Београд као Белфаст: Уз овакво осигурање и ОВК би могла организовати параду у Београду

Ради ли се о победи толеранције и разума, или сукобу цивилизација и силовању Србије? Београд је јуче изгледао као Белфаст, и то на лош дан.

Не случајно. Шта повезује унионистичким параду "наранџастог реда" (боја протестаната) и прајд у Београду, који је Србији постављен као услов за преговоре с ЕУ, а вероватно и још понешто?

Протестанске и унионистичке групе окупљене у "наранџасти ред" (боја протестаната) сваке године прослављају своју ратну победу из 1690., шетњом кроз католичке четврти Белфаста. И док католици то виде као бесмислену и грубу провокацију, протестанти покушаје да се њихова шетња ограничи на њихове делове града углавном виде као кршење својих права и напад на протестантску културу.

Из перспективе ирских католика и србијанских православаца, обе представљају културолошку доминацију протестантске културе, а сврха им је "пацификовање" локалног становништва и показивање ко је газда - јер, у крањем исходу, параде томе и служе. Из перспективе глобалистички настројених активиста за људска права, представљају ширење "универзалних" вредности. Но, колико су оне стварно универзалне? Како год гледали, "параде" се одувек организују у част победа, пре свега војних. Питање које се поставља је, ко је ту заправо победник, а ко је поражен?

Активисти ће спремно одрецитовати своју мантру: победило је човекољубље, људска права, и љубав, а поражени су мржња, нетолеранција, и пар матораца који на све то одмахују главом и питају се куда свет иде. Но, ствари су много комплексније од тога, нарочито кад се гледају са стриктно политичког аспекта - а мене, искрено, други аспекти геј активизма нити не занимају нити су они уопште у целој причи битни. Ти други аспекти, наиме, не прелазе врата спаваће собе, док је парада улицама стриктно политичка манифестација моћи.

Јалова победа

"Победа" је, рекло би се, јалова, као уосталом и она у Сплиту где је прајд првобитно замишљен више као напад на културни идентитет града, него као залагање за толеранцију спрам хомосексуалаца, па данас протиче мирно, уз потпуно игнорисање грађана и горак укус принуде и наметања. И док "либерални" Београд говори о успеху, иако претворити град у зону под војно-полицијском опсадом и није заправо неки нарочит успех за неког ко себе зове "цивилно друштво", пре епски промашај, онај други, православни и српски Београд, упозорава да би уз такво осигурање и Ослободилачка војска Косова с Тачијем на челу колоне могла направити параду кроз центар Београда. И то с Томпсоном за микрофоном, Насером Орићем као ДЏ-ејем на камиону, и Харадинајем као продавацем семенки.

Успех је то мањи што је полиција свој посао одрадила преко воље, уз покушај организовања штрајка. Заправо, тешко је прогласити успехом параду где је 7.000 полицајаца, уз подршку претње преким судовима, обезбеђивало 1.000 учесника параде, од којих хомосексуалаца можда пар стотина. Остало су били бискупи либерализма, ајатоласи равноправности, и првосвештеници људских права, уз нешто угледних гостију. У таквој атмосфери изјава београдског градоначелника "Сматрам да је ово значајан дан за Србију и Београд посебно, где имамо прилику да докаже да је Београд светски град који препознаје и поштује различитост. Имамо прилику да пошаље поруку у свет да смо отворен град у којем су сви грађани равноправни и сигурни без обзира од куда дошли "звучи у најмању руку цинично ако не и безобразно.

Противници параде пак кажу да је јучер Београд изгубио невиност, напомињући да се радило о силовању. Кажу да и није неки успех одржати прајд под обезбеђењем већим него што је било за долазак Клинтона, уз развожење учесника параде марицама након завршетка великог догађаја. А сви упиру прстом у Америку. Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби изјавио је да је на Параду дошао како би пружио подршку заштити људских права. Њих је недавно Џо Бајден прогласио новим главним извозним произоводом САД, рекавши да су званичници америчких владиних агенција добили инструкције да промоцију геј права у иностранству поставе као прироритет. Бајден је недавно рекао да су права хомосексуалаца "најзначајније питање људских права овог тренутка" и запретио: "Државе које не успеју да остваре напредак у смеру заштите ЛГБТ популације мораће да плате цену своје нехуманости." Притом треба приметити да Америка не извози геј прајд својим нафтом богатим арапским савезницима који не само да не одржавају прајд, него хомосексуалце вешају на ауто дизалице. Морални принципи су важна ствар, али паре су ипак паре, а нафта је ипак нафта.

