header image
Mитроп. Јеротеј: Основне разлике Православне Цркве и папизма Штампај Е-пошта
уторак, 27 јануар 2009

Осим малих и нимало суштинских разлика, епископи древног Рима су увек били у заједници са епископима Новог Рима и епископима Истока, све до 1009-1014. год., када су по први пут престо старог Рима заузели франачки епископи. До 1009. год. римске папе и константинопољски патријарси били су уједињени у заједничкој борби против франачких кнежева и епископа, који су већ у то време били јеретици.

             2. На Сабору у Франкфурту 794. год. Франци су осудили одлуке Седмог Васељенског сабора и часно поштовање светих икона. Већ од 809. године Франци су у Символ вере увели Filioque, учење о исхођењу Светога Духа од Оца и од Сина. Ово увођење осудио је и православни римски папа. На Сабору у Константинопољу којем је председавао Фотије Велики, а на којем је учествовао и представник православног римског папе, анатемисани су они што су осудили одлуке Седмог Васељенског сабора и који су у Символ вере додали Filioque. Међутим, франачки папа Сергијус Четврти је 1009. г. у посланици поводом свог доласка на папски престо додао „ Filioque" у Символ вере, док је папа Бенедикт Осми увео „Вјерују" са додатком „Filioque" у богослужење Цркве, и у то време папа је био избрисан из диптиха Православне Цркве.

           3. Основну разлику између Православне Цркве и папизма чини учење о нествореној суштини и нествореној енергији Божијој. И док ми, православни, верујемо да Бог има нестворену [нетварну] суштину и нестворену [нетварну] енергију и да Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, дотле паписти верују да се у Богу нестворена суштина изједначује са Његовом нествореном енергијом и да Бог успоставља заједницу са творевином и људима посредством Своје створене [тварне] енергије, односно, тврде да у Богу постоје и створене енергије. Према томе, благодат Божија, којом се човек обожује, посматра се као створена енергија, с тим што човек у том случају не може да се обожи.

Из овог основног учења потичу и учења о исхођењу Светога Духа од Оца и од Сина, о очишћујућем огњу, о папском првенству, итд.

4. Осим ове основне разлике између Православне Цркве и папизма по питању Божије суштине и енергије, постоје и друге велике разлике, које су временом постале тема богословских расправа, као што су:

- Filioque, према којем Свети Дух исходи и од Оца и од Сина, са последицом да се умањује Очево једноначалство (једновлашће, грч. monarcia), да се укида савршена једнакост лица Пресвете Тројице, да се умањује Син по Својој особитости да је рођен, а ако пак постоји јединство Оца и Сина онда је Свети Дух потчињен као да није једнак по сили и по слави са осталим Лицима Пресвете Тројице, што за свој исход има да се Он показује као „неплодно" („јалово", грч.steipro") Лице.

- употреба бесквасних хлебова у светој Евхаристији, а што одступа од начина на који је Христос извршио Тајну вечеру.

-приношење „часних Дарова" које се не извршава епиклезом, него изговарањем Христових речи установљења: „Узмите, једите... пијте од ње сви...";

-теорија да је Христова крсна жртва умилостивила божанску правду, а што представља Бога Оца као феудалног господара и превиђа Васкрсење;

-теорија о „вишку заслуга" Христових и светитељских, којима располаже папа;

-отуђење и рашчлањење постављени између Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Евхаристије;

-учење о наслеђивању кривице првородног греха;

-литургијске новине у свим светим Тајнама Цркве (Крштење, Миропомазање, Свештенство, Исповест, Брак, Јелеосвећење);

-пракса непричешћивања мирјана Крвљу Христовом;

-првенство папе, према којем је папа „episcopus episcoporum" (лат. епископ над епископима), извор свештенства и црквене власти, да је он непогрешива глава и руководитељ Цркве, коју он води као монархију као Христов намесник на земљи (И. Кармирис). Са овом идејом, папа себе сматра наследником апостола Петра, којем се потчињавају други апостоли, а такође и апостол Павле;

-непостојање саслужења у богослужбеној пракси;

-непогрешивост папе;

-догма о безгрешном зачећу Богородице и појава „мариолатрије", према којој се Пресвета Богородица уздиже до тројединог Божанства и постаје разлог који води у Свето Четворство(!);

-теорија о analogia entis (аналогија бића) и analogia fidei (аналогија вере) које влада на Западу;

-непрестана прогресивност Цркве у „откривању нових истина";

-учење о апсолутном предодређењу;

-гледиште које се односи на саму методологију познања Бога и творевине, а које доводи до мешања богословља и епистемологије.

