СВЕДОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА НА ЗАПАДУ

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Када размишљамо о европском јединству, не може а да нам на памет не падне оно јединство које је између православних постојало у првом миленијуму хришћанства.

Наиме, ако би неки хришћанин из Северне Африке решио да путује до Ирске (у 7. веку, рецимо), он је са препоручним писмом своје парохије могао свуда да буде дочекан као брат – и на Балкану, и у Италији, и Француској, и у Ирској. Свуда би га поздравили и угостили. Ово дивно јединство Цркве Христове је, на општу несрећу, нарушено 1054, када је римски епископ најзад показао да не жели само част првог међу једнакима, него и власт над целом Црквом. Ипак, пробуђени људи Запада се враћају Цркви од Истока, која је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Такав је и Бернар Ле Каро,  Француз који живи  у Женеви, један је од мисионара и сведока православног европског Запада. Аутор књига о Светом Јовану Шангајском и Светом Теофану Затворнику, сарадник угледних француских православних сајтова, припадник Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије, он је и велики пријатељ србског народа. Радо се одазвао нашем позиву да да интервју за “Геополитику”.

ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ   

ПИТАЊЕ(П): Уважени господине Ле Каро, молио бих Вас да за читаоце „Геoполитике“ испричате нешто о свом путу у православну хришћанску веру.

ОДГОВОР(О): Мој пут у Православље је почео кад сам имао 17 година, у руском Леснинском манастиру близу Париза, који се пре рата налазио у манастиру Хопову у Срему. Приликом моје прве посете присутвао сам Акатисту Пресвете Богородице пред чудотворном Леснинском иконом. Старије монахиње певали су у импровизованом храму, типичном за емиграцију. Ипак, каква благодат! Ове монахиње ”ништа нису имале, а све су поседовале”, како каже апостол Павле. Истог дана сам упознао мог будућег духовног оца, дивног ученика Светог Јована Шангајског, протојереја Чедомира Остојића, који је био парох Руске Заграничне Цркве у Бриселу. То је био мој први контакт са Православљем, али то је било одлучујуће. Касније, богомудра игуманија Леснинског манастира Теодора ме је послала у Србију  (била је то 1968. године) да се „оправославим". У овој земљи, која беше прва православна земља где сам боравио,  упознао сам се са манастирима, светињама, а такође са светима не само небесне него и земаљске Србије: са о. Јустином, а затим са владиком Павлом Рашко-Призренским, будућим патријархом. Неко би могао да се пита шта је привукло западног човека Православној Цркви, у ово време кад је она била прогањена готово свуда, штавише подељена у Европи. Па, управо светост, упркос свим људским слабостима. ”Ово благо имамо у земљаним судовима” по речима апостола Павла. Та светост је сведочила да је Православна Црква била древна Црква, са својим апостолским живљењем, својим светим чудотворцима. Још бих додао да су ми тада огромно помогли у овом ”путовању” два србска јеромонаха: O. Атанасије Јевтић, сада умировљени епископ захумско-херцеговачки и о. Амфилохије Радовић, сада митрополит Црногорско-приморски. Ја ћу им бити вечно благодаран.

СВЕЦИ ПРАВОСЛАВНОГ ЗАПАДА

П: Када сте прилазили православном хришћанству, колико сте били свесни да се враћате дому? Јер, не заборавимо, Француска, Ваша отаџбина, била је, поред Ирске, украс православног Запада, препуна светаца – од мученика ране Цркве, попут Светог Иринеја Лионског, који је био и велики богослов, преко Свете Геновеве, Светог Касијана Римљанина, до подвижника пустиња Галије…

О:Морам да кажем да је ова свест је дошла код мене мало касније. Тада сам врло мало знао о древним свецима Галије, чак и ако ме је Commonitorium Светor Викентијa  Леринскoг, између осталог,  убедио у неоснованост папског догмата о „незаблудивости“ и „универзалном примату“.

