Нисам могао да одолим, а да још једном не позовем читаоце „Борбе за веру“ да искористе последњу шансу и претплате се на Кијукову „Катену мунди“ по цени од 6600 динара ( два тома, луксузна опрема, карте у боји, преко 2000 страна, видети сајт www.catenamundi.rs ). Да бих подстакао заинтересоване, одабрао сам неколико одломака из оба тома, тек да се зна какво се благо крије у овој књизи.

КЕЛТСКО – СЛОВЕНСКЕ ВЕЗЕ ПО МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ

„Катена Мунди“ се озбиљно бави причом о нашој народној древности. То није јефтина, дводимензионална прича, којој су данас многи склони. Тако се Кијук определио и да донесе размишљања Црњанског на ту тему. чувени србски писац, уочио је многе топонимијске, хидронимијске и сличне „отиске“ Келта у нас. Ево шта он каже:“Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.

Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и ангичка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.

И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као »утока реке која је блатна«. А river mouth ending in mood. Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и »usc«. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг.)

Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду.

Drem, Murav, имају synonime у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.

Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и

Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, - shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.

А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, keltski je protumačen kao virovit (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, a isto tako je sačuvan i u Srbiji, kao i Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.

Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла“.

СРБИЈА И ВИЗАНТИЈА

Средњовековну Србију родила је Византија, али Србија није бледа копија Византије, и то захваљујући Светом Сави. О њему у „Катени“ пише др Марко С. Марковић:“Да ли је српска култура само варијанта византијске културе или је почетак једне нове културе? У том облику, питање је погрешно постављено. Српски народ, под условима у којима се налазио, није одмах могао претендовати на светску културу. Он је прво морао да прође кроз период учења, кроз византијску школу. И за све то време, па у извесном смислу и до краја, био је само »варијанта« византијске културе, стварајући у њеним изражајним облицима. Осећала се међутим и појава нечег типично националног: то је била жеља и воља за стварањем. Онај који открива у себи стваралачке снаге, не може бити обичан подржавалац. Сви се стилови на српском тлу укрштавају, али сви се и мењају. Чак и страни архитекти када се код нас појаве уносе измене, јер одмах осећају око себе, па можда и у себи, нешто друго, оно специфично српско. Тако је било и код Руса кад им је на позив Петра Великог у XVIII веку дошао велики италијански неимар Растрели: њега је одмах руска земља надахнула да зида грађевине које више нису биле италијанске.

Шта је то по чему се српска специфичност најбоље огледа? Свети Сава. Тај одговор звучи парадоксално. Па ипак, Сава ће на целокупно српско средњевековно стваралаштво утиснути печат своје личности и по обиму и по садржини. Он је свој круг завршио и затворио потпуно, а пут који је прешао обележио је границе тадашњег света византијске културе. Од Србије и Свете Горе пропутовао је он преко Солуна, Цариграда, Никеје, све до Антиохије, Свете Земље и Јерусалима, Александрије и Каира у Египту, па се са другог »пута око света« вратио преко Црног Мора у Бугарску и ту умро. А пре тога је на коњу или пешице прокрстарио и своју рођену земљу све до најзабаченијих крајева проповедајући Еванђеље и зидајући цркве. Био је, дакле, светски путник. Сва је та земља била духовно његова и с првом би се могао назвати »грађанин васељене«, као што је за себе говорио свети Методије Олимпијски“.

КАКО СУ ЖИВЕЛИ СРБИ ШАЈКАШИ?

Србски народ је увек плаћао цену своје слободе, и није хтео да буде ма чији слугерања, макар био и најамник. О томе, у свом тексту о невољама Срба шајкаша и њихових комшија с њима, пише Душан Ј. ПоповиЋ:“  После смрти краља Матије, за последњих мађарских владара, шајкашка флотила знатно је ослабила, нарочито због неуредног исплаћивања најамничке плате. Ђорђе Сремац је веома лепо приказао ситуацију у којој су се налазили шајкаши, нарочито из Београда, Земуна и Сланкамена, које је он хвалио као веома добре. На три године пред пад Београда (1521) долазили су, у два маха, изасланици шајкаша краљу са молбом да им се исплати заостала плата. Краљ их је упутио своме благајнику Павлу, препозиту, а овај, »напред речени зликовац убриса папиром стражњицу те им га баци у лице« и рече да нису вредни једног његовог ђака-појца; на то шајкаши рекоше: »Не можемо више служити краљу. Ово је крај краљевине Мађарске. Нека јој Бог помогне.« И унесоше два краљевска барјака и везаше их чврсто за бунар. Они одмах падоше на земљу, а шајкаши их не хтедоше подићи, но рекоше: »Бог нека је с тобом, мађарска краљевино!« Шајкаши брзо отрчаше на своје лађе на Дунаву па се одвезоше доле. И више се не појавише, а доцније би радо били обилно плаћени, колико би ко хтео, али не имађаху кога.«

