Помаже Бог!

Након помног истраживања и копања по ђубрету Зизјуласових рационалистичко-нихилистичких умотворина, попут просјака који у контејнеру тражи Хлеба, на крају, у свим тим немогућим списима, Хлеба не нађох. Пронашао сам само ове Апокрифне одломке, препоручљиве само за људе са јаким стомаком, и то искључиво у временима када се ова стоглава јерес Зизијуласовог релационог нихилизма проглашава за учење Цркве.

Смисао састављања овог апокрифа се најпре налази у упозорењу да Зизијулас крије змије. Користан је да га прочитају, углавном, неосвешћени, преварени зизјуласовци који још нису схватили о чему је реч. Може се и користити као извор за побијање оних који тврде да је Зизјулас, тобоже, предањски теолог.  

Господе, спаси Србску Цркву од јереси екуменизма!

+ + +

Наиме, одбацио је Бога; рекао је не датоме Богу: „За мене не представљаш датост; створићу  ја свога Бога, а то сам ја сам. Све ће, дакле, бити упућено на мене уместо на Тебе.“

 (Апокрифно јеванђеље по Јовану)

   (Људ. спос. и несп. 75)

Изрека (1): Христологију не треба ограничавати на искупљење од греха

(Зај. и друг. 252)

Изрека (2): Не можемо полазити од природа Христа као да су оне нешто коначно самопостојеће (254)

 (Лок. црк. у перс. 77)

Изрека (3): Црква мора оличавати људе, не идеје или веровања (3а)

Изрека (4): Морамо бити спремни да признамо да се не може учинити прави напредак ка црквеном    јединству докле год преовладава конфесионализам (3б)

 (Инст. саб. `80)

Изрека (5): Сабор нема по закону права да једној помесној Цркви наметне било какав облик вере или учења (Кан. посл. 1, 4)

Изрека (6): У Православној Цркви, ни на тренутак не постоји епископ без епархије. (2, 5)

Изрека (7): Опасно потчињавање помесне Цркве и њеног епископа сабору

Изрека (8): У име које власти би један сабор, из кога се епископ искључује, наметнуо своје мишљење њему и његовој Цркви? (2, 8)

   (Хр. и пос. 82)

Изрека (9): Како то важи за Исуса Христа, који је био човек и Бог (4, 2, 1)

 (Пнев. и важ. лич. 83)

Изрека (10): Пневматологија (Filioque) представља фактор разилажења већ вековима, нарочито између Истока и Запада. (...) Ми сада живимо у кључном тренутку у историји (Зај. и друг. 190)

Изрека (11): (Свети) Дух је призвод љубави и слободе (204)

Изрека (12): Црквени оци (Другог Васељенског) Сабора уче нас много чему не само оним што су рекли већ и оним што су избегавали да кажу... Чињеница да су били довољно смели... и довољно креативни да употпуне Символ вере... крајње је упутна данас за нас који трагамо за нашим јединством путем поновног прихватања предања. (217)

 (Ран. теол. 85)

Изрека (13): Чак и Бог постоји захваљујући заједници. Ништа без ње не постоји, чак ни сам Бог. (*5)

 (Тео. проб. рецеп. 94)

Изрека (14): Примање једне цркве од стране друге (је) најважнији аспект рецепције, који извире из основне еклисиолошке чињенице да Црква, иако једна, постоји као цркве (у множини) и да ове цркве постоје као једна Црква, непрекидно примајући сестрински једна другу. (...) Докле год свет одбацује Цркву или цркве одбацују једна другу, постојаће потреба за рецепцијом. Нема пуне саборности Цркве у стању схизме. (према: Лазић 02, 1)

Изрека (15): Пре свега бих желео да кажем да не смемо потцењивати важност присуства људи. Није тако безначајно што су присутни, што устају из кревета и долазе у цркву. То представља својеврстан аскетски напор, подвиг (према Ис, Обљ. со, 1)

Изрека (16): Црква мора прихватити све, нарочито грешника. И, постепено, Црква ће преобразити ту личност од момента њеног уласка у црквену заједницу. Против сам моралистичког учења. Верујем да је најважније да неко постане члан заједнице и онда ће се све природно одвијати (према Ис, Обљ. со, 28, 3)