Свети Јован Шангајски покренуо је поштовање древних светих који су на Западу били заборављени. У календару има, чак  сваког дана, најмање један светац из првих векова који је живео на територији данашње Француске. Може се додати да је више од десет одсто француских градова названих по једном свецу и то су не само свеци древне Галије, него и светитељи Васељенске Цркве. На пример, мој родни град назван је по Св. Герману Цариградском.

Стопама Светог Јована Шангајског, Руска Православна Црква у Британији сада слави огроман број светих са Британских острва.  У Швајцарској је  Руска Црква такође установила празник свих древних светих ове земље, а постоји чак и служба њима посвећена на црквенословенском језику! Ово обновљено прослављање  ”западних” светих је дало нови живот њиховим св. моштима: православци сад служе пред њима, док  су оне раније биле напуштене. А када кажем нови живот, то није теоријски. Кад сам ишао са једним грчким свештеником да се поклоним моштима светитеља из петог века који се налазиле у неком римокатоличком храму, свештеник је узео мошти у своје руке, и тада  се изненада осетио јак мирис. Али, Француска такође има и мошти великих светитеља првих векова, украдене током пљачкања Цариграда 1204. године. То је случај, на пример, са лобањем Св. Јована Крститеља у Амиенсу која се раније  налазила у неком забаченом углу, а сада је доступна јавности. Захваљујући томе хиљаде православних долазе из Русије да се поклоне. То је и случај са моштима свете царице Јелене у Паризу. Постоји у том погледу нека промена код римокатоличког свештенства, који сада православнима добровољно препуштају храмове за служење пред светињама. Неки од њих чак почињу да виде у Православној Цркви древну Цркву Христову ...

ОТАЦ ВЛАДИМИР ГЕТЕ И ПАПИЗАМ

П: Француска се, вековима, храбро борила и против учења о папској незаблудивости. Међу великим сведоцима истине о том питању нашао се и архимандрит Владимир ( Гете ), који је с 19. веку обратио у православље и написао, до данас непревазиђену, књигу о папском примату. Реците нам нешто о томе.

О: Отац Владимир је био озбиљан, правдољубиви историчар. Њега је проучавање историје Цркве довело до Православља. Пажљивим и непристрасним испитивањем аргумената у корист папског примата, он је дошао до закључка да је Црква која је сачувала учење Апостола и  Св. Отаца јесте Православна Црква. Његова књига "Расколничко папство", преведена је на неколико језика и представља свеобухватну студију. Он показује, век по век, да "епископ над епископима" није постојао у Цркви првих хиљаду година. Запањујуће је да је Свети Теофан Затворник саветовао читање ове књиге онима у Русији који су знали француски. Он сам је течно говорио овај језик.

Тачно је да су се Французи борили против папског апсолутизма, и треба напоменути да је у првим вековима Галија живо задржала стару еклисиологију. На пример : у петом веку један помесни галски сабор је осудио неку локалну јерес не тражећи да римски папа потврди њихову одлуку, већ само да то саопшти другим Црквама!

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ РУСКОГ ЧУДА И ПОУКА ЗА СРБЕ ДАНАС

П: Ви деценијама живите у Швајцарској и припадате Руској Заграничној Цркви Московске Патријаршије. Дали сте и свој допринос уједињењу. Какво је Ваше искуство руског заграничног Православља и како је процес уједињења, после пада комунизма, текао? 