БОРБА СРБА ЛИЧАНА ПРОТИВ УНИЈЕ

Јован Олбина, у својој студији о унији и унијаћењу, пише о борби Срба Личана за православље:“Црквена организација је знатно ојачала доласком дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића на аустријску територију. Са овом личношћу су повезани многи догађаји у неравноправној борби између агресивног католицизма и обесправљеног православља у Лици и Крбави.

Све до Пожаревачког мира (21. јула 1718.) православни живаљ у Војној крајини био је највише изложен притисцима загребачког бискупа, а после мира, злостављањима и својих команданата и официра, међу којима није било ни једног српске националности. Спрег црквених и војних неправди према православном народу био је повод и узрок неколиких побуна у Лици и Крбави између 1719. и 1732. год. Побуне је могла да угуши једино редовна царска војска. Казне изречене побуњеницима су биле ригорозне. Тако је, на пример, вођа побуњеника у Оточцу био расчеречен. Писару Гајићу је најпре одсечена десна рука, а затим глава. Побуњеницима је заплењена целокупна имовина. Када су Срби почели да напуштају граничне области и враћају се у Турску, јављају се два предлога којима се обећава спасење: Католичка црква преко сењске и загребачке бискупије обећава спас у католичењу или унијаћењу, а Дворски ратни савет у Бечу, преко личких капетана Тадије Колака и Ђуре Хољевца, врбује Личане да се населе дуж јужних граница Баната, да би били искоришћени као заштитни бедем против упада Турака. И један и други предлог је имао ограничен број присталица.

За отпор унијаћењу оптуживан је епископ Љубојевић. Стога су аркиђакон Месић и сењски бискуп Мартин Брајковић успели да из Лике и Крбаве протерају епископа, главну препреку за успех њихове работе. У међувремену, захваљујући настојањима патријарха Арсенија Чарнојевића, српске привилегије су 1696. год. протегнуте и на Србе, који су живели у Карловачком генералату. Цар је потврдио и Љубојевића за епископа. Он је у два наврата покушао да се врати у своју епархију и резиденцију, која се налазила у Медку и Лици (1700. и 1703. год.) али су Месић и бискуп Брајковић омели његова настојања. У овом кратком периоду, који је са становишта бечке политике требало да буде повољан за православне Србе, Месић и бискуп Брајковић су створили тако напету ситуацију да су веће групе Личана прелазиле у унију да би се ослободиле недаћа које је наметала Римска црква.

Епископ Љубојевић, у немогућности да се врати у Медак, подигао је манастир Комоговину и тамо пренео своју епископску резиденцију. Одатле се до краја живота борио против католичке про- паганде, која је имала за циљ да његову епархију преведе у унију. Унијатски марчански епископ Југовић (1709), а потом нови »влашки« (унијатски) епископ свиднички Рафаило Марковић, служећи се најподлијим средствима, настојали су да епископ Љубојевић буде протеран из Хрватске. Само политички разлози су навели команданта Банске крајине, грофа Петра Кеглевића, да саветује Дворском ратном савету у Бечу да се не поведе за оптужбама унијатских владика Југовића и Марковића“.

БЕЊАМИН КАЛАЈ И НАСТАНАК „БОШЊАЧКЕ НАЦИЈЕ“

Бечки повереник за окупирану Босну и Херцеговину био је Мађар Бењамин Калај. О његовом деловању у „Катени мунди“ пише Славенко Терзић:“ Калајев режим у Босни и Херцеговини је био »најплоднији« у домену националне политике, у тој мери да су многи идеолози националног питања на југословенском простору, и изван њега, све до данас, налазили инспирације у Калајевом идејном наслеђу о нацији и националом питању. Он је нарочито остао запамћен по покушају стварања »босанске нације«. Као аргументе за своју планирану творевину истицао је историјски континуитет босанске политичке посебности, чији је темељ у средњем веку било богумилство, а после турских освајања муслимани - као даљи носиоци богумилског сепаратизма и чувари босанске политичке и националне посебности. Муслимани су дакле, према Калају, требали да буду језгро и водећи елеменат будуће босанске нације. Режим је наглашено оживљавао средњовековну босанску традицију са богумилством у центру пажње. Истовремено је прокламовао »босански патриотизам« и пропагирао агресивни босански национализам; у ту сврху покреће се лист »Бошњак« (1891), уводи »босански језик« и термин »босанчица« као назив за ћирилицу. Објављена је чак и »Граматика босанског језика« (1890).

