Конфликти на Балкану, и дуготрајна кампања против Срба у читавом региону, последица су пост-хладновског рата између три главне снаге на светској историјској сцени: глобализације (чији је предводник САД), џихада (присутног у исламском свету) и старог система националних држава (који афирмише православни Исток)

За сваког истраживача који се бави геополитиком Балкан је увек представљао изазов, па и конфликти у наше време нису изузетак. Аналитичар опрезно тражи пут између једног гледишта до другог трагајући по дезинформацијама и идеолошким обртима. Покушавајући да се ухвати у коштац са снагама које стоје иза распада Југославије и стањем у њеним државама наследницама, човек долази до тога да схвати колико је неадекватан традиционални реалистички приступ. Себични национални интерес од стране Сједињених Држава и других великих сила сам по себи не објашњава њихове поступке – а још мање упорну кампању против Срба у целом региону коју су предводиле Сједињене државе (сада већ четврта њена администрација). Политички аналитичар мора потражити неко јаче оруђе.

БАЛКАН ЗА НАФТУ

Распад Југославије и де фацто сецесија Косова од Србије представљају значајне епизоде у пост-хладновском рату између три главне снаге на светској историјској сцени: Америком предвођене глобализације, џихада и старог система националних држава. Те три снаге представљају три цивилизације које се такмиче за предоминацију на Балканском полуострву већ хиљаду година: Запад, исламски свет и православни Исток.

Православни народи Источне Европе, који још увек задржавају карактеристике „целовитих“ друштава која се базирају на заједничком језику, етницитету, територији и религији, остају једна од ретких аутентичних конзервативних снага на светској сцени. Речено поједностављено али истинито, православни Исток још једном се нашао стешњен у шкрипцу између две империјалистичке насилничке идеологије, које би биле срећне да смрве балканску цивилизацију због својих злонамерних себичних интереса. Упркос својим хришћанским темељима, Запад је још једном показао да је спреман да уништи хришћански Исток чак и тако што ће помагати ислам, старог непријатеља и католичанства и православља. Да би се то постигло, за време грађанских ратова у Југославији деведесетих, Запад предвођен САД-ом, такође назван „међународна заједница“:

а) охрабривао је насилни распад Југославије;

б) помагао је тврдокорног исламисту, супремацисту, Алију Изетбеговића, председника Босне и Херцеговине, у његовим напорима да изгради прву модерну исламску државу у Европи;

ц) помагао је, дипломатски и војно, муслиманске терористе у Босни и на Косову у њиховим напорима да побију и етнички очисте српске цивиле.

Западна политика, предвођена САД-ом, наставила је на сличан начин са признавањем Косова за време Бушове администрације и, нажалост, показује мало знакова да ће доћи до промене у Обаминој администрацији.

У извесном смислу, напад на Југославију 1990, потпомогнут Западом, може се посматрати као искоришћена могућност за остваривање циља. Комунизам се распадао у целој Европи. Једна од југословенских република, Хрватска, била је стари савезник поново уједињене, поново обновљене Немачке, која је једва дочекала да уведе свог старог савезника у западњачко стадо, а сама Југосавија, у деценији после Титове смрти, није имала довољно успеха у настојању да поништи своје унутрашње етничке и религиозне неправедне границе.

Западу је било лако да демонизује Србе. Прво, Срби су представљали разумљиву претњу за западне интересе тако да није било никакве опасности да се прикажу као непријатељи; друго, они сами су се показали неспособни да са било каквом ефикасношћу представе западној публици своју страну приче. Уосталом, није ништа коштало учинити злочинце од њих. Много је лакше усмерити се на неку слабу, углавном недужну страну, него на ону јаку, ону која је крива али има могућност да се освети. Бацивши Србе у прашину, намера Запада очигледно је била да се додворе исламском свету. Коментаришући америчку подршку сецесији Косова од Србије, бивши председник америчког Комитета за стране послове, Том Лантош, овако је то описао:

„Само да подсетимо претежно промуслиманске владе у свету да је ово још један пример како САД предводи на путу да се успостави једна промуслиманска влада у самом срцу Европе. То мора бити препознато како од одговорних лидера исламистичких влада, као што је Индонезија, али тако и од џихадиста свих боја и њихових пријатеља. Принципи САД-а су универзални, и у овом случају, САД поставља камен темељац за једну претежно муслиманску земљу у самом срцу Европе.“

Укратко, Запад је покушавао да задовољи исламски свет подупирући њихову ствар на Балкану, у нади да ће имати користи од тога што ће, можемо претпоставити, олакшати приступ нафти и осигурати да се мање авиона залеће у зграде са препуним канцеларијама.

ИСЛАМСКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

Међутим, то што је Запад наставио са оптуживањем Србије годинама пошто је Југославија нестала, упућује да се ради о нечем дубљем. Америчка подршка муслиманским албанским терористима на Косову, посебно, не доноси ништа. Јасно је да, чак иза ужасно изопаченог значења реалполитике, овде постоји једна идеолошка сродност између савременог Запада и ислама, што је промакло већини посматрача. Та привлачност довела је до тога да Запад и ислам раде неуочљиво против заједничког непријатеља: старог система националних држава и главних репрезената тог система у православном хришћанству, словенског Истока. Схватање те сродности је кључ да се разумеју Западни мотиви на Балкану и континуирани антируски, антисловенски, антиправославни став на Западу, посебно у Сједињеним државама.

На први поглед, тврдња да Запад и ислам могу бити способни да сарађују на неки значајан начин изгледа да се не би могла поткрепити. Запад и ислам изгледају као потпуне супротности. Ислам, у свом  традиционалном облику, залаже се за увођење шеријатског права на целој земаљској кугли, а то укључује каменовање жена за брачно неверство, одсецање удова за крађу, потпуну забрану на градњу јеврејских и хришћанских храмова, као свих проповеди, насилну исламизацију пагана и атеиста под претњом смрћу, жигосање прељубе и смртну казну за издајнике – да наведемо само за почетак. Док ислам тражи политичку надмоћ „бога“и његовог закона, Запад данас настоји да потисне Бога и његове законе што је могуће даље од јавних послова. Западни човек је сада суверен; он не може учинити ништа лоше. (Нема потребе ни поменути да он не би дуго опстао под шеријатским правом)

Ипак, иако постоје суштинске разлике између ислама и Запада, постоје и значајне сличности. Од самог почетка ислам је показивао тежњу за глобалном владавином. Према Мухамеду и Курану, закон Алаха се односи на цели свет; свака нација или индивидуа која се не покорава исламским законима је ипсо фацто у стању побуне против Алаха и мора бити силом доведена у послушност.

Укратко, ислам је успоставио рани облик глобализације. Он не признаје легитимитет нација, народа и влада, осим у случају када се покоравају исламу као врховном господару. А данас је тако и са Западом. Само она национална држава која је вољна да игра по правилима Запада, сматра се легитимном. Као и у случају ислама, амбиције Запада су глобалне: више уопште није могућа никаква трајна сарадња између Запада и алтернативних система. Запад употребљава своје ограничене дефиниције „људских права“, „демократије“, „слободне трговине“, да би завео и заплашио нације ако одбију да се повинују његовој економској и стратешкој хегемонији, или употребљава економски притисак и, у случају да то не успе, војну силу. Народи у државама као што су Кина, Пакистан, Казахстан и Саудијска Арабија, у којима је провера „људских права“, оцењена најбољом оценом, избегле су озбиљан притисак Запада захваљујући њиховој вољи да играју западњачку политичку и економску игру.

То значи да оно што повезује Запад и ислам јесу њихови програми глобализације која има за свој циљ деструкцију старог система националних држава засниваних на суверенитету државе и националности која је дефинисана етничким, лингвистичким, културним и територијалним заједништвом. И ислам и савремени Запад су у ствари империје које теже глобалној хегемонији и не признају легитимитет другачијих облика политичке, друштвене и културне организације ако она одбија да се подреди суверенитету већег система. Ако имамо то на уму, није тешко схватити да ће Запад и ислам прећутно одобрити уништавање независних националних, држава као што је Србија, која се током своје историје одупирала и једном и другом од ових система. Марксовим речима  – они  су „објективни савезници“ у постизању заједничког циља.