"Извозник демократије"

Стварно, што се десило са Америком? Некад је била позната као "извозник демократије", што се комунистичким лидерима није нарочито допадало - као ни очевима данашњих активиста који су углавном седели по разним комитетима, али је народима широм света било универзално прихватљиво, јер демократија уосталом нема идеолошке конотације. Данас управо САД, супротно јасно демократски израженој вољи нације, гура једну сасвун одређену идеологију. Очито је: овде су принципи демократије у оштром сукобу са принципима либерализма. И тај сукоб је то оштрији што се човек више удаљава од протестанстских култура севера Европе и Америке, где су такве параде увек пролазиле без превеликог отпора. Јесу ли Срби дивљи индијанци које треба "покрстити" на ЛГБТК-итд. идеологију / религију милом или силом? Наметнути им правила игре која важе у делу света који себе, с разлогом или без, сматра цивилизованим? Или их оставити на миру тамо где јесу, обзиром да тамо параду заправо нико није ни тражио док није дошла директива с политичког врха?

Срби то инстинктивно препознају као културолошко насиље. Није тешко приметити да отпор геј-паради и геј-браковима расте како се удаљавамо од њиховог исходишта унутар протестатнског света. Земље које најгласније подржавају ЛГБТК права - САД, Шведска, Холандија, Велика Британија - су редом протестантске земље. Немачка је нешто тиша у том погледу. Земље католичког културног круга су у коначници прогутале ту пилулу, уз доста отпора, нарочито у Француској, где су недавно одржане велике демонстрације против наметања истополних бракова као цивилизацијског стандарда, и Хрватској.

Но, с Русијом и Србијом не иде. Је ли то зато јер је Србија примитивнија земља од Хрватске, а Хрватска примитивнија од рецимо Холандије? Мање толерантна? У реду, Холандија је можда толерантна кад се ради о сексуалним мањинама, али тамо отворено фашистичке странке добијају и по 40% гласова у неким градовима, а странку слободе, познату по насиљу над странцима и радикалном антиисламизму, је основао хомосексуалац​​, професор Пим Фортуин, а његов наследник Герт Вилдерс је такође врло про-геј. Они се пак залажу за "нулту толеранцију" спрам странаца који не прихвате фламанску културу. Толеранција је очито реч која има много значења.

Културне разлике

Ствар је ипак понајвише у томе што су културне разлике између православног света и оног западног веће него између католичког и протестантског. Не ради се ту о "заосталости", иако је протестантски свет неспорно данас најразвијенији. Једноставно, ради се о томе да Србија и Русија припадају другом цивилизацијском контексту. Но и унутар западног хришћанског круга постоје битне разлике у погледима на сексуалност, дефинисане пре свега религијском културом. Активисти геј права виде као део универзалних људских права, но њихова је универзалност заправо више него релативна. Та "универзалност" у стварности није ништа већа него код хришћанства, чија је порука исто тако универзална, но постоје културе које нису хришћанске и које имају своје понешто другачије виђење морала.

Активисти своју идеологију виде као надрелигијску, прихватљиву једнако сваком, но у стварности то није тако. Та идеологија и читав концепт "људских права" како их види запад је израсла заправо на засадама реформираног хришћанства и такво тумачење људских права које они сматрају "универзалним" то заправо није. Уосталом, и сам "капитализам", данас толико презрен у свету, је концепт произашао из истог погледа на свет условљеног протестантским схватањем, што је одлично објаснио Мак Вебер: и њега многи сматрају универзалним рецептом, но он је успешан у ствари само тамо где је изворно и настао. Тамо где је увезен, није се показао тако успешним. Уосталом, сви знамо да пресађивање било чега у други екосистем може резултирати непредвидивим и катастрофалним последицама - као што и трансфер концепата и идеја које су се показале успешнима тамо где су изворно настале као одговор на постојеће проблеме и недоумице једног друштва у друге културе и цивилизације у правилу даје посве непредвидиве резултате...

Зато мало патетично звуче речи Аните Митић, једне од организаторица прајда: "Ми смо на правој страни и знамо да нечије право да мрзи никада неће бити веће од нашег права да волимо". И онда ће свет ваљда бити једно царство у ком царује другарство. И сви ћемо се волети, нико никог неће мрзети, бићемо сретни и задовољни, попут рибица у акваријуму. Или попут грађана орвел антиутопије, у којој "свако припада сваком другом" (што је заправо само лепши начин да кажете да нико нема никог свог, осим јасно партије и Великог брата), у којој сви морају бити срећни и задовољни хтели или не, ступати у полне односе са сваким, и у којој заправо нико никог нити мрзи нити воли, а за спровођење је задужено "министарство љубави", застрашујућа мешавина Гестапоа и Секуритате. Уосталом, и Кундера је лепо описао како и зашто су у комунистичкој Чехословачкој људи морали бити задовољни. Не прегласно, наравно.

