све конструкција и да су чак и сексуални и полни идентитет конструкти“.

ХОМИНТЕРНА

Иза наметања политичког хомосексуализма, рекосмо, стоји Империја. То је јасно из изјаве једног од гаулајтера Новог светског поретка, Џозефа Бајдена, онога што је тврдио да су Срби „убице и силоватељи беба“, који је јуна 2014. рекао да је циљ власти САД да у целом свету наметну ЛГБТ идеологију као саму срж „демократије“, и да се Империје не тиче какве су традиционалне оријентације појединих народа и држава. Државе које не поштују права хомосексуалаца платиће цену своје „нехуманости“, додао је Бајден.

 Али, од пре неколико година, свему томе постављена је препрека. И та препрека се зове Русија. Још 2009, Русија је у УН тражила да се људска права тумаче у контексту традиционалних моралних норми, у чему су је подржале многе земље света. У Русији се води одлучна борба за заштиту породичних вредности, почев од државне подршке рађању, која је имала утицаја на поправку демографске слике. Рецимо, за свако друго дете добија се родитељски додатак у противвредности 10 хиљада долара, а за свако треће дете држава даје бесплатно земљиште за изградњу стамбеног објекта. Такође, 2013. донет је закон о забрани рекламирања абортуса, као и закон о забрани пропаганде хомосексуализма малолетницима.

Због тог закона амерички председник Обама и британски премијер Камерон бојкотовали су отварање Олимпијаде у Сочију 2014.  Није реч ни о каквом прогону хомосексуалаца, јер у Русији је ова врста секусланог понашања декриминализована.Реч је само о томе да они своје ставове не могу да пропагирају међу МАЛОЛЕТНИЦИМА, као што се то ради у САД и ЕУ. Агресивност идеологије хомосексуализма огледа се, између осталог, и у томе што тзв.“ЛГБТ“ популације нигде у свету нема више од 2-3%, а они покушавају да свој начин понашања силом наметну већинској популацији.

   ГЕЈСТАПО      

У земљама Европске уније почео је сурови прогон свих који се не слажу са идеологијом политчког хомосексуализма. Године 2013, када су у Француској легализовали „истополне бракове“, полиција је изашла да гуши вишемилионске демонстрације, а људи су хапшени и затварани. Има низ случајева да су представници традиционалних хришћанских конфесија, који се не слажу са ЕУкратском ЛГБТфилијом, извођени на суд и приморавани да се одрекну својих ставова. Под изговором „борбе против вахабизма“, Француска прати да ће забранити све „екстремистичке“ организаије, међу које су уврстили и традиционалне католике, лефевристе, који не признају Други ватикански концил, екуменизам и либерализам у сфери морала.

 А СРБИЈА?       

На ЕУ путу, Србији прете и Хоминтерна и Гејстапо.

У 80% школа Војводине, под влашћу „великог Србина“ Пајтића, а кроз тобожње“ здравствено васпитање“, наметнут је уџбеник  у коме, између осталог, пише и следеће:„Људи могу имати више од једне везе истовремено“;„Људи могу живети, заједно повремено или стално, договорити се да буду моногамни или да имају друге сексуалне партнере“;„Не постоје препоруке ни границе када се може најраније почети са сексуалним односом. У данашње време разне земље имају различите норме. Најнижа је у Холандији, и износи 12 година“;„Појам НОРМАЛАН у сексу је релативан“;„Да ли ћете имати секс како бисте добили неки поклон или новац“;„Људи би требало да имају право да траже развод. Он, међутим, може донети осећај олакшања и среће“;„Планирање породице у ужем смислу је: Право људи да имају жељени број деце (не више од 4);„Обрезањем гланс пениса постаје мање осетљив, па ово често доводи до продужавања сексуалне узбуђености“;„Хомосексуалност је романтична и позитивна варијација људске сексуалности“. Пајтићевци траже да се овај уџбеник, као обавезан, уведе у целој Србији.   

