ЈУДЕЈСКО МЕСИЈАНСТВО: ОД БАР КОХБЕ ДО РАБИ ШНЕРСОНА

Још од Христовог времена, лажне месије јављале су се и међу Јеврејима, што је имало поражавајуће социјалне и духовне последице. Пред крај Христовог јавног служења, јеврејске верске вође биле су јединствене у ставу да Исуса треба уклонити са њиховог пута. Урбани, колаборационистички садукеји и строги, сепаратистички фарисеји, дошли су до истог закључка. Господ им је одговорио страшним упозорењима о судбини Његовог изабраног, али бунтовног народа: њихов од Бога засађени виноград биће одузет од њих (в. Мт. 21; 33-44), њихова кућа биће напуштена и пуста (Мт. 23; 37-38), а храм и град биће порушени (Мт. 24; 1-2, 15-20). Због тога ће градске жене рећи: Благо нероткињама, и утробама које не родише, и дојкама које не дојише, док ће народ говорити горама: Падните на нас (Лк. 23; 27-31).

У току једног столећа, сва Исусова пророчанства су се два пута испунила, до последњег слова. Распрострањено очекивање Месије, успон национализма и нетрпељивост између Јевреја и многобожачких Јелина и Римљана довели су 66. г. до велике побуне против Рима. Током овог рата, ниједан од вођа није за себе присвојио звање месије. Ова побуна окончала се 70. г. потпуним уништењем Јерусалима и храма; смрт, прогон и ропство постали су судбина хиљада и хиљада палестинских Јевреја. Око 130. године, римски цар Хадријан планирао је да поново подигне Јерусалим, али овога пута као римски град, назван Елија Капитолина, са Јупитеровим храмом на месту где се некада налазио разорени јеврејски храм. Затим је 132. године Шимон Бар Кохба повео побуну против Римљана; рабин Акиба поздравио је побуњеничког вођу као ''краља месију''. После само пар година, 135, Римљани су у крви угушили ову побуну. Римски историчар који је писао почетком 3. века тврди да је 580.000 Јевреја умрло због ове побуне. Савремени израелски историчар, Гершом Горенберг, каже да је ''према неким прорачунима, девет десетина Јевреја из Јудеје или погинуло у биткама, или помрло услед глади и болести''. Дуго после тога, јеврејске верске вође биле су далеко од било какве идеје о очекивању Месије.                      

У мају 1665. године, месијанска идеја поново се распламсала међу Јеврејима. Пут за ову идеју припремило је ширење утопијске форме кабализма, којој је у XV веку поучавао раби Јицхак Лурија. Ратови и прогони Јевреја почетком и током прве половине XVI века узроковали су појаву страха и очајања у јеврејским заједницама средње и источне Европе. Ширење луријанске кабале уверило је Јевреје у Европи, северној Африци и на средњем Истоку да они треба да буду предводници у месијанском добу. Шабтај Ц'ви или Цеви (1626-1676) био је кабалистички мистик из Смирне (данашњи Измир у Турској). Почео је да окупља следбенике, којима је 1648. рекао да је он Месија. Убрзо потом, 1651, локални рабин протерао је Цевија и његове следбенике из Смирне. После многих путовања и претњи изопштењем (које су, између осталих, долазиле и од солунског и од јерусалимског рабина), Цеви је отишао у Газу и тамо се, у мају 1665, прогласио за Месију. Он је био први претендент на Давидов престо који је добио међународну подршку; подржали су га Јевреји ''од Марока до Пољске, од Јемена до Амстердама''. Као што је приметила Карен Армстронг, историчар религије, ''током јеврејске историје, било је много оних који су тврдили да су месија, али нико од њих никада није добио тако масовну подршку. Његове присталице потицале су из свих слојева јеврејског друштва: богати и сиромашни, учени и неуки''.

Цеви се поставио изнад јеврејског закона: дане јеврејског поста променио је у дане празника; почео је да изговара свети Тетраграматон (свето име Божије од четири слова, прим. прев.), што је било допуштено једино првосвештенику непостојећег јерусалимског храма, и то само једног одређеног дана; синагоге је посећивао у краљевској одећи месије, позивајући жене да пред окупљеном заједницом читају Писмо; јео је храну која је била забрањена и често говорио: ''Благословен си, Господе, који допушташ забрањено;'' наводно је подстицао другог човека да заведе његову жену... Пророк Натан из Газе говорио је о својим виђењима, у којима му је божанствени глас потврдио да је Шабтај искупитељ... Цеви је на крају био ухапшен и изведен пред султана ( неки кажу пред великог везира,нап.прир.)  Ту му је понуђен избор: или да прихвати ислам, или да одмах буде погубљен. ''Месија'' се без оклевања одрекао своје вере и прихватио ислам, тако да је до своје смрти, десет година касније, живео као муслиман и чувар турског купатила. Сахрањен је у Улцињу.

Упркос његовој издаји, историчари бележе да ''покрет није замро... Осуђено од стране верских вођа, веровање у Шабтаја Цевија као месију генерацијама је живело међу Јеврејима. Неки од његових радикалнијих следбеника препуштали су се ритуалном блуду као начину да потврде да су ступили у искупљени свет. У Солуну су стотине породица следиле Шабтајев пример и прешле у ислам. Ови преобраћеници су јавно припадали исламу, док су приватно следили кабалистичку варијанту јудаизма. Почетком ХХ века, учествовали су у Младотурском покрету који је срушио Отоманско царство и у Турској успоставио секуларну републику.

