header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Малвина Господинова: Шта се крије иза папине турнеје по православном свету Штампај Е-пошта
среда, 01 октобар 2014

 Поводом учесталих позива папи да посети Србију, доносимо превод новинског чланка из 2002. године бугарске историчарке Малвине Господинове, писан у сусрет посете папе Јована Павла Другог Бугарској, који објашњава шта се заиста крије иза посета римског архијеретика православним земљама. 

Унијатство и екуменизам су два лица отпадништва од Христа

Срдачан пријем којим су недавно дочекани папски изасланици (текст је писан 2002. г.) код нас, доказује да су престале донедавне дилеме око папине посете Бугарској. Јавност је упозната са тим да ће римски епископ посетити земљу током највећег бугарског празника, оног посвећеног светој равноапостолној браћи Ћирилу и Методију. Шта се заиста крије иза наизглед безазлене Војтилине туристичке турнеје по православном свету, и зашто је та турнеја увек пропраћена са негодовањем, немиром и поделама међу клиром и мирјанима?

Црквена историја недвосмислено нам доказује стари сан римокатоличке цркве да наметне своју власт над целим хришћанским светом.

После по Христову Цркву трагичне 1054. године, када је западна црква због своје јеретичности отпала од саборности васељенског Православља, она овај свој циљ оправдава свим средствима. Једно од најчешће употребљаваних средстава (тј. начина) до краја 19. века било је закључивање тзв. „унија“, при којима се признавао примат (врховништво) римског папе уз очување православних обреда.

Демагошки (народно-обмањивачки) карактер унијатства је добро познат кроз векове. Најпознатије уније у историји су Лионска из 1274. г., Флорентинска из 1439. г., Брестска из 1596. г. и Сиријска унија из 1700. године. Оне су закључиване искључиво због политичких мотива, у време кризних и тешких историјских околности по православне земље, и биле су насилно наметане православном становништву чији се највећи део борио да сачува православну веру.

Које је право лице уније? Закључивање уније са Римом је најчешће форсирала световна власт. Византијски цар Михајло Осми Палеолог (1260-1282) се решио на такав корак само због једног циља, а то је било васпостављање Византијског царства које су срушили крсташи за време Четвртог крсташког рата. Латинско свештенство, које је иначе пратило војске крсташа, се поново упутило у Цариград, сада да би наметнуло Православној Цркви решења са Лионског сабора. Католици су тада починили још један у низу од злочина против Православља, када су завладали Светом Гором Атон. Први напад је био на Лавру светог Атанасија. Следили су напади на Иверску лавру, манастире Ватопед, Зограф, Кареју, Ксиропотам… По целој Светој Гори Латини су калуђере подвргавали мучењу и убијали све оне који су одбијали да приме унију и тако одступе од православне вере. На дан 23. октобра 1280. г. двадесет и два монаха и четири мирјанина су изгорела у једној од кула манастира Зограф. Покрај Ватопеда се налази место звано Фурковуни – шума вешала, где су обешени ватопедски монаси који су одбили јединство са католицима.

Иверске иноке су подавили у мору, а млађе од њих су отправили као сужње у Италију и тамо продали у робље…

За време похода против српског кнеза Јована Душана, у децембру 1282. г., цар Михаило Осми је умро а да није био у јединству са западном црквом а од стране источне је био одлучен. Његова удовица царица Теодора је издала специјални декрет којим признаје истинско исповедање православне вере и одбацује унију.

Такве су биле околности и резултати везани уз Фирентинску унију. Цар Јован Осми Палеолог (1425-1448) је видео у јединству са римокатоличком црквом једини спас за царство измучено силном најездом османских Турака. Папа Евгеније Четврти је пристао да организује војну коалицију против Турака, али тек након потписивања уније. Међутим, војна помоћ уопште није послата.