О: Овај процес уједињења Цркве сматрам  великим даром од Бога. Штавише, Свети Јован Шангајски помогао је овом процесу и након своје смрти. У току првих дана Свезаграничног Сабора  2006. г у Сан Франциску, као што је и нормално, многе контрадикторне идеје су летеле са свих страна. Рекло би се да сабор неће успети. Али одједном, неки од наших свештеника имали су следећу идеју - они су се сетили чуда свете Ефимије :  над њене мошти су Оци Халкидонског Васељенског Сабора ставили два исповедања, једно православно, друго јеретичко. Четвртог дана Оци видеше православно исповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако су поступили и у Сан Франциску: наши свештеници саставили су пројекат посланице Сабора у коме су тражили од заграничних архиереја васпостављење општења са Црквом у Русији, и ставили су је на мошти Св. Јована Шангајског, па су молитвено поменули имена свих учесника Сабора. Сутрадан је резолуција била усвојена једногласно… Мора се рећи да је пре тога и владика Амфилохије, убедљивим речима, подржао помирење у Руској Цркви. Што се мене тиче, причао сам о мисији Православља на Западу. Нагласио сам да је за Светог Јована Шангајског мисија руске дијаспоре била поновна евангелизација Запада у истинској вери. Додао бих да то није само задатак Руса, већ и свих других православних народа који живе на Западу!

Да се вратимо на питање уједињење Цркве, дозволите ми ову примедбу: ако овакав догађај – уједињење Руске Заграничне са Московском Патријаршијем - који је изгледало немогућ, био достигнут захваљујући известном степену добре воље на обе стране, зашто је "лечење"  садашњег раскола учињеног од бившег ученика оца Јустина не би било могуће? Отац Јустин је препоручио својој четворици ученика да решавају проблеме заједно: ”све решавајте апостолском ревношћу”… Као што се види, ове речи тичу се све четворице ученика оца Јустина, који је, поводом раскола у Америци, препоручивао обнову црквеног јединства међу браћом на основу неке „човекољубивије одлуке“.У супротном случају постоји велики ризик да се на тлу  СПЦ развије, после смрти протагониста ове несрећне историје, неколико група "истинитих православних хришћана", по обрасцу старокалендараца у Грчкој. Нема сумње да би то такође био случај са Руском Заграничном Црквом да није остварила овај историјски чин.

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ, ВАСЕЉЕНСКИ СВЕТАЦ

П: Један од највећих светих Руске Заграничне Цркве је и Свети Јован Шангајски,  о коме сте написали књигу на француском, преведну и на руски и на србски (србски превод изашао је у „Образу светачком“). Шта нам можете рећи о овом великом угоднику Божјем, који је дуго живео на Западу и који је почео да оживљава култове западних правослвних светаца, просијалих пре отпадије Рима од Цркве?Колико је тачно да су га у Француској поштовали и римокатолици, називајући га Сватим Јованом Босим?

О: Интересовање за овог Светитеља и његово житије непрестано расте.  Поштовање њега као светога проширило се у целом православном свету. Чуда се свуда обилно дешавају. Што се тиче другог дела вашег питања, односно поштовање Светог Јована Шангајског код римокатолика, рекао бих да је он излио благодат коју му је Бог дао на све људе, без обзира на њихову веру. Истина је да га је мали број инославних, који је био у контакту са њим, сматрао за Свеца. Али то је далеко од тога да он међу рримокатолицима ужива свеопште поштовање. По мом мишљењу, морамо да се уздржимо од претеривања!

 СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ И КОМУНИСТИ

П:  У доба комунистичког ропства СПЦ, посећивали сте Југославију и духовно сте се руководили код новојављеног свеца, Преподобног Јустина Ћелијског. Како се Свети Јустин носио са ропством у које су Срби били бачени под Титом? Какво је било његово духовно руковођење, однос према екуменизму, литургијској реформи?

О: Дошао сам први пут, као што рекох раније, 1968. Сећам се Манастира Ћелије; било нас је само неколико лаика на Светој Литургији... Међутим, упркос свим притисцима на СПЦ ништа није могло да спречи светлост Христову да сија.

