header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Витештво – тајна праве Европе Штампај Е-пошта
среда, 19 новембар 2014

 ВИШЕСТРУКИ ОБДАРЕНИК

Прошле године се, у издању Магелан Преса из Београда, појавило једна од најутицајнијих  европског Средњег века, Рамона Љуља „Књига о витешком реду“. Са старокаталонског ју је на србски понашио (изванредно, дајући учене и упутне коментаре на крају књиге) Синиша Здравковић.

 Аутор овог дела (1232-1316) је био личност нарочитог духовног и интелектуалног склопа, веома надарен и сав посвећен потрази за мудрошћу. Овај славни Каталонац, философ, писац и мисионар, који је много путовао да би прповедао, написао је преко две стотине књига из разних области, од философије до практичне мудрости. Живећи у доба Реконквисте, сретао се с Арапима, и настојао да муслиманима проповеда хришћанство, због чега је умро каменован.

ПОЧЕТИ ОД КРАЈА

Није случајно да су романтичари, ти генијални реакционари Европе (чак и кад су учествовали у револуцији, они су маштали о златном добу витештва, реагујући на сву недостојност буржоаске епохе под влашћу новца, а не врлине ) одабрали Средњи век као меру и проверу својих снова и нада. За романтичаре, Дон Кихот није био никакав будалаш, него узвишени витез у сукобу са убогом стварношћу ново доба (Достојевски је на радном столу држао бисту Пушкина и фигурицу витеза тужног лика, сведочећи коме је духом одан). Зато је Љуљева књига добар начин да се сретнемо са овом славном епохом европског, данас скоро духовно мртвог, континента. 

Да би приступио узвишености Средњег века, корисно је да савремени читалац књигу Рамона Љуља почне с краја, од речника „архаизама, медиевализама и струковних термина“, који је преводилац ставио да би читаоцу омогућио да се појмовно сроди с преведеним делом. Слушајте, дакле,  средњовековну музику речи: бранич кула, каструм, каштел, градац, тврђава,утврђење; велики властелин стегоноша; великоименита властела, велможе, бољари, великаши, висока господа, силници; властелин, земаљски господин; властеличић; дружина, владареви саборци, соихлебници; млат, лобуд, шестопер, буздован, топуз; потециште, тркалиште, хиподром; слобоштине, старе правице…Знате ли да је „тисуштник“, на латинском „хилијарх“, заповедник над хиљаду војника? А да је „пламенац“ – „уска, дуга заставица на врху борбеног копља“?

„Од када пушка поста, јунака неста“, рекао је, по легенди, Марко Краљевић, и додао да „сада највећа рђа може убити најбољег јунака“. А у доба оних чудесних, горенаведених, речи, није било тако.         

А КАКО ЈЕ БИЛО?

Било је, бар у идеалу, онако како описује Рамон Љуљ:“Ко, дакле, жели да ступи у витешки ред мора да промишља и размишља о племенитом начелу витештва; и потребно је да племенитост у његовом срцу и његов правилан одгој буду сагласни и усаглашени са начелом витештва, јер, уколико тако не делују, били би у супротности са витешким редом и његовим начелима“. А која су то начела?

 Ево неких.        

Витез мора да има љубав и страх Божји, да би га његови поданици поштовали. Као што богослови иду у школе да би се учили побожности и њој касније учили друге, тако је и витез дужан на брани ред и поредак у друштву од зла и злочинаца: “Да није мана код богослова и витезова, једва да би их било и међу осталим светом; јер би овај захваљујући богословима гајио побожност и љубав према Богу, а због витезова стрепео би да удари на ближњег“, каже Љуљ.  Ко хоће да буде добар занатлија, мора имати доброг учитеља; тако је и са витезом.

Извор витештва је хришћанска вера – свештеници се моле Богу за свет, а витезови бране свет изграђен на тој вери. По Љуљу, Господ „таквим витезовима, који су чувари и браниоци службе Божије и оне вере којом ћемо бити спасени“, даје вечни живот. Витезови бране краља који је чувар земље и творитељ правде, при чему краљ у себи мора чувати витештво, да би могао да буде узор својим потчињенима. Витештво је надасве у племенитом срцу, а не у телесној снази. Њима су потребни мудрост и разборитост. Витез не сме да удари на удовице и сирочад, него у свему и свагда мора да их штити. Јер, Љуљ вели да је „својствено витешком позиву да поседује кулу своју и свог коња како би чувао путеве и штитио све себре: и властељце и сокалнике црковне и краљевства – му људе“.Витез је дужан да гони издајнике, лопове и друмске разбојнике, и да их кажњава.         

У витезе се смеју примати само морални људи:“Охоли штитоноша, неваспитан, прљав, у хаљинама и на језику, окрутна срца, шкрт, лажљив, неверан,лењ, расрдљив и похотан, пијан, прождрљив, кривоклетан или који поседује других мана овима сличних, не иде са витешки редом“. Кад се неко прима у ред, треба да познаје  истине хришћанске вере.

 ДУХОВНО ВИТЕШТВО

Сваки део свештеничке одежде у хрићанству има символичко значење. Тако и сваки део витешке опреме има неко значење, које витеза подсећа на чињеницу да му је служба узвишена. Његов мач личи на крст, опомиње га на страдање Господње ради нашег спасења. Копље је символ истине јер истина предњачи над лажју. Гвоздена кацига означава стид који витеза обуздава. Вержице ( оклопна кошуља ) су символ тврђаве против порока и слабости. Оковратник витеза означава његову послушност. Млат га опомиње на срчаност, бодеж значи уздање у Бога,јер је краћи од мача, и на њега се човек, осим са вером, не може ослонити; штит казује витезу да он штити свог суверена, коњ значи племенитост, коњски оглав опомиње да се сила не сме  користити без разлога, итд.

Сваки део витешке опреме насићен је смислом, који се возглављује у врховном Смислу – Логосу човека и света, Христу.

Витез мора бити испуњен са основних седам врлина: вером, надом, љубављу, праведношћу, разборитошћу, чврстином духа и умереношћу. Он не сме да у себи гаји прождрљивост, блуд, лакомост, лењост, гордост, завист, гнев. Витезу треба указивати част, јер је он заслужује својим врлинама и својом службом.

 СМРТ ВИТЕШТВА  И МИ ДАНАС

Када је витеза заменио банкар, а крстоносни мач се претворио у банковни рачун, Европа је почела да нестаје. Сервантесов роман, на први поглед подсмех витезу који је „одлепио“, у ствари је плач над Европом која се више никад неће вратити. Ипак, светле и чисте узоре не треба никад заборавити. Јер, ако овом свету има опстанка, и ако ускоро не нестане у огњу апокалипсе, витештво, као идеал хришћанског служења Богу и заједници, може опет бити надахнуће обновитеља. Књига Рајмонда Љуља је од оних књига коју треба чувати за будућност.        

Објављено у октобарском броју „Геополитике“ 2014. 
Последњи пут ажурирано ( среда, 19 новембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.