Изрека (17): Ако се хомосексуалност сматра грехом, онда је опет Црква та која мора да прихвати таквог грешника, исто као што прихвата и хетеросексуалног грешника. Јер нема разлике међу њима: ако је код првог у питању грех, онда је и код другог. То би била нека врста расизма: да одређени грех сматрате неприхватљивим, а неки други прихватљивим. Одговор је дакле јасан: Црква мора прихватити хомосексуалце. Наравно, тада ће код њих доћи до преображаја, у оној мери у којој се он може одиграти. Јер постоје границе, неке природне границе које се можда не могу премостити“ (према Ис, Обљ. со, 28-29, 3)

 (Књ. Откр. и прир. окр. 95)

Изрека (18): То је оно „што говори Дух Црквама”, у време еколошке кризе. Док идемо ка Патмосу, пажљиво послушајмо глас Апокалипсе. То је посебно важно за наше савремене проблеме. (Закљ. 6)

 (Самопо. прав. 95)

Изрека (19): То може да значи, у крајњој линији, да ће еклисиолошки плурализам, истакнут „Торонтском декларацијом,“ на крају крајева, да буде одбачен. Ми не можемо вечно да продужавамо кретање, држећи се различних или чак противречних међусобно погледа на Цркву. Било је мудро почети од торонтског еклисиолошког „немешања,“ али би било катастрофално њиме завршити. (1, Д, 2)

Изрека (20): Однос између православних и неправославних унутар ССЦ јесте и свагда ће бити дијалектички. То је тако због тога што православни осјећају себе свагда хришћанима sui generis у односу на Запад. (3, 3)

Изрека (21): Торонтска декларација треба да буде лишена свога еклисиолошког плурализма. Ја нисам сагласан са гледиштем да ССЦ не треба да разрађује еклисиологију. Напротив, ја мислим да то треба за њега да буде приоритетна ствар. (3, 3)

   (Ид. црк. 97)

Изрека (22): Углавном од 17. века смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. (12)

Изрека (23): Појам „старца-духовника“ постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. (...) У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити... Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. (16)

Изрека (24): Проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване „старце“, те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу, не осећа себе као члана те заједнице. (22)

Изрека (25): Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То (је) због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. (30)

 (Рел. нау. и жив. 97)

Изрека (26): Било би неопходно да хришћанска Теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. (...) Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима. (2)

 (Обраћ. м. Јов. папи 98)

Изрека (27): Ваша Светости, узносимо славу и благодарење на празник Светитеља-заштитника поштоване Римске Цркве, „Цркве председавајуће у љубави“. (...) Такав свети обичај реафирмише и продубљује свезу љубави која сједињује наше две Цркве и утире пут пуноме јединству, које наш Господ захтева од нас. Патријарх Вартоломеј наложио нам је да Вам пренесемо његова осећања дубоке братске љубави и поштовања, као и његову чврсту посвећеност... даљем развијању и продубљивању јединства наше две Цркве. И управо су ради овог светог циља - јединства, наше две Цркве званично и започеле теолошки дијалог е да би, на основу свог заједничког наслеђа првих хиљаду година живота Цркве, могли да уклоне препреке за пуно заједничење, препреке које су се јавиле после трагичне Схизме, што нас раздваја већ готово читав миленијум. Горко искуство овог дугог периода раздвојености нас је учинило потпуно свесним потребе да се убрза процес обнове нашег пуног заједничења тако да би се Црква Божија, приближавајући се трећем миленијуму хришћанске ере, могла наћи и видиво уједињена као што је то била пре велике Схизме. (...) Ваша Светости, приближавајући се крају овог миленијума, постајемо свесни велике одговорности Цркве за човечанство. Импресивна достигнућа науке и технологије прете да постану озбиљна претња достојанству људске личности и опстанку Божије творевине будући да их не прати и поштовање етичких Вредности. Поновљени апели и напори Ваше Светости за заштиту светиње људскога живота и достојанства људске личности, као и иницијативе Васеленске Патријаршије за заштиту природне средине, указују на нашу свест о одговорности Цркве данас. Наш глас и наши напори, пак, могу имати кредибилитета у савременом свету једино уколико излечимо и превладамо наше поделе. Са оваквим мислима, које наша патријаршијска делегација, у понизности и поштовању, жели да Изрази Вашој Светости... Нека би Господ, заступништвом Својих Светих Апостола Петра и Павла, чији спомен данас славимо, даровао Вашој Светости здравље и снагу за многе наступајуће године, у славу Троједнога Бога и на корист јединства свих у Име Христово.  (Према: Димитр. Од лич. до мас. 3, поч.)