Што се тиче става о. Јустина према режиму, он ми је рекао да су, након преузимања власти, комунисти су од њега тражили ”сарадњу” . О. Јустин им је одговорио: ”За мене,  Богочовек је све, а за вас, Он је опијум за народ. Каква сарадња може да буде међу нама?” Отац Јустин је дефинисао комунизам као ”перманентну злочиначку утопију"; како ми је рекао,  комунизам не може да живи без злочина. Што се тиче марксизма, говорио је да за њега то није философија јер не одговора на основно питање: шта је смисао смрти? Према томе, отац Јустин је додао да, ако се ова философија састоји у томе да се нахране људи, то је "кромпирологија." Што се тиче ситуације Цркве под Титовим режимом, написао је меморандум "Православна Црква под комунизмом", објављен од стране Владике Атанасија  у дивном зборнику "Сетве и Жетве." О самом Титу, отац Јустин је рекао да ће се његова душа тешко одвојити од његовог тела, што се заправо и догодило. Његова агонија трајала је дуго. Поред тога о. Јустин је био исто тако оштар према западној ”Остполитик” (политици према Истоку).

ОТАЦ ЈУСТИН И ЕКУМЕНИЗАМ

П: Отац Јустин је написао књигу „Православна Црква и екуменизам“, која је до данас најбоља студија на ту тему. Колико сте с њим разговарали о овој појави, коју је он звао „свејересју“? Шта је мислио о модернизму и литургијској реформи?

О:   Овај  цитат из преп. Максима Исповедника  био је драг оцу Јустину: ”Ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде." Дакле, сву екуменистичку дипломатију, реторику, отворено је осудио. Неки сада кажу да је он био "екумениста", наводећи чињенице да је о. Јустин и римокатолике примао са хришћанском љубављу, без било какве разлике, што јесте тачно. У ствари, он није имао никакву мржњу,чак ни према папи - мрзео је само грех и папизам. Али то не значи да би се молио са неправославнима, да би причестио неправославне, да би рекао свашта о Православљу да угоди неправославнима!

Додао бих да данас, на Западу, екуменизам готово никога не интересује. Један цариградски митрополит је говорио о "екуменском умору". Последњи састанак папе и патријарха Вартоломеја, и њихова "Декларација" нису наишли ни на какав одјек у западним медијима. То је био "a non event".

Сада, што се тиче литургијске реформе, о. Јустин је служио по типику Србске православне цркве, без икакве измене. У његовом преводу служебника стоји за ”тајне” молитве, ни ”тајно”, ни "гласно", него "тихо". Лично мислим да би, да је био уверен да је потребно да се ове молитве читају гласно, за народ, он би то чинио. Што се тиче увођења србског као литургијскиског језика, то је одговорало стварној потреби, и било је од Духа Светога. Зато није изазвао кризу у црквеном телу, за разлику од следбеника савремене литургијске реформе.

ВАТИКАН: ВЕТРОВИ ПРОМЕНЕ ИЛИ...?

П: Кад смо већ код екуменизма, какво је стање римокатолицизма и протестанизма данас? То питам пошто причу о сједињењу са римокатолицима и протестантима екуменисти међу православнима правдају некаквим „богаћењем“ Истока духовношћу Запада…Чиме бисмо се „обогатили“ ако би до уније дошло?                                                

О: Кад је реч о хришћанству на Западу, мислим да би требало одмах да направимо разлику између Ватикана и верника Римокатоличке цркве. Као што у политици морамо разликовати народе од њихових владара... Почнимо, ако дозволите, о Ватикану. Ако погледамо реалност, ништа више се не може очекивати од садашњег папе него од његових претходникâ. Као што ми је рекао један амерички политичар, "Ватикан је као америчка државна управа,  oн  не може да буде реформисан!" На еклисиолошком нивоу, папа Фрањо је недавно цитирао све своје титуле, у ”Оссерваторе Романо”: ”Васељенски Пастир, викар Христа”, итд ... што, по њему, ”произлази из Петровог Првенства”. Дакле, ништа се ту није променило. На литургијском нивоу, за разлику од свог претходника, он не изгледа посебно заинтересован за повратак у традиционалиније форме мисе. На политичком нивоу, он је успоставио унијатску епархију на Криму (два месеца пре повратка Крима у Русију!) и специфичну унијатску епископију у Букурешту. Што се тиче унијатског архиепископа Украјине, он је покушао да од Руске Цркве одузме Кијевопечерску Лавру  (cum permissio superiorum ?), али је пројекат пропао. Не треба заборавити да је папа Фрањо, када је био архиепископ у Аргентини, служио мису за беатификацију Степинца ... Који онда смисао има ”дијалог”?

