Скандалозни параграф о «добродошлици за хомосексуалце» на крају није ушао у извештај синода бискупа Римокатоличке цркве – отпор бискупа који су привржени традиционалном учењу Цркве био је довољно јак, а негодовање које су изразили многи католички верници приморало је либералне реформаторе да се (засад) повуку.
Међутим, Католичка црква је за неко време одбила јуриш, али није опсаду – опсада и даље траје, биће и других јуриша, притисак у циљу приморавања католика на поновно разматрање свог погледа на овај грех ће само расти. Нас православаца се ово директно тиче – исте снаге исто ово захтевају и од нас, а ситуација се код нас није толико заоштрила само због тога што је Православље мање приметно на Западу. Зашто је либералима толико стало да промене став хришћана управо у вези с овим питањем? Промена учења Цркве о хомосексуалном понашању не значи само поновно разматрање једног од аспеката црквеног учења, већ потпуно одрицање Цркве од претензије на поучавање уопште. Зато што је једно од питања у којима су сви хришћани из свих протеклих векова, почевши од Христа и апостола, и не само то, почевши од пророка Старог Завета, били потпуно једнодушни – да је Бог за брак створио мушкарца и жену, а свака сексуална активност ван брака је озбиљан грех, који може бити опроштен, као и други грехови, само ако га човек призна за грех и одлучи да уложи напор како би га оставио. Признати да су хомосексуални односи «законити» у очима Бога, као што на то позива, на пример, колумбијски надбискуп Дарио де Хесус Монсалве, значи признати да је Црква све ово време доводила људе у заблуду у вези с питањем које има велики значај за њихово спасење – проглашавајући за смртни грех нешто што то уопште није. Дакле, Црква је све време свог постојања учила људе лажи, и то лажи, која је по мишљењу истог овог надбискупа и његових истомишљеника, довела до многих тешких неправди. Али како друштво које призна да је учило лажи може и даље да претендује на то да објављује истину и води духовну бригу о народима? Јасно је да заједнице које су овим путем већ кренуле брзо губе парохијане – саме су своје претензије на поучавање учиниле смешнима – ко ће вам поверовати сад кад сте по сопственим речима лагали све ово време и кад сте се ове лажи одрекли само под притиском чисто спољашњих сила? Зато сломити Цркву у овоме значи сломити је потпуно, и зато је за снаге које се непријатељски односе према Цркви, толико важно да постигну победу у овом питању. Како се то заправо остварује? Има неколико метода, али ћемо овде обратити пажњу на две, међусобно повезане – «тактику саламе» и тактику намерне двосмисленености. «Тактика саламе» је метода коју су раније практиковали неки политички покрети. Она се користи у ситуацији кад би брз прелазак на нову ситуацију изазвао одбијање и протест. У том случају пут према планираном циљу као да се сече на танке колутиће, као штап саламе. Он се разбија на мале, скоро неприметне кораке од којих сваки појединачно неће изазвати оштру реакцију. У пару с овом методом делује намерна двосмисленост – кад се људи слажу с нечим што се може протумачити на различите начине. Једно тумачење је прилично невино и људи га прихватају без протеста. Затим се испоставља да су у ствари потписали нешто друго с чим се никад не би сложили. Размотримо детаљније скандалозни параграф. «Добродошлица за хомосексуалне личности 50. Хомосексуалци поседују таленте и квалитете које могу да понуде хришћанској заједници... Да ли смо спремни да укажемо добродошлицу овим људима, да им гарантујемо место и братски однос у нашим заједницама? Они би често желели да виде Цркву као свој гостољубиви дом. Да ли су наше заједнице у стању да им то пруже, прихватајући и уважавајући њихову сексуалну оријентацију без довођења у питање католичког учења о породици и браку?» Он се састоји од двосмислености. Шта, на пример, значи обрт «хомосексуална личност»? Он се може употребити у најмање три различита значења – може да се ради о 1) човеку који осећа хомосексуална искушења. Шта да се ради, сви смо подложни овим или оним искушењима. Сама по себи искушења – док човек не пристаје на грех – никога не одвајају од општења с Црквом. Људима који пате од неких специфичних искушења може бити потребна посебна пастирска брига, ту нема ништа ново. Али исти овај обрт може да значи и друго – 2) човека који ступа у хомосексуалне односе. Овом човеку је потребно покајање – он треба да исповеди свој грех и да предузме напор да престане то да чини. Црква може (и треба) да му укаже добродошлицу уз јасно одређен услов за његово покајање. Постоји и треће значење 3) човек који исповеда идеологију у којој се хомосексуално понашање сматра равноправним с браком. Црква не може да га поздрави и да га прихвати пошто се он придржава ставова неспојивих са хришћанском вером. Забринутом конзервативцу се увек може рећи да се термин користи у првом значењу, документ не садржи ништа ново, а тим пре ништа што нарушава традиционално учење Цркве. Либерали у међувремену добијају своје – провлаче позитиван однос према хомосексуализму с другим и трећим значењем кроз званичан црквени документ. Да документ подразумева управо то види се из следећег: Као прво, у томе да се у црквено општење приме људи који пате од хомосексуалних искушења док су их свесни управо као искушења и док се боре с њима, заиста нема ништа ново. Али зашто онда то специјално прописати? То би значило проваљивати већ отворена врата. Као друго, у обрту «хомосексуална личност» се неизбежно садржи додела специјалног статуса хомосексуализму. Јер, нико о људима који пате од алкохолизма, не говори као о «алкохолизованим личностима» или о људима који доживљавају искушења хетеросексуалног карактера као о «блудним личностима». Људи који се уздржавају од пијанства и блуда у очима Цркве једноставно нису ни пијанице, ни блудници, као што ни људи који се уздржавају од противприродног блуда нису хомосексуалци. Нико не говори «пијанице (или блудници) поседују дарове и квалитете које могу да понуде хришћанској заједници». Ако је хомосексуализам грех попут других грехова језик документа изгледа крајње чудно. Као треће, апел да се «прихвата и уважава њихова сексуална оријентација» такође тешко да се може спојити с тим да је осећај привлачности према лицима истог пола поремећај, а да је његово остварење – грех. Шта би требало да се уважава? Поремећај који подстиче на грех? Текст се врло слабо уклапа у традиционалну представу Цркве о греховној страсти – зато се одлично уклапа у модерну гендерну идологију. Није чудо што су многи католички верници прилично оштро реаговали на овај документ. И овде ступа на сцену тактика саламе – нико не чини ништа радикално, то је само прелиминарни документ, он ништа не мења и не може да промени у учењу Цркве, званични документ ће постати (ако постане) најраније за годину дана, зашто човек да се брине, ови конзервативци само хоће да изазову скандал. Да, засад не мења, али јасно одређује правац промена и представља корак у потпуно одређеном смеру. Још недавно би било тешко замислити да би нешто слично уопште могло да се појави у документима Римокатоличке цркве и да католички надбискуп изговори речи као Дарио де Хесус Монсалве. ...Опсада се наставља и важно је да сви ми који желимо да чувамо реч Божију – схватимо њене методе. Са руског Марина Тодић Извор: „Павославие.ру“ |