Какву позицију, по Вашем мишљењу, у односу на рат у Новорусији треба да заузме Руска Православна Црква и Украјинска Црква Московске Патријаршије? Шта мислите о идеји аутокеалије Украјинске Цркве и шта је, по Вашем мишљењу, очекује?

Руска Православна Црква и Украјинска Црква Московске Патријаршије, по мом мишљењу, заузимају исправну, миротворачку позицију у садашњем сукобу, јер је ово, заиста, братоубилачки рат. Ова позиција јасно је формулисана у Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве. Најважнија је молитва Богу за престанак братоубиства, милосрђе, помоћ избеглицама, сведочење љубави Христове. Што се тиче покушаја аутокефализације Украјинске Цркве, иза њега стоје силе заинтересоване за дробљење православног јединства.

Уз унијате, „евромајдановце“ су „духовно руководили“ и украјински аутокефалисти, са својим челником, „кијевским патријархом“, „растригом“ Денисенко. И то се може разумети само читањем прошлости. Јер, још 1917, средином новембра, док је бољшевичка револуција разарала традиционалну Русију, на Украјини су се појавили заговорници одвајања од Московске патријаршије. Године 1920, формиран је „Независни савез украјинских православних парохија“ који је октобра следеће године сазвао „Сабор Украјинске Аутокефалне Цркве“. Пошто им није пришао ниједан епископ, њихов вођа Липковски (одатле назив „липковци“) предложио је да сами себе поставе за епископе, и тако је настала група тзв. „самосвајтих“. У јесен 1924. године, украјински расколници придружили су се обновљенцима, с једним циљем – да их призна Цариградска патријаршија.

А Цариград се, у то време, мешао у послове Руске Цркве, о чему ћемо рећи неку реч.

Кренимо од вести која, на први поглед, нема везе са духовним стањем на Украјини. Али, само на први поглед. Наиме, у интервјуу који је дао часопису „Vatican Insider“, титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас), сапредседавајући Богословске комисије за дијалог између Православне и Римокатоличке цркве, изјавио је да наставак дијалога омета став Московске Патријаршије, која не признаје друго првенство цариградском трону, осим почасног (а став Зизјуласа је да Цариград у историји није имао само првенство части, него и власти.) По Зизјуласу, Руска Црква има велики утицај у православном свету, па то омета корачање ка пуном јединству Истока и Запада.

Овим је митрополит Јован јасно указао да се Цариград не слаже са документом Московске Патријаршије о првенству у Цркви, усвојеном крајем децембра 2013. године, у коме се истиче да првенство припада Господу Исусу Христу, и да папа римски, док је био православан, није имао ништа друго осим примата части, док је претензија на власт у васељенској Цркви оно што је за православне неприхватљиво. Истакнуто је такође да ни Цариград нема првенство власти, и да ставове православне пуноте може да изражава само ако се остале Помесне Цркве са тим сложе .

Тиме је Трећи Рим и Првом и Другом Риму ставио до знања да ни Ватикан, ни Цариград, нису мера и провера хришћанског Предања. Ако знамо да се папи, кога митрополит Зизјулас хвали због разумевања православног појма саборности, жури да сједини Исток и Запад под својом влашћу, а да Цариград хоће „васељенски сабор“ на коме би био усвојен нови, папски богослужбени календар, јасно је да су питања озбиљно постављена, а да Московска Патријаршија брани предањске ставове. И то јој се не прашта тако лако.

Дакле, Ватикан и његови унијати су на Украјини јасно опредељени. Али, Украјина би, не дај Боже, могла постати извор сукоба између Москве и Цариграда, који често стоји под упливом Ватикана и Вашингтона . Јер, сукоби око јурисдикцијске надлежности између Другог и Трећег Рима трају од пада Руске монархије 1917. године. Патријарх цариградски Мелетије Метаксакис је, користећи бољшевичке прогоне Цркве, 1923. потчинио себи руске епархије у Финској. Исте године потчињава и Естонију, а затим од Москве одваја и Пољску Православну Цркву. Његов наследник, Григорије VII, покушава да смени Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и шурује са „живоцрковницима”, расколницима блиским безбожном режиму. Патријарх цариградски Василије борио се против Руске Заграничне Цркве, тврдећи да се сви православни ван својих матичних држава морају потчинити Константинопољу .

