Усијање атмосфере око Русије делимично се објашњава емоцијама због краха кримског дела америчког пројекта.

У јулу 2014. у шпанском интернету појавила се публикација (могуће је да је то била „активна операција“ једне од руских специјалних служби) која открива један од најбитнијих циљева фебруарског преврата у Кијеву - ликвидација аутономије Крима, уклањање из Крима руских војних објеката и смештање на полуострву војне инфраструктуре САД већ 2014-2015. године.

Други извори потврђују адекватност те информације. Зато је разумљиво незадовољство - осујећена је тако битна и обухватна геостратешка операција!  

Посебна тема је тотални информациони рат против Русије.

Он се води острашћено према стандардима ратног доба: свуда, свим доступним средствима међу свим старосним, социјалним и професионалним групама, од елитних структура власти до дечијих вртића - и постигнути су озбиљни резултати.

Кад тврди да Украјинци никада нису били тако јединствени као сада, Петар Порошенко има право, али, на жалост, то се јединство гради на антируском расположењу. Међутим, информациони рат не треба доживљавати тако лако - агресивни русофобски менталитет, убачен у свест великог процента становништва, са одразом у практичним акцијама унутар и ван Украјине.  

О циљевима и карактеру конфронтације говори не само демонизација свега руског која је захватила читаву Украјину, већ и такав специфичан програм зомбирања каакав је ширење информационим простором Украјине и света од новембра (!) 2013. такозване „политичке технологије декапитације“ (одсецања главе) у односу на Путина - тоталног, без суздржавања и бар неке пристојности, блаћење у средствима јавног информисања руководилаца државе, која је проглашена непријатељском. Ту је и западна пракса непозивања на међународне скупове, давна технологија „не-руковања“, изјаве о неспремности за комуницирање.

Сличне политичке технологије су коришћене према Садаму Хусеину, Муамеру Гадафију и другим лидерима са којима је конфронтација од почетка планирана тако да буде доведена до краја.

У Украјини је у августу 2014. дошло до тога да су се Кијевом кретали аутомобили са натписом „Тражим килера да убије Путина“ на задњем стаклу.

Кампања против Путина се води не само у украјинским, већ и у ширим димензијама, у читавој Европи, САД и свуда где то могу да обезбеде. Њена идеја водиља и циљ су да се у масовну свест убаци мисао да су лидер Русије и сама Русија - ван закона, против њих - у блиској и даљој будућности - су оправдана сва дејства.     

Благосиљајући Кијев на рат у Донбасу под девизом „супротстављања руској агресији“, организатори свакако нису рачунали на победу украјинске војске над народном војском или измишљеним руским трупама, већ на то да Русија неће остати равнодушна према судбини људи које истребљују методима геноцида и да ће извршити хуманитарну интервенцију како би их заштитила.

Изјавама Барака Обаме, америчких политичара и припадника војске о томе да САД немају намеру да се мешају у војни сукоб са Русијом у вези са украјинском кризом, не треба веровати - операције у Украјини се изводе у духу концепције „савременог обуздавања“ што значи да се узлазном линијом организују све веће провокације да би Русија била приморавана на потезе које у нормалној ситуацији не би повлачила (питање поверења према америчкој администрацији -је тема за посебну причу).  

Циљ провокација је да се конфронтација сваки пут подигне на нови ниво са новим пакетом казни и нанете штете. Успон по лествици ескалације, према замисли, треба да доведе до директног сукобљавања оружаних снага бивших братских словенских земаља, а затим - у овом или оном формату - до конфликта Русија-NATO са могућим прелазом са нивоа локалног на регионални и са перспективом, колико год то данас незамисливо изгледало, глобалног оружаног сукоба, када ће почети одбројавање времена другог пројекта.

О томе већ причају експерти - чешће западни, него руски.   

Конфликт, ако се догоди, вероватно неће личити на ратове претходних генерација. Није толико битно, у коју од постојећих војно-научних категорија ће бити сврстан, нити како ће се звати тај рат - светски, Трећи, Четврти или неки други рат. Може да буде атомски или не-атомски, ако се, например, у оружаним снагама САД до његовог почетка појави ненуклеарно оружје названо „Муњевити глобални удар“, на чијем се развоју тренутно ради, а чије ће карактеристике дозволити да се у најкраћем року по стратешки важним објектима наносе удари који ће по разорном дејству бити једнаки нуклеарном наоружању, али без нуклеарног пуњења и последица нуклеарне експлозије. 