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА

После распада Совјетског блока, источне европске земље, нарочито православне земље, постале су водећи поборници старог система националних држава. Захваљујући железној завеси, те земље су биле релативно сачуване од отровних ефеката Западног потрошачког друштва, мултикултурализма и општег друштвено-културног самоубиства. После пада совјетског комунизма већина држава источног блока утркивале су се да ускоче у лоповски вагон. Оне комунистичке државе, као Русија и Србија, које су више задржале своју словенску, православну и националну свест, и које због тога представљају највећи могући отпор западној и исламској експанзији, изазвале су посебну одбојност и једних и других.

Морамо имати на уму да је политика Запада за последњих тридесет година била у основи происламска и проџихадска: америчка подршка муџахединима у борбама против Совјета у Авганистану; подршка Европске заједнице, касније Европске уније, муслиманском усељавању у Европу и пропагирање исламског идентитета међу европским муслиманима; замена од стране Западних снага релативно секуларног режима Садама Хусеина владом која се заснива на шеријату; критика Русије за њене ефективне мере против џихада у Чеченији и на Карпату; подршка изборима на палестинским територијама које су довеле до успеха формирања џихадистичке групе Хамас итд.

Штавише, лако је доказати да, и поред све буке око „рата против тероризма“, САД није у ствари тако озбиљан у томе да спрече претњу од исламског тероризма. Бивши потпредседник Ричард Чејни приметио је, убрзо после напуштања свог положаја, да други велики терористички напад није питање да ли него када. А ипак, вероватноћа да ће се други такав напад дести могла би да се спречи са само неколико једноставних корака које САД и Запад одбијају да предузму.

Девет година после 11. септембра, најспектакуларнијег промашаја националне безбедносне службе у светској историји, САД, најмоћнија економска и војна сила свих времена, још увек нема контролу својих граница и није успела да означи непријатеља против кога са наводно бори. Уместо тога, она инсистира да држи своје границе углавном без контроле и тврди, понављајући, противно здравом разуму, да је ислам „религија мира“, што је у супротности са самом основом текстова и историјских записа саме те религије. У једном тако апсурдном контексту, америчка подршка муслиманској експанзији на Балкану, не може нас ни изненадити.

То што је пропустио да успостави озбиљне мере безбедности на својим границама или да означи свог непријатеља, показује да је САД мање заинтересован да се заштити од терористичког напада него што жели да настави у намери да изгради своју глобалну империју, своју „империјалну демократију“. Грађењу империје значајно помаже упорност укорењене, насилничке, религиозне идеологије као што је ислам. Потпомажући раст џихадистичке културе, како у исламском свету тако и на Западу, западна империја у исто време потцењује старе националне идентитете и потхрањује оправдање за своју моћ која се стално шири. Ислам је савршена подлога за западни империјализам: он пружа моћно средство за слабљење старих националних држава, што се лепо уклапа са културним отуђењем које је Запад одабрао као своје средство. Исламистичке глобалне амбиције помажу да се оправдају Западне војне и шпијунске авантуре по целом свету, тј. „глобални рат против терора“.

АМЕРИКА НА ПРВОМ МЕСТУ

Међутим, док идеологије ислама и Запада обе теже да владају светом, чињеница је да је, све више, само ова друга једина која води игру. Док мале групе ортодоксних муслимана настављају да врше притисак својим насилничким џихадским програмом спорадично по целом свету – са повременим спектакуларним успехом – западна економска, културна и војна моћ, крши све пред собом. И саме исламске земље, осим неколико изузетака, интегришу се у глобалну игру коју предводи Запад. Исламски свет који се још придржава своје религиозне оријентације, остаје фрагментаран и углавном неспособан да придобије нове нације под исламско окриље, ослањајући се само на тактику насељавања муслимана (и то само дотле док им друге нације то дозвољавају, тј. Западна Европа).