Године 1931, патијарх Фотије II под своју јурисдикцију прима руског митрополита Евлогија (Георгијевског) и његову паству у Европи, а на протест Московске патријаршије одговара да „Цариградски Престо има канонско право суда над парохијама у дијаспори” и да је њему „поверено опште старање о потребама православних цркава свуда”.

После распада СССР-а 1991. године, непријатељи Русије су чинили све да Руску Цркву, један од најважнијих фактора јединства руског народа, раслабе и поделе. Дошло је и до нових трвења између Другог и Трећег Рима. Када је, 1992, одржан сабор унијатских епископа у Лавову на Украјини, епископ Цариградске патријаршије Всеволод је 26. маја те године поздравио своје унијатске колеге следећим речима: “Вољена браћо! То је први пут после четиристо година да се епископ из Константинопоља обраћа вама, гркокатоличким јерарсима Кијевске цркве. Сачувајте ту ризницу која припада свима нама. Ваш сабор је – наследник кијевских митрополита /…/ Велика Црква Константинопоља се свагда старала, по мери својих снага, о Украјинцима. Она је и сада спремна да помогне Украјини. Лично сам срећан што сам се за време овог сабора молио са вама“ (8,70).  Средином деведесетих година 20. века, на кратко време чак је било прекинуто и молитвено општење: Цариград је преузео одбегле парохије Московске патријаршије у Естонији. До оштре преписке између Цариграда и Москве (опет око питања дијаспоре), дошло је у периоду од 2002. до 2004. године. Патријарх Алексеј II је јасно поручио: „Константинопољска Црква нема у земљама дијаспоре привилегије веће од Руске Цркве или било које друге Помесне Цркве” (писмо од 27. јула 2004.).

Русофобски председник Украјине, Виктор Јушченко, покушао је да створи Украјинску Православну Цркву, која би била под цариградским утицајем и одвојена од Москве. Надао се да ће у томе успети 2008, поводом 620-годишњице крштења Руса у Кијеву. Наравно, подухват није успео: патријарси Вартоломеј и Алексеј служили су заједно Архијерејску Литургију, а патријарх Вартоломеј је, својом беседом, у којој се позвао на црквену слогу и јединство, разочарао Јушченка и компанију. Односи између Цариграда и Москве су ушли у релативно мирну фазу. Ипак, десна рука патријарха московског Кирила, архиепископ Иларион (Алфејев), у интервјуу датом „Интерфаксу” априла 2009. упозорио је да Цариград осталим помесним Црквама покушава да наметне ватикански модел - „модел крајње централизоване црквене власти на челу с једним епископом, који је поглавар Васељенске Цркве” .

Ове, 2014. године,22. фебруара, бивши митрополит Филарет (грађанин Денисенко), вођа руских расколника и «духовни отац» «евромајдановаца», тражио је да се Украјинска Црква Московске Патријаршије уједини с његовом «Кијевском », па да се заједно потчине Цариградској патријаршији, која је до 17. века имала јурисдикцију на територији Украјине. Њему је, како је записао Јан Таксјор у тексту «Радосна вест из безрадосног Кијева» јасно да «украјинску аутокефалију» ниједна помесна Црква неће признати, па зато хрли Константинопољу, само да одбегне од мрских «Москаља». Ипак, Московска Патријаршија је остала чврста: патријарх Кирил је упутио писмо Украјинцима, позвавши расколнике да сва питања решавају у оквиру канонског поретка Цркве Божје, а месточувар престола Митрополита кијевског постао је епископ Онуфрије, познат као човек одан црквеном јединству . Даће Бог да Црква Божја на Украјини остане верна Христу и да надвлада сва искушења! Искрено се надамо да ће и врх Србске Цркве, у коме има утицајних следбеника Фанара и митрополита Јована ( Зизјуласа ), смоћи снаге да сестринској Московској Патријаршији помогне, макар молитвено, у чувању пунотењене аутокефалије...