Јаков Франк (1726-1791) потицао је из круга посвећеника у Цевијеве мистерије. Говорио је да поседује Цевијев дух и да ''све религије морају бити уништене... како би Бог могао јасно да заблиста''. ''Човек једино помоћу спуштања у дубине понижења може да се уздигне и пронађе Доброг Бога''. То не значи само одбијање свих религија, него и творење ''чудних дела'' која резултирају у добровољном унижењу и крајњој бестидности.

Пољски рабини изопштили су Франка 1756. и он је током следећих неколико година прихватао ислам, римокатолицизам и руско Православље. Између осталог, он је на неки начин наговестио данашње, либерално богословље. Франк је створио ново Тројство, које су чинили Добри Бог, Велики брат и Она (нека врста сједињења Шекине и Дјеве Марије). После Франкове смрти, његови следбеници прихватили су идеје Француске револуције, сањајући о преврату који ће пресаздати свет.

   Раби Менахим Мендел Шнерсон (1902-1994), седми вођа хасидског покрета, такође се појављује у низу ових јеврејских месијанских ''кандидата''. Укратко речено, овај покрет залаже се за строго поштовање Торе, како би се убрзао долазак месије; сам Шнерсон је широм света водио кампању за прихватање ''Нојевих закона'', одређених моралних правила дефинисаних у Талмуду, за које се верује да су, након Потопа, дата Ноју и његовим потомцима, Шнерсон се противио израелској лабуристичкој партији, али су му зато били наклоњени десничари као Менахем Бегин, Аријел Шарон и Бењамин Нетањаху.

Током последњих година Шнерсоновог живота, неки од његових следбеника почели су да верују да је он месија који је обећан Израелу. У неким хасидским синагогама рабију још увек исказују поштовање речима: ''Нека вечно живи наш Господар, Учитељ и Рави, Краљ Месија!'' На неким хасидским веб – сајтовима помињу га као ''најупечатљивију личност међу Јеврејима модерног доба'', али га не описују као месију. Иако Шнерсон није васкрсао, иако није оставио наследника, његов покрет и даље расте и данас има око 200.000 чланова у 35 земаља.

На овим, хасидским сајтовима, може се, међутим, пронаћи објашњење за њихову наду у долазак месије. Они кажу да ће ''месија донети искупљење у свет. Биће то време истинске радости, неупоредиве са било чим што нам је познато из нашег искуства. То неће бити нови и квалитативно другачији свет; тачније речено, биће то овај наш свет, али доведен до свог савршенства''. Традиционални јудаизам недвосмислено верује у долазак великог хероја, помазаног за вођство – потомка дома Давидовог, који ће извести свет из хаоса. Он ће бити човек од крви и меса, смртник послат од Бога да донесе славу Његовом народу. Месија, дакле, неће бити божанска личност, нити ће бити способан да сам донесе искупљење. Он ће бити узвишена личност неупоредивих способности која ће помоћи рехабилитацији јеврејског народа а, посредством њега, и препороду читавог човечанства. Осим тога, традиционални Јевреји хасидски месијанизам сматрају за јеретички, а веровање у богочовечанско биће сматрају туђинским и идолопоклоничким.

**********

   И друге монотеистичке религије имају своја очекивања о доласку Месије. Ове наде у овом тренутку нису везане ни за једну конкретну, живу, месијанску фигуру, али то се у будућности може променити у сваком тренутку. Ако се – или када се – појави тај нови ''спаситељ'' који ће, како се чини, испунити нека од тих религиозних очекивања, могли бисмо се суочити са масовним покретом истинских верника који ће се ревносно потчинити свом вођи и успротивити се онима који остану верни Христу. Могло би се чак учинити да та нова вера поштује ''Исуса'', али то би била другачија особа од Господа Исуса Христа Којега знамо из Светог Писма и сведочења Светога Духа.

Месијанска веровања постоје и међу мормонима, растафаријанцима и у покрету„Исламска нација“. Мормони, на пример, очекују да се „Христ“ врати на земљу и да успостави хиљадугодишње краљевство. Његово прво боравиште биће Јерусалим, али Христов ''Нови Сион'' биће заправо град подигнут у округу Џексон у Мисурију. Током своје хиљадугодишње владавине, „Христ“ ће, наводно, наизменично владати из ова два града. Месијански кандидат, међутим, није се још појавио међу мормонима. Њихова црква има око 11 милиона чланова, и већина њих живи изван САД. Растафаријанизам: то је црначки покрет који је потекао са Јамајке током 30-тих година ХХ века, а обоготворавали су етиопског цара Хаиле Селасија Првог (последњи етиопски цар, 1892-1975) као ваплоћење Бога или ''Јах'' – што је ''други долазак ''Христа''. Ову веру у Селасијеву божанственост сачували су и деценијама након његове смрти. Сам Селасије се никада није проглашавао за месију, нити је тражио поклонике; напротив, читавог живота остао је етиопски хришћанин. Исламска нација: покрет америчких црнаца који обухвата елементе ислама и црначког национализма; основао га је Валас Фард Мухамед (1877-1934), о којем овај покрет учи да је оваплоћење Алаха, Месија којега очекују хришћани и Махди којега очекују муслимани. Такође верују да се 6000 година дуга владавина белих ђавола окончала 1914, да је Армагедон близу и да ће се осветнички Бог спустити да избави преостале црнце и да уништи белце. Покрет има од 20.000 до 50.000 чланова и већина њих се налази у САД.