(Допр. Прав. Црк. 99)

Изрека (28): Лично верујем да ће, без обзира на то какве су намере другога, истина коју ћу му ја пружити у том дијалогу, ако заиста служим тој истини, бити јача од свих његових претходно датих намера. (2)

   (Непоз. тек. вер.99)

Изрека (29): Бомбардовањем Србије Запад (је) спасао Балкан од болесног национализма. (Према Гојк. Дискред. СПЦ, посл. пас.)

(Прав. црк. и тр. миле. 00)

Изрека (30): Међутим, дубоко у кобној природи хришћанске поделе лежи исто тако и неспремност Православних да, у истинском духу праштања и љубави, превазиђу психологију полемике и издигну се изнад ње. Конфесионална жестина ревности се често потврдила јачом од праштања и љубави... Фундаментализам, конфесионализам и конзервативизам су уништавали Библију и догме Цркве, претварајући их у формуле, које пре треба сачувати него живети по њима и доживљавати их. (Према Лаз. Фун. конф. Зил. 2)

 (Есх. и друш. 00)

Изрека (31): Потребно нам је ново деловање Бога у свакој евхаристији. Историја није довољна. Неопходно је продирање будућности. (88)

Изрека (32): Управо Литургија суди православнима и они морају бити спремни да им се њоме суди јер имају велику потребу за исправљањем. (94)

 (Икум. стар. 01)

Изрека (33): Држећи ум свој у аду смираваш се, не психолошки, него онтолошки. (35)

   (Екл. теме. 01)

Изрека (34): Оригеновска идеја о бесмртности душе – осуђена (је) од стране Петог васељенског сабора. (13)

  Изрека (35): Највеће зло, међутим, настало је у вези са каснијим Оцима, а нарочито у вези са светим Григоријем Паламом, чије је учење истицано као застава која одређује идентитет Православља насупрот хришћанском Западу.“ (18)

Изрека (36): Вероисповедни начин размишљања у богословљу (довео) је до таквог стања у еклисиологији да се не може више уочити прави идентитет Цркве.“ (21)

  Изрека (37): И ми смо на своје жртвенике поставили некакве огромне крстове. (31)

Изрека (38): Епископ (је) тај који ће судити свету и који ће га сјединити у име Очево, у име Божије, а не само у име Христово...“ (38)

Изрека (39): Наиме, евхаристијско искуство Цркве у Православљу превазилази искуство крста и води нас много даље. (62)

Изрека (40): Крст је постављен у средиште евхаристије, као што је у многим православним храмовима данас – што некада није био случај... човек се не може лако зауставити код крста јер је Евхаристија тако устројена да нас води ка његовом превазилажењу. Евхаристија пред нас не доводи Голготу, него Царство Божије.

Изрека (41): Могао би неко рећи да се нова твар и искуство Цркве могу наћи само на лицу неког монаха који блиста од светости. Наравно, налази се и ту, али то није Црква. (63-64)

Изрека (42): Западњаци... имају ту велику слабост да се концентришу на историју, на Голготу... Ово се у православном Предању... преводи као тежња да се борба против зла, односно против сатане (коју води углавном монаштво), сматра последњим циљем, који... изражава Цркву... Ово представља неки вид западног утицаја на православну еклисиологију. (Понеки ми неће опростити ово што сам сада рекао.) (64-65)

Изрека (43): Када... видим да се сечење артоса (=хлеба) врши после светог Причешћа... тада ми је веома тешко... (87)

Изрека (44): Црква је једна. Господ није основао многе Цркве, него једну. А та једна Црква поистовећује се са јединственим Телом Једнога Христа. Али, пошто се та једна Црква остварује, изражава и иконички изображава у евхаристијској заједници, она се, по природи ствари, појављује као многе Цркве.“ (92)

