header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јуриј Клиценко: О библијском прототипу иконостаса Штампај Е-пошта
субота, 24 јануар 2009

У зборнику "Иконостас: Порекло, развој, симболика", Москва, 2000, објављени су чланци научних сарадника Државног руског музеја у Петрограду И. А. Шалине и Т. Д. Сизоненка, посвећени мало проучаваној теми библијских прототипова хришћанске црквене уметности.

Шалина и Сизоненко су истраживали везе византијске олтарске преграде и руског високог иконостаса с конструкцијом и симболиком завесе која је затварала улазак у светињу над светињама старозаветне скиније и храма.

По мишљењу Шалине, улазак у светињу над светињама, направљен у виду четирију стубова и троструког пролаза који су они правили, затвореног завесом с ликовима херувима (Изл. 26, 31–33), поново је створен у хришћанској уметности, посебно у изради византијске олтарске преграде (И. А. Шалина, “Улазак у светињу над светињама и византијска олтарска преграда”). Први пут се иконостас посматра као слика троструких врата небеског Јерусалима (Откр. 21, 13; И. А. Шалина, “Бочна врата иконостаса: симболичка идеја”). Сизоненко истиче сличност облика царских двери иконостаса са иконографијом ковчега завета (Т. Д. Сизоненко, “О старозаветној симболици царских двери”). Истовремено је у САД била објављена монографија Херберта Кеслера у којој су приказане паралеле између византијских приказа завесе и иконографије Нерукотворене иконе Спаситељеве (Herbert L. Kessler, Spiritual Seeing: Picturing God`s Invisibility in Medieval Art, Philadelphia, 2000). У православној уметности Нерукотворена икона Спаситељева доводи се у везу с темама благовести и евхаристије, као и упокојења душа праведних у небеским насељима – “с оне стране завесе”. У византијској традицији Нерукотворена икона се обично ставља изнад олтарске апсиде храма (видети, Шарон Херстел, Чудотворни мандилион. Слика Нерукотвореног Спаса у византијским иконографским програмима).

Треба истаћи да закључци историчара уметности одговарају светоотачким коментарима који и завесу и ковчег завета посматрају у својству важних символа тајни Богооваплоћења. По тумачењу св. Кирила Александријског, ковчег завета скривен иза завесе представља праслику Христа чија се божанска природа скривала иза завесе плоти: "Завеса на четири златна стуба чије су основе биле сребрне приказивала је тада тајну Христа: јер није ли назвао Тело Христово завесом за нас и мудри Павле, овако говорећи: У њега (то јест, улазак у Светињу) Он је обновио завесом, то јест, Телом Својим (Јевр. 10, 19–20)? Тако сагледавај, као у сенци и у загонетци, да Слово, будући Бог и од Бога Оца по природи, као да је било у златном и нетрулежном кивоту, у храму примљеном од Деве: јер је нетрулежно и часно Тело Христово; и као да се Он скривао под завесом, примивши Тело. Дакле, завеса је била окачена на стубовима, скривајући унутра кивот и била је слика Христа подигнутог на висину проповедањима светих еванђелиста и у слави Божанства видљивог за оне који се налазе у светој скинији, то јест, у Цркви. Стубова је четири, златних и посребрених; једнаког су броја и еванђелисти, светли и часни" (Свети Кирил Александријски, О поклоњењу и служењу у духу и истини, књига 10).

Из светоотачких коментара следи да старозаветна завеса, олтарска преграда и иконостас православног храма симболизују границу између духовног и материјалног света. Свети Симеон Солунски објашњава: "Стубићи у иконостасу означавају одвајање чулног од духовног и као да представљају свод који раздваја духовно од чулног; а то што се они налазе око жртвеника Исуса Христа значи да постоје стубови у Цркви Његовој, који Њега проповедају и нас утврђују. Зато се изнад стубића налази космит (фриз са карнизом) који означава савез љубави и јединство у Христу светих који су на земљи са онима који су на небу. Зато се поврх космита, на средини између светих икона, изображава Спаситељ а са једне и друге стране је Његова Мати и Јован Крститељ, анђели и апостоли и остали свети, тако да све то изражава и пребивање Христа са светима на небесима и Његово присуство сада с нама, као и то да Он треба опет да дође" (Свети Симеон Солунски, Разговор о свештенодејствима и тајнама црквеним, поглавље 104).

