Када се Мелбурну прочула вест да је протојереј-ставрофор Чедомир Видеканић суспендован са дужности свима је прва мисао била иста: "Има Бога!". Протојереј Чедомир је годинама познат у Аустралији бар по три особине које су му најдоминантније: среброљубље, полтронство и безбожништво.

Успевао је да дуго времена плива у опасним водама јеретика и похлепника јер је мудро плаћао рекет владикама, а са друге стране, када баш претера, у помоћ је увек спремно стизао таст Митрополит Николај. Био је свестан ризика да муслиманима издаје црквену салу, али велики му је изазов било неколико хиљада долара за његов дубок и накада довољно напуњен џеп мантије. Мислио је да давањем сале мухамеданцима убија две муве истим ударцем, прво и најважније за њега увек, ту су лепе парице, а друго, знао је да ће тиме да обрадује у надлежног му владику Иринеја (Мирка) Добријевића.

На првом састанку са свештенством чим је устоличен у Аустралији, Мирко је јасно рекао највећи и први задатак - да му се епархија врати у Светски савез цркава, јер је одатле искључио један од његових претходника владика Лука. Већ на следећем састанку свештенства са владиком се за реч јавио протојереј Миодраг Перић (сада већ догурао до заменика епископа) који је рекао да је неопходно да се приближимо католичкој и протестанској цркви у Аустралији. Један свештеник га је испровоциран запитао одакле сада то када је исти Миодраг био познат баш као антиекумениста. Миодраг је гласно и јасно и поносно пред свима узвикнуо: "Ја сам се променио!". Протојереј Чедомир се руку на срце нешто и није променио, увек је имао исту политику, све у службу згртања пара, зато је толико хвалио преосвећеног да је то било мука за слушање свима осим Мирку. Знао је да му је надлежни функционер у ССЦ, да узбуђено прима на прославе католике, протестанте (и протестанкиње) и екуменистичке састанке организује у црквеним просторијама. Логично је онда да ће свог господара да обрадује што се побратимио и са мухамеданцима, јер ионако је циљ јегове браће: једна црква, један Бог, једна држава.

 Где се онда на крају Чедомир прерачунао?

Нажалост апатија и нека врста депресије је захватила и српску заједницу у Аустралији, па је већини и све једно шта се дешава. Викиликс је објавио депешу да је епископ Иринеј амерички шпијун, реакција је била, и нека је. На прославама су први пут почели да нам долазе католици и протестанти, па је народу и то било свеједно.

Почело је јавно да се пева и весели у црквеним салама у време поста, и то српском народу у реду.

Епископ служи уз отворене двери и гласно читање молитви, славки колач се сече сада испед цркве на степеницама и окрећемо се ка сунцу (!), али ни то никоме не смета! Али сада у црквеној сали коју су својим прилозима направили великом већином Срби из Републике Српске је постављена слика џамије, натписи на арапском језику и рапрострти ћилими за клањање.

Велики број парохијана је изгубио у последњем рату најближе баш под тим симболима, многи су се тога нагледали пролазећи кроз муслиманске логоре, ово је ипак на крају превршило меру и пробило све границе толеранције и трпљења. Када се ситуација усијала, када је протојереј Чедомир морао због претњи младих Срба да преспава у туђој кући и на своје рођене парохијане да зове полицију, када је текст "Православна црква претворена у џамију" узбуркао јавност, пробудио се и надлежни епископ и да своју главу спасе суспендовао најближег и највернијег сарадника. Мирко је преживео и Викилсксове депеше, објављивање срамног писма својој америчкој амбасади у Канбери, јавно обележавање за неморална дела, да ли ће да преживи и ову најновију срамоту? Хоће сигурно, док му је имењак патријарх и док су му утицајни Григорије, Пахомије, Давид, Игњатије ... Углавио се Мирко на време у две најутицајније групе у Сабору, родна Америка је ту увек да помогне, па ће нам бити он епископ на могаја љета.

Предраг Вучинић, Мелбурн