Изрека (45): Треба да заборавимо све те идеје о „елити“ светитеља, односно носилаца благодати.“ (128)

Изрека (46): Наиме, нико не може да приступи светом Причешћу недостојно. То није случајно. Ту се суди свету. „Сада је суд овоме свету“ (Јов. 12,31). То „сада“ се у Јовановом јеванђељу односи махом на свету Евхаристију, јер је ово Јеванђеље прожето евхаристијским искуством.“ (132-133)

Изрека (47): Кажемо: Идем у Цркву. Одлазећи слободно у Цркву, стварам Цркву. Структура, установа Цркве није нешто што неко намеће. То ми стварамо Светим Духом. Дух Свети је тај који нас све сабира у Цркву. Сабирајући нас, Он нас, рекло би се, чини оснивачким члановим Цркве. Јер, за нас Црква није некаква установа која постоји сама по себи. (140)

Изрека (48): Тако на жалост чине све проповеди: указују на проблеме, а онда почну са оним: треба ово, треба оно. Литургијска порука није етичке природе. Она има задатак да човека... доведе до промене начина живота, узимајући у обзир Божији начин живота... (168)

 (Дог. теме. 01)

Изрека (49): У епохи светих Отаца, овај систематски приступ вери Цркве... строго класификован начин излагања догмата сусреће (се) код светог Јована Дамаскина (Тачно изложење православне вере) (...) Систематско бављење богословском науком, међутим... не среће се ни у Светоме Писму ни код светих Отаца. (5, 6)

Изрека (50): ...Догматика увек треба да приступа тумачењу догмата, а не само да их чува и да их напросто излаже онако како су они формулисани у свом првобитном облику. (9-10)

Изрека (51): Настојање да се одреде и да се изразе савремени проблеми који утичу на тумачење догми: - Нове јереси или нова горућа питања која за човека имају темељни карактер (данас: Јеховини сведоци итд., али и питање савремене технологије, екологије итд.) (11)

Изрека (52): Као што видите, догматика обухвата веома широк спектар истраживања и претпоставља многострано знање, али и истанчаност и креативно размишљање. (12)

Изрека (53): Без... смирења долазимо у опасност да себе прогласимо непогрешивим папама, што се често може видети у православљу, где сваки богослов има тежњу да буде „папа“ (35-36)

Изрека (54): Потребно је очишћење. Не можеш доспети до тачке да познаш Бога... а да претходно нечелно не пречистиш своје односе. (75)

Изрека (55): Кад би се претпоставило да се учење о Богу на неки начин мења, какве би то последице имало по наше постојање? Да ли би то имало икакве последице или би напросто било исто, односно не би представљало никакву егзистенцијалну разлику? (104)

Изрека (56): Бог није спутан моралним начелима. Обратите пажњу на овај моменат који је веома суптилан... (ми) смо спутали Бога, односно слободу Божију смо потчинили правилима владања и правилима праведности, које црпимо из етике. Али... по хришћанском схватању... етика не може укинути слободу Божију... Треба да истакнемо следеће: апсолутну слободу Божију, не само према свету, него и према начелима и према идејама. (109-110)

Изрека (57): „...Православна Црква никад није себи допустила да каже: Од раскола па надаље, ја сам Црква у целом свету. Она и даље задржава мишљење да и римокатолици и западњаци представљају неизбежан елемент васељенства Цркве. Због тога Православна Црква и не сазива васељенски сабор.“ (241)

Изрека (58): ...Слобода творевине садржана је у некој могућности да на неку датост одговори са да или са не. Због тога и закон који је од првог тренутка творевине дат човеку у Рајском врту, затим дрво живота, заповести („од овога ћете јести, од овога нећете јести“), све су то начини за остваривање слободе. (303-304)

