header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Иван Иљин и Владимир Путин: два руска родољуба Штампај Е-пошта
понедељак, 03 новембар 2014

 ПУТИН  НА ИЉИНОВОМ ГРОБУ

Годи­не 2009, 24. маја, тада­шњи руски пре­ми­јер Вла­ди­мир Путин посе­тио је гро­бље Дон­ског мана­сти­ра у Москви, пола­жу­ћи цве­ће на гро­бо­ве белих генера­ла Анто­на Дењи­ки­на и Вла­ди­ми­ра Капе­ла, књи­жев­ни­ка (чији је вели­ки део живо­та, због анти­ко­му­ни­зма, про­те­као у еми­гра­ци­ји) Ива­на Шме­љеова и Алексан­дра Сол­же­њи­ци­на, као и фило­со­фа Ива­на Иљи­на, иде­о­ло­га белог покре­та.

Држа­ва Руси­ја је, ина­че, орга­ни­зо­ва­ла пре­ба­ци­ва­ње посмрт­них остатака већ поме­ну­тих белих гене­ра­ла, Шме­љова и Иљи­на са супру­гом (Иљини су пре­ба­че­ни из Швај­цар­ске 2005. годи­не; Иљи­нов архив је, из САД, у Руси­ју сти­гао 2006) на гро­бље Дон­ског мана­сти­ра. У сво­јим гово­ри­ма, Путин је, неко­ли­ко пута пре 2009, цити­рао Иљи­на.У прат­њи руског пре­ми­је­ра маја 2009. био је архи­ман­дрит Тихон (Шев­ку­нов), ста­ре­ши­на Сре­тењ­ског мана­сти­ра у Москви, за кога се годи­на­ма нага­ђа да је Пути­нов духов­ник. Отац Тихон је, још 2001, за Вла­ди­ми­ра Вла­ди­ми­ро­ви­ча рекао да је „истин­ски пра­во­слав­ни верник, који се испо­ве­да, при­че­шћу­је и схва­та сво­ју одго­вор­ност пред Господом за висо­ку слу­жбу која му је пове­ре­на, као и за сво­ју бесмрт­ну душу“.        

Све ово није могло да измак­не пажњи запад­них русо­фо­ба.

КО СЕ БОЈИ ИЉИНА?

У свом тек­сту „Повра­так у будућ­ност? Пред­со­вјет­ска про­шлост и поли­тич­ка мисао у Пути­но­во доба“, обја­вље­ном у часо­пи­су „Пост­со­вјет­ска поли­ти­ка“ 2013, Кри­сто­фер Ли исти­че да је Путин за Иљи­на почео да се инте­ре­су­је одав­но, и да је његов савет­ник, Вла­ди­слав Сур­ков, у свом тек­сту „Наци­о­на­ли­за­ци­ја будућ­но­сти: тезе о суве­ре­ној демо­кра­ти­ји“, надах­ну­ће за тезу о раз­ли­чи­то­сти руске демо­кра­ти­је од оне запад­ног типа нала­зио упра­во код Ива­на Иљи­на.Деј­вид Брукс, у тек­сту „Путин не може да ста­не“, обја­вље­ном у „Њујорк Тај­мсу“ 3. мар­та 2014, исти­че да су мисли­о­ци на које се руски пред­сед­ник пози­ва у сво­јим гово­ри­ма изгра­ди­ли свет пун „мело­дра­ме, мисти­ке и гран­ди­о­зних есха­то­ло­шких визи­ја“. Међу њима је и Иљин, ште­тан зато што је запи­сао да ће „Руси­ја јед­ном уста­ти из ста­ња рас­па­да­ња и пони­же­ња и да ће запо­че­ти епо­ху новог раз­во­ја и вели­чи­не“. Три основ­не Иљи­но­ве иде­је су, вели Брукс, „изу­зет­ност Руси­је – иде­ја да Руси­ја има свој једин­стве­ни циљ и сми­сао“, посве­ће­ност пра­во­слав­ној вери“,пове­ре­ње у ауто­кра­ти­ју“, што зна­чи да би, по Иљи­ну, Руси­ја тре­ба­ло да буде „ква­зи­те­о­крат­ска наци­о­на­ли­стич­ка ауто­кра­ти­ја пред­о­дре­ђе­на да оди­гра изу­зет­ну уло­гу на међу­на­род­ној сце­ни“. Иљин је, тако­ђе, опа­сан због сво­је иде­је да је Запад Руси­ју зара­зио „баци­лом анти­хри­шћан­ства“, при чему сад тај исти Запад тоне у „мате­ри­ја­ли­зам, ира­ци­о­на­ли­зам и нихи­ли­зам“. По Брук­су, иљи­нов­ски и бер­ђа­је­вљев­ски мора­ли­зам може се сре­сти „у Пути­но­вим гово­ри­ма, наро­чи­то кад бра­ни став свог режи­ма пре­ма геје­ви­ма и уло­зи жена“.