   Будистичке ''месије''. У традиционалном будизму, Мајтреја је будући ''бодисатва'', пета и последња инкарнација Буде у овој епохи. Он ће доћи у време када ''дарма'', учење Гаутаме Буде, буде заборављена. Током протеклих 2000 година, постојали су многи претенденти на ову титулу; они су обично предводили побуњенике и завршавали као будистички отпадници који су се настањивали у Кини. Као по правилу, власти су прогониле ове претенденте и њихове присталице.

Међу недавне будистичке спаситеље спадају: Шоко Асахара (1955- ), оснивач јапанског апокалиптичког култа Аум Шинрикио (основан 1984. године). Асахарина веровања и религиозна пракса првобитно потичу од будизма, са позајмицама из хиндуизма, таоизма, хришћанства и Нострадамусових пророчанстава. Асахара се 1992. године прогласио за Христа, објављујући да треба да преузме грехе и лошу карму својих следбеника. Под његовим вођством, следбеници овог култа почели су да гомилају нервни гас и да захтевају употребу ебола вируса као оружја. У једном од предграђа Токија, следбеници култа су 1995. пустили бојни отров сарин. Усмртили су дванаесторо, а повредили неколико хиљада људи. Намера им је била да подстакну коначни обрачун, који је Асахара предвидео. Асахара и многи његови следбеници су ухапшени, тако да вођа култа чека на извршење смртне казне.

Риухо Окава – (1956 - ) тврди да је ''велико просветљење'' доживео 1981, у време док је радио у једној јапанској финансијској компанији у Вол стриту. Окава каже да је он Будина реинкарнација и да је „каналисао“(призвао) духове Исуса, Буде, Конфучија и Мухамеда. Основао је верски покрет ''Срећна наука'' (''Happy Science''), као и политичку странку. Пред аудиторијумом који је обухватао 40.000 људи, Окава је 1990. изјавио да је он ''Ел Кантаре, врховни велики дух земаљске групе'', који је претходно био инкарниран као Сакјамуни Буда и као Хермес. ''Ја сам онај који има власт од почетка земље до њеног краја, јер ја нисам људско биће, него сам закон''. Према подацима с краја 90-тих година ХХ века, Окава има око 300.000 активних следбеника у Јапану.          

''Мајтреја'' Новог доба (''New Age'')

Теософи – следбеници учења Хелене Блавацке (1831- 1891) дуго су наговештавали појаву ''Мајтреје'', новог ''Христа'' који ће бити ''Учитељ света'' за све вере. Следбеници Блавацке ускоро су поверовали да су пронашли месију својих снова, али је њихов кандидат одбио ову сумњиву славу. Џиду Кришнамурти (1895-1986) одрастао је у Адиару, у Мадрасу, недалеко од просторија Теософског друштва, где је радио његов отац. Вође друштва, Ени Бесант и Чарлс Ледбетер, веровали су да би дечак могао да буде Учитељ света, Мајтреја којег су очекивали. Двоје окултиста бринули су се о његовом образовању почев од 1909; они су 1911. установили Ред звезде Истока, који је требало да припреми пут за Кришнамуртија као за месију. (Ледбетер је био хомосексуалац, али је Кришнамурти тврдио да га овај није злостављао). Од 1925. до 1929, Кришнамурти је почео да говори против месијанских очекивања његових следбеника и против теософских уверења. Кришнамурти је 1929. распустио Ред звезде и вратио новац и земљу који су били донирани овом реду, а затим прекинуо везе са теософским друштвом. Постао је популаран предавач и пропагатор идеја Новог доба,али  никада није подстицао месијанска очекивања, која су теософи полагали на њега.     

Теософи су се поделили на неколико организација које постоје у САД. Најпознатије међу њима су ''Lucis Trust'' и ''Share International''.

   Организацију ''Lucis Trust'' основали су Елис Бејли (1880-1949) и њен други муж Фостер Бејли (1888-1977), масон 32. степена. Елис Бејли говорила је о ''поновном јављању Христа'', Учитеља света'' за ново доба. Њен ''Христ'' је очигледно другачији од Христа Новог Завета. ''Он не може да се врати'', каже Бејлијева, ''јер је увек и био овде на земљи. Он може само поново да се јави, да дође из свог привременог скровишта у централној Азији''. Непосредно искривљавајући Христово  учење из Светог Писма, Бејлијева наводи да је „Христ“ рекао да је Царство Божије на земљи, да најпре тражимо то царство и све остало да занемаримо. Бејлијева је веровала да „Христ“ већ делује у свету и да припрема свет за појаву нове религије крајем ХХ века. У том циљу, тврди она, „Христ“ треба да изврши три задатка: да реорганизује светске религије, да постепено укине јеврејску религију и да припреми свет за ново откривење којим ће започети нова ера и бити постављен темељ за нову светску религију. Она је на свој начин тумачила разне новозаветне стихове; између осталог, речи да ће Христа приликом Другог доласка ''видети свако око'' тумачила је могућношћу да се Он јави – посредством телевизије: ''За ортодоксне хришћане, ове речи могле би да звуче као богохуљење, али се истог тренутка поставља питање – зашто би за Њега било богохулно да користи модерну технологију? Будући да обитава на земљи, он је прихватио и обичаје свога доба''.            

Следбеници организације ''Lucis Trust'', међутим, одбијају да је било који од самопрокламованих ''спаситеља'' онај којега они очекују. Они верују да Његовом поновном јављању морају претходити деценије духовне припреме и да би се оне могле окончати око 2025. године. Осим тога, сигурни су да „Христ“ који ће се тада јавити неће бити исти као онај, који нас је напустио пре 2000 година: ''Он долази да установи начела и вредности на којима ће се заснивати живот током ере Водолије''. ''Као и ми, као и сви облици живота, и Христ је подложан законима еволуције и, самим тим, развоју и промени''. Христу ће, наводно, претходити припадници духовне хијерархије, чланови неких од 49 ашрама, који ће такође помоћи да се окончају припреме за Његово будуће делање. Ова фаза би, као што је речено, требало да се оконча око 2025. године.