Изрека (59): „...Одговарајући на тај призив од стране Бога, човек је одлучио да своју слободу остварује одрично, и рекао је: „Не, ја нећу да сједињујем створено са нествореним. То што је створено, ја сједињујем са самим собом. Ово је најдубљи смисао исказа из Светога Писма да је Адам подлегао искушењу да прогласи себе за Бога. Самим тим, он је самога себе учинио Богом. Наиме, одбацио је Бога; рекао је не датоме Богу: „За мене не представљаш датост; створићу ја свога Бога, а то сам ја сам. Све ће, дакле, бити упућено на мене уместо на Тебе.“ И на тај начин је човек пао. Пала је и целокупна творевина. Зашто?(...) (305-306)

Изрека (60): Наиме, реч „вечни“ (живот) у Новоме Завету не означава друго до пројекцију данашњег живота. (309)

Изрека (61): И многи хришћани, нажалост, тумаче ствари на такав начин, па нам кажу: „Умро је тај и тај? Покој му души. Напустио је овај лажни свет. Отишао је из времена. Отишао је у вечност, где не постоји време.“ Но, овакве речи нису хришћанске. (310)

Изрека (62): То присуство простора и времена као елемената који обједињују а истовремено раздвајају, чини да сва створена бића – а сва она полазе од првобитног небића – постану пропадљива. (311)

Изрека (63): Спасење не може да се односи ни на шта друго него на превазилажење смрти. Ово истичем због тога што постоји велика заблуда у вези са тим шта је спасење и од чега се спасавамо. Забуна је настала отуда што нисмо поставили ваљану дијагнозу, него смо пошли од етичких и јуридичких претпоставки. Наиме, човеков пад смо посматрали као преступ, као непослушност (а кад кажем „посматрали смо“, то опет потиче од Августина) и мислили смо да узрок, односно корен зла јесте преступ и непослушност – што наравно није тачно. Зло, односно смрт, постојало је као могућност и раније. Оно што је непослушност донела, било је то да је постало немогуће излечити зло, односно превазићи зло које је већ постојало. Другим речима, ни послушност не решава овај проблем аутоматски. (317)

Изрека (64): Другим речима, није било логично да Бог каже: „Хтео то Адам или не, хтео то човек или не, ја ћу се умешати и спашћу свет“. (322)

Изрека (65): Црква не представља неку стварност између Васкрсења и есхатона, као што су тумачили многи западњаци, него Црква наставља да постоји и након Другог доласка Христовог. Црква, дакле, није ништа друго до само Царство Божије које ће завладати са Другим доласком Христовим. (351)

 (Онт. и ет. 03)

Изрека (66): Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу, али и у животу Цркве. Предаје се у школама, на теолошким факултетима, и представља за све хришћане нешто што је равно догматима - ако не и важније од њих. Одступање од догме се све више толерише у друштву, али и у Цркви, међутим, кршење етичких норми је недопустиво. (1)

Изрека (67): Многи верници ће бити принуђени да се опредељују између онога што им говори званична Црква и онога што им саветују њихови духовници... Сложеност оваквог стања у Православљу сведочи о томе да је етика по себи за православно Предање један проблематичан појам. Ради се о нечему што нам се намеће споља, а није природни елемент наше Цркве. Наше православно Предање се никад није апсолутно занимало нити је пак давало предност само ономе што човек чини, већ је ишло даље и бавило се оним што човек јесте. (В1)

Изрека (68): Онтологија има за циљ да победи смрт, а етика да победи зло, као да смрт није највеће зло, „последњи непријатељ”, како је назива Св. Апостол Павле. Етика на овај начин баца човеку прашину у очи да не би видео да је смртан, и у крајњем случају не пружа му ништа за решавање проблема смрти. (В2)

(Разл. онт. и ет. ист и зап. 03)

Изрека (69): Дијалог сада треба да се усмери на решавање онтолошких, егзистенцијалних проблема савременог човека, а не само да се враћамо на те конфесионалне проблеме из прошлости, на исповедања вере итд. (В2)

 (Прав. 03)

Изрека (70): Остављајући по страни идеју „трећег Рима“, која се појавила у Москви када је изгледало да Цариград продаје православље Римокатоличкој Цркви (Сабор у Ферари – Фиренци, 1438-1442)... (26-27)