Појачавање и слабљење украјинске кризе, њено осцилирање између агресивности и позива на дипломатско решење, што се види у изјавама политичара САД и NATO, може да буду повезано, између осталог, за убрзањима или, напротив, застојима у реализацији пројекта „Муњевитог глобалног удара“ или неке друге врсте наоружања.  

Како се назива неки конфликт - то није од принципијелне важности, назив може да се измисли. Ствар је у другом.

Медијске технологије претварају мали рат у велики и обрнуто, чине виртуелно - реалним а реално - виртуелним и играју, као никада до сада, велику улогу у светским догађајима.

Према прохтевима наручилаца, светски медији могу да придодају конфликту димензије које у ствари не постоје, а да се за победнике или жртве прогласе они, који то нису - поред примера политичког манипулисања лажним медијима у Сирији, а пре тога у Ираку и другим земљама, украјинска криза потврђује да западне земље све чешће користе медијске преваре за званично образложење својих спољно-политичких акција.   

Главно данашње питање гласи: да ли из украјинске кризе може да израсте крупни регионални или глобални сукоб? Јер, смисао крупног сукоба, као и у прошлим столећима, јесте победа једних држава, пораз других, због чега се или кардинално мења, или остаје у својој основи, али се усавршавају светски поредак и његове вредности, норме и правила живота и понашања људи, друштава и држава.   

Одговор је једнозначан - безусловно, да.

Ако банкарско-бирократски врх Запада буде сматрао да му рачунице обећавају победу и да је сад тренутак - војни сукоб ових или оних димензија може да се догоди. Финансијски, економски, геополитички, војно-стратешки и други разлози и мотиви САД да провере срећу у војном сукобу са Русијом су познати - добитак, у случају успеха био би огроман.   

Говорећи 30. септембра ове године у њујоршком Савету за међународне односе, заменик министра одбране САД Ворк појаснио је да амерички војни потенцијал, који је у принципу јединствен по својим могућностима, може већ данас да буде искоришћен у свако доба и у свакој тачки земаљске кугле, али да оружане снаге САД за такву мисију још нису довољно спремне. Обећао је да ће тај „недостатак“ бити отклоњен у наредних 2-4 године, за шта ће бити издвојена одговарајућа средства.

Ако данашња или будућа америчка администрација буде сматрала да има довољно снаге да почне са конкретним потезима, то може да се деси - јер је баш тај рок( 2-4 године) предвиђен „мапом“ на којој су украјинска и(ли) одмах неколико криза.

Заиста, толико деценија за ратне циљеве се трошило онолико новца - можда је дошло време да ратна машина проради?    

Међутим, није све тако једноставно - глобална замисао за наручиоце и извршиоце значи глобалне и чак егзистенцијалне ризике.

Не могу се избројати ратови који се нису завршавали онако како је планирано.

Реалисти у политичким и војним структурама вашингтонске администрације схватају да је лако испланирати и започети рат, али да нико не може да гарантује победу, а крах замисли био би не само неуспех у рату, регионалном и чак глобалном. На карти би у овом случају стави неизмерљиво више - глобална будућност, начин даљег живота на планети и светски поредак за човечанство, дакле - нова слика света.  

Виши циљ конфликта са Русијом у победничкој за САД и NATO варијанти - не би били толико материјални фактори (контрола над територијама, енергетским ресурсима, технологијама, одлагање финансијске катастрофе и сл.) колико уклањање Русије као силе, која спречава успостављање Новог светског поретка.

У Вашингтону одавно сматрају да Русији са њеним понашањем треба показати место, зато су разрађиване мере утицаја на њу. Сам по себи, курс Русије у украјинској кризи, према америчком мишљењу, заслужује најсуровију казну. Не само зато што се Русија одлучно опирала потписивању споразума Украјина-ЕУ који јој наноси осетну штету. Москва није дозволила линч Кијева над Кримом и експанзију Пентагона у водама Црног мора, а још подржава становништво Југоистока Украјине у борби за његова права.    

