Ах, па ако ће ме и земља покрити, само да не видим и знам о овоме свијету ништа – то је сва моја потреба... Ја немам ђе прибјегнути, радосни Христе!

(Преподобна Стефанида Скадарска и Битољска, Писмо 17)

На ободу вршачког гробља узвишује се свежа хумка, и над њом скромни крст. На њему невештом руком написано: Гордана Љеповић 1963 – 2014.

Када су наши стари желели да похвале нечије врлинско живљење, истицали би како покојник „скривено поживе“.

Скривено од варљивих и пролазних шумова овога света, у „клијети“ срца свога, поживела је Гордана својих педесет година, са Богом општећи и људима откривајући од онога што је скривено богатима и угледнима, а што се открива безазленима  и немоћнима.

Рођена је у сиромашној породици Александра и Миле Цангрић, који су живели од земљорадње. Дуго није проговарала. Једном је, са преко три године, одведоше у капелицу Свете великомученице Марине, саграђену у пољу изван града, крај записа. И гле, дете проговори!

Имала је крупне, добре тамносмеђе очи, била радосне и благе нарави. Завршила је са успехом основну и средњу трговинску школу и, као и многе њене вршњакиње у то доба, удала се са 18 година без благослова Цркве. Муке и злостављања од мужа пијанице постајали су све несноснији. Није било боље ни када се родило дете. Коме прибећи? У чему наћи снагу и смисао?

Управо тих година у град Светог Теодора дошао је нови архијереј. Говорило се за њега да ће са сваким једнако разговарати и пуна га срца саслушати, па био убожјак, паор, радник, инвалид.

Поче сестра Гордана одлазити код епископа Амфилохија, на разговоре који су трајали често до дубоко у ноћ. Нестало је свег оног терета, јер се у животу њеном појавио Смисао - Христос.

Више није могла пропустити ниједну црквену службу. Једаред је директор фабрике у којој је радила позва у свој кабинет.

- Чујем, другарице Гордана, да Вас виђају у цркви?

- Јесте. Али ја на службе одлазим само у слободно време. Никада са посла нисам изостала или закаснила због богослужења.

- Нема то везе, другарице, Ви сте радница у једној узорној социјалистичкој самоуправној фирми и не доликује Вам да Вас виђају по црквама!

- Па и Вас виђају на разним местима, друже директоре.

- Којим то?

- Па, на пример, по кафанама.

- Немам ја шта да се објашњавам са Вама! Изађите па лепо размислите је ли Вам милији посао или зазјавање по црквама.

- Нема потребе да размишљам. Између Цркве и посла ја бирам Цркву!

И тако доби Гордана отказ. Дете јој одузеше и доделише га оцу. Она се  врати родитељској кући. Молила се, чекала како ће се све то разрешити. А уздала се у заступништво Светог Теодора, преподобног Рафаила Банатског и свога духовног оца. Владика јој беше дао „благослов мајке Ангелине“ – да помаже старима и немоћнима, гладнима и напуштенима. Тако јој је и њена мука мања била. Али бол није престајала.

Једне ноћи усни Гордана леполиког, отменог витеза на коњу, који јој се окрену и рече: „Не бој се, кћери Гордана. Убрзо ћеш радити у мојој цркви“.

Некако тих дана угледа Гордана оглас у „Православљу“: црква Лазарица у Београду, на Звездари, тражи брачни пар црквењака. Правац за Београд! Изгубила се, сирота, док није нашла богомољу посвећену Честитоме Кнезу. Сустала, ознојена, право с врата јави се свештенику.

- Па зар нисте видели, сестро, да ми тражимо брачни пар?

- Не умем да Вам то објасним, оче... Али имам јасно осећање да ћу овде радити.

- Ништа, узећу Ваш број телефона, па ако се нико не јави, позваћу Вас.

Уђе Гордана у храм да се одмори и да полако целива све иконе. Кад гле, на почасном месту с леве стране угледа чудотворну икону Светог великомученика Мине. То је био тајанствени коњаник који јој се ономад јавио у сну.

Уследио је телефонски позив, пресељење у Београд, живот у скромној собици на тавану у Мехмеда Соколовића улици, упознавање са људима који су долазили у овај храм, давање духовних (заиста трезвоумних) савета, све са осмехом, као да ниједне своје бриге није имала. Узношење молитава и паљење свећа за свакога. Дељење са сиромасима последњег што би јој остало. А од црквењачка плате није јој било лако живети. И тако годинама. После Лазарице – Николајевска црква у Земуну. По очевој смрти – Успењска (Мала) црква у Вршцу. И где год још може да послужи: у Месићу, у Средишту, у капелици Свете Марине.

Никада, ни један једини пут, није задржала за себе кусур од свећа који би јој богомољни посетиоци оставили. Говорила је: „То је Божије, а мени је највећи дар да служим Господу и ништа ми нарочито не треба“.

Хранила се оскудно, постећи строго све постове. Одевала се најједноставније и најскромније. Једино у чему је волела да угоди души била су поклоничка путовања. Обишла је Црну Гору (код Светог Василија душа јој је налазила највећу благодат), била у Лепавини, Ћелијама, Лелићу, Ђунису, по војвођанским обитељима, у Сентандреји.

Људи који нису били црквени доживљавали су је као помало настрану или се питали шта монахиња ради у кући.

Свакога је волела, свакога радо примала у свој дом. Највећу радост причињавале су јој посете сестара из Месића и Хајдучице – духовних кћери митрополита Амфилохија. И са нестрпљењем је чекала његова писма и честитке, чувајући их као светињу у своме дому у коме се никада није гасило кандило.

Многе је у веру увела, кумовала на крштењу и венчању.

И тако додаваше Гордана пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, посвећујући, по речима преподобног Јована Лествичника, Господу „напоре своје младости, да би се у старости радовала богатству своје доброте“.

У педесет првој години Господ је позвао верну слушкињу Своју у места светлости, у места спокојства, којима се разлеже глас чистога радовања.

Нека би ово мало сећање било и скроман цветић на Горданину хумку, и опомена свима нама са каквим смо свештеним трепетом кретали у Цркву оних страшних, безбожних 80-их година и како су нас наши духовни оци примали, на шта смо се заветовали и јесмо ли завет верности Господу своме одржали.

Помјани нас, праведна сестро наша Гордана, да се не постидимо онога дана када нам изађеш у сретање! 

Марија Бјелош, Вршац