У члан­ку „Да бисте раз­у­ме­ли зашто је Путин узео Крим, чита­је њего­ве оми­ље­не писце“, обја­вље­ном у „Теле­гра­фу“ 26. мар­та 2014, Колин Фри­мен цити­ра Чер­чи­ла, који се жалио да је руске вође тешко пој­ми­ти зато што је њихо­ва мисао „заго­нет­ка спа­ко­ва­на у тај­ну оба­ви­је­ну ениг­мом“, и дода­је:Као посло­вич­но позна­те руске бабу­шке, Москва може да пока­зу­је без­број­на лица спољ­њем све­ту, и рет­ко ко је кадар да допре до пра­ве исти­не“. (Ина­че, он се у свом члан­ку осла­ња на истра­жи­ва­ња док­то­ран­да Мари­је Сње­го­ва­је, која се бави­ла Пути­но­вим оми­ље­ним мисли­о­ци­ма.) И Фри­ме­ну је Иљин сум­њив зато што је веро­вао у само­свој­ност Руси­је, њену раз­ли­чи­тост од Запа­да, нади­ла­же­ње мате­ри­ја­ли­зма и вер­ност хри­шћан­ским иде­а­ли­ма, као и рав­но­те­жни поло­жај изме­ђу Запа­да и дале­ког Исто­ка. Он ука­зу­је да је Путин, на Иљи­но­вом гро­бу 2009, рекао да је „зло­чин ако неко поку­ша­ва да одво­ји Руси­ју од Укра­ји­не“.

ИЉИН О ПОСТСОВЈЕТСКОЈ РУСИЈИ

Иако иде­о­лог белих и досле­дан анти­ко­му­ни­ста, Иљин је био изра­зи­ти родо­љуб, који никад није сара­ђи­вао с непри­ја­те­љи­ма сво­је отаџ­би­не (због тога је, 1938, морао да бежи из наци­стич­ке Немач­ке – одбио је да уче­ству­је у хитле­ров­ским при­пре­ма­ма за напад на СССР, и да буде про­па­ган­ди­ста укра­јин­ског сепа­ра­ти­зма маски­ра­ног у „анти­бољ­ше­ви­зам“).Њего­ва дале­ко­ви­дост дока­за­ла се мно­го пута. Деце­ни­ја­ма пре сло­ма совјет­ског систе­ма, Иљин је обја­снио шта чека Руси­ју након тога. Пре све­га, знао је да ће дело­ви руске пост­бољ­ше­вич­ке ели­те одмах насто­ја­ти да заве­ду демо­кра­ти­ју запад­ног типа, што ће бити погуб­но по цело­ви­тост држа­ве. Гово­рио је да је демо­кра­ти­ја сло­же­на поја­ва, и да се људи који­ма су деце­ни­ја­ма на нога­ма биле бука­ги­је не могу при­мо­ра­ва­ти да, одмах после ски­да­ња истих, трче мара­тон (демо­кра­ти­ја је, по Иљи­ну, сво­је­вр­сна спорт­ска утак­ми­ца, која зах­те­ва, изме­ђу оста­лог, народ­но раз­у­ме­ва­ње сло­бо­де и потре­бу за њоме, прав­ну свест, само­стал­ност при­вре­ђи­ва­ња при­пад­ни­ка бирач­ког тела, мини­мум обра­зо­ва­ња и оба­ве­ште­но­сти, поли­тич­ко иску­ство, изгра­ђен лич­ни карак­тер, ода­ност отаџ­би­ни и гра­ђан­ску хра­брост).