Све набројано само по себи било би довољно за кажњавање, међутим све је то било још и задирање у невидљиву али сасвим реални план кретања према Новом светском поретку.

Његови наручиоци користили су кризну ситуацију у Украјини и око ње, коју су сами и створили, у духу популарног данас постулата - „криза није само криза, већ и могућност решавања проблема“ за њено пројектовање на Русију. Зато је било одлучено да се оштрина и размере кризе повећају неколико пута. Вероватно да су такве идеје настале почетком 2013. када се потпуно искристалисало руско неприхватање споразума о приступању Украјине ЕУ.   

Нови светски поредак - то је својеврсна антицивилизација, која ће, ако пројекту буде дозвољено да се оствари, значити коренити преокрет читавог светског поретка и начина битисања човечанства.

Акционари Новог светског поретка не крију само постојање пројекта, али о његовим подробностима говоре ретко и у углавном у форми парола. Јер, имају шта да крију.

Ако се погледају доступне информације о Новом светском поретку - показује се да ће, у случају реализације пројекта, у прошлости (као непотребни терет) остати: суверенитет и независност држава, националне економије, права и слобода грађана, демократија, политика као и духовне вредности и основе живота људи - породица, морал, савест, праведност, култура, историјско памћење, хуманитарне науке и сл.  

Становништво земаљске кугле чији се број осетно смањио, неће чинити људи (homo  sapiens), већ чиповани и нано-роботизовани био-објекти трансхуманоида, полу-људи-полу-компјутери (homo  electronicus ). Они неће бити оптерећени непотребним „забранама, знањима и предрасудама из прошлости“, трансхуманоиди ће водити програмирани живот под надзором електронских инфо-центара и руководстава територијалних (локалне власти) и глобалних (светска влада) топ-менаџера - наследника данашњих америчких и европских финансијских и владајућих елита.   

Банкарско-бирократски врх Запада замишља да успостави Нови светски поредак на векове и већ деценијама имплементира га на различите начине у живот људи и држава (на доларској новчаници САД пише „novus  ordo  seculorum“ - „нови светски поредак“). Резултати су видљиви - као што је познато, многе се вредности и основе данашњег живота - руше, деградирају, свест и норме понашања се мењају, забрањено и срамотно постаје норма и подстиче се, људи постају електронски зависници, постају примитивнији.   

Да би се убрзала реализација замисли Новог светског поретка, отворен је међународни форум „Глобална будућност - 2045“ са најбогатијим спонзорима - форум треба да се претвори у светски покрет, а затим у светски поредак, након чега ће бити створен универзални кодекс светских закона, чије ће поштовање пратити светска влада или владар. На тај начин ови експериментатори над човечанством  обећавају да заувек затворе пут у прошлост и да до 2045. учине све здравима, срећнима и бесмртнима.

Објављен је и главни непријатељ светле будућности: то су „национално оријентисане идеологије“, за које у Новом светском поретку нема места.    

Ове се шеме, међутим, сукобљавају са озбиљним препрекама. Да би се у „рупу историје“ (израз Џ. Орвела, „1984.“) бацио стари свет са његовим предрасудама, потребно је глобално уједначавање и контрола над свим људима и територијама света. Припремајући долазак Новог светског поретка, менаџери новог живота преко информационих технологија - образовање, средства масовног информисања, рекламу и виртуелни свет разоноде који све више потискује културу - полако али коренито мењају вредности и стварају нову матрицу свести.  

То се ради у свим земљама без изузетка помоћу, у већој или мањој мери, неформалних комерцијалних технологија, које већ деценијама форматизују свест људи, убацују нове и потискују већ постојеће кодове и концепције.

За долазак Новог светског поретка много тога је спремно већ сада - у пуном су јеку примитивизација свега и свачега и замена слике света. Међутим, у глобалном оквиру - чак и у оквиру појединих држава - „замена мозгова“ и спремност да се прикључе Новом светском поретку се не одвија свуда и увек са успехом.   

Припајање Новом светском поретку нових територија и народа политичким путем или путем силе - битан је део стратегије Новог светског поретка. Без државних структура овде не може да се прође, а оне не симпатишу увек идеологије Новог светског поретка.