Бугарска средњовековна држава је такође била предмет папских апетита. Наши цареви су поимали да је суверена држава немогућа без независне аутокефалне цркве. Када су препреке за то долазиле са Истока, они су свој поглед окретали ка Риму. Због тог разлога је 1200. г. цар Калојан започео преговоре са папом Инокентијем Трећим, који су 1204. године довели до потписивања уније. Када се Друго Бугарско царство утврдило и његова моћ порасла за време цара Јована Другог Асена унија је била раскинута. Пролећа 1235. г. на сабору у Лампсаки трновски архиепископ је проглашен за патријарха и бугарска црква васпоставља своју аутокефалност. Следеће године папа одлучује цара Јована Другог Асена, а 1238. г. је чак покушао да организује крсташки поход против Бугарске…

Наде римског престола за потчињавањем православног Истока нарасле су након освајања Византије од стране Турака. Током 16. века језуити чине све што је могуће да би задобили поверење православних – отварају бесплатне школе, прихватилишта, болнице. Али истовремено уз ово ширење римокатолицизма, распростире се и православна литература и чак се меша у послове Цариградске патријаршије када су неколико пута на њен престол дошли приврженици католицизма.

Током 19. века се оснивају католичке бискупије у Босни и Херцеговини (1881. г.), архиепископија у Букурешту (1885. г.), закључен је конкордат са Црном Гором (1886. г.). Што се тиче Бугарске, 18. 12. 1860. је потписан протокол о унији између бугарске и римске цркве и основана је унијатска општина у Цариграду, одобрена од стране папе и призната од Високе порте. За духовног вођу унијата је изабран архимандрит Јосиф Соколски. Захваљујући оштрој реакцији наших најистакнутијих јавних и црквених делатеља тог времена (нарочито П. Р. Славејкова и Илариона Макариопољског), унија је одбачена. Ово је био и последњи отворени покушај Ватикана да Бугарску прикључи католичком свету.

Након обнове дипломатских односа између Ватикана и Бугарске током 1991. г., католичка активност у земљи је видно интензивирала посебно топлим односима ватиканских званичника са Инокентијевим расколницима [1].

Слично стање црквеног живота налазимо у свим посткомунистичким православним државама после 1989. године. Тактика Ватикана је сада прилично промењена. Унијатство је стављено у други план, а (одавно) успостављени екуменски покрет се претвара у најприкладније средство за прикључивање православног света у глобално одбацивање вере у Христа. Крајњи циљ овог покрета је стварање једне глобалне „надцркве“ којом би руководио Рим.

Појам „екуменизам“ је изведен из грчке речи "икумени" (екумени), што значи „васељена“ (свет тј. целокупна Земља). На грчком језику православна црква се назива „икуменики“ тј. васељенска. Појам екуменизам, којим се означава новоуспостављени покрет, је измишљен и уведен у употребу од стране председника YMCA-е [2], истакнутог масонског лидера Џона Мота [3], на „Међународној мисионарској конференцији“ [4] одржаној 1910. г. у Единбургу. Циљ је очигледан  - да се идентификује екуменски покрет са истинском Христовом Црквом. На првој екуменској конференцији одржаној у Стокхолму 1925. г. се формирала идеја о оснивању Асоцијације религија под управом једног глобалног органа изабраног од стране свих цркава. Током 30-их година познати екумениста са Париског богословског института – руски теолог Лав Зандер [5], овако описује састав те асоцијације: „Састав оних који су укључени у екуменски покрет је изузетно живописан. Ту ћете наћи не само православне јерархе, англиканске бискупе и протестантске пасторе, већ и представнике „либералне теологије“, који не верују у божанску природу Исуса Христа, и унитаријанце који одричу догмат о Светој Тројици, и квекере који одбацују било какве црквене установе“. Године 1948. је основан Светски савет цркава (ССЦ) [6] са центром у Женеви. Његови чланови су сва позната јеретичка друштва, која себе претенциозно називају „црквама“.