Осим тога, различитост у пракси, која указује на вид богословља, налази се и у разлици између схоластике и исихазма. На Западу се схоластика развијала као покушај да се значење свих тајни вере истражи помоћу логике (Анселмо Кентерберијски, Тома Аквински). У Православној Цркви, пак, преовлађује исихазам тј. очишћење срца и просветљење ума (нус), да би се задобило богопознање. Дијалог између св. Григорија Паламе и Варлаама, схоластика и унијата је веома карактеристичан и показује ту разлику.

Последица свега што је речено јесте застрањивање папизма у односу на православну еклисиологију. Пошто се у Православној Цркви велики значај придаје обожењу које се састоји у заједништву са Богом, посредством виђења нестворене светлости, обожени се окупљају на Васељенском сабору и у случајевима пометње прецизно утврђују откривену истину. У папизму се, пак, велики значај придаје папском едикту и папа, заправо, стоји чак изнад и Васељенског сабора. У складу са латинским богословљем, „ауторитет Цркве постоји само онда када се учврсти и устроји папском вољом. У противном случају, он се поништава". На Васељенске саборе се гледа као на „сабрања хришћана који су сазвани под ауторитетом, влашћу и председавањем папе". Кад год папа напусти просторију где се сабор одржава, тај сабор губи моћ. Бискуп Маре је писао: „Шта може да буде оданије од оног католика који, изговарајући Вјерују, каже: верујем у једнога папу, уместо да каже: верујем у једну... Цркву".

Осим тога, „значај и улога бискупа у римској цркви није ништа више од једноставног представљања папског ауторитета, којем се и сами бискупи повинују исто као и обични верници". Према овој папској еклисиологији, од суштинског је значаја тврдња да је „апостолски ауторитет одбачен са апостолима и да није пренет на њихове наследнике, епископе. Једино је Петрова папска власт, под чијом се влашћу налазе сви остали, пренета на Петрове наследнике, тј. папе". Уз оно што је претходно речено папска „црква тврди да су све источне Цркве „сецесионистичке и да имају недостатке. Она нас према домостроју (kat' oikonomian) прихвата у заједницу као сестринске цркве, пошто саму себе види као мајку-Цркву а нас као Цркве-кћерке.

Ватикан је држава, а сваки папа је вођа државе у Ватикану. Овде је реч о антропоцентричној, световној организацији, посебно озакоњеној као световна организација. Земаљску моћ Ватикана установио је 755. г. Пипин Мали, отац Карла Великог, а у наше време признао ју је Мусолини 1929. године. Значајна је аргументација извора папске моћи јер, као што је тврдио папа Пије XI, „онај који је на земљи заменик Божији, не може да буде покоран земаљској власти. Христос је био покоран земаљској власти, али папа то не може да буде! Папска власт установљује теократију, пошто се теократија дефинише као поистовећење световне и црквене власти у једном лицу. Данас теократска власт постоји у Ватикану и Ирану.

Веома је карактеристично оно, што је папа Инокентије IV (1198-1216) тврдио приликом устоличења: „Онај ко има невесту је женик. Ова невеста (Црква) не ступа у брак празних руку, него доноси неупоредиво богат мираз, пуноћу духовних блага и обиље земаљских ствари, величину и преобиље и у једном и у другом... Ваши доприноси у земаљским стварима дали су ми круну, епископску митру над свештенством, круну за царство која ме је поставила као Његовог представника у одећи и појасу на којем пише: цар над царевима и господар над господарима".

            Према томе, постоје велике богословске разлике, које је осудио Сабор из времена Фотија Великог и Сабор из времена Григорија Паламе, а као што се види и из „Православног синодика". Поред тога, и црквени Оци и помесни сабори су све до XIX века осуђивали све прелести папизма. Ствари се не би залечиле нити побољшале ни извесним формалним извињењем које би папа понудио само за историјску грешку, будући да су његови богословски погледи били изван откривења и да се еклисиологија креће по погрешном путу: папа се, наиме, представља као вођа хришћанског света, као наследник апостола Петра и Христов заменик на земљи, као да би Христос дао Своју власт папи, док Он блажено почива на небесима.    

Са грчког превела Антонина Пантелић

         Извор: Владимир Димитријевић, ЦРКВА ОД ИСТОКА И ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ХРИСТА, Библиотека ОЧЕВ ДОМ (1.коло, 9. књига), С благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Г. Павла, Београд, 2008.

Приређивач: www.borbazaveru.com

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.