Нарочиту пажњу посветио је односима Православља са инослављем, нарочито с римокатолицизмом. Радио је као новинар на радију и телевизији, био уредник црквених часописа. Међу књигама које је написао и приередио издавајамо следеће: “Нема крста без три прста/ Треба ли да се Срби поклоне папи?“ (Београд,2003), ЕВроунијаћење / Православље и папизам на крају историје“ (Горњи МИлановац, 2008), „Обнова или обмана?/ Литургијска реформа и криза римокатолицизма“ (Горњи Милановац, 2007), „Писма о литургијској обнови“ (Горњи Милановац, 2008), “Истина је једна / Свети Оци о римокатолицизму“ (Горњи Милановац, 2001), „Православна Црква и римокатолицизам. Од догматике до аскетике“ (Горњи Милановац, 2002). Нашој редакцији импонује његова ерудиција, чврста светоотачка позиција позиција  по свим црквеним питањима, као и патриотско усмерење овог аутора, па смо га замолили да нам каже нешто око збивања на Украјини у контексту отпора који Русија и Србија пружају покушајима светског зла да наметне глобалну диктатуру – царство антихриста.

–Уважени Владимире, молимо Вас да нам кажете да ли Србија прати унутарполитичко стање на Украјини? На који начин проблем обрађују ваша средства масовног информисања, какав је став ваших власти, какво је мишљење у црквеној средини и у народу? Да ли се тај сукоб и и напетост у међународним односима коју је он изазвао на Србију?

Србија се, од 5. октобра 2000, када је спроведена „обојена револуција“ у Београду, налази у некој врсти америчке „меке окупације“, која из године у годину постаје све „тврђа“. „Вашингтерна“ доживљава Београд као центар своје балканске активности, па је нова америчка амбасада у Београду својеврсна тврђава и шпијунски центар огромних размера. Кључни утицај преокоокеанске Империје на Србију огледа се у намештању слугу Запада на власт у нашој земљи, а свако ко покуша да води разумну, србску политику, нарочито наслањајући се на Русију (рецимо, Војислав Коштуница), бива сурово одстрањен са политичке сцене. У том смислу, Србија, којој је вашингтонско – бриселска Империја преко НАТО-а нанела толико јада ( бомбардовали су нас 1999. са 30 хиљада тона бомби са осиромашеним ураном, отели нам Косово и Метохију дајући их шиптарским терористима и убицама, попут Хашима Тачија, Агима Чекуа и Рамуша Хајрадинаја ) контролише, поред политичара на власти и у највећем делу опозиције, скоро целокупну јавну сцену Србије, а нарочито СМИ. Објективне информације могу се наћи само на патриотском Инернету. У садашњем рату, највећи број Срба је свим срцем уз Русију и Новорусију, али наша власт се, на жалост, налази на путу ка ЕУ ( што подразумева, у даљој перспективи, и НАТО ).      

Што се званичне позиције наше власти тиче, она се, за сада, не усуђује да уведе санкције Русији, као што је то учинио русофобни и србофобни режим Мила Ђукановића у Црној Гори, негда оази највећег балканског русофилства. Ипак, притисци САД и ЕУ се настављају, а лично ја не верујем ( мада бих волео да нисам у праву) да ће власт која се, Бриселским споразумом, фактички одрекла светиње србске, Косова и Метохије, моћи да, у било чему, остане верна Русији. Управо сада спремају закон који ће спречити србске добровољце да се придруже својој православној браћи у Новоросији. И то чине да угоде сатанистичкој Вашингтерни.                          