МУП Србије је ове, 2014, добио акциони план обуке полицијских службеника МУП-а, а све у циљу стварања полицијских тренера и официра за везу МУП-а са ЛГБТ удружењима на свим нивоима. Акциони план подразумева и заједничко организовање округлих столова, семинара и друге врсте „едукативних“ активности у наметању политичког хомосексуализма. Акциони план подразумева широку координацију и сарадњу са ЛГБТ удружењима ради одржавања „параде поноса“.Оно што је најзанимљивије у овом документу је да се активности из овог акционог плана финансирају из донација хомосексуалних и лезбејских удружења. На последњој страни документа може се видети да трошкове обуке сносе ЛГБТ удружења, где је специјално назначено удружење ЛАБРИС са којим је потписан меморандум о сарадњи. Документ достављамо у прилогу.Дакле, хомосексуална и лезбејска удружења финансирају МУП Републике Србије, а МУП добија улогу ширења идеологије хомосексуализма заједно са њима!            

Правни историчар. Др Зоран Чворовић, с тим у вези каже:“Србија је најбољи пример да је примена принципа позитивне дискриминације најефикасније средство не за унапређење, већ за уништење демократије као облика власти. Уместо да примена овог принципа буде изузетак и то само у случају националних мањина, како се не би подрио систем власти заснован на начелу један грађанин-један глас, позитивна дискриминација је постала правило на основу кога се у Републици Србији опредељују права и обавезе појединаца и формирају органи власти. Начело законитости које подразумева да је закон, речју једне грађанске декларације, исти за све, било да штити, било да кажњава, погажено је у име принципа позитивне дискриминације. Тако се грађанска и демократска Србија претворила у тоталитарну државу у којој разноразне привилеговане мањине дискриминишу бирачку и пореску већину. Злоупотреба принципа позитивне дискриминације доживљава ових дана врхунац државном промоцијом привилегованог правног положаја интересне групе, која једино исправно може да се идентификује термином «политички хомосексуализам»». 

Дакле, није реч о наводним правима хомосексуалаца, него о наметању противпородичне идеологије земљи у којој се не само огроман број грађана тој идеологији супротставља, него у којој становништво изумире огромном брзином – 400 хиљада људи је мање од пописа 2002. до пописа 2011, а школске 2014/2015. У први разред основних школа уписано је преко 6000 ђака мање него школске 2013/2014.

Уместо да се хитно ради на унапређењу културе живота у Србији,  пропагира се политички хомосексуализам тако што Министарство културе, на челу сас «нестандардним» министром Тасовцем, који нема пара за «клаичну» културу, даје 300 хиљада динара од новца пореских обвезника за изложбу «Заједничка снага», која  ће се одржати током трајања тзв. «Квир салона»; допушта да се деца предшколског узраста појаве у споту који најављује парада политичких хомосексуалца.

 «ГЕЈ ПАРАДА» И ДВЕ ГОДИШЊИЦЕ

 Ове године, Србија обележава двеста година Хаџи Проданове буне и сто година херојских битака Првог светског рата.  Хаџи Проданова буна избила је у децембра 1814, као реакција србског народа на крвави зулум који је наступио после нове турске окупације Србије 1813, када је угушен Први србски устанак. Буна Хаџи - Проданова је дигнута у Трнави код Чачка, а Турци су успели да победе устанике – била је зима, и вренме није било погодно за борбу. Преко триста Срба одведено је, у ланцима, у Београд, да би били набијени на коље код Стамбол капије, тамо где је данас споменик Кнезу Михаилу и Народно позориште. Међу овим страдалницима за крст са три прста били су и Свети Пајсије, игуман трнавског манастира Благовештење, и Свети Авакум, ђакон овог манастира, деветнаестогодишњи младић коме су понудили да се потурчи да би сачувао живот. Свети Авакум је рекао да се неће потурчити и запевао (сведочи Сима Милутиновић Сарајлија): «Нема лепше вере од хришћанске, / Срб је Христов, радује се смрти».

Ове године, сећамо се и стогодишњице херојске одбране наше отаџбине у Првом светском рату. Друга половина септембра 1914. донела је крваве борбе на Мачковом камену.                              