Такве идеје о "универзалној љубави, против мржње" можда и имају племените мотиве код "правих верника", код активиста који дубоко верују у оно што проповедају, но шира слика укључује не само тоталитарну орвеловску државу него и глобалну културну доминацију кроз ширење прајда, а тиме и политичку. Та се компонента од стране активиста често олако занемарује. Њихова наивност је често дирљива, но знамо да је историја пуна племенитих идеја - од национализма 19. века, врло напредне идеје у своје време, који је резултирао рушењем старих империја али није свету донео очекивани мир, напротив, резултирао је двама светским ратовима, до комунизма, који није донео очекивано благостање и економско ослобођење човека - тек нељудске услове, тешку индустрију, терор, и доминацију СССР-а над добрим делом Европе и света. Било која идеја, племенита или не, пре или касније ће бити упрегнута у нечија политичка кола. У Србији, у којој су антизападни сентименти и нарочито антиамериканизам много јачи него у Хрватској, постоји и јачи оптор придеу, који велик део јавности види једноставно као наметање нечег страног српског бићу.

Демократски би Србија то, јасно, могла одбити. Као што је Хрватска демократски одбила легализацију истополних бракова. Али, демократија више очигледно није у првом плану: пред свега тридесетак година, вероватно би управо Америка прва подржала демократско право на одлучивање о стварима које се тичу заједнице, иако је неспорно демократско право свију - па и хомосексуалаца - да јавно заступају своје интересе, организују се, и да не буду дискриминисани на радном месту и пред државним органима у односу на друге грађане. Но, времена кад се о томе дискутовало су прошла, а данашња права геј заједнице озбиљно задиру у права других на слободно изражавање мишљења и на право говора. Зато је гледање на сукоб само као на сукоб насилних хулигана и затуцаних свештеника са напредним и прогресивним, мирољубивим активистима промашено и ирелевантно. Ово је и сукоб цивилизација - управо онакав о каквом је писао Хунтигтон.

Парада у Белфасту

Вратимо се за крај оној паради реда Оранге у Белфасту. Већ вековима њихова парада наилази на отпор од стране католика, који ту параду виде као секташку и тријумфалистичке. Шта би се исто тако могло рећи и за геј прајд. Па иако многи од њих сматрају ту параду генерално увредљивом и офанзивном, сукоби се обично догађају само кад парада пролази католичким делом Белфаста, што обично резултира добацивањем увреда и бацањем камења на учеснике параде. Да би се спречило избијање већих нереда, брину се кордони полиције, и парада је у више наврата због безбедносних разлога отказивана, нарочито 70-их кад је ИРА била на врхунцу моћи, но никад она централна на 12. јула, кад се се слави победа у бици код Drumcreeja. Прајдом се пак прославља једна друга битка, она код Stonevall Inna у Америци - заправо полицијска рација над једним илегалном точионицом алкохола у Гринич Вилиџу, која је завршила масовним насиљем - и која је углавном предметом фалсификовања историјских чињеница (сам догађај заправо није имао никакве везе с хомосексуалцима, они су се у причи нашли случајно).

2011. проведено је истраживање међу припадницима "Реда наранџе" у Северној Ирској, и 58% сматра да је њихово право да маршира било где, па и кроз католичке делове Белфаста, без рестрикција; 20% се изјаснило да би ипак требало испреговарати руту са локалним становништвом. Није тешко закључити да се за толеранцију залаже оних 20%, не оних 58% који сматрају да могу, требају и смеју парадирати било где. То можда и јест неко њихово демократско право, али је исто тако и терање мака на конац, и провокација. Толеранција никад није једносмерна улица. Уосталом, по самој дефиницији, толеранција је искључиво доборовољно прихватање понашања које не одобравате или које вам ради штету. Толеранција изнуђена кордонима полиције једноставно није толеранција. Зато ни овај прајд нипошто није победа толеранције, то је тек победа полицијске државе над својим грађанима, победа принципа либерализма над принципима демократије, а све скупа заправо само одгурује Србију од запада, и ближе Русији. Где природно заправо и спада.

Марцељ Хољевац

Извор: „Дневно“