Централна тачка ислама све више слаби. Исламске владе успостављају истанчану линију између шеријатског права, које је у основи непрактично, и превлађујуће војне и економске моћи Запада. Све више и више, исламске земље показују жељу да учествују у игри са Западом, гурајући стриктни шеријат и џихад на периферију и у Дар ал Харб, Тхе Хоусе оф Wар, немуслимански свет. Сирија, Јордан, Египат, Либија, Саудијска Арабија, Ирак, Индонезија, Казахстан, Турска и већина муслиманских земаља, прилично су добро интегрисане у западњачки економски и војни светски поредак, чак и када многи људи у тим земљама осећају носталгију за старим добрим временима када је шеријат владао великим делом света и Дар ал Ислам изазивао страх у неверничким земљама. Једина видљива исламска политика тих земаља, таквих какве су, види се у спровођењу шеријата код куће онолико колико је потребно да се умире муслимански конзервативци, и смиривању џихадског тероризма у иностранству. Њихови лидери су срећни када се сретну и рукују са онима из водећих неверничких моћних земаља јер знају да те моћне земље држе у рукама економске и војне адуте.

Ти адути су увек у игри са невероватном доследношћу, без обзира на страначку оријентацију одређених западних влада. Какве год биле разлике између супротних полова „мејнстрима“ политичке мисли данас на Западу, напредовање ка коначном циљу империјалне демократије је тачка на којој се сви слажу, нарочито у САД-у. Ако је на власти десно крило америчке администрације, империјализам се представља под лакировком „Америка на првом месту“; ако је администрација левог крила, „мултикултурализам“, „кооперација“ и „сарадња“ служе као покриће. Авантуре председника Клинтона у Југославији обично су се представљале као „хуманитарне“ акције; ратови у Азији и Старијег и Млађег Буша прекривали су се бојом „патриотских“ ратова који штите америчке интересе и лове лоше момке. Зрно истине у сваком од тих случајева, наравно, долази на гомилу лажи. Тако Западни империјализам, предвођен САД-ом, узима различите облике у зависности од страначког укуса владајуће администрације, али општи програм увелико несметано напредује.

Ни левица ни десница не могу обезбедити успешан отпор општем империјалном програму.
На левици имамо критику америчке спољне политике као провокативне, деструктивне и неправедне. Има много истине у томе. На несрећу, у вези са таквом критиком је изговор за све друго, укључујући исламски свет, као недужне жртве америчке агресије, и презир према преосталим племенитим вредностима Запада као што је хришћанство и изворни патриотизам.

На десници се препознају (све више) опасности и изопачености не-западних идеологија, као што је ислам, и прогресивно културно самоубиство Запада, иако има мало разумевања за промашаје америчке политике и деструктивности Западног војног авантуризма.

Грешке једних нападају други, и вице верса, тако да се бесмислени пинг-понг несметано наставља. Актуелна политика оба крила, међутим, показује савршену сличност. Америчка администрација је од краја хладног рата била ангажована, у неком тренутку, у свим главним прекоокеанским авантурама које су директно укључивале америчке борбене снаге. Континуитет иде чак и даље, али, после пропасти совјетског комунизма, нема ниједне важне противтеже америчкој моћи, и империјалне тежње Запада су се одједном отворено показале. Први заливски рат, НАТО кампања против босанских Срба, НАТО кампања против Србије, Други заливски рат, и нова офанзива Обамине администрације у Авганистану у ствари су део истог програма, онда и када републиканска и демократска администрација проналазе донекле различите начине да га спроведе. Империјална демократија наставља својим путем.

Наде да ће нова демократска администрација поново размотрити програм империјалне демократије није се појавила. Пошто је обећао „промене“, они који су подржали председника Обаму добили су у ствари обећање да ће се задржати 50.000 хиљада војника у Ираку на неодређено време, и још већи рат у Авганистану. Обамина администрација није разматрала колико је мудро следити империјалну демократију него је не размишљајући наставила да иде тим путем.