КРИЗА ФРАНЦУСКОГ ХРИШЋАНСТВА

П:Како се све то одржава на духовно стање „на терену“?

О:Када говоримо о западним хришћанима, ја ћу се ограничити на Француску: то је права катастрофа. Известан број римокатоличких храмова су затворени, неки су порушени или претворени у ресторане, а у најбољем случају у музеје. Желео бих да додам и један пример из свакодневног живота. У многим парохијама, због недостатка свештеника, опела се служе без свештеника. Они су замењени "пасторалном групом" сачињеном од лаика, који певају неколико песама, читају Еванђеље, итд ... Када је једна побожна римокатоликиња  у мојој фамилији умрла, нисмо нашли свештеника да врши опело. "Тим" састављен од жена "служио" је ”опело”: певали су ”песмице”, читали Јеванђеље, кадили ковчег и прочитали разрешитељну молитву ... Ово истичем: то није изузетак, већ је у складу са прописима римокатоличке јерархије у Француској.

Дакле, да најзад одговорим на ваше питање да ли може се очекивати ”богаћење Истока духовношћу Запада”. Ја питам екуменисте: да ли ћемо се обогатити горе описаном декаденцијом или ћемо, напротив, ми обогатити Запад стихирима Светог Јована Дамаскина, које се певају на опелу?

Упркос томе, постоје - хвала Богу – и позитивне знаци. Сада  значајан број свештеника  постају људи који су дошли у хришћанство као одрасле особе. Код њих постоји реалан интерес према духовности, они траже нешто аутентично, и интересују се за Православље према коме немају предрасуда као њихови предходници.  Чак и  неки ”лефевристи” (римокатолички традиционалисти, следбеници кардинала Марсела Лефевра, који није признавао екуменизам и модернистички Други ватикански концил, нап.В.Д.)  сада разумеју да немају ништа више да очекују од папства у вези са аутентичним духовним и литургијским животом, и они гледају у  правцу Православља. Један од њихових угледних следбеника недавно је постао православан. То је раније било незамисливо. Па, да сумирамо, рекао бих следеће: у погледу Ватикана и ”званичног  католицизма” : не се сипа ”вино ново у мјехове старе”. Али осим тога, безброј душа на Западу чекају "нову реч", као што је говорио Достојевски.

ДУХОВНА ГЛАД НА ЗАПАДУ

П: Дакле, сведочите нам о великом занимању западних хришћана (оних који то још увек јесу) за истину Цркве од Истока. Ваша књига о Светом Теофану Затворнику која је недавно објављена у Паризу изазвале је велики интерес. Хоће ли се ово занимање за Истину међу људима Запада продубљивати или је то само површно трагање за нечим новим?     

О: Глад за аутентичном духовношћу је огромна. Само један мали пример : ова књига, у којој сам, уз Божију помоћ, написао биографију Св. Теофана, а затим објавио његова писма на француском,  имала је одјек који апсолутно нисам очекивао. Био сам позван да говорим о св. Теофану на француској телевизији и радију. Осим православних медија, чак и католички радио ме је замолио да причам о томе. И постављали су озбиљна питања о Оцима Цркве ... То значи да савремени свет тражи нешто аутентично. То није био случај пре неколико година.

ЕВРОПСКА УНИЈА И ХРИШЋАНСКЕ ВРЕДНОСТИ       

П: Многи у Србији, од политичара, преко интелектуалаца, до обичних грађана, сматрају да ће нам улазак у ЕУ помоћи да се економски опоравимо. Какво је Ваше мишљење о томе, а поготово ако су узме у обзир да је на Западу све више антихришћанских закона који се намећу из једног, бриселског центра.

