Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства - најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? - Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих - телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу - Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен - то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак - опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека - homo medium - човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању - некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво - представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере - молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног - дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу - морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима - децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.  

(Из књиге: Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама. Москва, 1993)

 + + +

          Митрополит Виталије

 ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОБЛЕМ
САВРЕМЕНОГ ПАСТИРСТВА  

Ми још нисмо до краја разумели какве ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући уистину магичну привлачност и истовремено у себи кријући страшни отров изопачености, она је попут незадрживе природне стихије освојила за себе најистакнутије место готово у свакој кући, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не сме да прећути проблем телевизије, која по сили утицаја на људску душу није ничим превазиђена. Борба са телевизијом мора бити наш најпречи задатак, а то говоримо без преувеличавања јер се њен утицај наставља сваког часа и сваке минуте у нашем сопственом дому. Борба против телевизије мора бити заснована на исправном схватању тог изума модерног генија, но тешкоћа и сложеност која нас при томе чека није у њој, него у безгранично раслабљеној људској вољи, која напросто у себи не налази снаге да се на време одупре том саблазњивом и примамљивом задовољству. Овде се можемо присетити реци св. Павла: "Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да сто овлада мноме" (1. Кор. 6, 12).

Дакле, да бисмо се успешно борили са телевизијом и, сада и убудуће, према њој успоставили правилан однос, неопходно је да крајње објективно одредимо све њене позитивне стране, а затим да откријемо све у њој скривено зло. Тек тада се можемо почети служити њеним добрим услугама, одвраћајући доследно и енергично од себе њен штетан утицај.

Пре свега, треба нагласити да ниједан проналазак, механизам или строј није зло само по себи, јер нема самобитног зла. Зло се јавља само кроз вољу разумне твари која не испуњава вољу Божју. Напротив, у таквим проналасцима треба видети печат Божје Премудрости, којим је човеку дано да открива природне законе и од свег срца узноси хвалу своме Створитељу. Пред великим размерама саблажњивих сцена које пливају телевизијским таласима, било би неразумно прећутати и позитиван утицај на масе људи: управо је телевизија допринела повратку људи у њихове домове. Током целог периода од 1. светског рата до данас социолози и педагози су настојали да људе усмере на кориштење слободног времена ван куће, да забаву и разоноду потраже на улици. Код куће су само ноћили и јели, али никада и проводили слободно време. Спорт, биоскоп, плесови и безбројне друге забаве, презасићене отровом греха, свакога су одводили изван дома, који је посебно за децу - што је било катастрофално - губио значај родног гнезда, у којем дете формира свој први поглед на ствари и одева их у своју машту, где његова уобразиља с љубављу придаје кућном намештају живе форме и тако својим невиним детињим маштањем ствара читав свет. Улица је мамила и дете и оно је готово из колевке грубо и напрасно, без икакве припреме, упознавало животну реалност, што је за његову душу било погубно.

И тада, телевизија је почела, први пут после више деценија, враћати људе кућама. Њена улога у тој великој друштвеној промени веома је скромна: она се једноставно обратила нижим инстинктима тог човека с улице и вратила га огњишту само зато што су се уличне забаве и разоноде сада преместиле у његов властити дом. Наравно, у основи тога нису били високи морални разлози, али се усред мора смутње, саблазни и греховности савременог живота морамо хватати и за сламку, ако је могуће да бар мало употребимо "зло за неко добро".  

Прихватимо чињеницу да телевизија доприноси повратку домаћем огњу и онда ћемо моћи искористити њену добру страну. Телевизија у себи крије готово магнетску снагу и привлачност, па је не можемо једноставно одрицати подизањем гласа са катедре и амвона, јер бисмо тако личили на човека који штапом удара по ваздуху. На крају, телевизија је способна да јасно и детаљно поучава у свим питањима науке, уметности и технике, и да тиме подиже ниво образовања и знања, наносећи тежак ударац мраку неукости и полузнања, који су увек свету наносили много зла.

Размотривши позитивне стране телевизије, пређимо на преглед њеног штетног утицаја на људску душу. Она потпуно одвраћа људе од књиге. Зашто читати када се све не само види, него и чује? Зашто напрезати своју машту када је све већ урађено за нас, прерађено и предано нам у коначном облику до најситнијих нијанси, које је могуће примати просто седећи и без икаквог труда?