Врх СПЦ подржава руски народ и Русију, али не сме превише да „таласа“, бојећи се државне власти. Уосталом, какво је реално стање у нас, недавно је, у беседи, изрекао владика милешевски Филарет у селу Премћани код Пљеваља у Црној Гори:„Он је оценио да Црна Гора и Србија не иду добрим путем јер “само балимо  о Европској унији док народ све сиромашније живи због ЕУ“: “Овако ваши ђедови и прађедови нису чинили и радили него су чували образ и душу своју спасавали. Данас немамо ни душе ни образа, само знамо да балимо о ЕУ, а све теже и теже народу од ваше ЕУ. Никакви сте људи, никакав смо народ, ако чекамо да нам неко из Европе донесе тањир чорбе”.Челник епархије СПЦ са седиштем у Пријепољу, која обухвата и део Црне Горе, критиковао је одлазак српског и црногорског премијера Александра Вучића и Мила Ђукановића у Берлин на конференцију чији је домаћин била канцеларка Ангела Меркел./…/

Констатујући да су уста србијанских и црногорских званичника пуна ЕУ, Филарет их је замолио да некад помену и Русију: “Кажите некад Русија, неће вам ништа бити, кажите и Балкан и неку другу реч. Нисте ваљда толико постали мутави да не знате никакву више реч изговорити од ЕУ. Немам ја ништа против ЕУ, само ЕУ има много својих проблема, јада и белаја. Немојте мислити да су читав свет, Путин и Русија луди и блесави, а само сте ви, Црногорци и наши Шумадинци паметни и да сте посисали светску модрост, е куку ти га нама”.

Он је казао да је брука што уводимо санкције Русији, називајући оне који су то урадили бедама. Он је казао да Србија повећањем наталитета за 20 година може вратити Косово без иједног испаљеног метка.(http://www.vijesti.me/vijesti/besjeda-filareta-sa-trunkom-govora-mrznje-spc-vise-ne-priznajem-clanak-793552)

- У чему су основни – духовни и економски – узроци државног удара и ратних сукоба након тога на Украјини? Ко је и зашто покренуо рат  и какве су му перспективе?

Ствар је више него јасна. На Украјини делује савез Вашинтона и Ватикана за борбу против Трећег Рима, то јест православне Русије. Угледни црквени делатник, православни Француз из Шваjцарске, припадник Руске Заграничне Цркве Московске патријаршије, Бернар Ле Каро, у интервјуу који је дао србском часопису „Геополитика“ (септембра 2014) о улози папе и унијата на Украјини данас каже: “На политичком нивоу, он је успоставио унијатску епархију у Криму (два месеца пре повратка Крима у Русију!) и специфичну унијатску епископију у Букурешту. Што се тиче унијатског архиепископа Украјине, он је покушао да одузме Кијевопечерску Лавру  (cum permissio superiorum ?), али је пројекат пропао“.

Улога Вашингтона такође је позната.

Године 1959, на предлог америчког грађанина украјинског порекла Добрјанског, који су прихватили сенатори Даглас (из Илиноиса) и Џејвиц (држава Њујорк), као и конгресмени  Фејган (из Охаја ) и Бентл (држава Мичиген ) и унели га у законодавну процедуру, амерички Сенат и Конгрес једногласно су усвојили „Public Law 86-90“, „Закон о поробљеним нацијама“, који је 17. јула те године потписао председник САД, Двајт Ајзенхауер.         Главна ставка овог законског акта јесте тврдња да је „империјалистичка политика комунистичке Русије ( не СССР-а, него Русије, нап. В.Д. ) путем непосредне или посредне агресије довела до поробљавања и губљења националне независности Пољске, Мађарске, Литваније, Украјине, Чехословачке, Летоније, Естоније, Белорусије, Румуније, Источне Немачке, Бугарске, континенталне Кине, Јерменије, Азербејџана, Грузије, Северне Кореје, Албаније, Идел-Урала ( кавкаских области Русије, нап. В. Д.), Тибета, Казахстана, Туркестана, Северног Вијетнама,итд“...         

Погледајте,драги читаоци, овај списак добро, и видите по чијим плановима је растурен Источни блок и СССР, то јест историјска Русија..

