Шездесете година 18. века…Србски народ је у двоструком ропству – под Турцима и под Хабзбурзима… Песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника, сатрудник србског митрополита Павла Ненадовића, родом из Вуковара, Захарија  Орфелин, по узору на старозаветног пророка Јеремију, оплакује судбину Србије и свог народа: “Како стаде Сербија, славна и угодна,/са множеством народа бивша прође плодна,/пресилними цареви и храбри/ солдати,сад у ропство другима морала се дати./…/Славни моји цареви и вожди велики,/с моји храбри витези и сини толики,/оштрим мачем падоше у својој держави./Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!“     

Заиста: шта то би с нама?

 Некада се певало:“У Будиму граду чудно чудо кажу“ и „Игра коло под Видин,/ пусти ме, мајко, да видим“. Сад не само да нас нема у Будиму и Видину, него нас, осим у траговима, нема ни у Дрвару и Книну.           Водила се борба за слободу; они који су је водили, изгинули су; наступило је робовање:„Морала сам већ поћи ја к већ различним царем,/ горке сузе лијући мећем се у јарем./Сви се мени ругају и хулу сви кажу:/"Ето наша робиња!" - а бреме налажу“, вели Орфелин у име Србије.

Поражени морају да испуњавају наређења победника: од разарања своје привреде ММФ шок терапијом, преко геј параде, до промене свести. Србија је, као и у доба Орфелиново, робиња. Јер:“Серпске моје границе и земље ридајут/что храбри ми витези туд не пројезжајут./Разорени градови сви пусти већ стали,/куле бојне српске све и дворови пали“. Пустош у србским градовима некад била је изазвана војним походима, кугом, сеобама… А данас? Од пописа 2002. до пописа 2011, без испаљеног метка, има нас мање 400 хиљада. Неки су отишли ван земље, а неки под земљу. Уместо куге, људи умиру од рака, што је последица НАТО бомбардовања осиромашеним ураном 1999, када су нам отимали Косово и Метохију. Расејани, расељени, расточени; над нама Мајка Србија плаче у Орфелиновој песми: „Једна чада у Турској, а посвуда друга/ стењут љуто, жалосно, - ах, прегорка туга!/По толикој ја слави и мојој храбрости,/поругана стала сам, - о, моје жалости!“

 Наравно, непријатељи нам се ругају; својевремено је амерички учењак Џон Хјуер устврдио како су Американци народ будућности, који прелази на еволутивни ниво киборга, док су Срби, који сумануто играју по мостовима под НАТО бомбама, народ прошлости који треба да нестане. У својим успоменама, Ричард Холбрук је „знао“ да смо злочинци још кад је, као студент, у Сарајеву гледао спомен – плочу на месту на коме је зли Принцип пуцао у престолонаследника Фердинанда, тако пуфнастог и нежног мецу из Беча, који је у Босну на Видовдан 1914.дошао са најбољим туристичким намерама. Сад, кад смо на коленима, наши киборг-непријатељи се понашају као у Орфелиновој песми:  „Сви веће врази моји руками пљескајут,/хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:/"То ли она преславна Сербија у свијету?/Сад слушкиња наша бист, дала с' нам под пету."

А шта је са тзв. „елитом“ Срба? Да чујемо Орфелина:“И сви моју пророци славу возљубили,/с чадми моји у ропству мене оставили;/добро опшче презрјевше, преко мене гледе,/само о том пекут се да славу насљеде“. Као и онда, тзв. „елита“презире опште добро и брине о својој слави ( и парицама, парицама, наравно; о парицама из НАТО фондова, датима за „промену свести“дивљака са Балкана, као и за сличне НВО активности ).           Кад имаш такву „елиту“,а после пораза, јасно ти је како непријатељ из тзв. „међународне заједнице“ може да, за „зеленим столом“ у Бриселу, приморава домаће ЕУропојце да потписују срамне споразуме о продаји Косова и Метохије под власт Тачија, Чекуа, Хајрадинаја, чије је збирно име Вадисрце:“Оружија сва моја враг мој затупио,/перо своје са мојом сабљом заоштрио:/у крв моју умаче, на ме злобу пише,/ чада моја ногами газећ, злобом дише“.

Наступило је доба страха и кукавиштва, које се правда неопходношћу да сисамо сисе Магне Матер зване Европска Унија ( Орфелин је знао да су то „змијске сисе“):„Добри моји синови ни у што сви стали,/оружија са плећи врагом дат морали;/сисе они змијеве сисати гоне се,/са свих страна вражије напасти боје се.“

Ове, 2014, стогодишњицу Церске и Колубарске битке ЕУтописти  прославише, између осталог, геј парадом; то је зато што не можеш издати Косово, а остати усправан. Код многих нема спремности да се, са Јеремијом,запева:“Шумадинац пали топа,/Затресла се сва Јевропа“…Што рече Орфелин:„Восток, запад, полуноћ бојали се мене,/славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;/а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,/и за мојом храбростју прегорко плачући.//Помрачи се и вид мој, руки ослабили,/згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли./Славна моја сва храброст на Косову паде,/а тко ће ме утјешит, нејма тога саде./…/  Зубе су ми избили и одсјевки хране,/отрови поје мене и сине ми јадне;/и дан и ноћ труде се да у јаму своју,/ах, Србије жалосна, баце душу твоју.“

Помоћи нема, бар за сада, и бар не оне која би нас из јаме извела. И Орфелин се жалио на старију источну сестру која  не долази да нас подигне:„Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,/сасвим мене презрјела, помоћи не јави./Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,/и сосједи и друзи већ те оставили“.           