Мајтреја организације ''Share International'' и случај погрешног месијанског идентитета     

Током последњих деценија, организација ''Share International'' постала је добро позната захваљујући често понављаним објавама Бенџамина Крима (1922- ), самозваног претходника Учитеља света, који је тврдио да је поновно јављање Христа сасвим близу. Крим, британски сликар, почео је 1959. године да добија поруке од ''узвишених господара'', који су му говорили да ће Буда Мајтреја ускоро доћи на земљу као старешина ''Великог белог братства''. Крим је 1972. наговестио да ће та личност бити ''месијанска фигура коју ишчекују све велике светске религије – он је истовремено и будистички будући Буда, и хришћански Господ Другог доласка, и јеврејски месија, и муслимански Имам Махди, и хиндуистички Кришна... на дан 8. јула 1977, каже Крим, Мајтреја је сишао са Хималаја, где је обитавао хиљадама година. Једанаест дана после тога, долетео је из Карачија у Лондон. Од тог времена живи у овом граду као обичан човек, као члан јужноазијске заједнице. Мајтреја ће своје присуство међу нама открити тек онда кад човечанство својом слободном вољом буде спремно да га прихвати''. Крим је одредио 21. јун 1982. године као датум за ово откривење, али се на тај дан ништа није догодило...

Неуспех овог пророчанства није обесхрабрио Крима. Наставио је да путује широм света говорећи свима, који су били спремни да га слушају, да ће се Мајтреја ускоро показати целом свету. Користећи Крима као медијум, Мајтреја је обећао да ће, када свет по својој слободној вољи буде спреман да учини први корак ка исправним људским односима, доћи са опипљивом групом ''узвишених господара''. Тога дана, Мајтреја ће се представити на радију и телевизији, телепатски се обраћајући свакоме на његовом сопственом језику. Организација ''Share International'' такође тврди да се Мајтреја већ појавио пред 6000 људи у Најробију, у Кенији, исто као што се, после 1992. године, накратко појављивао пред многим хришћанима, Јеврејима, муслиманима, хиндуистима и будистима, у главним градовима на свим континентима. Часопис ове организације, ''Share International Magazine'' тврди да је до 1. марта 2011. Мајтреја дао 34 телевизијска интервјуа и да је сваки од тих интервјуа у просеку гледало око 4 милиона људи. Упркос неким застрашујућим идејама (као што је умањење светске популације за 50 процената), Крим/Мајтреја се противи редефинисању породице, хомосексуализму, легализацији наркотика и легализацији еутаназије. Крим каже да је ''породица основна јединица и обезбеђује најбоље услове и кармичку ситуацију за правилну еволуцију. Она се не може некажњено укинути''. ''Хијерархија не сматра да је хомосексуализам нормалан''. Према писању Њујорк Тајмса у августу 2010, Крим је подробније протумачио овај став: ''Иако Мајтреја подржава истополне бракове, не одобрава да ови парови подижу децу''. Предлоге за легализацију наркотика Крим је прокоментарисао као ''легализацију убиства'' и заповедио: ''Не узимајте наркотике, нити халуциногене, нити било које друге''.

На Кримовом сајту могло се, не тако давно, прочитати да су и Мајтреја и Саи Баба очекивани хиндуистички спаситељ, Калки Аватар: ''Неким људима би могло бити тешко да схвате или да прихвате, али тако је – ми имамо двоструку манифестацију Калки Аватара''.

Током 2010. године, Крим је почео да промовише Рај Патела, професора рођеног у Британији, као месију – Мајтреју. Од тог времена, Пател је непрестано порицао да је он месија и чак инсистирао да му се не допада та месијанска идеја. Пателово порицање није, међутим, обесхрабрило Крима који је спремно одговорио да ће Мајтреја негирати свој идентитет у време када се појави.

МЕСИЈАНСТВО У ИСЛАМУ       

Готово сви традиционални муслимани верују да ће се у оквиру 20 година или мање до Дана суда појавити земаљски искупитељ: Махди (''онај који је вођен''). Борећи се поред Исе,сина Мерјеминог ( како муслимани зову Господа Исуса Христа, нап.прир.) и / или припремајући пут за Исину овоземаљску владавину, Махди ће свет ослободити од неправде и тираније. После тога, Исус ће поразити и погубити антихриста (код муслимана познатог као al-Dajjal, Варалица), а онда ће наступити Суд.

 Муслимани су подељени на две главне деноминације, на суните и шиите: оне су се појавиле још у VII веку, услед борбе по питању правог Мухамедовог наследника. Око 10-20 % муслимана су шиити и они углавном живе у Ирану, Ираку и Пакистану. Шиити верују да је постојало 12 имама, Мухамедових наследника, који су праведне и непогрешиве вође исламског света. Дванаести имам био је скривен од погледа још као дете и он ће се, у време када Бог буде хтео, појавити као Махди. Сунити верују у ратоборног вођу последњих времена, који ће надвладати зло и припремити пут за Ису, али ово своје веровање не везују за поновну појаву скривеног имама.   Током XIX века, појавило се неколико људи који су за себе тврдили да су Махди. Тако је 1844. у Ирану муслимански трговац Мирза Али Мухамед (1819-1850) објавио да је он Баб, Махди, и претеча пророка Баха - у - Илаха. Имао је на десетине хиљада следбеника, али су га персијске власти погубиле 1850. године. Један од Мирзиних следбеника био је и Мирза Хусеин Али (1817-1892). Због својих убеђења, ухапшен је у Техерану 1853. године. Док је био у затвору, имао је визију у којој му је речено да је управо он Баха - у – Илах, пророк којега је Баб предсказао. Баб је, заправо, био утемељитељ Бахаи вере, нове, либералне монотеистичке религије, која сада подржава Уједињене нације, међуверски покрет и светску владу. Баха - у – Илах је, према њиховим веровањима, пророк којег очекују све религије: пета Будина инкарнација (Мајтреја), десета Кришнина реинкарнаија (Калки), јеврејски Месија, Христос Другог доласка и обећани Месија зороастријанаца.       