Читава руска емиграција протестовала је против овог закона. Чак и крајње проамерички, либерални антикомунисти су писали америчким парламентарцима:“Жалосно је да резолуција није укључила у списак жртава комунизма и руски народ“.Наивци су мислили да се Вашингтон бори поротив комунизма. Он се, наравно, борио против Русије.

   Председник Америчког комитета за ослобађање народа Русије, адмирал Керк, још 1952. је наглашавао континуитет „демократске“ ( а то значи америчке, зар не? ) борбе против „царског апсолутизма 19. века“, чији су „пороци“ дошли до изражаја баш у СССР-у. Многомудри адмирал је изјавио да постоји директна веза између „декабриста жедних слободе 1825. и избеглица из СССР-а које ми сада примамо“.

 Немачки историчар Фолксман је, 60-их година прошлог века, тврдио да је политика америчког Комитета била подршка, пре свега финансијска, свим национализмима у Совјетском Савезу, чиме би се, рушењем комунизма, срушила и Русија као опасност по америчку Империју. Други немачки истоичар, Х. фон Римша, запазио је да се у „политичкој пропаганди сепаратиста СССР поистовећивао са Русијом а совјетска спољна политика била је карактерисана као непосредни наставак империјалистичке политике царске Империје“.        

Сродност између Хитлеровог подстицаја „поробљеним народима“ да се придруже Трећем Рајху да би се ослободили бољшевичке власти и америчке „борбе за демократију и независност“ више је него очита. Само, Хитлер је био груби расиста. Вашингтон је, све до недавно, интересе своје банкократије умео да представи као алтруизам.

Генерал Максвел Д. Тејлор, бивши начелник армијског генералштаба у доба Двајта Ајзенхауера, а касније председник Уједињеног комитета начелника штабова у доба председника Кенедија и Џонсона, године 1982. објавио је у „Вашингтон Посту“ чланак о будућем атомском удару на СССР. У њему истиче да циљеви напада, уколико је то могуће, треба да буду „ограничени на области са углавном етничким руским становништвом, да би се ограничила штета у неруским републикама“. То није написао чак ни Адолф Хитлер.        

Када је 1991.  Совјетски Савез ушао у фазу разлагања, и кад је, Белој кући драг, „демократски поредак“ почео да побеђује на Истоку, конгресмен Рорхабер је покушао да убеди Конгрес да укине „Закон о поробљеним нацијама“. Украјински националисти у САД су се побунили, и Закон је остао на снази. Председник Џорџ Буш Старији је, уочи украјинског референдума о одвајању од „Москаља“,одржаног 1. децембра 1991,  изјавио да ће Бела кућа признати, одмах, независност Украјине, а Радио „Слободна Европа“ је оећавао „Маршалов план за Источну Европу“.

 И тако даље, све до Евромајдана.

Др Џејсон Кишнер, професор киминологије на Универзитету Фресно у Калифорнији, сматра да је обарање малезијског авиона изнад Украјине, 17. јула 2014, на дан убиства Царске Породице, било сублиминална порука Путину – ево шта те чека јер ратујеш против „глобалне елите“. Не треба, ипак, заборавити, да је 17. јул и дан доношења, на предлог украјинских шовиниста, америчког Закона о поробљеним нацијама, који је, очито, и данас на снази. Који чита, да разуме шта чека Русију ако изгуби игру на ономе што је Бжежински назвао „велика шаховска табла“.     

А сад неколико речи о савезу Вашинтона и Ватикана. На основу архивских истраживања која је спровела француска историчарка Ани Лакроа – Риз, један од кључних догађаја Другог светског рата био је успостављање савеза између Вашингтона и Ватикана. Наиме, 1943. године, када је Пио Дванаести („Хитлеров папа“, по Џону Корнвелу ), схватио да  савез Немачка – Италија – Јапан губи рат, а да неко мора наставити „борбу против бољшевизма“, он је, без двоумљења, прихватио понуду Беле куће да пређе на страну англоамеричких бораца за нови глобални поредак, под условом да се Италија и Немачка спасу од трајне искључености из „врлог новог света“. Напротив – оне треба да се придруже, и да активно учествују у изградњи истог.                                  