Калајев режим је настојао да идеју босанске нације прошири и на новопазарски Санџак и Косово што показује и објављивање књиге Теодора Ипена »Novi Bazar und Kosovo«, иначе цивилног комесара у Пљевљима (1888 -1891) и стручњака за албанско питање. Министарство спољних послова је рукопис овога дела доставило Заједничком министарству финансија које га је даље проследило Лудвигу Талоцију на рецензију; Талоци је похвалио Ипеново дело као пример како се треба борити против основа српских претензија на тај простор - простор старе српске државе и средњовековне српске цивилизације. Он између осталог пише: »Господин Ипен је инстиктивно пронашао правац како се мора са наше стране сузбијати низ великосрпских историјско-политичких лажи [...] Досада је била грешка да је све што је са српске стране долазило узимано за истинито и прихватано као догма да су Нови Пазар и Косово били српски, да су српски и да следствено томе морају бити српски«.

Свестан да је окупацијом Босне и Херцеговине дошао у директан сукоб са српским иационалним покретом, Калајев режим свим средствима ради на спречавању утицаја из Србије и Црне Горе — врло темељно и на дуге стазе изграђује лажни идеолошки и пропагандистички мит о »великосрпској опасности«. Отуђивањем Босне и Херцеговине и развијањем непријатељства у њима према Србији и Црној Гори, режим је настајао да у будућности оствари трајан и дефинитиван расцеп у југословенском свету, а у првом реду у српском народу, чиме би се уклонила основна претпоставка за остварење српског и југословенског уједињења. Један од истакнутих идеолога Калајевог режима, Кучера, сматрао је (1895) да »српски дух« по својој »суштини и аспирацијама није ништа друго него гајење 'великосрпске идеје' на основу државног и националног уједињења свих Срба ако би они то желели«.

Калајев режим је развио врло широк систем мера којима је настојао да изолује Босну и Херцеговину од суседних југословенских земаља. Посебно је радио на слабљењу привлачне снаге Србије, на умањењу њеног моралног престижа, и на неутралисању утицаја који су долазили са те стране. Радило се, између осталог, о честим затварањима граница, строгој пасошкој контроли и контроли кретања, колонизацији становништва из Монархије у пограничне пределе, отежавању школовања у Србији и немогућности добијања државне службе за оне који су се тамо школовали, праћењу и спречавању српске акције на Косову и Македонији, и још великом низу других мера.

Посебно се забрањивало уношење штампе из Србије због, како је истицано, заступања »штетних националних тенденција«, »великосрпске тенденције« и великосрпских агитатора, али и српске штампе из Војводине, Хрватске, Далмације и Дубровника (строго се мотрило на уношење новосадске »3аставе« и загребачког »Србобрана«). Тако, на пример, радикалски лист »Самоуправа« је била забрањена у Босни и Херцеговини још 1881. године, а 1898. године слободан приступ у окупиране покрајине имао је само новосадски лист »Наше доба« који је субвенционирала Земаљска влада.

Калајев режим је потискивао све наставне садржаје који су могли послужити изграђивању мисли о политичком и културном јединству српског народа. Забрањују се поједине књиге, посебно уџбеници, и то првенствено из историје - требало је по сваку цену потиснути или избрисати историјско памћење. Наредбом Заједничког министарства финансија од 23. фебруара 1894. године забрањени су уџбеници »Српска историја« од Михајла Јовића и »Историја српског народа« од Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића, јер су у њима »традиције српског Немањића царства тенденциозно приказане«. Забрањене су и две књиге Панте Срећковића, као и »Историја Срба« од Милана Убавкића због »агресивног и тенденциозног садржаја«. Књига »Пропаст Краљевства босанскога«, објављена у Загребу 1894. године, забрањена је због тога што »врши пропаганду у правцу великосрпске идеје«. Године 1896. одгођено је стварање Више девојачке школе у Мостару због тога што је, према мишљењу режима, наставни програм из историје и српског језика изражавао »пансрпска схватања«.