Сада се у Новорусији на страни народних устаника боре и српски добровољци. Знате ли нешто о тим             људима? Због чега су дошли у област Донбаса, због чега се боре у том рату?

Недавно сам са одушевљењем прочитао вест да су србски добровољци ослободилили Славјаносербск. Јер, да подсетимо, рат у Новорусији је рат на територијама које су у 18. веку населили и многи Срби, избеглице из Хабзбурке монархије, који су тамо отишли јер је царица Марија Терезија хтела да их поунијати. Тамо су настале области Нова Србија и Славјаносербија. Многи Срби су маштали да се одселе у Русију. Милош Црњански, у роману „Сеобе“, ту машту описује кроз размишљања главног јунака романа, Вука Исаковича, србског официра који би радо отишао из службе Хабзбурзима, што Србе стално притискају да се покатоличе: „Русија му се чињаше као неко надземаљско царство. Чуо је да су неки тамо који су из белог света дошли, постали богати и моћни. Да су одмах добили по један чин више. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и непрекидна жалост,што га је чинила безумним, очајним, чудним“.   

Срби су места која су основали у Новој Сербији и Славјаносербији назвали по варошима одакле су – од Чанада и Бечеја, преко Суботице и Земуна, до Вршца и Сланкамена. Руска држава је подржавала њихово свештенство и верски живот, а имали су, као народ, и привилегије, које су покренуле привреду у Новомиргороду и Јелисаветграду, као и другде где су се Срби обрели. Симеон Пишчевић, официр који је из Хабзбуршке монархије дошао у Славјаносербију, записао је  да су „наши генерали Хорват у Новој Србији, Шевић и Прерадовић у Славеносербији учинили од пустиње земљу обећану, насељену, обрађену, оплемењену и земаљским родом изобилну“.

Прота Петар Булић из Новомиргорода писао је свом куму, јеромонаху Лазару у Банат, хвалећи царицу Јелисавету и верску слободу: „Овде реч Божја није везана као тамо од иновераца /.../ Овде је само наше племе и род, нико од неверника, Римљана и Унијата“. Марија Станкова из шанца Коробчина код Новомиргорода свом оцу Николи Станковићу у Будим писала је, 22. новембра 1753. године: „Коме тамо рђаво иде, овде ће му добро бити/.../“Због истоветности вере и сличности духа, због словенског порекла и језика, Срби Нове Сербије и Славјаносербије асимиловали су се, и већ половином 19. века они су, сви, постали Руси. Њихов траг је, као и траг руске помоћи Србима у борби за слободу, ипак остао у историји.  

Да подсетим: у нас реч „Крајина“ значи гранична област која брани неку државу. Реч „крајинати“ у србском значи „војевати“. „Украјина“ је, у ствари, била велика Крајина Руског царства. И садашње борбе то сведоче.

Данас, кад Украјина гори на удару НАТО слугу пореклом евромајдановског, галицијског унијатства, верујемо да међу бранитељима Новоросије има и потомака Срба који су дошли у руску Крајину да се не би поунијатили, да би остали слободни и усправни православни хришћани. Верујемо да су и србски добровољци такви. А да подсетимо: они само узвраћају подршку браћи Русима, међу којима је био и Игор Стрелков, јер  су се руски добровољци борили за Србе у грађанском рату у Босни и Херцеговини 1992-1995.

Шта можете да кажете о рату и општенародним страдањима везаним за њега у контексту Божијег промисла о православним народима и државама, а такође и о његовој улози у процесу духовног пробуђења и преображаја људи? Како у том контексту можемо посматрати догађаје у Украјини, какве духовне последице се могу од њих очекивати?