Како је договор постигнут? Ево шта каже србски полихистор, покојни Предраг Р. Драгић Кијук:“Њујоршки надбискуп Џозеф Френсис Спелман (потоњи подржавалац „светог“ и „крсташког“ рата у Вијетнаму као „рата за одбрану цивилизације“ ) имао је 1943. четири веома дуге аудијенције код папе Пија Дванаестог. Рузвелтов човек од највећег поверења, специјални амбасадор и индустријалац Мајрон Тејлор, је такође од 1940. провео велики број сати у разговорима са Пијем Дванаестим упозоравајући га на неизбежност слома немачког фашизма, истовремено му очитавајући у грехе све оно што папска Црква није хтела да види: погроме Јевреја, Руса, Срба и Пољака. /…/ Људи истог имена, исте титуле и истог презимена. Бискупи који су до краја подржавали Хитлерову политику светских злочина – постали су, после рата, присталице његових противника./…/ И више од тога: сви они који су имали фашистичку прошлост били су благосиљани од нове силе – Сједињених Америчких Држава, и зато није случајно одабран за првог човека демократске Немачке управо Аденауер, некадашњин велики, познати, католички градоначелник града Келна и човек који је упутио први поздравни телеграм Мусолинију. У влади Конрада Аденауера, „који је рачунао са Трећим светским ратом“, 272 политичке личности имале су нацистичку прошлост. Чак је и савезни секретар Ханс Глобке био регистрован на листи ратних злочинаца под бројем 101“.            

Од 1945, из Америке се у Ватикан слива 35% средстава, а из Немачке 18%. Чувени Маршалов план, којим је извршена американизација Европе, такође је спровођен са благословом „антибољшевичког“ папе Пија Дванаестог.            

Папска тајна организација, са геополитичким циљевима (радила на обнови Аустроугарске под видом „Подунавске федерације“) и шпијунским методама, „Интермаријум“, коју је такође благосиљао Пије Дванаести, имала је као један од битних задатак пребацивање нацистичких ратних злочинаца у Северну и Јужну Америку, где су се дотични одмах стављали у службу НАТО пакта у борби против Истока. Наравно, нису били једини. Међу кључним „пребацивачима“ и копачима ватиканских „пацовских канала“ нашао се и десна рука Алојзија Степинца за прекрштавање Срба, професор теологије и члан Понтификалне комисије за помоћ,  Крунослав Драгановић, кога је Титов режим 1967. примио у Југославију, без икаквог суђења ( иако се његова улога око Павелића и других усташа знала ), где је дотични радио као професор у сарајевском католичком сјеменишту и мирно умро у главном граду Босне и Херцеговине 1983. Кроз „пацовске канале“ побегли су многи: од Адолфа Ајхмана, преко Јозефа Менгелеа, до Анте Павелића и Андрије Артуковића.    

Један од кључних људи у склањању нациста из Европе у Америку био је Густав Хилгер, Хитлеров службеник у Министарству спољних послова. Пребачен је из Салцбурга у САД, а од 1950, под лажним именима, ради за ЦИА и Стејт Департмент:“На тако важном месту, најзаслужнији је за заустављање преиспитивања злочина у Јасеновцу и очување папске екстериторијалности када су у питању злочини који су се одвијали уз благослов ватиканског првосвештеника“, каже Кијук.