Окружни инспектор у Мостару запленио је 1893. године у српској школи у Дужима ученичке свеске из географије јер су биле у »великосрпском духу«; срески предстојник у Грачаници забранио је (1894) у месној школи неке слике из српске историје, међу којима су биле »Херцеговачко робље« и »Босански бегунци«. За идеологију Калајевог режима типичан је извештај школског окружног инспектора у Мостару о раду српске основне школе у Житомислићу (1896) у коме, између осталог, пише: »Географија се предаје у патриотском аустро-угарском духу и мада се ученици сасвим добро оријентишу на карти Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске, они нису знали да покажу главни град Србије«. Инспектор је на основу овога закључио да су резултати у школи »врло задовољавајући«!  

КОМУНИСТИ И СРБСКО ПИТАЊЕ

У „Катени мунди“ академик Коста Чавошки сведочи о томе како је Комунистичка партија Југославије осудила Србе на пропаст:“Најрадикалније свођење Србије на »праву« меру извршено је октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. За Црну Гору је тада речено да је »помоћу« француског и енглеског империјализма лишена своје државне самосталности и присаједињена држави СХС«, те да је због тога под туђинском влашћу, тј. под »дивљачким окупаторским режимом« великосрпске буржоазије. Сличном окупаторском режиму биле су, по мишљењу ондашњих југословенских комуниста, подвргнуте друге области и народи у границама »версајске Југославије«. То су била »знатна албанска, бугарска и мађарска подручја« која су данас у границама СР Србије и СР Македоније. Реч је о »мађарској територији у Северној Војводини анектираној Југославији Тријанонским уговором о миру«, »анексији албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову« и »анексији старе бугарске територије (Цариброд и Босиљград)«. Отуда и солидарисање Четвртог конгреса КПЈ »с албанским револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позив радничкој класи »да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију«, као и признавање »мађарској националној мањини у Северној Војводини права на отцепљење«. Једино није изричито поменуто враћање Бугарској насилно присвојене »старе бугарске територије«».           

Погледајте око себе! Да ли се испунила визија Коминтерне?    

УРЕД ЗА РУШЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА

У НДХ је постојао посебни уред за рушење православних храмова. О њему пише др Милан П. Костић  у делу «Драма конфесионалности», које се такође појављује у Кијуковој «Катени»:„Повереник главног усташког стана у Загребу, Прашка улица бр. 2, »са нечитким потписом«, како се констатује у овереном препису овог документа, издао је у Загребу 20. марта 1942. једну »уредовну потврду«. Из ње се види да је Ђуро Гиржиновић намештен код тог уреда као грађевни палир и да је овлашћен »довршити са рушењем објеката у Новом Топољу, као и провести продају материјала према посебно му изданим упутима. Случај Ђуре Гиржиновића износи се детаљније, јер су случајеви са предузетницима карактеристични и врло интересантни, пошто илуструју читав систем »уредовања« овог уреда.

Ђуро Гиржиновић рушио је православну цркву у Топољу: то је био онај »објекат« који је наведен у његовој пуномоћи. Не зна се тачно начин на који је ово рушење извршено, али се Гиржиновић 1. априла 1942, јавља код општинског поглаварства у Гарчину и преузима онде 20 предмета од уређаја, утвари порушене православне цркве у Топољу. Записник о томе су потписали опћински бележник Петар Милер и сведоци Фрањо Пенко и Лука Кузмановић. Комисија загребачког музеја, у којој су били професор Зденко Војновић и професор Марцел Горенц, код опћинског поглаварства у Гарчину могла је само записнички да констатује да је те ствари већ преузео Ђуро Гиржиновић. Уједно су предочили комисији оверене преписе докумената, које је код себе имао Гиржиновић, а који су напред наведени.

Загребачки музеј није имао могућности да преузме и сачува ове предмете. Њих је повереник уреда за рушење, грађевински палир Гиржиновић или распродао или однео собом у Загреб, али онде им се губи траг.

Исти је случај са православном црквом у Илоку. Онде су подузетници Иван Ковачић и Јосип Краљ, пошто су срушили цркву, продавали грађевни материјал рушевине, а утвари и уређај цркве утоварили на железницу. О даљој судбини овог утовара не зна се ништа.