Изрека (71): Падом Цариграда у XV веку православна теологија је ушла у дуг период стагнације; стваралачка продуктивност уступила је место конзервативном ставу окренутом прошлости. Појава конзервативизма у православној теологији може се пратити и у претходним вековима, нарочито од Светог Јована Дамаскина (675-794), чије је систематично представљање учења Отаца и Сабора вековима сматрано неприкосновеним извором. Али је богословска креативност ипак дуго остала витална... (33-34)

Изрека (72): Велика достигнућа средњовековне схоластике привукла су многе православне умове. (34)

Изрека (73): У прошлости су... критеријуме (на основу кога се одређује да ли је нека заједница Црква или није) православни тражили на конфесионалан начин (на пример: прихватање учења седам васељенских сабора, апостолско прејемство итд.); али, са постепеном деконфесионализацијом православне теологије, постаје јасно да критеријуми те врсте нису прихватљиви. (51)

Изрека (74): Старе сумње нису у потпуности нестале, нарочито када је реч о постојању унијаћења... Али... такве препреке, ма колико неугодне биле, не би требало да спрече наставак дијалога, јер ће у његовом развоју дух љубави, који ће на крају преовладати, довести до уклањања тих препрека. (66-67)

Изрека (75): Различити облици миленаризма обећавали су утопије, што је постепено створило поноре разочарења, а резултат је нихилизам који узима све више маха, нарочито међу младима (сведоци смо снажног утицаја Ничеа у европској мисли данас). Тешко је сагледати алтернативу коју у овој ситуацији може пружити будућност. Може се догодити да западна традиција понуди изворе довољне за проналажење решења, а православље у томе свакако има свој удео. Можда треба предложити да Достојевски замени Ничеа... (72)

Изрека (76): На крају, православље ће на пресудан начин морати да допринесе јединству Цркве. Његов глас у екуменском покрету биће од виталног значаја, ако јединство Цркве треба да обухвати димензију источне традиције. Да би се догодило обострано креативно спајање Истока и Запада, православље треба да се отвори за проблеме нашег времена и надиђе свој стерилни конзервативизам. Оно треба да прилагоди своју структуру својим еклисиолошким принципима и појача напоре, што, додуше, савремена православна теологија већ чини, да испита своје предање и „поново га прихвати“ у светлу данашњих проблема. To се може учинити само у блиској сарадњи са Црквама и теологијом Запада. Сваки будући допринос православља мораће да се односи на труд за јединство Цркве: наиме, само посредством уједињене Цркве хришћанство може имати значај за потребе и тежње човечанства. (72)

(Јелин. и хриш.  03)

Изрека (77): а)Гносиократија. Као што говори и појам „гносис“ или гностицизам, основна идеја ове јереси је да човек коначно долази до свога спасења само путем „познања“ истине. (123)

Изрека (78): Управо ово супротстављање духа и материје и идентификовање материје са злом формира можда најзначајнију карактеристику гностицизма: одвајање Бога и света на тај начин да долази до потребе читавог низа посредника... (125-126)

   (Дост. и ет. 03)

Изрека (79): Тему „Достојевски и етика“ одабрао сам хотимично, управо стога што сам уверен да је по питању етике Достојевски веома радикалан. (2)

Изрека (80): Достојевски, наиме, никад није имао жељу да човечанство поучава доброти и чојству. (3)

Изрека (81): Појам етике заснива се на разликовању између добра и зла... (...) Карактер је субјект на којем су „утиснуте“ одређене етичке особине, добре или зле, тј. карактер је субјект етике. (...) Како на нивоу општих начела етике, тако и у равни разликовања карактера, Достојевски упорно одриче разликовање између добра и зла, тj. одриче сам основ етике. (1, 1, 2)

Изрека (82): Ово код Достојевског важи не само на нивоу етичких вредности, него и у равни лица, личности. Сви хероји Достојевског су истовремено и добри и зли. Појам етичкога карактера код Достојевског уопште не постоји. (1, 4)

Изрека (83): Сви су једнако способни и за добро и за зло. Ова констатација, да је сваки човек истовремено и добар и зао, укида етику и показује Достојевског као нихилисту. Ето, то је за Достојевског људска природа, не може се ничим исцелити. Добро је прожето злом, небиће прожима постојање, егзистенцију, биће. Тако је Ниче открио у личности Достојевског, свог великог учитеља, пророка свог нихилизма. Али овде треба да застанемо.. (1, 5)