Завесе скиније и храма биле су украшене сликама: И начини завесу од плаве, пурпурне и црвене вуне и преденог висона; вештим ткачким послом треба да буду направљени на њој херувими (Изл. 26, 31–33).

У низу старозаветних апокрифа завеса која се налази на граници између духовног и материјалног представља образе (иконе) прошлости, садашњости и будућности. На пример, у трећој књизи Еноховој, која је делимично сачувала мистичне традиције Јерусалимског храма, анђео показује палестинском првосвештенику и законоучитељу Ишмаелу (1–2. век) завесу која виси пред Ликом Бога: "Раби Ишмаел је рекао: Метатрон ми је рекао: Приђи и ја ћу ти показати завесу Онога Који је свугде и која је распрострта пред Светим, нека је благословен, и на којој су уписана ("угравирана" – И.Т.) сва поколења света и сва њихова дела која су већ остварена и која тек треба да буду остварена до последњег поколења. Пошао сам и он ми их је показао прстима своје руке, као што отац учи свога сина словима Торе" (3 Енох 45, И. Р. Татљевски, Књиге Енохове, Москва–Јерусалим, 2000).

Ишмаел је угледао "дела и мисли" старозаветних праотаца, судија, царева и пророка, а такође ликове Месије и Његовог царства. Из светиње над светињама, ван просторних и временских граница, тајновидац посматра на "екрану" панораму историје и скривеног духовног живота човечанства ("дела и мисли"). "Као оно што се већ збило, тако и оно које ће се тек збити – сва поколења до Краја (то јест, до Краја времена, Есхатона – И.Т.) написана су на завеси Онога који је свугде" (3 Енох 45).

Садржај Ишмаеловог виђења, који има аналогије с пророчанствима Исаије, Језекиља и Јована Богослова, подсећа на иконографски програм високих иконостаса руских православних храмова, програм који укључује свештену историју од Адама до Другог доласка Христовог. О томе да је стара Русија познавала мистичне традиције старозаветног храма сведочи Аврамова Апокалипса и Друга књига Енохова, које су се сачувале само у словенским верзијама.

На везу завесе ("катапетазме") са иконостасом и са иконама указује православно богослужење. Тако Требник митрополита Петра Могиле, издат у Кијеву 1646. године садржи "чин благослова или освећења Катапетазме, или Деисуса, односно свих икона у цркви постављених на своје место".

Тумачећи значење слика повоја–убруса који украшавају доње делове православних храмова, историчари уметности су изнели претпоставку да су они морали да подсећају на тканине и завесе које су ограђивале простор скиније и саму Светињу над Светињама (М. А. Орлова, О начинима украшавања доњих делова ентеријера староруских храмова и њихово порекло, Средњевековна Русија, Москва, 1976; Н. В. Вороњин, Смоленски живопис 12–13. века, Москва 1977; Л. И. Лифшиц, Уз питање о реконструкцији програма храмовских фресака Владимирско–Суздаљске Русије 12. века, Дмитријевска Саборна црква у Владимиру: поводом 800 годишњице подизања, Москва, 1997).

С представом о "завеси" као својеврсном "екрану" на граници духовног и материјалног света повезани су техника и богословски смисао иконописа. Техника иконописа предвиђа доследно "пројављивање" лика духовног света на специјално припремљену површину. Спајајући невидљиво и видљиво, небо и земљу, православна икона показује "обрнуту перспективу", то јест, откривење иза завесе која нас одваја од небеске Светиње над Светињама.

Извор: „Православље и савремена реформација (обновљенство) – одакле долазе захтеви за променама у богослужењу“, 2007. г.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 05 октобар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.