Из записника опћинског поглаварства у Трњанима, од 13. јуна 1942, сазнаје се да је иста музејска комисија, у вези дописа бискупа др Акшамовића бр. 2733/1942 од 8. липња 1942. по предмету уређаја и ствари из срушених православних цркава у Трњанима и Клоковичеку установила нешто слично. Из цркве у Трњанима један део предмета се налазио на тавану опћинског поглаварства, док је остале предмете »повереник« из Загреба, који је довршио рушење цркве, а чије име сведоци не знају, продавао около шта је стигао, тако на пример Станку Ратковићу из Трњана једно кандило. Ствари из православне цркве у Клоковичеку такође су биле нестале и развучене, тако да је музејска комисија из обе цркве успела да преузме и пронађе тога дана као вредност само једну старинску икону на дрвету.

Православну цркву у Тењи је опет по наређењу истог уреда за рушење рушио пилар Јосип Салихер. Он је потом из ове срушене цркве преузео, 4. фебруара 1942, на темељу званичног записника опћинског поглаварства у Тењи око 200 предмета - »ради отпреме у Загреб«. Коме су ови предмети отпремљени не зна се, али је тачно да у загребачки музеј предмети нису никада стигли.

Тако су ето сачувани предмети из срушених православних цркава у Илоку, Тењи, Клоковичеку, Трњанима, Топољу. О њима је музеј у Загребу био обавештен дописом бискупског ординијата у Ђакову, тиме да ће тамошња општинска управа »знати за ствари«. Међутим, опћинске управе могле су музејској комисији, која је дошла да преузме ствари за музеј, само да предоче документе о пљачки коју су поједини палири, као повереници усташког уреда за рушење, после самог рушења, успели да изврше.

То је оно што се зна о уредовању овог уреда, о његовим поузданицима палирима, о начину њиховог рада, а нарочито о начину рушења и о систему пљачке покретнина из срушених цркава.

На начин одлично организоване систематске пљачке, функционисао је потпуно несметано овај уред у Загребу у току 1941. па и још 20. марта 1942. године, тј. до дана када је издата уредовна потврда Ђури Гиржиновићу. Функционисао је не само несметано, него чак издашно помаган од свих установа и власти, како сведочи случај у Илоку и осталим местима. У Гиржиновићевој пуномоћи одиста је и стајало: »Моле се све установе да му у том погледу изађу у сусрет«“.

СТРАДАЊА СРБСКЕ ДЕЦЕ

Драгоје Лукић, чувени сведок усташких злочина над децом кривом само зато што су православни Срби, у „Катени“ сведочи:“ Натпоручник Шмит Зиаберов, стални њемачки представник у логору Стара Градишка, ангажован на преузимању радне снаге за ваздухопловне творнице у Њемачкој, у свом извјештају од 12, јуна 1942, између осталог, наводи: »3аточеници који се тамо налазе регрутују се од православаца и управа није могла да пружи никакве податке о њиховом броју, али се цијени на више хиљада, претежно жена и дјеце. До сада је пребачено у Њемачку за рад у пољопривреди 2.500 особа. Како се могу упутити обитељи са старијом дјецом, она најмања су препуштена бризи хрватске државе. Нужна посљедица тога је, значи, одвајање. У једном дворишту видио сам стотине дјеце, већ одвојене од њихових мајки, како чекају на своју даљу судбину. Санитарних уређаја нема, дјеца леже на дворишту под ведрим небом и вапију за водом и храном«.

Владимир Мијатовић, дијете логораш: »Имао сам 12 година када сам из Дубице са мајком и седмогодишњом сестром дотјеран у Стару Градишку. Усташа Анте Врбан наредио је да предамо све вриједости које имамо, новац и друге драгоцијености. Једну жену у чијим је опанцима пронађено неколико куна и златника, Врбан је пиштољем устријелио у чело, рекавши да ће свако тако проћи ко покуша да нешто сакрије. »У кули смрти«, гдје смо смјештени, читав простор је био испуњен до посљедњег мјеста женама и дјецом. Убрзо затим усташе су тражиле од свих оних који имају дјецу да их предају. Тада је настала тешка и мучна ситуација која се не да описати. Дјецу су силом одвајали од матера. Када су и нас потјерали иза зидова, чули смо само јауке и запомагања. Од тада нисмо видјели нашу мајку. Отјерали су нас у дјечји логор у Сиску, одакле смо имали срећу да извучемо живе главе«.