Родо­љу­би­ма је Иљин пору­чи­вао да се спре­ме за пост­со­вјет­ско кљу­ча­ње:У прво вре­ме, сав наш зада­так састо­ја­ће се у томе да што више скра­ти­мо пери­од неиз­бе­жног хао­са, који ће се раз­ли­ти по Руси­ји после пада тота­ли­тар­ног кому­ни­зма“. Знао је да ће непри­ја­те­љи њего­ве отаџ­би­не тај хаос поку­ша­ти да иско­ри­сте да би је сло­ми­ли: удру­жи­ће се запад­не силе који желе да је опљач­ка­ју, биће ту и они који веко­ви­ма поку­ша­ва­ју да је рели­ги­о­зно пот­чи­не (попут Вати­ка­на), као и они који се „неће уми­ри­ти све док не успе­ју да овла­да­ју руским наро­дом кроз мало при­мет­ну инфил­тра­ци­ју њего­ве душе и воље, да би му, под видом „толе­ран­ци­је“, намет­ну­ли без­бо­жни­штво, под видом „репу­бли­ке“ под­ло­жност заку­ли­сним мани­пу­ла­ци­ја­ма, под видом „феде­ра­ци­је“ – наци­о­нал­но обе­зо­бли­че­ње./.../Њима је нео­п­ход­на сла­ба Руси­ја, која изне­мо­га­ва у смут­ња­ма, рево­лу­ци­ја­ма, рас­па­да­њу, са ста­нов­ни­штвом које изу­ми­ре... Нужна им је Руси­ја без­вољ­на, пото­ну­ла у бес­крај­не пар­тиј­ске рас­пра­ве, неспо­соб­на да опо­ра­ви сво­је финан­си­је, да попу­ни вој­ни буџет, да ство­ри сво­ју арми­ју, да изгра­ди нео­п­ход­ну јој фло­ту. Нужна им је Руси­ја рас­ко­ма­да­на, по наив­ном „сло­бо­до­љу­бљу“ сагла­сна са тим кома­да­њем, која уми­шља да је њено „добро“ у рас­па­ду“.

Да би се такав сце­на­рио спре­чио, потре­бан је јак вођа који, по Иљи­ну, мора да1.скра­ти и зау­ста­ви хаос; 2. одмах започ­не каквот­ни избор људи (за уче­шће у вла­сти, нап. В. Д.); 3. успо­ста­ви рад­ни и про­из­вод­ни поре­дак; 4. ако буде нужно, да одбра­ни Руси­ју од непри­ја­те­ља и пљач­ка­ша; 5. да Руси­ју изве­де на пут који ће води­ти сло­бо­ди, расту прав­не све­сти, држав­ној само­у­пра­ви, вели­чи­ни и про­цва­ту наци­о­нал­не кул­ту­ре“.

После Јељцина, тај задатак је пао у део Путину.

О УКРАЈИНИ

Иван Иљин је, још 1938, запи­сао:Укра­ји­на се мора сма­тра­ти, у сми­слу сепа­ра­ти­зма и одва­ја­ња, нај­у­гро­же­ни­јим делом Руси­је. Укра­јин­ски сепа­ра­ти­зам је поја­ва вештач­ка, лише­на било какве уте­ме­ље­но­сти. Она је наста­ла због таштог сла­во­љу­бља вођа и због међу­на­род­них осва­јач­ких интри­га. Ако се одво­ји, та држа­ва себе пре­да­је туђи­ни­ма да је оку­пи­ра­ју и опљач­ка­ју. Мала и Вели­ка Руси­ја пове­за­не су у јед­ну цели­ну вером, пле­ме­ном, исто­риј­ском суд­би­ном, гео­граф­ским поло­жа­јем, при­вре­дом, кул­ту­ром и поли­ти­ком. Стран­ци који при­пре­ма­ју њено одва­ја­ње мора­ју зна­ти да тиме Руси­ји обја­вљу­ју више­ве­ков­ни рат“.

Сво­је­вре­ме­но је архи­ман­дрит Тихон ука­зао на чиње­ни­цу да се Путин сасвим сла­же са ста­вом белог гене­ре­ла Дењи­ки­на, који је твр­дио да нико са Запа­да нема пра­во да се меша у одно­се Вели­ке и Мале Руси­је, и да, без обзи­ра на непри­ја­тељ­ство белог гене­ра­ла пре­ма совјет­ској вла­сти, сама поми­сао на кома­да­ње Руси­је скри­ве­не под име­ном Совјет­ског Саве­за јесте зло­чин.

Очи­то је – оно што Ново­ру­си­ја данас бра­ни сасвим је на тра­гу завет­них иде­ја белог гене­ра­ла и фило­со­фа белих, Дењи­ки­на и Иљи­на. У Пути­ну, они има­ју наста­вља­ча сво­је завет­не мисли.