   Велики ратни злочинац, Фридрих Бухарт, један од команданата Хитлерових ликвидационих трупа  у Белорусији, које су побиле на десетине хиљада Словена и Јевреја, уместо да буде стрељан, као већина његових сабораца у Нирнбергу, нашао се, такође, се у служби САД. Познати амерички стручњак Џон Лофтус о томе пише:“Бухарт је понудио трампу тајног историјата операција СС-а у Русији, са посебним нагласком на раду домаћих колаборациониста, у замену за помоћ војнообавештајне службе како би избегао кажњавање за злочине које је починио. /…/Тај рукопис је уједно био и приручник за вештину психолошког ратовања и придобијања окупираног становништва уз помоћ колаборациониста. Наведене су све грешке које су нацисти починили за време окупације Русије и разматрани се методи за њихово избегавање током будуће окупације“. Американци и Енглези су, на основу савета својих сарадника какав је био Бухарт, сакрили  украјинске и белоруске нацисте које су сматрали корисним за будући „крижарски поход“ против СССР- а: од Бандере, преко Станкијевича, до Островског ( познати зликовац Микола Лебед се такође крио у Ватикану, са знањем обавештајних служби САД и Британије).  То,уосталом, и није неко чудо, ако се зна да је унијатски надбискуп Шептицки за време Другог светског рата слао усхићена писма Хитлеру и благосиљао украјинску СС јединицу „Галиција“.

Нацистички генерал Рајнхард Гелен није ни дана био у затвору: као стручњак Трећег Рајха за окупирани део Совјетског Савеза, од својих газда из Вашингтона одмах је добио овлашћења и новац да направи базу у Пулаху у Немачкој, и окупи сараднике, да би наставио борбу против „црвене Москве“: требало је, између осталог, у случају Трећег светског рата, организовати што више герилаца са Украјине и из Белорусије да пуцају на руску војску.

Ако се све ово зна, зар је случајно што је гувернер Калифорније, Роналд Реган, 1968. године званично прогласио 10. април, дан оснивања усташке НДХ, за Хрватски дан независности? Зар је случајно Иво Ројница, префект града Дубровника, одговоран за смрт на хиљаде Срба и Јевреја,иако ухапшен у Трсту 1945, на интервенцију већ поменутог Крунослава Драгановића  пуштен да оде у Аргентину, да би постао први амбасадор Туђманове Хрватске у овој јужноамеричкој земљи?

Године 1979, амерички геополитички маг, Збигњев Бжежински, уприличио је прву посету једног папе белој кући – био је то новоканонизовани ватикански светац, Иван Павао Други, који се срео са председником Џимијем Картером. Године 1984, обновљени су званични дипломатски односи Вашингтон - Ватикан ( после прекида 1867), а тада су се састали папа Војтила и  Роналд Реган, стварајући план о рушењу Источног блока, који је, гле чуда, почео да се спроводи од понтифексове родне Пољске. Зато је и „миротворачка“ улога новоканонизованог свеца и на простору бивше Југославије била у служби САД: Ватикан је, скупа са Немачком, први признао сецесију Словеније и Хрватске у авнојевским границама, подржао „Бљесак“и „Олују“,залагао се за бомбардовање Срба Србској 1995, лицемерно причајући о екуменизму и љубави. На канонској територији Руске Цркве, све време је подржавао унијате и њихове претензије, а слао је своје мисионаре чак до Сибира.

Још једном, да поновимо (понављање је мајка учења): Павелић, вођа римокатоличких усташа, је био америчко-енглески штићеник, као и бестијални му помоћник, Макс Лубурић, који је својом руком заклао или стрељао десетине хиљада Срба, Јевреја и Рома. То што су нам сад открили донедавно тајни документи ЦИА, подуго већ знамо. А нови нацизам, made in Washington, видимо на делу на Украјини.И опет се тај нацизам ослања на исте оне на које се ослањао Хитлер, а касније и НАТО, у свом замишљеном походу на Исток – на украјинске шовинисте и русофобе.

 Остаје, ипак, једно питање: какав је екуменизам ту могућ?

Наставиће се...

Разговарала и превела са српског Марија Деркачева

Извор: „Православни Крст“ бр. 19 од 1. октобра 2014. године