РАТ ПРОТИВ СРБА

Од посебне важности за Србе је повратак логике Клинтонове политике на Балкан. Жалопојке због „дезангажованости“ Бушове администрације на балканској сцени довеле су до нових позива за „поновно ангажовање“, што само може значити лоше вести за Србе и опште стање у региону. Позиви САД-а да преузме вођство у Босни које су изнели вечити Педи Ешдаун и Ричард Холбрук, као и разни „тинк-тенкерси“, нестрпљиви да обнове славне дане Клинтонове антисрпске јаке дипломатије, помогнуте војно, сви деле исту веру: Срби – било да су у Београду, Републици Српској, или преостали Срби на Косову – још нису научили лекцију, и поново их треба научити.

Све док Срби буду желели да остану Срби – да задрже свој етницитет, језик, културну својственост – остаће персонае нон гратае. Пишући у Вол Стрит Џерналу 2009, Мортон Абрамовиц и Данијел Сервер, подржавајући програм босанског муслиманског вођства којим се поткопава аранжман поделе власти са Републиком Српском у федералној републици, пожурили су да окриве Србе за тензије које се поново појављују, како у Босни тако и на Косову: „Корен за то углавном и даље је у Београду“.

Сада су, изгледа, сви спремни да поставе то питање да ли је Дејтонски споразум заправо ишта решио. Сталне „тензије“ у региону, као последица западних настојања, које омогућавају да главни проблеми остају нерешени и отварају могућност за генерације западних дипломата да се баве својим отрцаним глупим ратовима. Посета Џозефа Бајдена региону – једног од најбучнијих непријатеља Срба у време Клинтона – потврђује да је америчка политика према Србима поново озбиљна, али и озбиљно погрешна.

Рат Запада против Срба део је општег програма који западна империја веома жели да прошири на оног који сада има главну улогу у систему националних држава, и историјског савезника Срба – Русију. Оно што данас разликује Русију од других држава јесте:

а) то што је то национална држава – јединствена територијално, етнички, лингвистички, културно и религиозно;

б) да показује жељу и могућност да таква и остане.

Као и у Србији, њена национално-религијска свест задире дубље него што то већина западњака може схватити. После разарајућих деведесетих, када је Русија прихватила „реформе“ западног стила, Владимир Путин повео је свој народ назад на пут националног опоравка, тако што је поставио клипове у точкове западњачке глобализације.

Један од највећих руских грехова јесте одбијање западњачког „одвајања“ цркве од државе. У православној традицији, нација је јединствен организам који се не може безусловно делити на политичко наспрам религијског, секуларно наспрам спиритуалног. „Одвојити“ цркву од државе исто је као одвојити душу од тела, односно: убити је. Плодови западњачког „одвајања“ видљиви су свуда: празне цркве, повећање броја злочина и деликвентног понашања, разводи, све више самоубистава, слабљење воље друштва за преживљавањем у облику смањења броја рођених. Ти проблеми не јављају се само на Западу, али они преовлађују у оној пропорцији у којој је одређено друштво прихватило савремени западни програм морално-културног самоубиства.

Прогањање Срба које се данас одвија, а које предводи САД, уско је повезано са једним од најупорнијих особина западне политике, речју, русофобије. Од колапса совјетске хегемоније у Европи, Запад, предвођен САД-ом,  започео је читав низ веома агресивних политичких потеза који јасно показују потпуно потцењивање традиционалне руске сфере утицаја. Будуће ширење НАТО-а на руске границе може директно укључити САД и Западну Европу у неки конфликт између Русије и Балтичких земаља, територија којима је Русија вековима владала. Да би добили неку представу о томе колико је далеко антируска политика, предвођена САД-ом, стигла од краја хладног рата, западњаци би требало да сагледају ствари са руске тачке гледишта.

МОРАЛНИ РЕЛАТИВИЗАМ

Како би Америка реаговала, човек се пита, ако би некадашњи СССР спроводио политику као што то чини Америка од 1989? Покушајмо овако: пре двадесет година, демократски режими НАТО држава се распадају и замењују про-совјетским режимима који избацују америчке трупе. Затим, 1991, саме Сједињене Америчке Државе захвата унутрашња побуна иза које следи огромна економска пропаст и одвајање Аљаске, Хаваја и Тексаса. За време те слабости САД-а, избија грађански рат у Уједињеном Краљевству, у којем интервенише Варшавски пакт и омогућава распад земље. У 1998. години САД банкротира и долар се руши. Затим, 1999, незадовољан „угњетавањем“ Шкота од стране Енглеза, СССР бомбардује Лондон седамдесет девет дана. Совјетски Савез тада ставља под заштиту Варшавског пакта Западну Европу, Канаду и бивше америчке државе Хаваје и Аљаску. Тада СССР припрема заједнички одбрамбени споразум са Тексасом и гради пројектилски штит у Квебеку да би се заштитио од отпадничких држава Латинске Америке.