Мара Вејновић-Смиљанић, као млада дјевојка логораш, овако је доживјела агонију дјеце у Старој Градишки, јуна 1942: »Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору када су усташе отимале мајкама малу дјецу. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке са дјецом у круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и дјеца добровољио, а када то нису могли постићи, силом су их раздвајали. Дјеца и мајке су се чврсто збијали једни уз друге и запомагали. Поједине мајке скакале су на голе бајонете и падале пред њима. Потом су дјецу убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по педесеторо дјеце која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Неколико опатица (часне сестре) ишле су од собе до собе с неком текућином у кантицама и кистовима мазале дјеци уста. Говориле су да је то текућина за ублажавање жеђи. Међутим, послије краћег времена, дјеца су почела да се превијају од болова, дозивају мајку, оца, сестру, брата. Јауци и крици постајали су све ужаснији. Дјечја тела су се повијала и падала а како мјеста није било, рушила су се једно преко другога. Измијешале су им се руке, ноге, главе. Њихове усне субиле живе ране. Умирала су у најтежим мукама и вапајима. И то је трајало данима. Логорашице, које су усташе за то одредиле, трпале су у деке мртву дјецу и односиле на мјесто одређено за лешеве.«

По доласку у нове крајеве, црквена организација у правом смислу није ни постојала. Само дубока и чврста вера народа, подржавана од малог броја свештеника и калуђера, одолевала је притисцима и католичких пропагандиста и грађанских власти које су стајале иза њих“.

   ИСКОПАВАЊА У ЈАСЕНОВЦУ

Само 1964. вршена су ископавња у Јасеновцу, и академк Срба Живановић је учествовао у њима. Кијук је у „Катени“, свима и свакоме, обзнанио извештај комисије о том ископавању, после кога је Срба ЋЖивановић морао да бежи из земље, да га не убију. Ево одломка:“У првој сонди бр. 112 Б настављено је ископавање. Уклоњен је прво површни слој блата направљен после кише, па се затим наставило са ископавањем. Између дубине 1,20 и 1,50 м лежали су многи нагомилани предмети распоређени без неког одређеног реда целом површином сонде. Били су помешани са груменима креча, од којих су поједини били знатне величине до 30 см у пречнику. Нађени су следећи предмети: 76 дугмета различите величине, врсте и боје спољњег и доњег веша и одеће, 53 кашике углавном велике, 11 емајлираних посуда различите величине и облика, б чешљева, 5 огледала, 4 кишобрана, 3 кључа, 3 порцеланске шоље, 5 боца и 5 плетених корпи. Од текстила је нађено много остатака целе одеће, огртача, поњаве итд. различитих боја, 2 клупчета вуне, остаци џемпера и плетених вунених чарапа, кајишеви, 3 ком., 3 шнале од кајиша, кајиш од торбе, 2 копче за панталоне, ципеле мушке 2 ком, 2 цокуле/различите/, 3 гумене чизме, 1 дечје папуче, 1 пар сандала дечјих бр. 29, дечји опанак бр. 36, 2 различите женске сандале, кожни опанак 1 пар и 2 различита, 1 пар ђонова од сандале, остатак оловке 2 ком. 18 перли различите боје. Новац: 10 халера (1 ком. у кожном новчанику), 25 пара и 1 дин. СХС, 1 златник са ринглицом за вешање на ниску (аустријски Фрање Јосифа). Шнала за косу, муштикла 1 ком, 1 чибук, 2 бурме, 1 женски прстен, 2 велике маказе, 3 ножа (чакије) и 1 нож обичан. Напрстак, поклопац од чутуре, наочаре, 1 тањир, 2 дрвене кашике, 3 мале металне кутијице, две кугле од рачунаљке, 3 ком. штрумпандли, 4 овчије кости. Више комада гвоздене жице кружног облика са остатком текстила. По уклањању ових предмета приступило се проучавању скелета.

На прве остатке костију наишли смо на дубини од 1,05 м и ту су се остаци даље налазили у дубини у све већем броју. У свим случајевима се радило о целим скелетима само што су се поједини налазили ван граница сонде и задирали у профил зида. Скелети су лежали у врло различитим положајима набацаци без неког реда и то тако да су поједини делови били у различитим нивоима, а сами скелети су били међусобно испреплетани, једни су били постављени са лицем окренутим наниже, други су постављени у бочном положају, неки су били згрчени а неки у опуштеном положају. Оријентација скелета је врло различита — у свим правцима.