После пораза на Церу, који је за непријатеља био тежак морални ударац, непријатељска команда одлучује се за нову офанзиву против Србије. Године 1914. осмога септембра започета је офанзива позната као „битка на Дрини". То је једна од најкрвавијих битака коју је водила српска војска у Првом светском рату. Кулминација битке на Дрини био је Мачков Камен на планини Јагодњи изнад Крупња.

У војној историји, борбе на Мачковом Камену, забележене су као најогорченије, најкрвавије и најдинамичније борбе. У очајничком рвању Мачков Камен је као магнет привлачио обе стране и прелазио у руке час једној, час другој страни и по неколико пута на дан.

Непријатељ у Lezter Krieg"-у објављује да се борбе на Мачковом Камену третирају као најкрвавије борбе „у целом српском походу"; а у Поћорековом дневнику је записано да га је штаб 16. корпуса 21 септембра известио, као команданта Балканских снага, да жестина борби на Мачковом Камену „превазилази све досадашње борбе". У операциском дневнику 6. армије се такође каже да је борба на Мачковом Камену била „најжешћа и најогорченија од свих досадашњих", „Срби су се бранили са нарочитом жилавошћу и предузимали су још жешће нападе".

О жестини тих борби најречитије говоре обострани губици. Од 16. до 22. септембра у огорченом рвању и клању, борењу прса у прса, где су бајонети ломили кости ратника, кундаци разбијали лобање, зуби заривали у месо, а прасак бомби и граната загушивали бојну вику, поред војника изгинуо је велики број елитних официра. на Мачковом Камену и околним положајима погинуло је 115 српских официра а рањено 176 официра, међу којима и принц Ђорђе Карађорђевић. Укупни губици на српској страни је око 15.000 бораца избачених из строја. Само 22. септембра непријатељ је тога дана пребројао 2000 мртвих од тога 1200 својих и 800 српских војника.

О овој бици до сада није много објављивано јер то није била победа српске војске. Остала је у сенци великих победа и на Церу и Колубари. Међутим, ова битка има велики значај, јер није дозволила непријатељу да за три дана, по Поћорековом наређењу овлада Јагодњом и Соколским планинама већ после 13 дана тешке борбе непријатељ је тотално изморен и десеткован са укупним губицима 16000 избачених из строја.

Српски народ није дозволио да кости изгинулих ратника мученика остану разбацане на стратишту. Одужио се сенама својих очева достојним споменицима - цркви спомен-костурници у Крупњу и капели на Мачковом Камену.

О последицама Мачковог камена пише чувени србски јунак, а потоњи дипломата, Радоје Јанковић, у својој књизи „Дани и године“ објављеној 1926 ( друго издање – Магелан Прес, Београд, 2013): „У „Благојевића кафани“ у Ваљеву, на мало прљавог простора, лежало ја на поду на стотину рањеника./…/Одаја је ударала на устајалу крв. Неколицина, погођени у главу, са скорелим образима од крви низ лице или слепе очи, седели су будни, но непомични, гледајући угашеним очима преко спавајућих. Насред кафане лежао је мртав војник. На његовим опруженим ногама нашли су други узглавље/…/Долазе нови транспорти рањеника. Нико да их сачека и да се постара о распореду. Било их који су тако часовима лутали улицама, не знајући шта да раде. Други су истоваривали рањенике по улицама, јер им је наређено, под строгом претњом, да одмах врате кола за друге рањенике/…/ Сутрадан била је недеља. Био је помен палима на Мачковом камену и држане су дирљиве придике…Васцели дан је падала бездушна јесења киша…Ишла је зима…Рат недогледан…И крај свега тога нико у народу и не помисли да се, по сваку цену, мири са противником!“  А Београд, у коме септембра 2014. хоће геј параду, како је изгледао септембра 1914? Да чујемо Јанковића:“На Теразијама смо!...Тај средишњи простор Београда био је пуст, испроваљен гранатама,где су рупе ишле до подземних канала који су од потреса попуцали. Зграде ококоло биле су порушене./…/Радост војске и народа од победе на Церу није се лепила на Београд, који и даље остаје на граници и под ударима противника./…/Калемегдан је окресан, дрвеће у парку испребијано, старински бедеми Сингидунума смрвљени, гађани тешким, савременим оруђима, са тачно одмереног одстојања, и са још тачније неодмерене мржње.“