Мухамед Ахмад (1844-1885), судански суфи – шеик, прогласио се 1881. за Махдија и постао предводник успешне побуне против турско-египатског режима који је владао Суданом. После смрти Мухамеда Ахмада, његов наследник био је на власти у Судану све док Британци нису 1898. поразили његове снаге током и после битке код Омдурмана.

Током британске владавине у Индији, Мирза Гулам Ахмад (1835-1908) прогласио се за Христа који је поново дошао и за Махдија. Он је 1889. основао ахмадијански покрет, чији су чланови за себе тврдили да су прави муслимани, иако их је већина традиционалних муслимана сматрала за јеретике. Ахмадијанци верују да је Исус преживео Распеће и да је отишао у Пакистан да би трагао за десет изгубљених Израиљевих племена; према њиховим тврдњама, Исус је умро у Кашмиру, где је и сахрањен под именом Јуз Асаф.

 Након свргавања иранског шаха у иранској револуцији 1979, следбеницима Ајатолаха Хомеинија изгледало је као да се вратио Дванаести имам. Вође револуције су чврсто и званично тврдиле да Хомеини није скривени имам, али је у данима пред победу исламске револуције мит о повратку Дванаестог имама као Махдија радио у Хомеинијеву корист. Тиме се може објаснити због чега Хомеини - све док се није учврстио на власти - није отворено порицао да је он Дванаести имам.

Ирански режим не престаје да се користи Махдијевим ауторитетом. Према извештају из 2006. године, објављеном у Лос Анђелес Тајмсу, Ахмадинеџад је 2004. године као градоначелник Техерана ''потрошио милионе да би улепшао град који ће поздравити његов (Махдијев) долазак''. Надао се да ће ''поздравити Махдија у Техерану у следеће две године'' (тј. до 2008. године). Овај покушај одређивања датума завршио се, као и у свим осталим случајевима, потпуним неуспехом. У априлу 2008. године Ахмадинеџад је студентима теологије рекао да је видео како ''Махдијева рука управља свим пословима државе...'' У јулу 2010. г. врховни вођа Ирана, Ајатолах Али Хамнеи издао је верски едикт у којем од народа захтева да му се потчини као земаљском ''изасланику'' Мухамеда и Дванаестог имама. Овај едикт наишао је на контроверзне реакције како у Ираку, тако и међу Шиитима уопште.

ЛАЖНЕ МЕСИЈЕ У ХРИШЋАНСКОЈ ИСТОРИЈИ – ШАРОЛИКО ДРУШТВО ВАРАЛИЦА

Многе лажне месије појавиле су се чак и међу хришћанима. Издваја се неколико примера и они показују упорну, универзалну људску пријемчивост за овај вид обмане, почев од првих векова Цркве па све до данас.

Око 156. г, појавио се Монтан – пророк из Фригије (данашња Турска). Себе је прогласио за оваплоћење Светога Духа, говорећи да је Страшни суд веома близу и да ће се Нови Јерусалим, о којем је пророковао св. Јован, ускоро спустити у Фригију. У међувремену, требало би да хришћани упражњавају аскетизам и да се потпуно удаље од света. Монтанизам се брзо проширио Северном Африком и Малом Азијом, а овај покрет је и Тертулијана удаљио од православља и одвео у јерес.

Јохан из Лајдена (1509-1536), анабаптиста и кројач по занимању, имао је 25 година када је 1534. постао вођа побуњеника у Минстеру (Немачка), након што је првобитни вођа пао у бици. У септембру те исте године прихватио је титулу месије, коју му је дао један лутајући пророк. Јохан је том приликом рекао: ''Сада ми је дата моћ над сваким народом на земљи... и право да користим мач да бих казнио зле и одбранио праведне''. Следеће, 1535. године, римокатоличка војска је опколила Минстер; током опсаде, ''месија'' и њему најближи људи живели су у изобиљу, док је остали изгладнели народ јео пацове, траву, ципеле, па чак и лешеве. Пошто су га заробили римокатолици, Јохан и двојица његових најближих пратилаца били су јавно мучени до смрти у јануару 1536. године. Њихова тела су затим стављена у кавезе, који су висили на једној од кула катедрале Светог Ламберта, усред Минстера. После педесетак година кости су уклоњене из кавеза, који се и данас налазе на овој катедрали.

Кондратије Селиванов (1732-1832) био је вођа секте ''шкопаца'' у царској Русији; овај култ је проповедао спасење посредством кастрације. Селиванов је за себе тврдио да је ''Син Божији'', ''Бог над боговима и краљ над краљевима'', а такође и реинкарнација цара Петра Трећег. Упркос прогонима и затварањима у тамнице, луднице и манастире у којима је провео већи део својих зрелих година, његов покрет имао је на хиљаде следбеника пре Октобарске револуције. Покрет се угасио током совјетске ере.