Јасно је да је овај рат Божје допуштење због грехова православних народа, а пре свега одступања од Господа и Његових животворних заповести. Ако се покајемо, и вратимо Христу, опстаћемо и победићемо. Ако се не вратимо, крај света је близу, и царство антихриста биће успостављено. О томе је говорио наш угледни научник, социолог др Слободан Антонић, у у интервјуу који је дао сајту „Борба за веру“:Посматрано у светскоисторијском контексту, хришћанство је хиљадугодишња цивилизација, која још баштини и оно најбоље из претходне, хиљадугодишње цивилизације Грчке и Рима. То је, дакле, моћна кулутура у чијем средишту није ни новац, као код модерних мамониста, ни хировити и деспотски бог, као код исламиста, ни лимбо-ништавило, као код будиста, већ Богочовек, Логос који се оваплотио и који се сваком човеку може отворити, само ако га овај потражи.

Али, управо та, планетарно најмоћнија култура, данашња је главна жртва мамонитског култа. Тај култ се у утроби централних друштава западног Хришћанства почео развијати негде у 16. веку. А онда је у 20. веку, баш као „Осми путник“ у истоименом филму, то чудовиште искочило из утробе атлантске Европе и САД. Оно је при том, исто као у филму, усмртило свог домаћина. Зато се данас о друштвима САД и ЕУ говори као о „постхришћанским друштвима“. И то је тачно, не само са становишта статистичке религиозности, већ и са становишта система вредности.

Недавно сам на једном сајту прочитао да је извесном британском брачном пару судски ускраћена могућност да буде усвојитељ, због „ризика да `зарази` дете хришћанским погледом на моралност“ (www.dailymail.co.uk/news/article-1361469/Christian-beliefs-DO-lose-gay-rights-Judges-ruling-devout-foster-couple-lose-case.html#axzz2Jrrpjf7I). Као пример је наведено да тај брачни пар држи како је хомосексуалност у нескладу са „Божијим законом и моралом“, а такав став је друштвено неприхватљив – неприхватљив са становишта званичних вредности данашњег британског друштва. Имајући у виду прецедентно право Британије, то би требало да значи да породице које негују традиционалне хришћанске вредности од сада више и званично неће моћи добити децу на усвајање. Е то Вам је карактеристична слика постхришћанских западних друштава.

Дакле, мамонитски култ, усмртивши највећи део западног Хришћанства, сада је кренуо и овамо, на исток. Онако како ја видим светски ток, рекао бих да је Источно Хришћанство, захваљујући комунизму, током већег дела 20. века било делимично конзервирано, односно сачувано од дејства мамонизма. Дозволите да такву оцену мало подробније објасним.

Комунизам је, са једне стране, био непријатељ хришћанства, али само спољашњи. Он је доживљавао хришћанство као супарника по питању: шта је централна јавна врлина у друштву? Хришћанска концепција је била да је то лојалност небеском Јерусалиму, а комунистичка да је то лојалност путу у егалитаристичку Утопију. Али, природа и једне и друге културе, осим у раздобљима распада и декаденције, у основи није била материјалистичка. Зато комунизам ипак није успео да уништи Цркву на хришћанском Истоку, иако ју је прилично ослабио. Он ју је прогонио, да тако кажем, телесно, и ту јој је нанео многе тешке ране. Али јој душу ипак није узео.

Мамонизам, међутим, ставља лично стицање новца и његово брзо и распусно трошење за средишњу друштвену и личну вредност. Тиме практично нестаје јавна врлина из друштва. Јер, врлина је спремност на жртву због неког другог или нечег изван себе. А материјализам, хедонизам и егоизам, то мамонитско свето тројство, не траже жртву такве врсте. Они нам баш кажу – „буди што год хоћеш и ради што год хоћеш, само ако ти то прија – и ако можеш, наравно“.