Изрека (84): Према Достојевском постоји само један једини избор као алтернатива самоубиству за човека. Ту алтернативу, тај избор, изражава Иван Карамазов дилемом: или крст или вешала. „Сутра, каже, крст, а не вешала. Нећу да се обесим. Никада не бих могао да извршим самоубиство“. (1, 10)

  Изрека (85): За Достојевског бол и страдање имају у себи метафизички садржај. (1, 10)

Изрека (86): Суштинско питање о циљу Оваплоћења Божијега јесте, да ли је Христос дошао да нас учини бољим људима, моралним људима рецимо, или је ипак дошао да учини да ми постојимо. (...) (2, 3)

Изрека (87): Слобода по Достојевском јесте онтолошко, а не етичко питање. Човека не занима како ће употребити своје постојање, своју егзистенцију, или како ће је побољшати, него га интересује сама његова егзистенција, само његово битије. (...) (2, 4)

Изрека (88): ...Достојевски оспорава етику, бори се против етике, искључиво из једнога разлога, тј. зато што она... лишава човека... слободе. (...) (Закљ.)

Изрека (89): Слобода, по Достојевском, није... (могућност) избора између добра и зла. (...) Прихватање крста значи поистовећење са свима који страдају, прихватање одговорности за бол свеколике твари.“ (Закљ.)

Изрека (90): Достојевски је изнад свега теолог. Он црпе из монашког предања наше Цркве, али у његовом делу осећа се и арома евхаристијског заједничарења. Морамо, ипак, на крају, са тугом у срцу, да признамо следеће: савремена Православна Црква и њена теологија као да показују да често радије бирају логику и етику „Великог инквизитора (Закљ.)

   (Где је евх. вер. 07)

Изрека (91): Ако будемо чекали да се библисти договоре о односу улоге Петра у Новом Завјету и првенства Римске Столице, онда ћемо морати да одложимо уједињење Цркве за други миленијум, ако не и заувек... (одг. 6 с краја)

Изрека (92): Што се тиче будућег развоја дијалога о овој теми, од суштинског је значаја да православни прихвате да је првенство део суштине Цркве, а не питање Њене организације. Они исто тако треба да прихвате да је неопходно да постоји првенство на васељенском нивоу. У овом тренутку је то заиста тешко... (одг. 4 с краја)

Изрека (93): Сигурно је да у својој новој улози папе (Бенедикт XVI) може (да) буде од одлучујућег значаја за приближавање римокатоличког и православног разумевања првенства. (...) Може се показати да је он по промисли постао папа у овом одлучујућем тренутку расправа о овој теми. (сам крај)

 (М. п. Јов. Зиз. крит. РПЦ 08)

Изрека (94): У источној цркви, а нарочито у Руској Цркви, постоји одређени степен изолационизма који води у конзервативизам. Постоји неспособност суочавања са изазовима модерног света, при чему Предање служи као изговор. (...) ...Истинска вредност Предања“ се „може достићи само онда када можемо да преобликујемо (reshape) своје Предање. Предање, као порука Хришћанске Цркве, не значи – не чинити ништа; оно поседује дејствену силу истине и не плаши се изазова савременог света.“ (2008)

   (Непоз, пре 09)

  Изрека (95): .(У Православној Цркви је) пуритански однос према хомосексуализму (такође плод) западног утицаја, (док је првобитни однос Грчке Цркве према том проблему био) гибак и неосуђивачки. (Према Димитр. Тео. или техно. 55)

(Прав. се не може бој. 2010)

Изрека (95): Биће ми част да га примим (почасни докторат Католичког теолошког факултета Вестфалског Филхелмовог Универзитета у Минстеру, Немачка). Истовремено: све што јесам и што чиним, и као теолог и уопште, припада Цркви, јер сам јој се посветио. Све почасти које примам односе се и на Цркву којој припадам и којој служим. Сматрам ово признање знаком поштовања Римокатоличке цркве и Универзитета у Минстеру према Православној цркви. (1)

Изрека (96): Постоје друге разлике, разлике у доктрини, али мислим да имамо доста заједничког у области еклисиологије. На том темељу можемо градити. (2)