Али, како рече Берђајев, хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени; Срби су увек имали вид за своју кривицу, по речи Владике Николаја – на Косову нам нису били криви Турци, него Вук Бранковић. Орфелин је то знао: “Но и сами синови моји веће стали/јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;/трзају ми утробу, сами се сви смели,/а не знаду у што се вјековјечно свели. // Шарке пушке и бритке сабље положили/пред ногама врагов си, имати мислили / каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свој вожда, ништа не находе.//Ученија нејмаду, оружје згубили,/и врагами сатрени, себе помрачили;/у поданство пали свуд, у велике беде,/носе бреме велико, а јоштер не виде“.

Сами Срби кидају утробу мајке Србије, дигли су руке од борбе, немају истинске вође; школе им пропадају, и збуњени су као прави сметењаци…     И стање Цркве је тешко; Запад би волео да Србе нагна „трећем обору“, у унију, која се данас маскира причом о екуменизму (Поезија после Аушвица? Екуменизам после Јасеновца?): „Цркве моје пропале от слободе своје,-/утјесњени левити, жалосно срце моје!/Врази чада к трећему обору нагоне,/различними мукама к западу догоне.“

Орфелинова песма би била пунолететство очајања да није њеног краја:“Старешине све моје клоне се на страну,/сви, по мраку ходећи, мене саму јадну/остављају на муках, ах, жалости моја!/Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја?//Тко ми може довољно жарких суза дати/
ову моју несрећу довијека плакати?/Више нејмам надежде, развје моју жалост/сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!“          

Остала је,дакле, молитва.

 А какве то везе има са Кијуковом и нашом „Катеном мунди“?

Има, и то велике.“Катена“ је књига великог плача и велике наде. У њој је србска историја, историја мученичка – то јест, сведочанска, јер грчка реч „мартир“значи и МУЧЕНИК и СВЕДОК, сведок који сведочи својом крвљу – али и светла историја једног народа, који није био спреман да се одрекне Христа и поклони идолима, баш као Ананија, Азарија и Мисаил, три израиљска младића у пећи вавилонској, који су Навуходносору рекли:“Бог нас може избавити из твоје руке, царе; али, ако то не учини због грехова наших и нашег народа, ми се ни онда нећемо поклонити идолима“. Када се појавила 1992, „Катена“ се нашла на барикадама грађанског рата на развалинама бивше Југославије, у коме су потомци оних који су попунили Ханџар и Скендербег СС дивизију,и који су 1942. јуришали на Русе под Стаљинградом, водили прљави рат против Срба потпомогнути од наци-глобалиста из Вашингтона и ( опет!) из Берлина.

Пошто, по речи Светог Јована Кронштатског, нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, вреди рећи да Кијукову заветну књигу на Коларцу представљамо 21. октобра, на дан кад Србска Црква помиње Новомученике Крагујевачке, међу њима и ђаке Гимназије, које је просвећена Европа, на челу с Немачком, побила 1941. Тада је и Кијуков отац Ранко, избеглица са Баније, умало био стрељан; али га је Бог, преко једног Недићевог Србина, спасао.

Сад, 2014, „Катена“ је опет изашла у доба рата Империје против Срба, рата  који, како рече покојни Миодраг Павловић, „сећање брише“…И у једном и другом случају,и 1992. и 2014, „Катена“ је ту да нам каже:“Браните се! Научите песму!.../Попевајте, коледајте, појте“…“““Научите пјесан! То је избављење!“ Свако њено огњено слово нам сија у тами доба у коме је, бодријаровски речено, све више информација, а све мање смисла…

Кијукова „Катена“ је и онда, пре 22 године, и сада, књига ВЕЛИКОГ БУЂЕЊА. Она нам показује да „из нових фресака стара туга веје/ није све пропало кад пропало све је“(Р.П.Ного). Књига плача и наде, књига која објављује „граду и свету“ да смо ту где јесмо и да јесмо то што јесмо, и да не може бити да нисмо, књига од које је, деведесетих година прошлог века, почео повратак србском становишту, и која је и сада ту, да том повратку помогне, актуелнија  него кад се први пут појавила…

Сасвим „орфелиновска“књига…

Јер, не заборавимо – 1762, када се појавио „Плач Сербиии“, родио се Карађорђе.       И „Катена“ ове, 2014, са нама чека рађање нове слободе србске…

Хвала Кијуку који нам ју је оставио, да заједно бдијемо пред зору…

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

(Реч на представљању новог издања Кијукове „Катене мунди/ Српске хронике на светским веригама“, које је објавила кућ „Катена Мунди“; Коларчев универзитет у Београду, 21. 10. 2014.)