Парадоксално је да нас телевизија - која нас може пренети у било који крај света, спустити на морско дно, открити нам земљину утробу; која нас уводи у све врсте фабрика, у затворене операционе сале где заједно са хирургом готово учествујемо у сложеним операцијама; која нам омогућава да видимо народе које никада у животу не бисмо видели - упркос свем том изванредном спектру гледања чини више него икада раније лењима, безвољнима и, као да смо презасићени подацима, равнодушнима, тако да се као резултат свега у нама појављује простота "свезнајућег" незналице.  

Појаснићемо нашу мисао. Приликом читања се у човеку одвија сложен психолошки процес, и то понајпре због напрезања његове воље. Свако себе мора принудити да узме књигу и почне читати, али нико себе не приморава да гледа телевизију. Ако аутор књиге не описује збивања довољно опширно, наша машта ће увек при читању стварати своје слике, свој свет. Уствари, ми смо захвални аутору добре књиге управо због тога што нам је помогао у том невидљивом стваралачком чину.

Наша машта, која је важан део човекове душе, извор стваралаштва и смелости, развија се читањем књига и чини човека не само корисним за друштво, него му и даје животни елан и радост постојања. Телевизија се не обраћа нашој машти, то није ни потребно. Све је већ готово, све је већ учињено. Нама једино преостаје да гледамо туђом маштом створене слике, које су нам често сасвим стране. То је психолоско поробљавање наше душе, насиље над њом и пораз наших стваралачких могућности.

Телевизија нас одучава од маштања, па чак и мишљења. Она нас чини духовно лењима, у свом приватном животу постајемо људи без икакве маште, са замућеним погледом на Божји свет, па не видимо да је "на свему видљивом написано сведочанство о Невидљивом" (Рим. 1, 20).

На тај начин, телевизија врло суптилно чини од нас материјалисте који на ствари гледају следећи примарни потицај уопштеног гледања, без учешћа у духовном процесу сагледавања, кроз који гледа душа. Све више нас навикавају да гледамо а не видимо, што нас уподобљава бездушним киповима, о којима у својим псалмима говори славни пророк Давид: "Имају очи, а не виде; имају уши а не чују; имају нос, а не миришу... нек им буду слични који их праве и надају се у њих" (Пс. 113, 13-14, 16). И ми гледамо и не видимо суштину ствари и њихову повезаност, и заиста смо незналице.

Већ је много речено о штетном утицају телевизије, но желимо да на то још једанпут скренемо пажњу. Ниједан отац или мајка никада неће одлучити да своју породицу одведу у кућу сумњиве репутације. Ако би им пријатељ предложио да пођу у шетњу у најозлоглашеније делове града, где царују грех и порок, они би то сматрали глупом шалом, симптомом лудила или би помислили да је предлог изречен под дејством алкохола. О, очеви и мајке честитих, добрих, православних руских породица, зашто сте тако лицемерни? Тек што сте одбили предлог да посетите сумњива места вашег великог града, истог часа ви се са целом породицом, као што је ред, смештате у дневној соби и лаким, невиним притиском на дугме телевизора дозивате у свој дом, чији су зидови освећени светим иконама, сав талог људског друштва: све могуће криминалце, убице, психопате целог света, најневероватније манијаке, трговце људима... и гледате све то без имало грижње савести, као да ништа лоше не радите. А дотле ће ваша деца, после таквих призора, вриштати у сну, постајући постепено нервозна и раздражљива, а онда и груба према вама на невиђен и недопустив начин. Ви сами нећете сатима моћи да затворите очи оптерећени ружним сликама свих врста моралне нечистоте.

Ви оскврњујете своје домаће огњиште, које је по дубоком схватању Православне цркве ваша домаћа црква, како је то неколико пута истакнуо св. апостол Павле називајући хришћански дом "домаћом црквом" (Рим.16, 4; 1. Кор. 16, 19; Кол. 4, 15; Фил. 1, 2). Ви оскврњујете своје душе и душе ваше деце, јер се видом и слухом, органима људске душе, користите да бисте у њу унели све те призоре, који се као фотографије урезују у пределе нашег подсвесног и прљају најтајнија места наше душе. А затим, у било којем моменту нашег живота, по неспознатим законима психе огреховљеног човека, изненада избијају из тих тајних душевних дубина, замрачују светлост наше молитве, кваре нам односе са људима и односе од нас радост живљења. Није без разлога Православна црква, знајући како велику штету наноси посматрање греховних кипова и слика, стотим правилом 6. Васељенског цариградског сабора дословно одредила: "Очи твоје право да гледају, и више од свега што чуваш чувај срце своје, јер у њему је извор живота (Приц. 4, 23, 25) - саветује Премудрост, јер телесна чувства лако преносе свој уплив на душу. Зато од сада заповедамо да се не цртају изображења, било на даскама било представе на чему другом, што замамљују поглед, и развраћају ум, и покрећу пламен нечистих задовољстава. Ако се ко усуди да ово чини, нека буде одлучен".