Туда сада, после двеста година од „Нема лепше вере од хришћанске“ и сто година од „еуропског“ бомбардовања Београда, треба да парадирају педери, тражећи да уђу у школе, што кроз уџбенике, што као предавачи о свом „животном стилу“, а затим кроз„легализацију брака“, са циљем да усвајају децу…

   И тим се поносом поносе, и тако нам пљују у лице. А онај који им је, после продаје Косова 2013, све то дозволио, по наређењу Хоминтерне из Вашингтона и Берлина, прича како неће да угађа страним амбасадорима, и неће шетати на паради…         

Он, изгледа, стварно мисли да нам је врана попила мозак.

 КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛА СРБИЈА ПОНОСНА?

Описујући марш на Дрину и пролазак кроз Шумадију, Јанковић каже:“Зар наша мирисна поља и наши кићени брегови да постану тевтонски?/…/ Зар да се сневеселе прела и обетине, да умукну гајде и двојнице и да се у колу никад више ватрено не поскочи? Да нам се снужде уштап и младина, да планинска врела буду без састанка, и да се уместо народне песме зацари притајени ропот?...Зар наши крепки људи да постану излишни у свету и животу? Никад!...Жетелац да се јада у своје руковети; љубав да се изопачи у разблуду, и да погну главе наше богомоље. Нас да гурну странпутицом, да нам уоброче школовање, да живот пуштају да капи тамо где би могао реком тећи?...Несрећници, нису и појмили на шта су подигли руку!...У гробље из сахрањених држава хтели су да унесу младу и свежу Србију; орлу да даду неба кроз решетку!...Народу, који је ускрсао о својој жилавости, о својем круху и својим храпавим песницама!...

 Идемо кроз Шумадију, кроз освештано огњиште народних слобода. Не водите странца на другу страну. Проведите га зеленом Шумадијом недељом око литургије. Дајте му млека са павлаком, и нека разговара са нашим сељанима. Ништа му не показујте. Лепоте говоре саме. Мирише земља, као мајчино недро. Отавом биркају задовољна стада. Пољима опојно дише нана, и жути се волујско око, а по баштама упорно гледа у сунце верни сунцокрет. Младеж вас стидљиво погледа, а девојке обарају очи. Старци вас смирено поздрављају и прилазе да чују вести са бојишта, а на вратницама оних задругарских шумадијских домова стоји старица чиста као нафора. /…/Исто као и наши стари, са раздељком у коси и зулуфима спреда, шири се госпосоствене Шумадија, умивена и очешљана. Најлепша и најслободнија земља!Груда, где се зародила снага и слобода!.../…/Видокруг се непрестано мења. Шири се преко благих увала; онда настају косе, брегови, најзад осамљени ћубасти грмови; а у сивој даљини шумовита планина, мистично позађе где живи расни мит, или се сањиво проткива бајка…А насред Шумадије, као крин на уснама, као круна на челу, стоји величанствена црква на Опленцу/…/ Као света страћара бди краљева задужбина над народом који ратује за слободу и за словенство. Бди, теши га и куражи са оне светле висине, по којим је уждио слободу Карађорђе…Још мало па ћемо прећи Колубару. /…/ Настаје делокруг војске и захват далеког топовског звука/…/Аустрија је једном засвагда хтела да уништи независност Србије. Једина земља која се томе одупирала братски и заштитнички била је Русија, иста она Русија којој је владика Стратимировић писао, поводом првог српског устанка у Шумадији:“Да нема народа у поднебљу који би толико волео и ако био расположен према Русији и њеним владарима као Срби!“

Са том словенском, радосном надом на души растајемо се са Шумадијом и приближујемо се Ваљеву.“

ТО ЈЕ БИЛА ПАРАДА ПОНОСА – МАРШ НА ДРИНУ.

А сада?

Нека памте, они који бруку и грдило допуштају, речи Сиона Франка, великог руског мислиоца: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла по митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих покољења.

За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање.

Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе...

Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа, они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања.“

Амин и амин!

(Скраћена верзија овог текста објављена је у недељнику „Печат“)

Напомена Уредништва: постављање фотографија у текст наше.