Ен Ли (1736-1784) била је оснивач Уједињеног друштва оних који верују у Христово друго јављање. Себе је сматрала Христовим женским панданом, ''Мајком нове творевине'' и ''невестом спремном за Женика''. Чланови њеног покрета живели су у заједници, али су мушкарци и жене били раздвојени: придржавали су се строгог целибата. У време кад је била најснажнија (40-тих година XIX века), ова организација имала је око 6000 чланова, док их је данас само троје.     

Џон Николс Том (1799-1838), познат и као сер Вилијем Кортенеј, трговац вином из Корнвола, своју каријеру започео је као шарлатан, у Кентерберију 1832. године. Представљао се као гроф Мојсије Ротшилд, а затим као сер Вилијем Кортенеј, малтешки витез. Након што је током једног краћег периода боравио у лудници, почео је за себе да тврди да је јерусалимски краљ и спаситељ света. Успео је да окупи око четрдесетак земљорадника и да организује њихову побуну против локалних земљопоседника. При том их је убедио да ће их учинити нерањивима за мачеве и метке; говорио је да ће, уколико буде био погубљен, после три дана устати из мртвих. Локално племство тражило је да Том буде ухапшен, али је он убио стражара који је дошао да га ухапси. Овај месијански покрет окончао се у мају 1838. битком код Босенден Вуда, последњом битком која је вођена на тлу Енглеске.

Хонг Ксинкуан (1814-1864) предводио је побуну против кинеске владарске династије. У неким деловима јужне Кине (област Таипинг) основао је Таипинг Царство небеско, тврдећи за себе да је ''небески Краљ'' и млађи брат Исуса Христа. У овој области владао је као тиранин и убијао оне у чију би оданост посумњао. Од својих следбеника захтевао је целибат и потпуну раздвојеност мушкараца и жена (иако је он сам поседовао харем са конкубинама). Пре него што су власти савладале побуњеника, умрло је 20 милиона људи.       

Исаија Шембе (1870-1935) био је проповедник у Зулу племену у Јужној Африци. Започевши делатност 1910, основао је сопствену „цркву“ - као супротност „мисионарским црквама“ које су финансирали белци. У почетку је за себе тврдио само да је пророк, али је ускоро својим следбеницима обелоданио да је он ''Обећани'', истински наследник и заменик Исуса Христа. Оно што је Исус у Своје време чинио за белце и за њихово спасење, Шембе је, како је сам говорио, чинио за Зулу племе и за њихово спасење. Тврдио је да га је Господ призвао још у време док је био у мајчиној утроби. Предсказао је да ће управо он стајати на вратима небеског Јерусалима, одакле ће враћати белце и оне црнце који су припадали мисионарским црквама: улаз ће бити допуштен једино његовим следбеницима. Шембеова црква, Назаретска баптистичка црква, у овом тренутку има око милион чланова. Старешина ове цркве, велечасни Гога, рекао је 2010. године: ''Исус је био за Израел, а ми верујемо да је Исаија Шембе афрички пророк и да је на вишем нивоу него Исус''.

Отац Дивајн (''Божанствени'') (1876-1965), био је афро-амерички проповедник који је 1912. самога себе прогласио за ''Бога''. Основао је покрет Мисије међународног мира. Деценијама се повлачио по судовима разних држава, где је морао да одговара за многе оптужбе. Док је својим следбеницима заповедао ''целибат, једноставан начин живота и давање свег богатства оцу Дивајну“, он и његови најближи пратиоци живели су у раскоши. Његова друга супруга, С. Е. Дивајн, преузела је 1972. вођство у Мисији међународног мира, одупревши се покушајима Џима Џонса да преузме руководећи положај у овом покрету.

Џим Џонс (1931-1978), који је првобитно припадао овом покрету, са своје стране је тврдио да је реинкарнација оца Дивајна. Касније је постао предводник Култа народног храма, који представља комбинацију марксизма и радикализованог хришћанства. Џонс је себи приписивао исцелитељске моћи, али су они, који су га напустили, касније описивали начин на који су му помагали да изведе ова лажна чуда. Џонс је у почетку проповедао слободну љубав за све, да би затим захтевао целибат чак и од брачних парова; то га, међутим, није спречавало да оствари полне односе са особама оба пола. Он и 913 његових следбеника извршили су самоубиство у њиховој комуни у Џонстауну, у новембру 1978. године. Некадашње просторије овог култа уништио је земљотрес који је 1989. погодио Сан Франциско.

Дејвид Кореш (1959-1993), познат и као Вернон Хоуел, одвојио се од Адвентиста седмог дана; формирао је сопствену организацију и међу младим и неудатим чланицама почео да одабира своје ''духовне жене''. Једна од његових 15 жена била је и 12-годишња сестра његове супруге. Своје ''Учење нове светлости'' објавио је 1989, говорећи да је он ''као месија, савршен партнер за све своје следбенице''. Његова мисија је, између осталог, подразумевала и стварање нове лозе Божије деце која би потекла од његовог семена. Требало би да ова деца на крају завладају светом. Кореш је учио да је Христос умро само за оне који су живели пре Његовог распећа, а Корешова мисија била је да омогући спасење свим потоњим генерацијама. Себе је проглашавао за ''Јагње Божије'', али не и за Бога. Око 1992. почео је да проповеда да ће се ускоро догодити Апокалипса, и то у Америци, а не у Израелу. Почели су да гомилају муницију, оружје и гориво, назвавши своју заједницу ''Ранч Апокалипсе''. Кореш и више од 80 његових следбеника погинули су 19. априла 1993, када су федералне јединице на јуриш заузеле овај логор. Према неким подацима постоје још 24 Корешова следбеника, који очекују да се он врати и да их поведе у Обећану земљу.