Какво ђаволско изругивање над нама, православним хришћанима!

Знајући да ми никако не смемо учествовати на греховним скуповима, сам ђаво је тако вешто помрачио наш ум да ми за сопствени новац, тешко зарађен, купујемо телевизор и сами у своју кућу уносимо изопаченост, разврат, злочине и лудило. Тако губимо свако самопоштовање, којим је толико богат био св. пророк Давид, кроз цео Псалтир неуморно просећи Господа да га не препусти на изругивање ђаволу.  

Видевши посредством телевизије све страхоте порочног живота, требамо нагласити још једну танану а погубну последицу ове појаве. У свакодневном животу између човекове душе и греха постоји пут на којем се налазе многе заштитне препреке моралног, природног, психолошког и друштвеног карактера, које се душа због своје лењости и тромости не одлучује да надвлада. Реализам телевизије помаже гледаоцима да пређу те препреке без напора, путеве до греха чини обичнима, као да су већ пређени, па се и сам грех чини лако и слободно. Ето зашто је у последње време било мноштво незамисливих и неочекиваних злодела, како сведоче многи социјални радници, злодела без и најмањих упозоравајућих знакова и јасних мотива. Тако, на пример, не осећајући никакву кривицу, један дечак рано ујутро убије своје родитеље, ученик нападне учитељицу, уз безбројне друге примере из полицијских анала, које не желимо даље да наводимо.  

Какав облик борбе можемо и требамо да предложимо? Најпре треба рећи да се борити морамо. И пастир и његово стадо дужни су да непрестано пред себе као задатак постављају борбу са телевизијом. Најбољи и најједноставнији метод је - продати телевизор што је пре могуће. Овде можемо додати и малу напомену за оне који су духовно прогледали: новац од продаје телевизора приложити за цркву или сиромахе. То је унутар свих могућности први корак, наравно, праведних душа, изабраника Божјих, за које је најважнији циљ у животу - спасење своје душе. Од њих су још блаженији они који нису ни купили тај апарат, нити осећају потребу за њим. Такође, ми добро знамо да се у данашње време тај наш први предлог борбе може сматрати тврдом храном коју не може да прими већина наших верника. Телевизија нас је врло чврсто привезала за себе, а воља нам је нејака и немоћна, тако да ће се на први предлог мало ко одазвати. Но томе се не треба чудити, хероја је увек мало, мученици су увек појединци, праведници увек усамљеници.  

Свима нама, обичним хришћанима, предлажемо да се сетимо позитивних страна телевизије, а посебно њене способности да људе врати под домаћи кров. Сви смо шетајући улицом могли да приметимо како се многе породице скупљају код куће и у телевизијском полумраку, готово на патријархалан начин, заједно проводе своје вечери. Значи, наша се борба са штетним деловањем телевизије своди на то да искористимо њену моћ друштвеног повезивања и истовремено одсецамо развраћујуће утицаје. За то је потребна јака воља и утврђена строга дисциплина у односу на тај апарат, тако да га под претњом казне нико осим оца или мајке (или друге одговорне особе) не би смео палити, сматрајући га "забрањеним воћем". Детету могу бити показани само ретки корисни филмови, и то искључиво као награда за његов успех или добро владање. Било би веома корисно сваки филм попратити својим објашњењем или уводом, ширећи његов распон примерима из историје, лепих прича наше књижевности, али увек са чврстим ослонцем на предањско Православље светих отаца.

Верујемо да ће свакоме оном ко се почне тако ревносно борити са штетним утицајем телевизије Сам Господ показати друге начине да себе заштити од зла.

 У време поста можемо одредити правило да или сасвим искључимо телевизор или у то време држимо поглед подаље од њега. Напокон, сва ревност у борби зависиће од јачине наше жеље за спасењем, наше усрдности у благочестивом животу, наше преданости Цркви.