Зато је за Хришћанство мамонизам опаснији и разорнији непријатељ од комунизма. Јер, комунизам се кретао по површини, бавећи се својином, државом, економијом... Мамонизам пак разара саму супстанцу друштва као заједнице, он разара човека као бића заједнице, правећи од нас саможиве, атомизоване хомункуле. Мамонизам прво захвата економску и политичку елиту, па средње слојеве, и спушта се до нижих класа, не поштеђујући, наравно, ни Цркву, то јест клир и лаос. И кад заврши свој поход на неко друштво, то друштво је гњило по целој вертикали. И тешко да преостане институција која нема пресек труле јабуке – споља још глатка љуштура, а изнутра трулеж.

Стога се, да се вратимо на причу о глобалном културном рату, главна светскоисторијска битка данас води, мислим, баш овде – у земљама Источног Хришћанства. Србија је ту свакако важна стратешка тачка. Али, судбина хришћанске цивилизације заправо се решава у бици за Русију. Ако Русија остане хришћанска земља, и други хришћани ће се лакше спасити „поганих пећи“ Мамона. Ако се пак и Русија дехристијанизује, култ Мамона ће обезбедити глобалну доминацију, а Хришћанство ће се морати свуда спустити у друштвене катакомбе.

Ипак, решење постоји, Свети Николај Жички је говорио о њему:“Царство православних народа са царством свете Русије може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту... Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи" Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијом од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад.»

Такође, Свети Николај је записао да је Србија соко,а Русија медвед; соко ће својим пиштањем пробудити медведа, и Русија ће целом свету показати Христа и Његову красоту. Заиста, од 1991. до данас, Запад ратује против Срба као „малих Руса“ на Балкану, и Србија је, задржавајући тај ужасни притисак непријатеља, омогућила Руисји да се подигне и припреми за дане у којима се налазимо данас.Најумнији Срби, попут великог философа Марка С. Марковића, увек су то знали. Ево шта је он, са пророчком јасновидошћу, писао још почетком деведесетих година 20. века, у свом чланку „За Савез православних народа“:“У стратешком погледу, политика западних сила се може најбоље објаснити „теоријом домина": када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. Први пут у историји указала се прилика да Русија буде потпуно уништена и православни народи с њом. Заведен празним обећањима и уверен у чврстину савеза са Украјином, руски народ се бацио у бездан, уверен да ће у пропасти Совјетског Савеза наћи свој спас, али је из те кризе изашао ослабљен економски, политички и војнички. Преконоћ лишена поморских база на Балтичком и Црном Мору, Русија се наједном нашла на историјској сцени као џин одсечених руку. И руски непријатељи нису одолели искушењу да продру у ту политичку пукотину. Али Русија је, упркос своме паду, остала нуклеарна сила, па је било немогуће напасти је одмах и непосредно, јер би то изазвало атомски рат. Случај Југославије је у том одлучном тренутку добродошао, стога што се ту, у најкраћем року, могао изазвати рат између православних и муслимана, баш као у Русији. Међусобно уништење православних и муслимана је најбољи „рецепт" за унутрашње разарање Русије, а уједно служи њиховим заједничким непријатељима. Отуда на Западу сагласност између нехришћана и неправославних хришћана, као и између левице и деснице. Гледају ко ће кога да надлицитира јер, бар привремено, свима користи злочин. Засада нема корисније политике, све док непријатељима не успе да изазову судар међу самим православним народима, по примеру Молдавије, а нада-све рат између Русије и Украјине, у нади да би тада дошлои до православног нуклеарног сукоба. Извесно је да би у том случају страдала и Европа, али шта мари ако се Руси и Украјинци буду узајамно уништили. У противном, Америка би дотукла Русију на издисају. Осим ако Русија, у самртном часу, не нађе довољно снаге да Американцима узврати атомски поздрав./…/

Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли за православне народе нада на спас? Они ни од кога спас не могу очекивати изузев од Бога и од себе самих. Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народи најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља. Нужно је, пре свега, да православни народи схвате глобално положај у коме се налазе и разумеју да су колективно угрожени иако, привидно, тешкоће у датом тренутку сноси само њихов православни сусед. Чињеница да Русија и Украјина до данас нису званично и недвосмислено ставиле свој „вето" против интервенције страних трупа у Југославији сведочи да њихови слепи вођи нису свесни да се у нашој земљи пре свега њима копа гроб. А затим, од виталног је значаја да православни народи што пре одбаце све своје старе међусобне кавге и територијалне претензије. Непријатељи Православља ликују кад Украјинци спречавају Русима излаз на Црно Mope или кад Румуни траже од Руса и Украјинаца Молдавију, а од Бугара Јужну Добруџу. Таква политика је постала самоубилачка; она служи најцрњим православним злотворима и води нас у заједничку смрт.