 ПРИПРЕМАЊЕ ПУТА ЗА ЛАЖНОГ ХРИСТА МЕЂУ РИМОКАТОЛИЦИМА         

   Међу конзервативним и традиционалним римокатолицима, многи верују да ће за светских ширењем зла и божанском казном која ће захватити читав свет, уследити доба мира и свеопштег преобраћања у римокатолицизам. У то доба, Велики краљ васпоставиће ред и правду широм света, а радиће заједно с папом који ће прочистити и васпоставити Цркву. Како каже један писац, ''Велики краљ који треба да дође и свети понтифекс откриће се свету и бориће се против комунизма, предизображавајући Еноха и Илију... Васкрсење ће бити спектакуларно: Велики краљ биће владар Западне Европе, а помазаће га свети понтифекс. Многи Јевреји и хришћани – некатолици окренуће се правој вери. Мухамеданци ће пригрлити хришћанство, а такође и Кинези. Укратко, практично ће читав свет чинити римокатолици''.

 Предање о Великом краљу потиче још из IV века, а заснива се на тадашњим спекулацијама о Апокалипси. У Светом Писму, међутим, ништа није речено о будућем Великом краљу и светом папи, нити се нешто слично може пронаћи у званичној доктрини Римокатоличке цркве.

 Они, пак, који очекују Великог краља и светог папу, лако могу постати жртве Варалице. Католички писац Пол Тигпен упозорава: ''Трагање за Великим краљем, који се не помиње у Светом Писму, може довести до тога да се превиди антихрист, који се помиње. Штавише, оваква очекивања могла би да воде прихватању антихриста као Великог краља. Уосталом, мањи антихристи, као што су Хитлер или Стаљин, већ су заводили своје следбенике визијама о славном овоземаљском царству. Сигурно је да ће антихрист последњих дана поступити на исти начин''.

За римокатолике постоје и друге духовне замке, које би могле да воде ка прихватању лажног Христа. ''Нови црквени покрети'', који подсећају на секте, проширили су се у оквирима Римокатоличке цркве након Другог светског рата. Један од таквих покрета, Легију Христову, ревносно је пропагирао и подржавао папа Јован Павле Други. Недавна открића везана за бигамију, инцест, плагијате и педерастију којима се компромитовао његов оснивач, отац Масиел (1920-2008), учинили су да Ватикан упути оштре захтеве за реформу овог покрета. И други секташки покрети унутар цркве – а посебно Опус Деи, Нови катихуменски пут и Фоколари, постају, међутим, све снажнији, а своје следбенике васпитавају у духу покорности. Оснивач ''Традиције, породице и имовине'', једног од католичких култова распрострањених по целом свету, јасно је изложио циљеве свог покрета: ''Ако је револуција неред, онда је контрареволуција васпостављање реда. Под редом подразумевамо мир Христов у краљевству Христовом, односно, хришћанској цивилизацији, строгој и хијерархијској, фундаментално сакралној, антиегалистичкој и антилибералној''. Он обећава да ће у рестаурисаном хришћанству хијерархијски дух прожимати све аспекте друштва и државе, културе и живота, ''насупрот егалистичкој метафизици револуције''.

Некадашњи члан организације ''Фоколари'' записао је 1999. године: ''Црква у којој ће доминирати покрети неће више бити превасходно препозната као римокатоличка. И у предконцилском периоду ( пре Другог ватиканског концила, нап. прир. ) је осећање припадности заједничкој вери било веома снажно. У цркви будућности, ово осећање припадности и идентитета биће распарчано на групе које практично неће имати ништа заједничко једна са другом''. ''Иронично је да најпогубнија и најнехуманија идеја ХХ века, идеја обоготворења колектива, своје последње уточиште и своје најватреније заговорнике налази управо међу католицима који су се тако усрдно борили против комунизма''.

 Католички култови сагласни су да би на челу прочишћене Римокатоличке цркве требало да се нађе снажан, ревностан папа. Пређашњи папа, наклоњен организацији Опус Деи, имао је снажну визију о улози коју би он могао да одигра у Римокатоличкој цркви и у целом човечанству. Непосредно после избора за папу, Рацингер је рекао: ''Ако је бреме одговорности која је сада положена на моја слаба плећа претешко, божанска сила на коју могу да рачунам сигурно је неизмерна: Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву Своју. Изабравши ме за римског епископа, Господ је желео да будем Његов Викар (Заменик), желео је да будем 'камен' на који се свако с поверењем може ослонити''. Поред духовног вођства, Бенедикт је намеравао да задобије моћ и у секуларном свету. У својој енциклици из 2009. године, ''Caritas in veritate'' (''Љубав у истини''), Бенедикт је подстицао успостављање ''истински светске политичке власти'', која би поседовала довољно моћи да управља економијом, храном, наоружањем, очувањем природне средине и миграцијама широм света. ''У времену неминовног пораста глобалне међузависности, осећа се, чак и усред глобалне рецесије, потреба за реформисањем Организације уједињених нација а, исто тако, и економских институција и међународних финансија, тако да идеја о породици нација добије реалну снагу''. Између осталог, ова нова власт усмеравала би међународну сарадњу у циљу солидарног развоја свих народа и управљала би светском економијом. Извесно је, међутим, да би глобални ауторитет, који би имао моћ да све ово спроведе, нужно морао бити деспотског карактера. Бенедикт сматра да је нужно да оваква власт буде ''општеприхваћена'' и да поседује ''ефективну силу'' да би извршила своје огромне задатке. ''Такав ауторитет морао би бити регулисан законом и доследно би морао поштовати начела супсдијарности и солидарности, како би се установило опште добро и омогућио интегрални развој свих народа''. ''Интегрални развој свих народа и међународне сарадње захтева да се успостави интернационални поредак вишег степена који је обележен супсидијарношћу ради управљања глобализацијом. Осим тога, неопходно је да се оствари повезаност између друштвеног и моралног поретка, да се успостави веза између моралне и друштвене сфере''. Бенедикт је маштао да ће ''светску власт'' за којом трага усмеравати они који прихватају ''вредности љубави у истини'', који су сагласни са хришћанским вредностима. Ови претпостављени владари створили би ''друштвени поредак који одговара моралном'' и ''цивилизацију љубави''. Другим речима, та власт која би управљала глобализацијом и усмеравала је била би политичка и економска сила, способна да превазиђе ограничења данашњих интернационалних организација. Призивајући ''тигра'', тј. светску политичку власт, Бенедикт је претпостављао да би он (или они који деле његове вредности) могли некако да га зауздају и усмере.