Изрека (97): Као што увек кажем, Дух Божији коначно одлучује. Ми нудимо наше скромне напоре, али Бог ће водити целу ствар. (2, 4)

Изрека (98): Мислим да ти људи још увек живе у психологији другог миленијума, у којем је Римокатоличка црква много пута покушавала да доминира православнима. Истина је да постоји јака сумња да се у сваком дијалогу крије покушај да се православни доведу под доминацију Рима. Стога се ти људи плаше да ће се то догодити и са тренутним дијалогом. Могу да разумем њихов страх. Но, оно што ћемо ове људе морати да упитамо је, најпре, да ли је немогуће да се нешто променило у држању и менталитету Римокатоличке цркве? Да ли је још увек извесно да ће Римокатоличка црква делати онако како је делала током другог миленијума? Мислим да има знакова да је Римокатоличка црква променила своје држање према Православној цркви након Другог ватиканског сабора. Они не желе да нас доведу под доминацију Папе. (Траг. самодов. 1)

Изрека (99): Како можете да кажете да сте уједињени кад нисте у стању да одржите Сабор? Бојим се да би многе православне цркве желеле да се остане у овој ситуацији... (...) Да бисмо наступали као једна Црква треба нам неко ко ће координисати православне цркве. Ако нећемо да Цариград буде наш координатор, хајде да узмемо неког другог. Традиција, наша канонска структура дала нам је Цариград. И то је оно што Цариград ради: координише Православну Цркву, да би наступала као једна Црква, а не као мноштво цркава. Мислим да

Изрека (100): Моји односи са Српском православном црквом су врло, врло топли. Исто тако на нивоу личних односа са људима, а посебно са српским православним богословљем. Примећујем да је скоро све што напишем на енглеском преведено на српски чак и пре него што се изда на грчком. То доприноси мом осећају да сам у непрестаном богословском контакту са Црквом у Србији. Верујем да је, судећи по ономе што сам видео током својих посета Србији, српско православно богословље водеће у области православног богословља као целине. Заступају га врло добри теолози и иде у добром правцу. (2)

Преписао и саставио Мирослав Маравић из:

Митрополит пергамски Јован Зизјулас критиковао СПЦ (2008).

Димитријевић, Владимир

Јован Зизјулас revisited (1998).

http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf (2009), стр 55.

Гојковић, Ранко

Дискредитација СПЦ започела је усвајањем хуманистичко-екуменистичких бљувотина Јована Зизиуласа (2013).

Зизијулас, Јован

„Људска способност и неспособност: Богословско истраживање личности“ (1975) (стр. 219-266) у Заједница и другост: Даље студије о личности и Цркви, Пожаревац, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2011.

Локална Црква у перспективи заједнице 1985.

Институција сабора 1980.

Христологија и постојање 1982. 

„Пневматологија и важност личности“ (1983) у Заједница и другост (стр. 105-119) у Заједница и другост: Даље студије о личности и Цркви, Пожаревац, Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2011.

Рана Теологија и Биће Божје (1985).

Књига Откровења и природно окружење 1995.

Самопоимање православних и њихово учешће у екуменском покрету 1995.

Идентитет Цркве 1997.

Религија, наука и животна средина 1997.

Допринос Православне Цркве током две хиљаде година њене историје 1999.

Есхатологија и друштво  (2000).

Икуменски старац Силуан  (2001).

Еклисиолошке теме („Савремено богословље“, 6), Нови Сад, Беседа 2001, стр. 5-170.

Догматске теме („Савремено богословље“, 5), Нови Сад, Беседа 2009, стр. 5-360.

Онтологија и етика (2003).

Разлика онтологије и етике Истока и Запада (разговор) (2003).

Православље (2003).

Јелинизам и хришћанство: Сусрет два света, Београд, Хришћански културни центар, 2008 (стр.9-164).

Достојевски и етика 2003.

Где је евхаристија, ту је и саборна црква 2007.

Православље се не може бојати дијалога 2007.

Лазић, Родољуб

Нов(аторск)о богословље Митрополита Зизиуласa, Београд, „АТОС“ - Мисионарски духовни центар, 2002.