Скелет бр. 1 — Нађен је скелет женског пола, животног доба око 30 до 40 година. Испод тог скелета нађени су следећи предмети који нису били раније поменути: 14 великих кашика, 1 дечја висока ципела бр. 33, 3 мушка различита опанка, 1 дечји опанак, 1 ђон од женске папуче, 1 дечја сандала бр. 34, 2 женска чешља, 2 четкице за зубе, 1 огледало, 1 маказе, 2 џепна ножа (чакије), 3 велика кључа, 1 бурма, ланац са привеском — медаљоном, 1 мала флаша.

Скелет бр. 2 — лежао је испод претходног у бочном положају. То је скелет женске особе, са остацима плетенице тамне смеђе боје. Животно доба око 30 година.

Скелет бр. 3 — лежао јe испод скелета бр. 2. Пол женски животно доба око 30 година.

Скелет бр. 4 — Женски скелет животног доба око 20 година. Лежао је на леђима у дубини од 1,25 м.

Скелет бр. 5 — Лежао је испод претходног, пол женски. Животно доба није одређено. Лежао је на дубини од 1,40 м.

Скелет бр. 6 — Лежао је поред претходног на истој дубини. Пол мушки. Животно доба око 20 година.

Скелет бр. 7 — Нађен је скелет детета од око 6—7 годниа.

Скелет бр. 8 — Лежи на дубиии од 1,60 м. Пол мушки, животно доба није одређено.

Скелет бр. 9 — Пол женски. Животно доба око 20 година. Види се прелом лобање у occipitalnom пределу. Лежи на дубини од 1,40 м.

Скелет бр. 10 — Лежи на дубини од 1,50 м. Пол женски, животно доба око 20. год. Лобања повређена у            десном occipitalnom пределу.

Скелет бр. 11 — Дечји скелет животног доба око 10 год.

Скелет бр. 12 — Скелет женског пола животног доба око 20 год. Очуване су светло смеђе плетенице. Лобања            је повређена. Мозак је сачуван. Цео скелет је био прекривен кречом.

Скелет бр. 13 — Пол мушки. Животно доба око 30 год. Лобања има прелом десног pariete-temporalnog предела.

Скелет бр. 14 — Пол женски. Животно доба око 30—40 год. Има повреду у occipitalnom пределу. Скелет бр. 15 — Дечји скелет животног доба око 10 год.

Скелет бр. 16 — Дечји скелет животног доба између 4 и 5 год. Разбијен је десни parietalni предео. Скелет бр. 17 — Дечји скелет између 10 и 12 год.

Скелет бр. 18 — Дечји скелет животног доба око 3 год.

Скелет бр. 19 — Дечји скелет животног доба око 20 год. Очувана плетеница плаве косе. Постоји повреда у десном темпоралном пределу.

Скелет бр. 20 — Дечји скелет животног доба око 2—3 год.

Скелет бр. 21 — Мушки скелет неодређене старости“.

СВЕДОЧЕЊЕ ЂОРЂА МИЛИШЕ

Новинар Ђорђе Милиша, који је боравио у паклу Јасеновца, записао је, између осталог (а Кијук објавио), упозоравајући: “Све што сад износим, не односи се на католичку вјеру, већ само на поједине свећенике у служби цркве, која је једино зато одговорна. Жели ли црква да са себе скине ту тешку љагу, треба да у првоме реду сама жигоше своје преступнике из властитих редова. Не учини ли то, нека јој суди онај, у кога и сама вјерује..». Он додаје:“ О укупном раду клеро-фашиста вођени су точно статистички подаци у самој Надбискупији загребачкој, гдје се најточније знало за број прекрштених Срба, као и точан број потамањених Срба, упућених у пакао...

У усташкој Хрватској, улога католичког свећенства била је надасве важна, пресудна и одлучна, али увијек прикрита и дволична. Један дио свећенства био је задојен ватиканском, познатом, старом политиком прекрштавања Срба на католичку вјеру, а други дио, најактивније је учествовао у усташком покрету, чији је једини циљ био смрт преосталим Србима путем пакла Јасеновца — Старе Градишке.

Сам рад католичког свећенства у том правцу, најбоље се одразио овим тек незнатним примјерима изван и у самом паклу:

Логораш инг. кемије Болтар из Загреба имао је пријатељицу учитељицу недалеко од пакла. Једног дана катихета пучке школе у том мјесту дојури с ножем у руци и упита је: »Гдје су Ти српска дјеца«-...

Да парализира и ублажи гњев му, мирно узврати: »3абога, што хоћеш«, на шта јој љутито настави: »Хоћу да их покољем«...

Престрашена јадна учитељица, стала га одвраћати, али, кад је видјела, да га никако не може одвратити од његове паклене намјере, замоли га, да бар то не чини у њеном и у присуству остале дјеце.