Није ли савез православних народа био и остао утопија? Историја сведочи супротно. Када су се, 1912. године, Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора, уз политичку подршку Русије, сложно одупрле Турској, Турци су, после више од пет столећа, били најзад прогнани из Европе. Овога пута, ако се православни народи благовремено не освесте, Турци би могли да се на Балкан ускоро врате, користећи се њиховом неслогом. Православним народима остаје да бирају: или ћe да се уједине и спрече катастрофу или ће бити уништени једни за другим. Нема сумње да су Православне Цркве, пре свих државника, позване да утичу на ту одлуку. Од њих се на првом месту очекује да отворе очи народу и одговорним политичким личностима. Стога православна хијерархија сноси велику одговорност за даљу судбину, спас и опстанак Православља у свету. Када прави Христов Лик буде обасјао све народе, онда ће и међу људима опет завладати мир.„Спас је твој у теби, Израиљу".“          

Шта кажете? Као да је данас писано, а писано је пре више од две деценије!    

Да ли је, по Вашем мишљењу, могућ светски рат у најскоријој будућност и како га замишљате? Шта мислите о улози Русије и Србије и последња апокалиптична времена, о нашем отпору силама зла, наметању изопачених моралних вредности и лажне религије, покушају да се наметне светска диктатура – царство Антихриста?

Ако смо читали Откриовење Јованово, јасно нам је да антихрист не може доћи пре него што његове слуге не изазову општи покољ, који јесте Трећи светски рат, да би се он јавио као „миротворац“. Улога Русије је, то знамо из пророчанстава Светих Отаца, да буде сила која задржава појаву антихриста, и зато ће се на њој испупнити пророчка реч духовника Царске Породице, владике Теофана Затворника – последњи рат ће бити кад цео свет устане против Русије, јер ће Русија једина сачувати православну веру. Знамо да је он прорекао да ће Господ, ако се руски народ покаје, Русији послати цара „огњене вере, великог ума и гвоздене воље“, а то ће значити оних апокалиптичних „пола сата тишине на небу“, када ће Русија проповедати православну веру свим народима. Што се Србије тиче, она је под окупацијом, и мислим да ће силе зла, „светска закулиса“(Иван Иљин ), знајући љубав Срба према Русима, овде чинити свакојака злодела, намећући све могуће облике антихришћанства, од сексуалног васпитања до содомитског „брака“, да би се осветили Србима за такву љубав и показали Русима шта их чека ако у светском рату буду побеђени. Ипак, уздам се у Бога и Небеску Србију да ће овај народ устати у одбрану крста часног и слободе златне, као и много пута до сада. Тренутно, не можемо много учинити. Борили смо се колико смо могли, добили време за Русију да се подигне и спреми за рат, сви наши вођи бачени су на милост и немилост сатанистичком суду у Хаг, а ми смо остали у ропству, па се искрено надам да  Русија србску жртву неће заборавити, и да ће једног дана, силом Божјом, кренути да ослобађа и Балкан и Србију.   Чекаћемо, молитвено и хришћански, али одлучни у сведочењу Христа, тренутак свог ослобођења. А ако га не буде, православни Срби ће молити да их, као избеглице, приме у Русију, како је то описано у футуристичком роману ЈеленеЧудинове „Џамија Нотр Дам у Паризу“.

 Молитвама Свете Русије и Небеске Србије, нека све нас Господ помилује и спасе!

Разговарала и превала: Марија Деркачева

Извор: Часопис "Православни Крст", бр.  20(116)