ИЉИНОВА ПОДСЕЋАЊА

1. „Руси­ја у све­ту нема искре­них добро­на­мер­ни­ка. Руски народ може да се узда само у Бога и у себе“.

2. „Руси­ја није пука људ­ска пра­ши­на и није хаос. Она је нада­све вели­ки народ, који није про­ћер­дао сво­је сна­ге, и који нема потре­ба да оча­ја­ва за сво­је спа­се­ње. Не сахра­њуј­те га пре рока! Јед­ном ће доћи исто­риј­ски час, и он ће уста­ти из при­вид­ног мртвач­ког сан­ду­ка и затра­жи­ће опет сво­ја пра­ва“.

3. „Ми нисмо „десни­ца“ и нисмо „леви­ца“; ми смо – руски родо­љу­би. И све што је добро за нашу роди­ну, при­ма­мо и бра­ни­мо. И све што је поги­бељ­но и штет­но за нашу роди­ну – одба­цу­је­мо!“

4. „Ако је нашем поко­ле­њу пало у део да живи­мо у нај­те­жој и нај­о­па­сни­јој епо­хи руске исто­ри­је, то не може и не сме да уско­ле­ба наше раз­у­ме­ва­ње, нашу вољу и наше слу­же­ње Руси­ји. Бор­ба руског наро­да за сло­бо­ду и досто­јан живот на земљи – наста­вља се. И сада, више него ика­да до сада, тре­ба да се узда­мо у Руси­ју, њену духов­ну сна­гу и само­свој­ност“.

Ова­ко је писао Иван Алек­сан­дро­вич Иљин, један од нај­ве­ћих руских умо­ва не само 20. века; и то је писао кад је Руси­ја била Совјет­ски Савез, и када је изгле­да­ло да се никад више неће поја­ви­ти из тми­не исто­риј­ског усу­да који јој је пао у део 1917. годи­не. Том вером живео је Иљин све до 21. децем­бра 1954, када је оти­шао Богу на исти­ну. Пред крај живо­та, у швај­цар­ском изгнан­ству, није имао изда­ва­ча за сво­је књи­ге. Али, није се бри­нуо. Све­до­чио је да пише и оста­вља на стра­ну и да, ако су њего­ва дела потреб­на Богу и Руси­ји, изда­вач ће се наћи и после њего­ве смр­ти. Ако нису потреб­на Богу и Руси­ји, она нису потреб­на ни њему самом; јер, он живи само за Руси­ју.

Ове годи­не навр­ша­ва се шезде­сет годи­на од Иљи­но­ве смр­ти. Њего­ва нада се није поко­ле­ба­ла, и Господ је није посра­мио. Руси­ја уста­је, и њени непри­ја­те­љи се боје Иљи­но­ве речи и Пути­но­вих дела, виде­ћи у њима тешко реши­ву заго­нет­ку.

На срп­ском јези­ку посто­ји низ пре­во­да њего­вих књи­га, у изда­њу „Лого­са“, на челу са њего­вим неу­мор­ним труд­бе­ни­ком, глав­ним амба­са­до­ром руске фило­со­фи­је у нас, Вла­ди­ми­ром Меде­ни­цом, као и „Бер­на­ра“, који води позна­ти заљу­бље­ник у лепо­те руске лите­ра­ту­ре, Нико­ла Дроб­ња­ко­вић. Бла­го­је Пан­те­лић је, у „Отач­ни­ку“, обја­вио „Осно­ве хри­шћан­ске кул­ту­ре“. На срп­ском се могу чита­ти и „Пут духов­не обно­ве“ (нај­бо­љи увод у Иљи­но­ву мисао), „Пут ка очи­глед­но­сти“, „Бела иде­ја“, „О супрот­ста­вља­њу злу силом“,„Загле­дан у живот/ Књи­га про­ми­шља­ња сва­ко­дне­ви­це“, „Поју­ће срце/ Књи­га тихих сазр­ца­ња“; „Поглед у даљи­ну/ Књи­га про­ми­шља­ња и нада­ња“,итд. У издању „Катене Мунди“ стиже својеврсна читанка о животу и делу овог мислиоца:“Између ЧЕКЕ и Гестапоа: Иван Иљин и Васкрс Русије“.

Текст је објављен у „Печату“ 24. октобра 2014.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 03 новембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 166 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.