Ни ту јој молбу није услишао, јер је сву српску дјецу поклао, изазивајући тешке сузе присутних свједока...

Др. Виолини из Брчког, као жупник, толико је својим терором учинио, да је цјелокупно пучанство мјеста превео на католичку вјеру, и кад је то завршио, рекао је: »Ја сам вам спасио душе, да ли ћу моћи спасити и тијела ваша, то не знам«...

И у самом паклу, пресудну ријеч, имали су, а уједно најсвирепија злочинства вршили католички свећеници у усташкој одори. У Јасеновцу је био свећених сатник Брекало, а у Старој Градишци свећеник сатник Липовац. Оба су немилосрдно и страшно мучили, убијали и клали, нарочито српске заточенике. Исто ти свећеници обављали су све вјерске службе у црквама, којима су морали присуствовати сви заточеници Католици...

Уз остале кољаче пакла, ти свећеници надасве су имали на зубу српске свећенике. Судбина епископа Платона у Бањалуци, не може се ни из далека успоредити с мукама српских свећеника у паклу...                     Међутим, и у том крвничко-убилачком послу, значајно је било наслађивање кољача Љубе Милоша над мукама српских свећеника. Он, не само што би им чупао браде, већ би узимао лампу за сваривање жељеза, и њом им палио браду, косу и лице, све до најкрвавијих рана...

Затим би им жицом везао руке, а око врата метнуо дрвену дашчицу, као ознаку, на којој је било исписано, или »Путујемо за Београд«..., или: »Путујемо без возне карте за Београд«...

На крају, заклани, бацани су у Саву.

ПАЦОСВКИ КАНАЛИ

А ту је и сведочење о ватиканским «пацовским каналима» којима је побегао Анте Павелић, из пера Лофтуса и Аронса:»Папино лично држање у односу на убилачког усташког вођу било је више од благонаклоног пренебрегавања. Када се поглавник обратио за нову аудијенцију код Светог оца, у мају 1943. године, добио је уверавање државног секретара Маљонеа да »нема никаквих тешкоћа у вези с поглавниковом посетом Светом оцу, осим што не може да буде примљен као суверен«. Сам Пије је обећао да Павелићу поново да лични благослов. До тада је Света столица већ поседовала обиље доказа о зверствима која је починио његов режим.

Ватикан доследно брани своју политику, истичући да је Павелвћевој држави ускраћено званично признање од стране Ватикана. Међутим, високи ватикански званичници, укључујући Пија XII, редовно су примали његовог »неофицијелног« дипломатског представника, који је себе називао »хрватским амбасадором«. Папа је такође наставио да прима друге високе званичнике и делегације, одвраћајући при том поглед од њихових небројених жртава.

О Павелићу се све добро знало. У једној прилици, неком италијанском фашистичком новинару је био обезбеђен сусрет и разговор с поглавником. Запажајући нешто што је изгледало као велика чинија пуна острига, он је питао Павелића да ли су то шкољке с далматинске обале. Био је пренеражен када му је диктатор одговорио да је у посуди двадесет килограма српских очију које су му послале његове верне усташе.

У једној другој ситуацији, Павелић је био на разговорима код Хитлера у Берлину. У чудној замени улога, замерио је фиреру на »попустљивом« поступку према немачким Јеврејима, хвалишући се да је, за разлику, он већ у потпуности решио »јеврејско питање« у Хрватској, док су у Трећем рајху неки од њих остали у животу.

»Априла 1946. године Павелић је напустио Аустрију и стигао у Рим у пратњи само једног усташког поручника, по имену Доксен (Dochsen). Обојица су били обучени као римокатолички свештеници. Тамо су се сакрили у једном заводу у Виа Ђакомо Бели бр. 3.« Павелићев сапутник био је у ствари Драгутин Дошен, бивши високи официр у поглавниковој личној телесној гарди. Британци су открили да је Дошен »звезда водиља Светог Јеронима (Драгановићев штаб)«.

 ЗА КРАЈ

Пожурите, браћо Срби, да набавите «Катену мунди». Наши «пријатељи» из Америке и Немачке траже да променимо своју свест, да бисмо ушли у трулу Европску унију, наставак оне папине. Ова књига ће вама и вашој деци помоћи да сачувате памет и чист образ, и да наставите путем Небеске Србије. А Кијуку, дивном Србину Христовом, који нас је овом књигом обдарио: ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!