Апсурдно? То што смо навели углавном је приближно верна претпоставка како изгледа политика Запада са руске тачке гледишта. Да се таква агресивна политика искрено брани на Западу као разумна и дефанзивна, сведочи неограничено наоружање Запада. Док такви циљеви теже субверзивном и коначном уништењу јаких националних држава као што је Русија, процес националне дезинтеграције не односи се само на стране државе. До сада је Запад био најуспешнији у поткопавању својих властитих националних држава. Главна стратегија империје је да поткопа природно и витално значење политичке и друштвене организације, тако да би моћ империје остала нетакнута – чак и по цену својих властитих националних држава. Империјална демократија је заиста наднационална. Националне државе на Западу су готово исто толико циљеви друштвеног, политичког, економског и територијалног разарања као и не-Западне националне државе.

Идеолошки покрети које спонзорише Запад, као што је мултикултурализам и морални релативизам (да наведемо само два), служе да делегитимизују принцип опште етничности, језика, религије и територије, оно око чега су се људи у националним државама у прошлости организовали. Остављајући државне институције наизглед нетакнутим, док им изнутра одузимају значење, империја може да постигне своје циљеве без бојазни да ће доћи до организованог отпора кроз легално успостављене канале моћи.

Интерес новца и медија који служе програму империје постали су прави центри моћи, права власт, чак и када званичне законодавне, извршне и правне институције наизглед задржавају свој ауторитет. Лепота „демократије“ јесте у томе да она стално започиње нову промену слике којом је лако манипулисати. Делегитимизацијом етницитета (посебно међу доминантним Западним етницитетима, белцима) језика, религије (посебно традиционалних хришћанских вера) и територије, унапред се зауставља сваки напор представника у државним институцијама да поврате своје националне ингеренције.

Признавање Западних злочина против Срба, окончање непрестане неправде у Хашком „суду за ратне злочине“ и промена политике на Косову били би прави потези да се започне процес дуготрајног опоравка. А затим, подупирање националног и религиозног буђења Русије, као здравог модела за националне државе свуда по свету.

Упорна експанзија Западне империје данас је највећа претња миру и слободи у свету. Дипломатска и војна кампања усмерена против Срба за последњих двадесет година и спремност Запада да за свог савезника изабере једну тако страну и деструктивну идеологију као што је ислам, неки су од најјаснијих примера колико далеко Запад, предвођен Америком, може да иде како би наметнуо своју вољу народима који желе да се одупру империјалној демократији.

Понашање Запада према Србима требало би да буде поучна прича за народе као што су Руси, који су се до сада одупирали притиску који Запад проводи захваљујући својој величини и моћи. Запад данас нуди народима света две опције: покорити се западној економској и стратешкој доминацији и остати заштићен, или остати изван западне орбите и суочити се са уништењем. И у једном и у другом случају резултат је исти – губитак независности и националности. То је иста врста „избора“ који су револуционарне идеологије од ислама до комунизма пружале и који би требало свугде да подстакне на отпор.

Као сви револуционарни програми који су настојали да завладају светом, империјална демократија може завршити само материјално и духовно презрена. Западни политички и економски поредак већ показује напетост. Питање је да ли ће изворне снаге на Западу успети да га сачувају од разузданости империјалне демократије пре унутрашњег урушавања Запада или неког необузданог сукоба са Русијом. Како ствари сада стоје, нема много основа за оптимизам.

_________________

Грегори Дејвис

Сарадник у америчким часописима „Human Events“, „WorldNet Daily“ и „Chronicles“, аутор је књиге „Religion of Peace?“ (2006) и продуцент и редитељ документарног филма „Ислам: What the West Needs to Know“.

Извор: „Печат“