ПРИПРЕМАЊЕ ПУТА ЗА ЛАЖНОГ ХРИСТА МЕЂУ ПРОТЕСТАНТИМА  

Сан о уређеној, праведној, религиозној Утопији није ограничен само на римокатолике. Неки конзервативни протестанти такође маштају о установљењу националне или глобалне хришћанске власти пре свршетка времена.

Хришћански реконструкционисти прижељкују теократију засновану на старозаветним законима и верују да су у стању да христијанизују свет пре Другог Христовог доласка. Средиште овог малог, али утицајног калвинистичког покрета је Халкидонска фондација. Они кажу: ''Верујемо да се Библија може применити на све сегменте живота, укључујући и државу... и верујемо да би хришћанска држава требало да спроводи библијски грађански закон... на хришћанима је одговорност да успоставе доминацију на земљи ради славе Божије. Библијско законодавство није у сагласности са модерним, секуларним западним демократијама, које ратују са Богом. Наш први циљ је да их христијанизујемо. У будућности нас очекује време земаљског мира и напретка пре него што наступи крај. Биће то резултат деловања Јеванђеља, али у тој ери ће још увек постојати смрт и грех. Миленијум је божанско Златно доба, али то није утопија. Други долазак дефинитивно представља коначно остварење Божијег плана за земљу и људску историју''. Према њиховим верским убеђењима, Исус се неће вратити пре него што цела земља буде потчињена Христу и док сви Његови непријатељи не буду поражени. Они објашњавају и каква је улога Цркве: ''Постмиленијумизам поставља Цркву у улогу трансформатора свих друштвених структура пре Другог доласка, са тежњом да оствари Златно доба мира и просперитета, са великим напретком у образовању, уметности, науци и медицини''.

Један од истакнутих чланова овог покрета, Пат Робертсон, сматрао је да се Други долазак мора пратити посредством медија. Он верује да ће се, према библијском пророчанству, Други долазак десити на Маслиновој гори, у Јерусалиму. Због тога је закупио МЕТV (Middle East Television, Телевизију Средњег Истока), станицу која се налазила у јужном Либану и која је могла да се емитује у Израел. Запослени су чак добили детаљан план како да сниме и прате овај догађај, да га проследе до сваког народа и на сваком језику! Истина, припреме које је извршио Робертсон више би одговарале доласку лажног Христа, а не Повратку правог Цара Христа.

Међу протестантима постоје још неке групе које очекују обнављање хришћанства пре другог доласка; међу тим групама су и пентекосталци. Један од њихових вођа, Питер Вагнер, изјавио је на једној конференцији у Сан Хосеу (Калифорнија): ''Друго апостолско доба започело је 2001. године''. Конзервативни протестантски сајтови, који критикују погрешна учења унутар хришћанства, помињу и тзв. ''Јоиљеву армију''; њени чланови проповедају како ће се у последњим данима појавити ''нова лоза'' хришћана, обдарених натприродном духовном силом, који ће потчинити земљу. Потчињавање земље значи да ће се појавити војујућа црква, која ће политички и духовно завладати светом. Заговорници овог учења такође тврде да хришћани, поседујући ''божанствену природу'', постају ''богови''. Кажу да Христос ступа у нас као ''семе'' и да израста у ''пророка''. Христос се, дакле, не враћа физички, него се враћа унутар нас.

* * *

Чежња за овоземаљским, политичко-религиозним царством, постоји међу многим хришћанима, ма којој конфесији да припадају, и ова њихова очекивања лако могу бити злоупотребљена од стране лажног Христа. Не постоје, међутим, никаква библијска обећања да ће Другом доласку претходити неки глобални хришћански препород, морално побољшање или укорењивање јеванђелских вредности у свету. Ако се и догоди да нека привидно ''хришћанска'' сила ојача пре Другог доласка, то ће бити кривотворина. Чежња за ''великим краљем'' којег ће помазати свети папа, или за библијском републиком у којој ће се грађански закони темељити на Божијим, може да буде разумљива у овим декадентним временима када бирократи, шарлатани и егоманијаци доминирају политиком и хришћанским конфесијам. Међутим, то је чежња која ће бити задовољена само са Христовим  Друговим доласком. Нико, осим Њега, не може да изврши она дела, која занесењаци приписују будућим светим краљевима, понтифексима или теократама.

Фото:wikipedia.org

Крај

Из књиге „Пазите на време“, Београд, 2013, превод са енгелског Антонине Пантелић