Ширење Новог светског поретка понекад се одвија мирно, а често - путем организације насилне смене режима и помоћу грађанских или међудржавних ратова.

Унутрашњи и међународни оружани сукоби настају као резултат операција САД уз ангажовање савезника из Европе и других региона.    

Кретање ка новом светском поретку тече без заустављања, циљно, наизменично се користи и координише „тврда“ и „мека“ моћ, план и мапе процеса се контролишу и, ако је неопходно, поново се разматрају.    

Данашња унутрашња и спољна политика Русије противречи замисли и сценарију Новог светског поретка и постаје центар гравитације за земље, које не планирају да се одричу државног суверенитета и основа постојећег светског поретка и традиционалне цивилизације.

Русија отворено иступа против „америчке изузетности“, „обојених револуција“ и грађанских и међудржавних ратова. Осим тога, Русија уз подршку низа држава може да, кроз неко време, иступи као иницијатор алтернативног Новом светском поретку  развојног пута, а то представља озбиљну претњу не само за планове америчке геополитике, геостратегије и геоекономије, већ и самом пројекту Новог светског поретка и алгоритму приступања све нових и нових земаља „свету прогреса и промена“.  

Очигледно је да су акционари Новог светског поретка одлучили да у циљу уклањања такве претње може да се иде на озбиљне ризике.

Фактор суздржавања у свести наручилаца не постоји (људскост, морал и сл.), САД, ЕУ и NATO интерпретирају   међународно право у свом интересу, расположења становништва земаља-наручилаца рата формирају се под утицајем добро контролисаних медија.    

Велика и битна за Русију земља - Украјина - зато треба да постане терен и инструмент за распиривање конфликта.

Избор је пао на Украјину зато што је политичка клима у земљи већ била припремљена, захваљујући ефектима америчких државних програма и фондова невладиних организација. Формирана је агресивна русофобска неофашистичка групација која је чекала прилику да дође на власт, што се и догодило у фебруару 2014. године.  

Треба признати да је избор био успешан и да је оправдао очекивања: америчка страна је задовољна не само послушношћу већ и иницијативношћу Кијева у руском смеру (власти понекад чине и оно, што Американци не би могли да смисле).   

У парламентарним и научним круговима Украјине отворено се прича о томе да би Трећи светски рат дао Украјини дугоочекивану могућност да се заувек отараси Русије.   

Амерички кругови -уз мере притисака на Русију - почели су да најављују коришћење „тврде моћи“ (види поменути говор Ворка).  

Тема украјинске кризе у вези са темом светског поретка чула се и у говору Барака Обаме у Генералној скупштини ОУН.

Наравно, говорник је, по традицији, оптужио Русију за све догађаје у Украјини, а и за претње светском поретку и кршењу међународног права. Међутим, главни моменат на који треба обратити пажњу биле су речи изговорене на почетку наступа: „Ми се налазимо на раскрсници мира и рата“.  

У комбинацији са расутим по тексту позивима на уједињење ради решавања заједничких проблема - у духу општих интереса и узајамног поштовања (што у ствари значи: „прати Америку“) - означавање светске ситуације као прекретнице између рата и мира може да посведочи о чврстом ставу администрације САД и америчке политичке класе: или мир под нашим условима или рат.  

Занимљив је још један моменат - убрзо после оног што је Обама рекао у Генералној скупштини ОУН о важности међународног права и очувању послератног система међународних односа, САД су иступиле са предлогом да се одустане од принципа консензуса сталних чланица Савета Безбедности ОУН приликом гласања о свим питањима осим процедуралних. Идеја није нова, али је - у контексту данашњег америчког спољнополитичког мишљења -то највероватније сигнал да ће се Вашингтон у питањима рата и мира и међународне безбедности још мање него досад обазирати на Повељу ОУН и међународно право.  

У наредним недељама постаће јасно: да ли је све то био само један од таласа реторике или је положај Запада такав да је решио да стане на ратну стазу.

Што се тиче украјинске кризе, нема наде за њено брзо решење. Могуће је да ће надолазећи јесење-зимски период охладити ратоборне политичаре, али су проблеми, настали због украјинске кризе, такви да њихово колико толико задовољавајуће решавање може потрајати дуги низ година.  

Превела Марија Петрова

Извор: „Факти“