О: Тешко ми је проценити да ли ће Србија добити економиски опоравак кроз "интеграцију". Не заборавимо да већи део земаља ЕУ пролази кроз драматичну економску ситуацију и да су перспективе веома песимистичке. A у погледу духовног аспекта интеграције, имам мало прецизније мишљење. Треба подсетити да је у почетку идеја уједињене Европе лансирана од стране хришћанских демократа. Застава ЕУ је плаве боје са златним зведицама,  а то је симболичан начин на који се представља Богородица у Римокатоличкој Цркви.

 Али педесет година после тога Европска Унија постала је нешто сасвим друго, монструозна конструкција која негира своје хришћанске корене, која је измислила истополни брак, итд... Они су не само безбожници, већ и богоборци. У француској влади, ниједан министар (по први пут у новијој историји!) не сме да призна да је он верујући!

Нови поглавар Украјинске православне цркве Московске патријаршије, Митрополит Онуфрије, је недавно рекао, и мислим то важи не само за Украјину, него и за Србију: „Сада је свет подељен у два табора – у једном табору су људи који желе да у пуној снази и стварности сачувају хришћанске моралне законе, које је Бог дао човеку његовог добра ради. Други табор те законе гази. На пример, кад је брак у питању. Бог је благословио мушкарца и жену – Адама и Еву. Не двојицу Адама, не две Еве… Зато су они закони које нам сада нуди нови европски свет за нас неприхватљиви. Не можемо да сарађујемо и да се уједињујемо с таквим светом. Морамо бити у јединству с онима који чувају закон Божји“.

Чланство у ЕУ подразумева  и чланство у НАТО-у, чије злочиначке намере се све више обелодањују. О томе можете чути грубе провокације Расмусена. Да ли  многострадални србски народ жели да пролива братску крв других православних народа да би угодио таквом и њему сличној господи ? На крају, да закључимо ово питање,цитираћу службу Светом Петру Цетињском: “Посетивши Беч и Берлин без ичега си се вратио оданде,…и завапио се Свесилном Помоћнику Твојему Богу“… Има о чему да се размисли!

 ДУХОВНО СТАЊЕ ДАНАШЊИХ СРБА

П: Пошто већ деценијама походите Србију и СПЦ, одлично познајте стање у свим Помесним Цркавама, шта мислите – колико се народ Светог Саве враћа Христу и Завету?

 Чини ми се, да главни проблем СПЦ је њено јединство. Осим раскола који сам поменуо малопре, један од проблема је увођење литургијских реформи. Мислим да би, за добро и мир Цркве, било би мудро да престане ова ”мода”. Има сличних преседана у новијој историји Цркве. У своје време и Свети патријарх Тихон Московски, и архиепископ атински Хризостом Пападопулос су увели нови календар. Свети Патријарх Тихон је, због огромног противљења у побожном народу, имао мудрости да се врати на стари календар. А архиепископ Хризостом је наставио… и добио је раскол који траје чак и након 90 година!

У закључку, морам да признам да сам зачуђен чињеницом да се све више заборавља огромна улога о. Јустина у одбрани Православља у двадесетом веку. Да ли можемо говорити о Св. Максиму Исповеднику и прикрити његову борбу против јереси монотелита? Или о Св. Марку  Ефеском, а да не помињемо Фирентински Сабор?

Ипак, ја сам оптимиста. «Благо ономе који се сада не саблазни о Православље, онолико благо колико је било благо благоразумном разбојнику који се није саблазнио о распетог Господа Христа”, рече  о. Јустин. Као закључак, ја бих рекао да је наша дужност да живимо православно, упркос свим својим људским слабостима, на путу Св. Отаца, тако да, по речи Христовој, "људи виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима". А онда, као што ми  рече један богомудри Светогорац: "Нека ђаво ради свој посао... ми радимо своје”!                       

Интервју објављен у „Геополитици“ за септембар 2014.