Током 60-их и 70-их година 20. века женевски екуменизам се више не задовољава да буде само „братски савез цркава“, већ постаје законодавна установа која врши потпуну власт над својим члановима, укључујући ту и православне помесне Цркве. Дају се великодушне стипендије православним студентима и клирицима, даје им се могућност да путују по целом свету уз пуну подршку ССЦ-а, али им се у исто време ограничава право да мисионаре међу инославнима. Међуправославни сусрети се одржавају само на иницијативу ССЦ-а и уз учешће његових посматрача. За ове сусрете је основан и посебни „Православни центар“ покрај Женеве, у Шамбезију. Већи део преписке у ССЦ-у је означен са „строго поверљиво“ и само виши клирици јој имају приступ.

Иако су крајем 90-их година поједине православне Цркве суспендовале своје учешће у ССЦ-у, његов утицај остаје нетакнут због екуменистичког духа у којем су одгојене нове „интернет генерације“. Управо с тим су везана и многобројна путовања папе Јована Павла Другог, која се тешко могу описати као мисионарска. Имајући у виду сву политичку и економску моћ западног света, и ослањајући се на верско незнање оних које посећује, вођа римокатоличке цркве заиста има историјску шансу да прошири свој утицај и над православним хришћанима и тако припреми пут за глобалну „надцркву“ новог светског поретка.

Неозбиљно се тврди да ће папска посета довести до некаквих апокалиптичних догађаја у нашој земљи. Оно, због чега би требали да се бринемо ће доћи дуго после дводневне папине посете.  Немире и поделе (виђене поводом папиних посета) међу верницима у Украјини, Румунији, Грчкој и Светој земљи тешко да ћемо видети. Али они и нису наступили за време путовања тамо, већ онда кад су се све чешће почеле чути речи да је само уз папску подршку могуће остварити (у Цркви) тако сањано материјално благостање.

Сигурно ћемо и овде видети целивање земље после изласка из авиона, чућемо молбу за опроштај (али ни речи о покајању) и похвалне речи о нашој култури, о раду свете браће, бугарској радишности и гостопримству. Можда ће бити и поменуто шта и о злогласној „бугарској вези“ у злосрећном атентату из 1981. г. Ненаметљиво, али свакако ће бити понуђена помоћ за превазилажење економских тешкоћа. Међутим, највећем изазову ће бити изложен високи клир Бугарске православне цркве. Његово понашање ће засигурно бити праћено „под повећалом“, како од световних власти које теже ка топлим односима са Ватиканом, тако и од стране верујућих православних хришћана.

Наши клирици ће бити приморани да направе свој избор, руководећи се својом савешћу и датом им од Бога слободном вољом, макар је Господ Исус Христос већ одредио прави став: „…Нека буде ваша реч: да - да; не - не; а шта је више од овога, од лукавога је.“ (Матеј 5:37). Јер, ако су у политици компромиси често пута неопходни, када је у питању однос према вери они се неминовно претварају у издају. И ако се у свету то кажњава према људским законима, за оно што је учињено против Бога, казниће Он Сам.

Извор: Новине „Монитор“  од 30. јануара 2002. г. / чланак пренесен на сајту „Православието“/.

За „Борбу за веру“ са бугарског превео Б. В.

 ___________________

[1] Почетком 90-их година се у Бугарској православној цркви догодио раскол потакнут од стране световних власти. Део архијереја је тврдио да је избор патријарха Максима режиран од стране комунистичких власти, и након што је патријарх Максим одбио поднети оставку, формиран је паралелни расколнички „Алтернативни синод“.

[2] The Young Men's Christian Association – Омладинско хришћанско удружење.

[3] John Mott, 1865–1955. Добитник Нобелове награде за 1946. г.

[4] The World Missionary Conference.

[5] Лев Александрович Зандер, 1893–1964.

[6] The World Council of Churches.

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.